Category: Православље

„Taдa приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли дa фарисеји, чувши ту реч; саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Е да ли сте и ви још неразумни? Зар још не знате да cвe што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље?А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле. И oвo је што погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека“. (Јеванђеље по Матеју 15, 12-20; Зач. 61) Овде је реч о пропису закона Мојсијевог који је Бог дао Јеврејима, али који су били по духовном још неузрасли, још као деца којој се морају давати одређене заповести: ово чини, ово не чини и редом. А нама хришћанима који смо узрасли и зрели, нама су дати уопште принципи: љубав према Богу и према ближњима. Ако будемо љубили Бога, ми нећемо, дабоме, ни клањати се идолима, нећемо ни да не слушамо Његову реч. Ако будемо љубили своје ближње, ми ћемо чинити све оно што закон Мојсијев наређује и још несравњиво више. Зато је Господ преко Мојсија дао прописе да не смеју да једу јела и набројана су која су то јела, да би се они разликовали од осталих незнабожачких народа и по јелу. Принцип је ево у томе био. Тако, ако су они јели на пример свињско месо или од животиња које су нечисте, које немају папке, а онда је редом набрајано у Закону, кажем подробно, која су јела нечиста, они су учинили грех. Ми пак, уздржавајући се од јела уз пост, ми се не уздржавамо зато што су та јела нечиста сама по себи, онда та јела не би могли јести ни кад је мрс – него се уздржавамо зато што је, по речи Светог Василија Великог: „Установа поста уређена у Рају, да се не једе од тога, да би јачали своју вољу“, пошто је храна биљна посна, блажа је, и да би тако имали прилику и да би касније могли јасније разгледати своје духовно стање и исправљати се, избацивати навике рђаве, и радити оно што је врлина. И онда и ову другу реч. Дакле, да разумете у чему је разлика између нашег поста и закона јеврејског. Каже Господ: „из срца излази оно што излази на уста, а то су: зле мисли, зле речи, дела и редом. И то је оно што човека чини нечистим“. И још вели да су Јевреји говорили, да би се фарисеји саблазнили, како је он рекао „тешко свету без саблазни“. „Саблазни“, вели, „морају доћи јер ђе увек бити рђавих људи. Али тешко човеку преко кога долазе саблазни“ (Мт. 18, 7). Међутим, Он на ово не обраћа пажњу, јер Он није рекао ништа што је саблажњиво. А они су због својих већ рђавих навика, стечених навика, због којих нису ни примали Господа Исуса као Светитеља, они – фарисеји, садукеји и остали што год је Он рекао то је њих већ саблажњавало. Тако да Он каже: „И слепе су вође слепима, и ако слепац слепог води, оба ђе у јаму пасти“. Трудите се, дакле, да будемо они који имају очи чисте, да видимо не само овај свет и да га гледамо са осталим живим бићима, него да имамо и духовно око чисто, то је ум, да видимо онај свет и суштину свију ствари и свију заповести. Дакле, да будемо они који имају уши да чују што је добро и који имају очи да виде шта је добро. У зло не гледати. Ми се можемо и окренути кад видимо нешто зло и побећи, а разуме се можемо и затворити капке да нас оно што је зло, не повуче. Христос је, кажем, највише осудио саблазан, тј. кад ми којима је више дато чинимо оно што је грех и саблажњавамо, повлачимо на зло оне слабије. Он је то највише осудио. Али нигде нема Његова реч да су блажени они који су саблажњени. Сви ми имамо ум и разум и снагу да се одупремо саблазни и да на тај начин избегнемо њену погубну силу која вуче у грех. Бог вас благословио! (Пут у живот, Манастир Хиландар 1999.г.)

На празник Преображења Господњег 2016. године у манастиру Жичи је додељена Жичка хрисовуља песнику Живораду Недељковићу. Ова награда се додељу у оквиру Жичког духовног сабора Преображење. Она представља признање за песничко стваралаштво које у данашњици успева да одрази вечне вредности. Упућена на изворе Православља који су у Жичи добили аутентичне сведоке у лику светитеља лозе немањићке, поезија Живорада Недељковића показује истрајавање вода са ових извора. Упркос разним сушним годинама, оличеним у системима који нису захватали воду са извора Живота, извори су увек текли као доказ Божије љубави према нашем често збуњеном и расејаном народу. Они су наводњавали културно биће српског народа повезујући културу и култ. Ту ретку особину има поезија Живорада Недељковића, о чему сведочи како одлука комисије за доделу ове награде, тако и мноштво љубитеља поезије који су у жичкој трпезарији имали прилику да чују изабране стихове из Недељковићеве поезије које је читао глумац Небојша Дугалић.  У њима су изнети звуци узбурканог мора у коме смо сви ми људи таласи који траже себе, али увек у мору живота као колевци. Човек између Творца и творевине призван је да их не изневери. Тиме неће изневерити ни себе као Божију творевину. јереј Александар Р. Јевтић  

“Уколико вам предстоји искушење на неки грех, живо представите себи да (сваки) грех силно гневи Господа, који мрзи безакоње. Јер ти ниси Бог који хоће безакоње (Пс 5,5). Да бисте боље схватили речено, представите себи праведног и строгог оца, који воли своју породицу и који свим средствима настоји да децу своју учини наравственом и честитом. За њихову добру нарав он намерава да их награди великим богатством, које им је прибавио својим трудом. Нажалост, међутим, он види да га деца, и поред његове велике љубави, не воле и не обраћају пажњу на наслеђе које им је прибавио својом љубављу, него живе неуредно и незадрживо јуре у пропаст. Имајте у виду да је сваки грех смрт за душу (Јак 1,15). Он, наиме, убија душу, будући да нас чини робовима ђавола човекоубице. Уколико више робујемо греху, утолико је теже наше обраћење и извеснија наша погибао. Бојте се, стога, свим срцем свакога греха. Уколико ти срце скрене у лукаве помисли и уколико лукави почне да ти подрива срце како би се сасвим покренуло са камена вере, ти реци у себи: „Познајем ја своје духовно сиромаштво и своје ништавило без вере“. И опет реци: „Ја сам много немоћан. Ја само именом Христовим и живим, и стичем спокојство, и веселим се и ширим се срцем. Без Њега ја сам мртав душевно, узнемиравам се и срце ми се стеже. Без Крста Христовог ја бих давно био жртва најљуће туге и очајања. Христос ме одржава у животу, а Крст ми је покој и утеха моја“.“ (Мој живот у Христу, први део, Хиландарски преводи)

Четрдесет прва Ликовна колонија “Студеница“ одржана је од 4. августа до 14. августа 2016.г. у окриљу манастира Студеница. Уметници из разних земаља током десетодневног боравка сликају заједно у најлепшем атељеу Карађорђевом конаку (1810. година), инспирисани манастиром, духовношћу којом ово божанствено место зрачи, делом Симеона Немање и Светог Саве, величанственим фрескама и прелепом природом која окружује манастир. У овогодишњем сазиву учествују уметници из Пољске, Норвешке, двоје уметника из Кине, троје из Русије, затим из Белгије, Бугарске, Мађарске и Србије. Уметници сликају по две слике које остављају организатору Туристичкој организацији Краљева. На крају радног боравка, у суботу 13. августа, приређена је радна изложба насталих слика, када су испред Карађорђевог конака, као у галерији на отвореном, биле приказане 32 слике, по две слике од сваког од шеснаест уметника учесника. За време Дана града Краљева, почетком октобра, све слике биће изложене у галерији Удружења ликовних и примењених уметника у Краљеву. Биљана Вуковић Извор: www.manastirstudenica.rs

У име Оца и Сина и Светога Духа! Песму благодарења узносимо Богу Којем се у Тројици клањамо што нас је удостојио да се у дане Свете Педесетнице састанемо на острву Криту, освештаном од стране Апостола народâ Павла и његовог ученика Тита, „правога сина по заједничкој вери” (Тит. 1, 4), и да, уз помоћ Светога Духа, окончамо заседање Светог и Великог Сабора наше Православне Цркве који је сазвао Његова Светост Васељенски Патријарх г. Вартоломеј уз сагласност Блажењејших Предстојатеља најсветијих Православних Цркава, у славу благословеног имена Његовог, а на добро Народа Божјег и свега света, исповедајући заједно са божанственим Павлом: „Тако да нас људи у мислима својим виде као слуге Христове и управитеље тајни Божјих” (IКор. 4, 1). Свети и Велики Сабор Једне, Свете, Саборне (Католичанске, свеобухватне) и Апостолске Цркве представља аутентично сведочење вере у Богочовека Христа, Јединородног Сина и Логоса Божјег, Који је Очовечењем, целокупним делом на Земљи, крсном жртвом и Васкрсењем Својим открио Тројичнога Бога као бесконачну Љубав. Стога једним устима и једним срцем упућујемо реч о нашој Нади (ср. IПетр. 3, 15) не само духовној деци најсветије Цркве наше него и сваком човеку, ономе који је далеко и ономе који је близу (ср. Еф. 2, 17). Нада наша (IТим. 1, 1), Спаситељ света, открио је Себе као Бога с нама (Мат. 1, 23) и као Бога за нас(Римљ. 8, 32) „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (IТим. 2, 4). Проповедајући милост Божју и не скривајући доброчинство Његово, свесни речи Господњих „небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи” (Мат. 24, 35), ми са потпуном радошћу (ср. IЈов. 1, 4) благовестимо реч вере, наде и љубави, загледани у „дан без вечери, без временског наследника и без краја” (св. Василије Велики, Коментар на Шестоднев, 2: PG 29, 52).  Чињеница да је „наше живљење на небесима” (Филипљ. 3, 20) не укида него оснажује наше сведочење у свету. У овоме следимо Предање светих Апостола и светих Отаца наших који су благовестили Христа, а преко Њега и спасоносно искуство вере Цркве, богословствујући на „рибарски”, односно апостолски начин док су се обраћали људима сваке епохе како би им пренели Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Црква не живи за себе. Она приноси себе читавом човечанству да би узвисила и обновила свет и да би од њега начинила „нова небеса и нову земљу” (IIПетр. 3, 13) Стога и пружа јеванђелско сведочанство и раздаје васељени дарове Божје – Његову љубав, мир, правду, помирење, силу Васкрсења и очекивање вечности. I Црква: Тело Христово, слика Свете Тројице 1. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте богочовечанска заједница по слици Свете Тројице, предокушање и доживљај Есхатона (коначне реалности будућега века) у божанственој Евхаристији и откривање будуће славе. Као трајна Педесетница она је неућутни пророчки глас у свету, присуство и сведочење Царства Божјега које је дошло у сили (ср. Марк. 9, 1). Црква као Тело Христовосабира (ср. Мат. 23, 37) око Њега, преображава свет и напаја га водом „која тече у живот вечни” (Јов. 4, 14). 2. Апостолско и светоотачко Предање, следујући речима установљења свете Тајне Евхаристије које је изрекао Господ и Оснивач Цркве на Тајној Вечери са ученицима Својим, истицало је ознаку Цркве као Тела Христова (Мат. 26, 26; Марк. 14, 22; Лук. 22, 19; IКор.10, 16 – 17 и 11, 23 – 29) и увек ју је повезивало са тајном Очовечења Сина и Логоса Божјег од Духа Светог и Марије Дјеве. У том духу свагда је наглашаван нераскидиви однос како целокупне Тајне божанског Домостроја у Христу са Тајном Цркве тако и Тајне Цркве са Тајном свете Евхаристије, која се стално потврђује у светотајинском животу Цркве дејством Светога Духа. Православна Црква, верна овом једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, представља аутентични продужетак Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве како је исповедамо у Символу вере и како је потврђује учење Отаца Цркве. Тако она још више осећа своју одговорност не само за аутентично доживљавање овог искуства од стране црквеног Тела него и за веродостојно сведочење истине пред свим људима. 3. Православна Црква јесте, у свом јединству и у својој саборности (католичности, универзалности, свеобухватности), Црква Саборâ, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дела ап. 15, 5 – 29) до данас. Црква сама по себи јесте Сабор који је Христос установио, а Дух Свети њиме руководи, сагласно апостолском начелу: „Угодно би Светоме Духу и нама” (Дела ап. 15, 28). Преко васељенских и помесних сабора Црква је благовестила и благовести Тајну Свете Тројице, откривену Очовечењем Сина и Логоса Божјег. Саборско дело се у историји наставља преко познијих сабора од свеопштег ауторитета, као што су, рецимо, Велики Сабор у време светог Фотија Великог, патријарха цариградског (одржан 879/880. године), Велики Сабори сазвани у време светога Григорија Паламе (1341, 1351. и 1368.), на којима је потврђена иста истина вере, особито пак истина о исхођењу Светога Духа и о човековом општењу са Богом преко нестворених божанских енергија, затим Свети и Велики Сабори одржани у Цариграду: Сабор из 1484. године, одржан ради поништавања одлукâ унионистичког Флорентинског сабора (1438 – 1439), па Сабори из година 1638, 1642, 1672. и 1691, сазвани у циљу побијања протестантских веровања, као и Сабор одржан године 1872. ради осуде етнофилетизма као еклисиолошке јереси. 4. Човекова светост је незамислива ван Тела Христова које је Црква (види Еф. 1, 22 – 23). Светост извире из Личности Јединога Светога. Она је човеково учешће у светости Божјој унутар „заједнице светих”, као што се објављује када свештеник на божанственој Литургији узглашава: „Светиње светима!” и када верни на то одговарају речима: „Један је Свети, један Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца! Амин.” У том духу свети Кирил Александријски наглашава да се Христос, „Који као Бог јесте по природи Свети, (…) нас ради освећује у Светоме Духу (…). Христос је исходиште светости за нас, а не за Себе, да би тако од Њега и у Њему, Првом Примаоцу првине освећења, благодат освећења прелазила на сав род наш” (Коментар на Јеванђеље по Јовану, 11: РG 74, 548). Следствено, по светом Кирилу, Христос је наша „заједничка личност” будући да се у Његовој људској природи овозглављује (рекапитулира) васцели људски род: ,,Јер, сви

Недавно је Црквена општина Дрежник, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, објавила књигу ”Митрополит скопски Јосиф”. Књига представља израз искрене жеље, али и одговорности верних житеља Дрежника и Ужица као краја у коме је рођен митрополит Јосиф (Цвијовић), да са својом Црквеном општином подсете пре свега јавност ужичког краја, али и ширу јавност, на овог великог и мудрог јерарха Српске Цркве чије грандиозно дело и велика жртва, нажалост, многима нису довољно познати. У првом поглављу књиге хаџи Жарко Петровић, композитор и писац из Београда, изнео је своје и сећање савременика на сусрете са владиком Јосифом. Истакнути су Јосифов рад и заслуге на уздизању и образовању православног нараштаја у Краљевини Југославији, али и несебична помоћ и љубав коју свом завичају пружао. Посебна пажња је посвећена периоду Другог светског рата у коме је митрополит Јосиф храбро подносио и издржао ударе и насртаје, које је велики светски полом наносио српском народу претећи да бесповратно покида национално ткиво и девастира Српску Православну Цркву. Аутор другог поглавља књиге, Александар Рајевац, историчар из Ужица, приближио је читаоцу тешкоће на које су наилазили  владика Јосиф и његова сабраћа архијереји у борби да у тако тешким и готово немогућим приликама и условима организују живот Српске Цркве под окупацијом, олакшају положај заточеног патријарха Гаврила и владике Николаја, прихвате избегло непоклано свештенство са простора где је геноцид над Српском Црквом и народом легализован кроз тзв. НДХ и њене усташке законе и ”фабрике смрти”. Рајевац се осврнуо и на везе митрополита Јосифа са националним покретом отпора, његова упозорења и апеле како би се спречио братоубилачки рат, а посебно на притиске које је митрополит Јосиф као заменик заточеног патријарха Гаврила трпео од званичника и безбедоносних служби окупационе силе, али и појединих њој блиских домаћих кругова. Његова честитост, храброст и мудрост учинили су да Српска Црква не буде искоришћена за службу окупатору, чак ни онда када је требало осудити идеологију коју је и сам владика Јосиф сматрао погубном по народ. Напротив, наочиглед силе Вермахта и злогласних полицијских служби, митрополит Јосиф успевао је народу удахне веру и наду у васкрс државе, свитање слободе и победу над злом које га је снашло. Велико достигнуће митрополита Јосифа и архијереја – чланова Светог Синода у то време јесте рад на чувеном Меморандуму преко кога је светска јавност упозната са нечувеним злочином геноцида над српским народом и Црквом на просторима НДХ, чиме је потпуно разобличена стварна природа те монструозне нацифашистичке, хитлеровске државолике творевине. Митрополит Јосиф се ниједног момента није огрешио о своју савест, црквени поредак и националну част и достојанство. Данас се са правом може рећи да је провео тешко оштећени брод Српске Православне Цркве кроз помахнитало море ужаса светског рата. Поред неколико одабраних анегдота и занимљивости из живота митрополита Јосифа, у последњем, трећем делу књиге је представљен Спомен дом митрополита Јосифа – објекат  који је саграђен у ужичком селу Дрежнику. Дрежничка Црква се са својим верним народом сећа и живо благодари свом земљаку – митрополиту, јер је својевремено подстакао и помогао градњу школе и прелепе Богородичине цркве у центру села. На тај начин је подарио ”духовне очи” своме љубљеном  народу и селу у коме је угледао овај земаљски свет. На крају књиге је објављена поучна и топла порука, односно Митрополитово обраћање српској омладини током Другог светског рата и чувена, од окупатора забрањена, молитва Многомилостиви Боже.   Да успомену на блаженопочившег Митрополита скопског Јосифа, који је сахрањен као прогнаник из своје Митрополије у београдском манастиру Ваведењу, и његов светли лик Српска Црква није заборавила сведочи и ова књига која се, иако невеликог обима, придружује свим до сада објављеним радовима о митрополиту Јосифу као дивним плодовима велике љубави и изузетног поштовања према овом српском јерарху. Након два издања Мемоара Митрополита скопског Јосифа, које је приредио прота Велибор Џомић, и споменице Мудри орач њиве Господње у издању Светигоре, коначно је написана и у Ужицу о Дрежнику објављена ова књига о заслужном и знаменитом Митрополиту скопском Јосифу. Попут претходних књига и ова књига заправо представља допринос и подстрек ка стварању једне комплетне слике времена у коме је он живео, као и опширније биографије митрополита Јосифа, јер слободно можемо рећи да још нисмо свесни каквог смо Владику имали, како је  добро приметио рецензент и писац предговора овој књизи протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић. Из тог разлога, доносимо предговор који је отац Велибор Џомић написао за ову књигу: Дрежничани и Ужичани, а и други, знају да се блаженопочивши Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) у своје време достојно одужио родном крају. Значајно је допринео изградњи школе и цркве у родном Дрежнику. Ипак, највише се одужио и родном крају и читавом Српству тиме што је сачувао своју веру у Живога Бога, као и чист образ у невремену у коме је живео и архипастирствовао. И Дрежничани, и Ужичани, и сви ми, православни Срби, одужујемо се Митрополиту Јосифу и данас, скоро шест деценија после његовог упокојења – памћењем и молитвом. Дрежничани су, с правом и обавезом, на себе примили још већи подвиг. Свом земљаку и српском митрополиту, једном од својих најбољих и најлепших изданака, одужили су се и изградњом Спомен дома – музеја Митрополита Јосифа, који се налази у непосредној близини Цркве Успења Пресвете Богородице у Дрежнику. И, што је важно, тиме нису стали него своје памћење чувају и будућим генерацијама преносе овом књигом. Иако су пре десетак година, први пут, и то у два издања, објављени ”Мемоари” Митрополита Јосифа (2006.г.), а потом је, на педесету годишњицу од његовог блаженог упокојења, одржан и научни скуп о њему који је овековечен зборником радова под насловом ”Мудри орач на њиви Господњој” (2007.г.), ова књига, невелика по обиму, али садржајем и поруком значајна, допуњује и освежава памћење о овом мудром и великом јерарху Српске Цркве. И поред две до сада објављене књиге, као и више научних радова о митрополиту Јосифу, можемо рећи да још увек нисмо свесни каквог смо владику имали. Још увек немамо довољно научних радова о његовом епископовању у Битољу (1920.-1932.г.) и његовом митрополитовању у Скопљу (1932.-1941.г.). Не само живот Цркве у те две епархије за време Јосифовог архијерејства него и његов немерљив допринос мисији Цркве, али и науци и култури у Битољу и Скопљу представљаће, сигуран сам, предмет истраживања будућих истраживача у њиховим научним радовима. На

(Јеванђеље 7. Недеље по Педесетници садржи један од првих примера молитве Исусове. Слепи људи изговарајући ову молитву добијају исцељење) Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. О Исусовој молитви се говори у Светом Јеванђељу. Немој помислити да је она установљена од људи, она је установљена од Бога. Најсветију молитву Исусову је установио и заповедио сам Господ наш Исус Христос. После Тајне вечере, на којој је установљена највећа од хришћанских тајни – Света Евхаристија, Господ је у опроштајној беседи са Својим ученицима, пре поласка на страшна страдања и крсну смрт, како би њима искупио пало човечанство, предао најузвишеније учење и најважније, завршне заповести. Међу тим заповестима, Он је даровао дозволу и заповест за молитву Његовим именом. Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам (Јн 16,23). Што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити (Јн 14,13-14). До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн 16, 24). Величину имена Господа Исуса Христа објавили су пророци. Указујући на искупљење људи које треба да се догоди кроз Богочовека, Исаија узвикује: Господ Бог, он ми би спаситељ. С радошћу ћете црпсти воду са извора овош спасења. И тада ћете рећи: хвалите Господа, Гласите име његово, напомињите да је високо име његово (Ис 12,24). И на путу судова твојих, Господе, чекамо те; твоје име и твој спомен жуди душа (Ис 26,8). Сагласно са Исаијом, Давид прориче:Обрадоваћемо се спасењу твоме, и Именом Господа Бога нашега величаћемо се. Ми ћемо име Господа Бога нашег призвати (Пс 19,6-8). Блажен је народ (тј. људи) који зна клицање (Теби) – који је усвојио умну молитву – Господе, у светлости лица Твога ходиће, и Именом Твојим обрадоваће се сав дан, и правдом Твојом узвиcuће ce (Пс 88,16-17).   (Препоручујемо пажњи читалаца књигу Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу. О теми богословског учења о имену Исусовом, које је представљало значајно место и код исихаста и Светог Григорија Паламе, светогорском изазову “именословља“ из новије историје, може се прочитати у новијој студији јеромонаха Доситеја (Радивојевића), Име Божије у руској теологији XX века).  

У једној од својих проповеди, јеромонах Василије тумачио је причу о ђавоиманом Гадаринцу, из кога је Господ изгнао легион демона: „А онде пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изиђоше демони из човека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се“ (Лк 8, 32-33). Стадо је било огромно, по неким изворима – две хиљаде. И због свиња, гадарински житељи терају Господа од себе: „И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, мољаху да оде из њиховог краја“ (Мт 8, 34). Многима је остала у сећању та проповед оца Василија. Свиње су се, објашњавао је он, код Јудеја сматрале толико нечистим животињама, да нису јели свињетину, гадећи се не само да им се приближе већ и да изговоре саму реч “свиња“. Говорили су другим речима: “та звер“, “та животиња“. По Мојсијевој заповести, у древној Јудеји нису гајили свиње. И ако су гадарински житељи преступили закон, гајећи за њих тако одвратне животиње, било је то зато што су се бавили тим бизнисом- гајили су свиње за продају. „Они су терали Господа од себе, не зато што су остали без хране, већ зато што су остали без богатства“, рекао је о. Василије. „Колико је много људи данас пришло Богу! Но, и у нашем веку ће терати Господа, нашавши се пред избором: Господ или богатство. И они који одгурну Господа ради богатства, неће потом више моћи да се врате Богу“. (Извод из: Оптински новомученици, 132-133)      

  (Џон Бер, “Надилажење неопатристичке синтезе“, Богословље 1, 2011, 46-47) „ Већ 1936, годину дана пре појаве његове књиге Путеви руског богословља а надограђујући се на теме које су постојале још раније у његовој пре-теолошкој фази, Флоровски је подстицао учеснике Првог све-православног  конгреса теолога одржаног у Атини да се врате својим коренима, наглашавајући да то не значи повратак мртвим текстовима већ “стваралачком огњу отаца, васпостављању отачког духа у нама“; да успоставе “континуитет живота и ума“ са оцима. Њихово дело, инсистирао је он додатно, установило је “нови хришћански јелинизам“ који је постао “трајна категорија хришћанске егзистенције“, те би, стога, сваки благонаклони теолог морао да уђе у: “духовни јелинизам… будимо више Јелини да бисмо уистину били католичански (тј. саборни) да бисмо уистину били православни“. Овај повратак оцима на овакав начин, инсистирао је Флоровски у бројним чланцима током низа година, не би требао никада да се дегенерише у “теологију понављања“. “Опасна је навика“, рекао је он у пасусу вредном памћења, “цитирати “ оце, тојест, цитирати њихове изоловане изреке и фразе, извучене из конкретног контекста у којем оне једино имају своје пуно и одговарајуће значење и у којем су истински живе. “Пратити“ оце не значи просто “цитирати“ их. “Пратити“ оце значи задобити њихов “ум“, њихову φρόνημα. У другом тексту написаном  пред крај свог живота, Флоровски на сличан начин наглашава како су се сами оци, у њиховим сопственим позивањима на предање, позивали на “ум Цркве, на њену  φρόνημα “, на стварност која “може бити проверена и потврђена једино свеопштим consensio Цркава“, колико год да је тешко да се та стварност установи. Штавише, он каже: “Управо је consensus partum било оно што је ауторитативно и обавезујуће, не њихова приватна мишљења и погледи… овај  consensus је био нешто много више од простог емпиријског споразума индивидуа. Истинити и аутентични consensus представљао је стварност која је одражавала ум саборне и васељенске Цркве. “

Познато је да се око великана сви отимају. Како док су живи, тако и још више када се упокоје. Никола Тесла је одличан пример. Ових дана је то најупечатљивије показано кроз коментаре на званични став Светог Архијерејског Сабора који је у сусрету са председником Републике Србије Томиславом Николићем изнео Патријарх Српски Иринеј (види овде) Стога је веома важно знати праву истину о пореклу Николе Тесле, као и његовом изјашњавању по том питању. Њу нам предочава Милован Матић у књизи Српски прота Милутин Тесла (1819-1879) отац Николе Тесле. Следећи линкови Вас упућују на фељтон објављен у више наставака у Православљу, новинама Српске Патријаршије: први део други део трећи део четврти део