Category: Православље

Дуго најављивана и очекивана представа ученика ОШ ,,Вук Караџић“, ,,Свети Сава осам векова међу нама“ успешно је изведена на великој сцени  Православног богословског факултета Универзитета у Београду,  у четвртак 19. априла 2018. године. Оригиналном интерпретацијом знаменитих личности из српске историје кроз представу ,,Свети Сава осам векова међу нама“, која је ауторско дело вероучитеља Михајла Живковића и његових колега, ученици су најпре привукли пажњу краљевачке јавности. Након премијерног извођења ове представе на дан Светог Саве ове године, уследило је неколико позива за поновно извођење где су ученици особито на сцени краљевачког позоришта показали свој раскошан глумачки и уметнички таленат и потенцијал. ,,Не може се град сакрити кад на гори стоји“, вели један јеванђелски цитат, који се може применити и на овај драмски комад чији се одјек чуо у готово читавој Србији. Позив за извођење ове представе стигао је и од Православног богословског факултета где су се ученици 19. априла успешно представили београдској публици. Појављивање знаменитих личности из историје српског народа у лику деце, ученика од четвртог до осмог разреда, изазвало је и велику медијску пажњу и пажњу јавности. Међу првима се огласио познати хуманитарац Арно Гујон кога у представи на оригиналан начин глуми петак Огњен Ивановић. Видевши његово извођење најпре путем интернета, Арно је својим присуством на Богословском факултету као драги гост, увеличао сам догађај. Пред сам почетак представе присутнима у испуњеном амфитеатру најпре се обратио декан професор доктор Предраг Пузовић изразивши захвалност школи ,,Вук Караџић“  што се одазвала позиву и исткавши наду да би сарадња могла да се продуби и учврсти. Потом се присутнима обратила директорка школе ,,Вук Караџић“ госпођа Биљана Барловац такође, захваливши домаћинима на позиву и пожелевши свима да уживају у програму наших ученика. Свој благослов за почетак представе дао је преосвећени митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије у присуству бројних свештеника, професора, људи из света политике, културе, медија… По свом већ препознатљивом обичају, општи утисак на све присутне био је и више него позитиван. Својим дирљивим наступом ученици су измамили бројне осмехе, а код многих није изостала и по која суза. Аплауз присутне београдске публике дуго се орио амфитеатром Богословског факултета. Овим је још једно, четврто у низу, извођење представе ,,Свети Сава осам векова међу нама“ приведено крају. Њено поновно извођење заинтересованој публици  очекује се ускоро. Михајло Живковић, вероучитељ

За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња

Филм „Смисао и значење Свете Литургије“, аутора мр Александра Сворцана у трајању од  50 минута посвећен је српском народу у циљу очувања и јачања српске духовне традиције. Пројекат је рађен у сарадњи са Министарством културе Републике Србије у току 2014. и 2015. године у оквиру конкурса за Нематеријално културно наслеђе, а коначно финализован 2017. године, након три године интензивног рада. Филм је конципиран тако да гледаоца постепено уведе у свет Православља и то кроз разумевање читавог тока најважнијег богослужења Свете Цркве – Свете Литургије. Будући да је филм намењен првенствено младима, аутор се потрудио да материју што више прилагоди ђацима, првенствено онима који слушају предмет Веронауку. Образовној и педагошкој сврси овог пројекта нарочито доприносе епизоде убачене у основни ток филма, у виду моралних поука академика Владете Јеротића. Тако се у епизодама говори о томе: како да постанемо бољи, а да не будемо гори; о амбицији младих и избору правог занимања; о разлици између пркоса и ината; а нарочито о томе како да се потрудимо да постанемо добри хришћани. Искрено се надамо да ће филм наићи на добар одзив код српског народа у матици и дијаспори, да ће приближити младима предмет Веронаука, а српском народу помоћи да задржи духовну самосталност и поврати пољуљане истинске моралне вредности. Издавач: Манастир Вазнесење – Овчар Бања Аутор пројекта: мр Александар Сворцан ДВД и брошура се засада могу купити у продавници Српске патријаршије у Београду, у продавници Епархије жичке у Краљеву и у манастиру Вазнесењу. Извор: http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/

У простору човекове борбе против “другог закона” који господари у његовом телу, не важе правила одређена логиком. Побуњена воља плоти и препорођена воља “новог човека” не представљају рационално- философску антитезу материје и духа, тела и душе, него се тичу онтолошке стварности разликовања између природе и личности. Личност одређује могућност слободе у односу према природи, због чега она и јесте “хоризонт” на којем се супротстављају “стари” и “нови” човек, први и последњи Адам, односно “закон греха који је у удима” и “закон Божији по унутарњем човеку”. Веома је карактеристичан и следећи пример који се сусреће у Лествици: “Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше се у сузама. Код сластољубивих је обратно”. Чулна и естетска уживања нису по себи негативна, штетна и неприхватљива за духовни живот; она зависе од човековог богољубља и склоности ка уживању. Могу да служе природном циљу човековом – а то је његова повезаност са Богом, односно “божанска љубав” – као што могу и да служе човековом бунту, апсолутизацији самога човека и његових жеља. Побуна природе није ни почетно ни крајње аутономна, нити урођена самој природи: она само следи путешествије човекове слободе и појављује се као искушење слободе у простору човекове личности. Свети Јован Лествичник сматра да проблем почива у том искушењу, односно у супротности између воље личности и воље човека, у мери у којој човек није у могућности да обузда побуну природе. Захтеви изопачене природе су свакако последица изопачења самога човека – но, иако потиче од човекове воље, ова последица често не може бити контролисана човековом вољом. На тај начин човекова слобода – његов духовни живот – долази у супротност са властитим телом и бива ограничена њиме, које је носилац побуне природе. Човек је сателесник са побуњеном природом, са порицањем њеног природног предодређења. Начин тог свеукупног споја природе и личности је непознат (“тајна”); па ипак, сателесништво са побуном природе изражава се и пројављује у телу: “…Од сједињења душе са прљавом и лакомом дебљином (тј. телом) која нам је дата и са којом смо (не знам како) спојени”. Преузето из: Христо Јанарас, Метафизика тела  

Свети Јован Златоуст вели: „Не треба га (Крст) начинити просто прстом, него томе треба да претходи расположење срца и пуна вера. Ако га тако изобразиш на свом лицу то ниједан нечисти дух неће моћи да ти се приближи, видећи онај мач којим је он рањен, видећи оно оружје од ког је добио смртну рану.“ Свети Јефрем Сирин исто тако саветује: „Место штитом покриј се Часним Крстом, знаменујући њиме све делове тела и душу. А овај се не чини само руком, него и мишљу и пажњом твојом, и када лежеш и устајеш прекрсти се у име Оца и Сина и Светог Духа. Јер ово је јако оружје и нико те неће моћи победити кад станеш под његову заштиту.“ На потребу да имамо чврсту веру приликом стављања знака Крста опомиње и Свети Кирило Јерусалимски: „Не стидимо се, дакле, Крста Христовог. Ако се други скрива, ти се јавно прекрсти по челу, да демони, видећи царски знак, са дрхтањем беже далеко. Крст је „велика заштита, бесплатна за сиромашне, безнапорна за болесне; он је знак благодати Божје за верне и страх за демоне. (Христос) их је победио кроз Крст, јавно их осрамотивши. Јер кад виде Крст, подсете се на Распетог и боје се њега Који је згазио главу змије.“ Преузето из: Патријарх српски Павле, Прелест спиритизма

Исихастичко питање у Византији било је покренуто у врло осетљивом моменту: у време буђења православне духовности и појаве византијске хуманистичке мисли. За разлику од западног, византијски хуманизам није био у апсолутном раскораку са званичним учењем Цркве, али је показивао склоност да изврши нову христијанизовану рецепцију Платонове и Аристотслове философије. Атмосфери византијског хуманизма погодовао је следећи важан моменат. Наиме, Максим Планудис и браћа Димитрије и Прохор Кидонис, по први пут у Византији, превели су латинско-хришћанске писце Августина и Тому Аквинског. Наклоност византијских хуманиста према овим писцима огледала се у томе што је Августинова теолошка мисао носила наглашено присуство платонизма и неоплатонизма, а Томе Аквинског мисао Аристотелове философије. Сукоб оних двају струјања у византијској средини започео је полемичким иступима Варлаама, који је образовање стекао у круговима латинско-схоластичке и грчке философије. У основу својих полемика с Григоријем Паламом, Варлаам је ставио питање сазнатљивости или несазнатљивости божанске суштине. Он је одрицао могућност општења с Богом преко благодатних божанских енергија, тврдњом да су оне истоветне божанској суштини, супротстављајући се на тај начин вековном светоотачком православном предању Цркве у Византији. Могућност општења с Богом Варлаам је сводио на посматрање створеног света и појава у њему. Феномен таворске светлости, толико битне за Паламино мистичко схватање општења, сматрао је материјалном појавом која симболички приказује божанство. Супротно Варлааму, Палама је наглашавао разлику између божанске суштине и божанских благодатних енергија, надовезујући се на већ утврђена схватања кападокијских отаца Цркве, који су овај проблем изнели у својој тријадологији (учењу ο Светој Тројици). Дакле, по схватању византијског православља, конципираном потпуније у учењу Светог Григорија Паламе, Бог пo Својој суштини остаје несазнатљив свему створеном, и једини начин антиципације створеног у нествореном божанском остварује се преко нестворених божанских благодатних енергија, које се препознају као “благодат Светог Духа“. Разјашњавајући детаљно сва спорна питања у полемичком дијалогу с византијским хуманистима, исихасти су даље тврдили да је видљиви начин божанских енергија исијавање “таворске светлости“, која је по њиховом учењу била знак човековог обожења. Питање обожења израженог кроз обасјање таворском нествореном светлошћу заузимало је централно место у Паламином стваралачком богословљу. Супротстављајући се Варлаамовом чулном и симболичном тумачењу таворске светлости, према којем је знање сматрано највишом светлошћу, Палама је на апофатички (антиномични) православни начин говорио ο симболу божанства. То је, у основи, био став још кападокијских богослова који су поставили темеље оваквог православног апофатизма. Извод из: Милорад М. Лазић, Палама у српској средњовековној књижевности

Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле. Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: “Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу.“ Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости. Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење. Старац Тадеј Витовнички

  У неким манастирима, братија су пред почетак поста била подстицана на измирење, ако би ко био киван на другога. Уколико се нису хтели измирити и опростити, налагана им је забрана да могу читати цео Оче наш. Речи и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, нису могли изговарати све док се не измире. Тиме је заповест о љубави према Богу увек била подстицај на љубав према ближњима.  Древна поука богоносних Отаца каже: Једна метанија пред братом је као хиљаде метанија пред Богом.    

“Григорије развија, за хришћанство традиционалну тему Божијег лика у човеку. „Човек је твар и образ (лик) великога Бога“, читамо у једној од његових песама. У другој песми он говори о човеку као прекрасном и нераспадљивом лику небеске Речи“, подвлачећи сродство између Христа, Који се и Сам показује као „лик“ невидљивог Бога, и човек створен по лику и подобију Божијем. Теми образа (лика) и подобија Божијег у човеку, једној од централних у хришћанској антропологији оци ране цркве су разнолико прилазили. Лик Божији су посматрали у разумној (духовној) природи човека, у његовој слободној вољи, бесмрћу, господственом положају, као цара видљивог света, склоности ка карактерном усавршавању, способности да ствара. Најраспрострањенији је ипак, био став, по коме је лик Божији укључен у људску душу, тачније у њеним „вишим“ сферама (деловима) – уму (nous), разуму (dianoia) или духу (pneuma). Таквог став придржавао се и Григорије. У једном од својих „Мистичких спевова“ он тако говори о лику Божијем у човеку: „Било (је време) када је високи логос ума, следујући великом Уму Оца основао свет који није до тада постојао. Он рече и саврши се шта је хтео. Али када је све то – земља, небо, море саставило космос, затребао је созерцатељ Премудрости, мајке свега, страхопоштовани цар свега земаљског. Тада Логос узевши део новостворене земље, бесмртним рукама саставио је мој лик, коме је дао нешто од свога живота, тако што је у њега послао духа, који је струја невидљивог божанства. Тако је из праха и дихања створен човек – лик Бесмртнога, пошто у обома (Богу и човеку) царује природа ума. зато сам ја по своме земном (пореклу) призван у овај живот, али због делића Божанства ја носим у грудима љубав (према Божанском). (…) Уопште, Григорије говори нарочито узвишено о човеку. У једној од његових песничких молитава читамо: „Твоја слава (kleos) – човек, кога си поставио за анђела, појца твога сјаја!“ На другом месту Григорије говори о човеку као храму Божијем и „створеном богу“: „Ако будеш ниско мислио о себи, (напомињем ти), да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти – створени бог, незаборавни производ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави… Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима (тако да свагда имаш Бога унутар себе… Дакле, главна назнака и призвање човека – (је да) усходи од земаљског ка небеском, од људског ка Божијем. Бог је, по Григорију, створио човека због тога да он достигне вишу славу и „замени у себи земно (небесним)… као бог, свагда да ходи Богу“. Будући богом по своме потенцијалу, човек треба да достигне такав степен богоуподобљења, при коме постаје свецело обожен. Циљ човековог живота је да „постане бог и дух…  стекне достојанство светозарног ангеоског лика, задобивши за велике трудове још већу награду“. У овоме је Григорије веран свој источно-хришћанској традицији.“ Митрополит Иларион (Алфејев)  

У петак 26. јануара 2018. године у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка  и Центра за културу “Градац“ одржана је трибина „ Само дела љубави остају“ у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светога Саве су прославили у манастиру Студеница. Након Свете Литургије игуман Студенице архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу „Стефан Намања“ у Студеници где су са децом, директором школе Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе – породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у резању славског колача. Након тога су се гости обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. Александра Нинковић Ташић је говорила о значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле. Господин Гајшек се обратио присутнима,  ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање господина Арно Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“,  који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: www.manastirstudenica.rs