Category: Православље

„Црквено богопознање представља истоветност начина живљења – знање је чин и чињеница учествовања у новом начину постојања. То није идеолошка усаглашеност, нити етичка саобразност, већ егзистенцијална „промена” која се, уз помоћ Духа Светога, благодатно одвија у безграничним границама слободе, односно литургијске сагласности човекове. ‘У њима (у свештеним сабрањима)’, вели Ареопагит, ‘ко побожно посматра, видеће јединство и једнодушност коју покреће један богоначални Дух.’ Црква представља објективну могућност апофатичког богопознања, а апофатичко богопознање јесте искуство живота евхаристијског Тела, односно живота који се одвија уз помоћ Духа Божијег – истога Духа Који се ‘дизаше изнад воде’ првога дана стварања, Који је тада стварао физички живот, а увек дарује истински живот”. Христо Јанарас, Апофатичко знање као личносно учествовање

“Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је “Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско“. Патријарх српски Павле, Православље и болести зависности

Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз  сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње  имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије  и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим  интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих  година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног   идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да  изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства,  монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова,  у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале  неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и  са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи  дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава   „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио  заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је  постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да,  уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено  треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским   Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и   Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона

“Зашто, о драги, поступамо овако, и докле тако? Кад ћемо се отрезнити од пијанства, или када ћемо скинути копрену са очију, и погледати право у светлост истине? Какво је то морално слепило? И ноћна битка? И занесеност која пријатеља не разликује од непријатеља? Зашто смо постали руг суседима нашим, исмевање и поруга онима око нас (Пс 78, 4)? Одкуда ово одушевљење за зло? Откуд ова надљудска помама? И више од тога: егзалтираност злом, каква је иначе страст помахниталих, па још и уживамо док нас нестаје? И нигде речи, нигде пријатеља, нигде савезника, нигде лекара да зацели или оперише рану; ни анђела чувара, ни Бога; него смо, уз све остало, и Божје човекољубље од себе самих искључили. Зашто си се удаљио, Господе, и зар ћеш се одвраћати до краја (Пс 10, 1; 89, 46)? И када ћеш нас посетити? И где ће све ово напослетку скончати? Бојим се да су садашње околности само пепео долазећег огња, не би ли Антихрист прозрео ово и уграбио прилику да наше погрешке и болећивости искористи за своју премоћ. Јер изгледно је да неће напасти јаке или оне који су премци једни другима у љубави“ Свети Григорије Богослов

У Старечнику пише да је Авва Јован питао демоне чега се највише боје код хришћана, а они су му одговорили: “Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви и од онога што једете на Литургији.“ Онда их је поново упитао: “Чега се од свега тога највише бојите?“ Одговорили су му: “Када бисте добро одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.“ Старечник

Благословом нашег Епископа Јустина, остварено је и друго поклоничко путовање у Свету Земљу. Крстовданска, тј. друга група хаџија бројала је 54 поклоника Свете Земље, највећим делом  из Горњег Милановца и Краљева. Прослава Крстовдана, која се ове године поклопила са прославом јеврејског празника Сеница, била је разлог за многоструке благослове на највећим хришћанским светињама и обиласке чак и оних светих места који нису били по програму. У суботу, 22. септембра у раним јутарњим часовима, по испраћају прве групе хаџија која је бројала 57 поклоника, свештеник Драган Ђорем, дочекао је на аеродрому Бен Гурион у Тел Авиву, другу, Крстовданску групу. Првог дана, по слетању, обишли смо Манастир Светог великомученика Георгија у Лиди Палестинској (Лоду) и поклонили се његовим светим моштима и целивали мироточиву плочу на његовом кивоту. Потом смо обишли и стари град Јафу, Манастир Светог архангела Михаила, тј. кућу Симона Кожара, где је апостол Петар имао виђење о чистим и нечистим животињама, затим манастир руске мисије где се налази гроб Свете Тавите из Дела апостолских, и на нашу највећу радост тога дана успели смо да се у касним поподневним часовима поклонимо и на најсветијем месту са кога је Господ васкрсао, на Гробу Господњем у Цркви Васкрсења Господњег у Јерусалиму. По целивању Гроба Господњег и Плоче миропомазања, обишли смо све светиње, параклисе осим Голготе у Цркви Васкрсења Господњег, који обележавају места из Јеванђеља о страдању Господњег, спустили се и целивали место где је Света царица Јелена пролашла Крст Господњи. Недеља, други дан нашег ходочашћа, започео је доласком у Цркву Рођења Господњег у Витлејему где смо прво целивали чудотворну икону Богородице Витлејемске. Имали смо велику радост да свим свештеницима наше групе дозволе да у Витлејемског пећини саслужују парохијском свештенику Арапину и готово све јектеније и возгласе произнесу на српском језику, као и причесте све верне. Свештеници који су поред свештеника Драгана Ђорема, били део групе су: протојереј Данча Стојменовић, парох у Владичином Хану и јереј Владимир Вулета, парох субјелски. После Литургије, обишли смо пећину Светих Витлејемских младенаца, па Манастир Пастирско поље, где су анђели пастирима благовестили рођење Спаситеља, па најзначајнији Манастир у Светој Земљи и Јудејској пустињи, лавру Светог Саве Освећеног. Тога дана по повратку у Витлејем, обишли смо и римокатолички Манастир Млечна стена, на месту где је по предању Богородица дојила Богомладенца. Понедељак, трећи дан хаџилука, започео је одласком и обиласком Брда Храма, простора где се налазио Јерусалимски храм, са погледом на места из старозаветне свештене историје, затим места Сретења Господњег као и остатака Јерусалимског храма, Западног зида (Зида плача). Обилазак светиња смо наставили  одласком на Сион, на место Тајне вечере и Силаска Светог Духа на апостоле, и поклоњењем кивоту цара Давида. На свакоме светом месту из новозаветне свештене историје, свакога дана, поред објашњавања читали смо и делове из Јеванђеља везане за та света места. Тога дана обишли смо и Маслинску гору, место са кога се Господ вазнео, затим Манастир Вазнесења Господњег, где нас је Српкиња монахиња Филотеја са сестрама угостила и испричала страдања овога манастира. Потом смо се прошетали до Манастира Патер ностер – Оче наш и зауставили се код проче са Господњом молитвом на нашем језику, а затим до видиковца са кога се пружа диван поглед на стари град Јерусалим. Дан смо наставили обиласком Гетсиманског врта, места издаје и хватања Господњег, Цркве Гроба и Успења Пресвете Богородице, целивањем иконе Богородице Јерусалимске у њој, па Манастиром Светог Стефана архиђакона и првомученика и пећине где је његово свето тело почивало. У већ поподневним часовима, обишли смо Манастир Рођења Богородице, па прошли улицом Виа Долороса – Улицом Бола, задржавали се на сваког обележеном месту, и стигли на Голготу где смо се поклонили. Уторак, четврти дан, започели смо обиласком Манастира у Јудејској пустињи, Светог Теодосија Великог Киновијарха. Потом смо отишли у Витанију (Лазареју) и сишли и поклонили се на гробу Светог Лазара Четверодневног. Највећи физички напор на путовању, поклоници су имали у пустињи Вади Келт, у обиласку Манастира Светог Георгија Хозевита, где се налази и пећина где се скривао Свети пророк Илија, тј. пећина где су се Јоаким и Ана молили за потомство. Обишли смо потом Еин Карем, место сусрета Богородице и Јелисавете и рођења Јована Крститеља, затим Манастир Часног Крста, где је расло дрво од кога је направљен Крст Господњи. Среда, пети дан, био је резервисан за Галилеју, где смо обишли Назарет и Цркву Благовести и Маријин бунар, па Манастир Светог Георгија у Кани Галилејској где је Господ претворио на свадби Симона Зилота воду у вино, затим Гору Преображења -Тавор. Тога дана обишли смо и Капернаум, Манастир Дванаест апостола на Галилејском језеру, место умножавања хлебова и рибе, као и Гору Блаженства. Тога дана пробали смо и чувену Петрову рибу. Четвртак, шести дан, провели смо у торжественој прослави празника Вождвижења Крста Господњег у Јерусалиму. Литургијом је началствовао Патријарх јерусалимски и све Палестине Теофило, уз саслуживање великог броја Епископа, а међу њима и епископа Српске Цркве источноамеричког Иринеја (Добријевића) и Епископа славонског Јована (Ћулибрка), као и мноштва свештеномонаха и свештеника, као и свих свештеника наше групе. После сједињења са Господом, Светог причешћа, уследила је литија где је патријарх на глави носио Крст Господњи на место где га је Света царица Јелена пронашла, потом на Гроб Господњи, па на Голготу. По литији, патријарх је све поклонике угостио и поздравио у згради Јерусалимске патријаршије. Петак, седми дан, започели смо одласком у манастир на Гори Кушања изнад Јерихона, где смо се поклонили месту где се Господ молио и био кушан. Потом смо отишли на реку Јордан, место крштења Господњег, тј. место где су Јевреји ушли у Обећану земљу, месту где се и Свети пророк Илија узнео на небо. На реци Јордану су сви приступили трократном погружавању, како је то дивни хришћански обичај на том месту, уз певање Богојављенског тропара. Дан смо наставили обиласком Манастира Свете Закхеја, бунара и фонтане пророка Јелисеја и манастиром Светог Герасима Јорданског. По обиласку још и Мртвог мора вратили смо се у Витлејем, где смо уготовили Хаџијско вече. На њему смо поделили наше утиске, радости и благослове са овог узвишеног путешествија, и уз по неку сузу радосницу примили хаџијске грамате. Велику захвалност, на беспрекорној организацији, сви поклоници и прве и друге групе изражавају

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Господина Теодосија у недељу, 9. септембра 2018. године, у организацији Епархије рашко-призренске и Српске православне црквене општине за Рашку област, одржан је у древној Петровој цркви у Расу Девети Немањин Светопетровско-дежевски сабор. Овај, сада већ традиционални сабор, који је 2010. године обновио Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, наставља да одржава дух древних саборовања код овог храма који представља символ вишевековне светосавске и немањићке црквене и државне традиције у нашем народу. Сабор је започео Светом Архијерејском Литургијом, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија и Епископа рашко-призренског Господина Теодосија, свештеника и свештеномонаха Епархија рашко-призренске, жичке и будимљанско-никшићке. У својој беседи на Литургији Владика Јустин је говорио о значају литургијског сабрања у најстаријем храму у Србији, као и о празнику Срба светитеља на челу са Светим Симеоном Мироточивим, који се управо у њему определио за православну веру. На крају Литургије Владика Јоаникије је осветио и преломио славски колач, а у својој беседи је рекао, да верни народ Епархије будимљанско-никшићке даје пуну подршку Епископу Теодосију у његовој борби да сачува светиње и народ на Косову и Метохији. У чин свештеника на Литургији је рукоположен ђакон Јован Кушић (Епархија жичка). детаљније… Извор: Епархија рашко-призренска

Задужбина Владете Јеротића саопштава да је 4. септембра 2018. године у јутрањим часовима у Београду, у својој 95. години, преминуо њен оснивач академик Владета Јеротић. Академик Владета Јеротић био је дугогодишњи професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду где је предавао Пастирску психологију. Академик Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио основно образовање и похађао Другу мушку гимназију и Медицински факултет, на којем је стекао диплому психијатра. Специјализовао је неуропсихијатрију и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду а затим је био примаријус и начелник психотерапеутског одељења болнице Др Драгиша Мишовић (од 1963. до 1985. године). Преко две деценије (1984-2005) предавао је по позиву Пастирску психологију на Теолошком факултету у Београду. Учествовао је на многим европским и светским конгресима психијатрије и психотерапије, а неколико месеци је провео у Јунговом институту у Цириху у својству лекара и практичара. Био је члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије. За дописног члана САНУ изабран је 1994. године, а за редовног 2000. Академик Владета Јеротић је створио обимно и сложено дело из области психоанализе, психотерапије, филозофије, религије и књижевности. Поред тога, одржао је и низ предавања и учествовао у више дискусионих трибина у земљи и иностранству. Добитник је великог броја награда и јавних признања, поред осталих и Захвалнице Матице српске (1982), Повеље болнице „Др Драгиша Мишовић“ (1983), Повеље Српског лекарског друштва (1993), Награде „Ђорђе Јовановић“ (1994), Награде „Лаза Костић“ (1997), Ордена Светог Саве I степена (2001), Награде „Исидора Секулић“ (2003), Награде Доситеј Обрадовић (2014), Велике повеље Бранковог кола (2017). Извор: www.bfspc.bg.ac.rs

По благослову Епископа жичког Г. Јустина, гост јубиларних 25. Рашких духовних свечаности (15-19. август), био је архимандрит Иларион (Лупуловић). Ово вече је организовано у сарадњи Црквене Општине Рашка и Центра за културу Градац. У младости, изузетно надарени уметник, познати глумац, замонашио се 1996. године у Манастиру Дечани, да би 2011. године постао игуман Манастира Драганца који се налази на Косову и Метохији. Тема ове вечери била је „Духовне стазе“, а предавању је предходио величанствен наступ црквеног хора Свети Василије Острошки из Рашке. Захваливши се на позиву и честитајући домаћинима јубилеј, отац Иларион је истакао да је веома радостан због сусрета јер човек и јесте биће које је срећно зато што се сусреће (срећа-срешченије) и да је задивљен истрајношћу домаћина на толикој посвећености духовности и култури. Предавање је било засновано на хришћанској етици, антропологији, аскетици и догматици. Повезујући учење Светих отаца и тумачећи Свето писмо, указао је на проблеме савременог човека нудећи одговоре на горућа питања. Истакао је „да сви путеви добијају смисао управо од Оног који је за себе рекао: „Ја сам пут, истина и живот“, а да је најдубља тајна човека када осети да у дубини његовог бића постоји место где Бог заиста пребива.“ Човек је биће које путује, а на самом путу, налази се тајна крста. Човек јесте стално на раскршћу светова. Шекспир говори кроз Хамлета: „ Шта ће оваква бића као што сам ја, да се шуњају између неба и земље?“ То је вечни вапај човека који осећа да је разапет између бесконачности и пролазности. Хришћани имају на кога да се угледају – на распетог и васкрслог Христа који је пропутио пут у вечност. Истакао је и битност очувања заједнице која јесте наш непрекидни напор у овом свету, а то знају и људи који су у браку као и они који живе у општежићу, у манастирима. Ово чудесно и надахнуто излагање дивног оца Цркве, оставило је изузетан утисак на све присутне који су се са њим опростили уз речи велике захвалности и у дивном хришћанском расположењу. протонамесник Здравко Николић фото: г. Марко Марковић