Category: Православље

Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа. У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог. Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“ Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да

Страсна седмица је време духовно насићено, али испуњено и многобројним „недуховним бригама“. Како не расејати пасхално духовно расположење у сујети свакодневице? И уопште како не би требало чинити и мислити, да би Празник над Празницима био стварно светао? Наступила је Страсна седмица – време, када Исус Христос иде у сусрет човеку. Током Великог поста човек је ишао ка Христу, пробијајући се кроз сопствене грехе и болести срца, а сада је све то у другом плану, и све је концентрисано на Њега. Како проживети ово време стварно дубоко? -Протопрезвитер Александар Шмеман, сећајући се архимандрита Кипријана (Керн) – познатог литургичара, кога су звали „православни доминикана“, то јест ученим монахом – писао је, да је отац Кипријан живео само Страсном и Светлом седмицом. Он се туђио од људи, избегавао је сваки контакт. Као монах, он се осећао непријатно у сваком породичном кругу и старао се да се сакрије и побегне из истог. А на Страсној седмици је оживљавао, тако рећи процветавао. Чини ми се, да ове значајне речи карактеришу богослова, утолико пре што су Страсна и Светла – концентрат највеће жалости и радости истовремено. А све остало је некаква хомеопатија. Дани Страсне седмице су врло насићени – и догађајима, и бригама, емоцијама. Особено, започињући од Великог четвртка, када је спомен Тајне вечере, суд над Исусом, пресуда, затим распеће на Велики петак, изношење плаштанице, у Велику суботу Господ је у гробу, и већ за мање од једног дана је Светло Васкрсење, Пасха. Како проосећати сав овај тако рећи „ужурбани“ пут Страдања Господњих – од суморне жалости ка ликовању због Васкрслог Христа. -А како је у стварности било у те дане? Тада је све врло брзо происходило, догађаји су смењивали један други убрзаним темпом. А у недељу је народ узвикивао: „Осана Сину Давидовом!“, у среду је блудница помазала Христа миром, у четвртак је Господ установио свету тајну Евхаристије, потом је уследила молитва у Гетсиманском врту, стражарно спровођење до Пилата, Ирода и обратно, бијење, изругивања, ноћни суд, распеће, покој Суботе и јутро првог дана Васкрсења. Као што видите ови дани су крајње напрегнути, презасићени. А потом се све „опустил“ као опруга, и ево сав свет живи већ 2000 година благодарећи тим догађајима, знајући или чак и не знајући о томе. Да су се Страдања Господња наставила макар и за један дан, нико не би преживео. Апостол Петар је био на граници безумља од жалости и сопственог издајства, Јуда се обесио, није доживео до Васкрсења. Сви су били престрављени, пометени, и налазили су се у ужасној жалости. Да је Господ васкрсао петог дана, Он не би нашао ниједног апостола. Данас је покој Велике суботе разблажен знањем о гредућем Васкрсењу, а ужас распећа је ублажен схватањем тога, да је Христос у ствари жив. Ово апостоли нису могли знати – за њих је све ово било одвише сурово, кошмарно, депресивно. Ми се сећамо ових догађаја и преживљавамо их. Циљ богослужења Страсне седмице – није благочестиво подсећање, размишљање о нечему, већ укључивање наше личности у сам догађај. Уопште све у Јеванђељу иде врло згуснуто: Христос говори, проповеда, умножава хлебове, приближава се страдању… И још је далеко од тога да су сва Његова дела записана! Јеванђеље је храна најјаче концентрације, зато је и Страсна седмица у овом смислу – концентрисано Јеванђеље. Многи се у ово крајње важно време занимају кулинарском страном Празника над Празницима – ужурбано купују намирнице, траже најбоље рецепте за празнични колач, фарбају јаја – често на штету пребивања на богослужењима. Како у овом свакодневном вртлогу не заборавити на главно – Христа? -Сувишна брига о трпези је пројава маловерја. Излишне мисли у правцу тога, шта ће појести и попити, говоре о томе, да ми мало схватамо шта је то пост, Јеванђеље и ко је то Христос. И ово ће нам судити у своје време. Страсна седмица потребује скретање пажње са споредног. Ако се и обнавља нешто у црквеној традицији, онда то не треба чинити са становишта „свештеног“ егзистирања, већ започињати од Литургике, Јеванђеља, од дубоких доживљаја хришћанске заједнице свих догађаја повезаних са Страдањима Христовим. А свакодневне ствари ће овако или онако бити додате, сређене и украшене: прозори и завесе ће бити чисти, јаја скувана и украшена. А ако је у породици много деце? И за њих би се хтело приредити истински празник. Како поступити у односу на њих? -Страсна седмица ипак није дечија и захтева крајњу концентрацију. Деца имају своје празнике – Ваведење Богородичино, Цвети. Тим не мање, мајке би хтеле да све припреме за Празник? -Не би требало наметати човеку списак норматива, које би он морао да испуни на пет дана до Васкрса, као што су: припремити се за причешће, исповедити се, опрати прозоре, ошишати децу, ставити белу мараму, доћи на време на службу, прекадити колаче, честитати Васкрс и сл. Треба схватити, да овде нема места шаблону, у који би се требало уклопити. Успео, не успео – то су ситнице. Не треба се тиме заокупљати, јер то није оно главно. Ако не успете да нешто испуните са овог списка – то није велика несрећа. Сви на свој начин доживљавају празник, и слава Богу, што је то тако. Мислим, да се време врло строго односи према онима који хоће да саздају некакав „свештени“ поредак и да по овом образцу живе из године у годину – ово је неоствариво, јер сам Бог ово неће. Шта се овде има у виду? -На пример, ако немате квалитетнију тканину, да би сашили пригодну хаљину, онда је треба сашити од оне, која се има. Или, ако нема у парохији миришљавог тамјана, онда се може кадити и сушеном хвојом. Потребно је што мање се задржавати на спољашњем – ако не успеш данас, – успећеш сутра, ако се потрудиш. Но, ако и сутра не успеш, не треба се много секирати због тога. Све спољашње је релативно; ако се због тога мучимо, сав живот можемо страћити. Но, ово је оно што се односи на спољашње ствари и ми сада не говоримо о богослужењу и Светим Тајнама, које не трпе одлагања. Мене више интересује други моменат: празник би требало да буде словесан (духован). Григорије Богослов каже, да смо ми ученици Слова и зато немамо право да празнујемо

“Уђите, као у слици, ви који у Господу хоћете да заједно са нама учествујете у овом духовном суђењу, па ћемо на известан, разуме се, недовољно јасан начин испитати поменуте страсти и њихове узроке. И тако, нека гнев, као неки тиранин, буде окован кротошћу. Тучен, затим, стрпљењем и вучен светом љубављу на овај суд разума, нека буде подвргнут саслушању. „Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“. А гнев, одговарајући нам, рече: „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: таштина, среброљубље, стомакоугађање, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А моје кћери: злопамћење, мржња, непријатељство, самооправдавање. Моји противници, који ме сада држе окована, јесу врлине супротне овим страстима: безгневље и кротост. Мој потајни непријатељ зове се: смиреноумље. А чије је оно дете, питајте у згодном тренутку њега самог“.“ Свети Јован Лествичник, Лествица (Поука 8)

“Зло се свуда распростире и свуда је тама, као што је тамна и тек узорана земља. Ако је сада засејемо, семе ће убрзо проклијати и у време жетве добићемо плодове“. Светогорски старечник

“(…) Ронилац се спушта у дубоко море да би нашао драгоцени бисер, и Свети оци су се удаљавали у дубоке пустиње, тамо су се дубоко задубљивали у себе, налазили различите драгоцене духовне бисере: смирење које је било слично Христовом, дечју једноставност и незлобивост, бестрашће слично анђелском, расуђивање и духовну мудрост – једном речју, налазили су Јеванђеље… Неки монах је рекао Сисоју Великом: ‘Налазим се у стању сталног сећања на Бога’. Преподобни Сисоје му је одговорио: ‘То није велико, велико ће бити када себе будеш сматрао горим од сваке твари’.“

(Верујем и исповедам): “Један је Бог пре свих и свега и над свим и у свему и изнад свега, у Оцу и Сину и Светоме Духу од нас верован и обожаван: Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињавана и недељиво раздељивана, једна иста Јединица и Тројица свесилна: Отац (је) беспочетан, не само као безвремени, него и као у сваком погледу безузрочни, једини узрок и корен и извор у Сину и Светоме Духу созерцаванога Божанства, једини предуготовителни узрок свега посталога; не једини Саздатељ, него једини једнога Сина Отац и једнога Духа Светога Производитељ. Свагда сушти, и свагда сушти Отац, и свагда сушти једини Отац и Производитељ; већи од Сина и Духа једино по томе што је узрочник, а по свему осталоме исти је Њима и равночастан. [2.] Којега је Син један, беспочетан као безвремен, не беспочетан пак као имајући почетак и корен и извор Оца, из којега јединога пре свих векова бестелесно, безистечно, бестрасно раћањем је произашао, али се није одвојио; Бог сушти од Бога, не други као Бог, а други као Син; свагда сушти и свагда сушти Син и једини Син, и свагда код Бога несливено сушти; не узрок и почетак Божанства појиманога у Тројици, јер Он постоји из Оца као узрока и почетка, него је Он узрок и почетак свега посталога, јер је кроз Њега све постало. Који “будући у обличју Божјем, није сматрао за отмицу то што је раван Богу“, али је на свршетку векова унизио Себе узевши ради нас обличје наше, и из Приснодјеве Марије, благовољењем Оца и садејством Светога Духа, зачет по закону природе, и рођен, Бог уједно и човек, и пошто се истински очовечио постао је једнак нама у свему осим греха, оставши оно што је био — Бог истинити, сјединивши несливено и неизменљиво две природе и воле и дејства, и оставши један Син у једној Ипостаси и после очовечења, делајући све божанско као Бог и све човечанско као човек, и подложан људским беспрекорним страдањима; будући и остајући нестрадалан и бесмртан као Бог, Он телом добровољно пострада као човек, и распет би, и умре, и погребен би, и трећи дан васкрсе; Који се и ученицима по васкрсењу јави и обећа им Силу с више, и заповеди им да „уче све народе и крштавају их у име Оца и Сина и Светога Духа, и уче их да држе све што им је заповедио; Он исти се и узнесе на небо и седе с десне стране Оца, учинивши нашу природу једночасном и једнопрестолном, будући да је сједињена са Божанством, са којом ће природом опет доћи са славом да суди живима и мртвима и да да свакоме по делима његовим. Тада пак, узашавши ка Оцу, послао је на Своје свете ученике и апостоле Духа Светога, који од Оца исходи, који је сабеспочетан Оцу и Сину као безвремен, а небеспочетан као имајући и Он Оца као корен и извор и узрок (Свој), не као рођен, него као исходећи, јер је и Он од Оца пре свих векова безистечно и бестрасно, не рађањем него исхођењем, произашао; нераздељив је од Оца и Сина, јер од Оца происходи и у Сину почива, имајући и несливено сједињење и недељиво раздељивање; Бог сушти и Он од Бога, не други као Бог, него други Утешитељ као Дух Свети, самоипостасни, који од Оца исходи и кроз Сина се шаље, то јест јавља, узрок и Он свега посталога, јер се Њиме све коначно савршава; Он исти је и равночастан (у свему) Оцу и Сину, осим нерођености и рођења.“ Одломак из: Исповедање вере, Свети Григорије Палама

Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење, пре свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу. Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја – морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али доследан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човеку немогуће са Богом постају могуће. Протопрезвитер Александар Шмеман

Са вером у Христа увек иде и љубав према Христу. Расте ли вера наша у Господа Христа, истовремeно расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новиjа и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере „укорењени и утемељени у љубави“. Ако је у љубави Христовој укорењен и утемељен, он вером расте у све божанске бескрајности, заиста „расте растом Божјим“ „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер „Христос обитава у срцима верујућих, који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему“. У подвигу вере и љубави човек никада није сам, већ увек у друштву „са свима светима“. Јер и вера и љубав приводе Господу Христу и онима који су у Њему — светим подвижницима вере и љубави, и сједињују са Господом Христом и „са свима светима“ који су у Њему. Другим речима, вера и љубав уједињују човека са свима бићима која се налазе у Богочовечанском телу Христовом, Цркви. Преподобни Јустин, Догматика 3. том

„Искупљење и спасење, победу над грехом, смрћу и ђаволом и нови живот, који нам је Христос даровао Собом и у Себи, Својом смрћу и васкрсењем, ми људи добијамо само под условом учествовања и тесног сједињења са Спаситељем, нашом вером, у Цркви, која је Тело Спаситељево, дакле ‘тело спасења’. Ово учешће и ово сједињење са Црквом као Телом Христовим, као основном и једином Светом Тајном нашег спасења и нашег обожења, врши се кроз Свете Тајне Цркве, а пре свега Светом Тајном Крштења, Миропомазања и Евхаристије, тј. Причешћа. У овим Светим Тајнама, чија је круна или испуњење Божанствена евхаристија, ми се сједињујемо са Спаситељем и учествујемо у његовом дарованом нам спасењу и у његовом теандричком (богочовечанском) животу, и у Његовој нествореној Божанској благодати. Светим Тајнама ми постајемо удови и учесници Христовог Тела, сутелесници Њему (Еф 5, 30; 3, 6) сакривени и саживотни у Њему.“ Епископ Атанасије (Јевтић), Аскетика

Свако види да се светлост лије са неба на земљу, будући да сунце, месец и звезде светле са небеског свода. Пример нам указује да и нестворена умна Светлост – Господ Бог наш претежно обитава на небу и да нам од Њега силази свака тварна и духовна светлост, светлост и ума и срца. Беше Светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). Бог је љубав (1 Јн. 4,16). Све мисли, осећања и расположења срца која теже ка рушењу љубави и насађивању непријатељства јесу од ђавола. Речено запиши у свом срцу и свакако се држи љубави. Држите се љубави (1. Кор. 14). Схвати шта је противно телесном, старом, грешном човеку и читавог свог живота му се противи. То је циљ твога живота и у исти мах твоја слава у Христу Исусу. А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Утврди у срцу истину да треба да мрзимо једино грех или порок, док према људима треба искључиво да гајимо љубав. Царски закон је јасан: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22, 39). Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу