Category: Православље

Видовдане, Видовдане, светлиш ли нам Као некад, мили дане? Српски народ жртву живу Богу даде, Христу веран вековима он остаде. Вођен вером нашег милог цара Лаза, Целом свету шта је љубав он показа. Сијај, сијај, и данас нам мили дане Да тај завет не издамо Видовдане. Завет вере, завет наде и љубави, Проклет био ко све ово заборави. Бог покупи у баштицу тога дана, Своје цвеће. Ко верује, никад, никад умрет неће. Вероучитељ Слађана Петровић, ОШ „Свети Сава“, Чачак

“У средиште свега морамо ставити ријечи ап. Павла о обновљењу ума (Рим. 12, 2). Тема обновљења ума и шири смисао који је повезан са његовим знаменитим учењем:  ‘ако је ко у Христу, нова је твар’ (2 Кор 5, 17). Обновљење ума има своје степене. ‘Ако се наш спољни човек и распада – читамо 2Кор 4,16 – ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан’, тј. узноси се постепено ка вишем животу. Посебан значај овдје има управо ‘обновљење ума’. У Посланици Колошанима читамо: ‘И обукосте се у новога, који се обнавља за познање’ (3, 10). У Посланици Ефесцима апостол позива ‘да се обнављате духом ума својега; и обуците се у новога човјека’ (4, 23-24). Круну тих савјета представљају ријечи ап. Павла у 1 Кор 2, 16 да ‘имамо ум Христов’. У том свјетлу треба разумјети и апостолов пријекор упућен многобошцима да ‘не марише да познају Бога’ (Рим 1, 28). Он прекоријева многобошце зато што познање Бога не ставише у основу сваког познања и зато ‘залудјеше у својим умовањима’ (Рим 1, 21)“. Василије Зењковски, Основи хришћанске философије

Наиме, кад се неки лик који је на дасци насликан, изгуби због прљавштине која га је споља прекрила, тада је неопходно да опет дође онај чији је то лик како би се на истој подлози могао обновити његов образ (јер се не баца подлога на којој је његов лик изображен, пошто и тако представља његов образ, него се на њој изнова слика); на исти начин је и Пресвети Син Очев, Који је Икона Очева, дошао међу нас да би обновио човека, који је по Његовом образу саздан, и да би, кроз остављење грехова, пронашао оно што је изгубљено, као што и Сам вели у Јеванђељима: Син Човечији дође до потражи и спасе изгубљено. Због тога је и Јеврејима говорио: Ако се ко [изнова] не роди; а тиме није имао на уму рођење од жене, као што су то они замишљали, него је указао на то да је „по образу“ Божијем она душа која је обновљена и пресаздана. А пошто је идоломанија и безбожништво завладало васељеном, и пошто се изгубила представа о Богу, ко је био тај који ће васељену научити о Оцу? Да неће неко рећи да је то човек? Али, људи нису могли да прокрстаре целим поднебесјем, нити су по својој природи били у стању да хитају, нити је било извесно да поседују моћи за нешто такво, нити су, опет, сами по себи способни да се одупру обмани и прелести демонској. Јер, пошто је у свих душа рањена и пометена демонском обманом и идолском залудношћу, како би они онда могли човекову душу и човечански ум убедити у оно што ни сами не могу видети? А ако неко нешто ни сам не може видети, како о томе може другога поучити? Но, можда ће неко рећи како је за то била довољна творевина. Али, да је била довољна творевина, тада се не би збила толика зла. Јер, и творевина је постојала, па се људи опет нису ништа мање срозавали у заблуду о Богу. Ко је други, дакле, био потребан него Логос Божији, Који види и душу и ум, Који покреће све што је у творевини и кроз све открива Оца? Свети Атанасије Велики, О Очовечењу Бога Логоса

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у манастиру Жичи и Београду од 9. до 18. маја 2019. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 9. маја у манастиру Жичи, првом седишту аутокефалне Српске Цркве, а 800-годишњицу те аутокефалије, пуне црквене самосталности, великог дара Божјег и великог дела Светога Саве, прослављамо ове године. После свете саборне архијерејске Литургије и призива Светога Духа у храму манастира Жиче одржане су, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прве саборске седнице у самом манастиру, 9. и 10. маја, да би Сабор наставио са радом у Патријашијском двору у Београду од 11. маја до завршетка овогодишњег заседања. У раду Сабора учествовали су сви епархијски архијереји Српске Православне Цркве осим Епископа западноевропског г. Луке. На почетку прве саборске седнице Његова Светост Патријарх је присутним епископима упутио, по устаљеној пракси, приступну поздравну реч, у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном, с једне стране, великих духовних изазова и искушења, а са друге стране и отворених могућности за рад на духовној обнови нашег народа. Већ на самом почетку свога рада Сабор је изузетну пажњу посветио богослужбеном прослављању и духовно-културном обележавању великог јубилеја, осамстогодишњице стицања аутекефалног статуса наше Цркве (1219 – 2019), како на нивоу читаве Цркве у манастиру Жичи и у Београду, у октобру, тако и по свим њеним епархијама. Поводом великог јубилеја, 800-годишњице аутокефалије наше Цркве, у саборској дискусији о начину стицања исте изнесен је једнодушан став свих присутних архијереја о апсолутно канонском карактеру светосавске аутокефалије. Ваља истаћи да ће прослава бити настављена и током читаве идуће, 2020. године, а одлучено је и да се те исте године молитвено и свечано обележи још један значајан јубилеј – стогодишњица уједињења покрајинских Цркава у једну јединствену Српску Православну Цркву и васпостављањa њеног статуса аутокефалне Патријаршије. На позив Сабора, Патријаршију су посетили председник Републике Србије г. Александар Вучић и председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. После заседања, у свечаној дворани за пријеме, Сабор је са дужном пажњом саслушао излагања двојице српских лидера о стању и проблемима нашег народа у Србији и Републици Српској, али и шире, као и о напорима и неравноправној борби са моћницима за очување Косова и Метохије у саставу Србије и о подршци и свеобухватној помоћи државе Србије нашем народу да опстане на најсветијој српској земљи, Косову и Метохији, и, паралелно, о братској сарадњи државних органа, образовних и културних установа и свих осталих носилаца јавне одговорности у Србији и у Републици Српској, на добро нашег народа с обе стране Дрине и на његово опште добро, ма где да живи. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, са извештајем о свим досадашњим радовима, извршеним уз велику помоћ државе и прилозима побожног народа, нарочито о постављању мозаикâ од стране руских уметника, и најавом свечаног великог освећења Храма следеће године. Као и сваке године, Сабор се позабавио и питањима црквене просвете и стварањем услова за нормално функционисање Патријаршијске библиотеке и Музеја и Архива Српске Православне Цркве. Изабран је нови вршилац дужности ректора Богословије Светог Арсенија Сремца у Карловцима, протојереј мр Јован Милановић. Расправљало се и о сарадњи Цркве са надлежним органима Србије у процесу ревитализације Сремских Карловаца и стварања условâ за његову нову – у ствари стару – улогу важне духовне, културне и образовне кошнице српског народа. Измењен је датум празновања светог Пајсија, патријарха пећког: уместо 2/15. октобра његов спомен ће се вршити 3/16. октобра на основу новооткривеног записа на његовим светим моштима. Са жалошћу је констатовано деловање разних расколника и секташа. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље” и других фондација и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Извршена је арондација појединих епархија тако што је Епархија бањалучка уступила један број црквених општина, односно парохија, Епархији бихаћко-петровачкој, а Епархија зворничко-тузланска Епархији дабробосанској. Сабор је једногласно доделио орден Светог Саве првог степена др Димитрију (Тракателису), донедавно архиепископу америчком у јурисдикцији Цариградске Патријаршије, за његову љубав и доброчинства учињена епархијама наше Цркве у Америци. Размотрено је и стање наше Цркве у такозваном региону, односно у државама створеним на развалинама бивше Југославије, при чему је констатовано да су анимозност и дискриминација у односу на нашу Цркву присутне, у већој или мањој мери, готово свуда – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, а нарочито у Црној Гори, где је недавно потврђен антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама. Тим нацртом закона се специјално и намерно дискриминишу Епархије црногорско-приморска и будимљанско-никшићка, а предвиђа се чак и отимање светих храмова и њихово проглашавање за власништво државе (!). Таква решења укидају неотуђиво право грађанина на слободу вероисповести и савести и представљају директно мешање у унутрашње црквене послове. Ту су и покушаји насилног одузимања светињâ у корист канонски и реално непостојеће „Црногорске Православне Цркве” и претње да ће бити срушене поједине богомоље (црква на планини Румији и крстионица на Превлаци). Наравно, свуда – и у Црној Гори, и у Хрватској, и другде – има не мало часних појединаца и читавих заједница и организација које се залажу за правду и слободу свих. Тешко је и стање наше аутономне Охридске Архиепископије у Северној Македонији, где тренутно нема директног прогона архиепископа Јована, епископâ, клирикâ, монахâ и верникâ, али им стално над главом виси Дамоклов мач новог судског гоњења. Упркос томе, наша Црква је и даље, као и до сада, за дијалог са тамошњом Црквом која већ деценијама пребива у расколу и за решење проблема на аутентично канонској основи. Поводом јавних ставова за обавезну вакцинацију деце или против ње, Сабор сматра да треба уважити разлоге научне медицине, али и бојазан родитељâ од њеног примања. Највећи проблем Православне Цркве данас јесте црквени раскол у Украјини и промашени покушај Цариградске Патријаршије да тај проблем реши „преко колена”, на своју руку, без дијалога са канонском Црквом у Украјини и са Руском Православном Црквом као целином и без свеправославног саветовања. С тим у вези, Сабор остаје при свом досадашњем ставу: наша Црква не признаје новоустановљену парацрквену

Обележавајући осамстоту годишњицу аутокефалије наше помесне Цркве и са дубоком одговорношћу пред Богом, светим патријарсима, архиепископима и епископима који су се вековима са својим свештенством, монаштвом и верним народом држали Завета светога Кнеза Лазара и чували Косово и Метохију у духовном памћењу као нашу свету и заветну земљу, борећи се за очување наших светиња и слободу народа, Свети Архијерејски Сабор још једном понавља свој једногласан и недвосмислен став, изречен на прошлогодишњим заседањима у мају и новембру. Косово и Метохија представља саставни део суверене територије Републике Србије и као такво је дефинисано у Уставу Србије и у Резолуцији 1244 Савета безбедности УН. Суверенитет и територијални интегритет Србије, укључујући Косово и Метохију, без обзира на незаконито проглашену такозвану косовску државу, признаје огромна већина човечанства, укључујући Русију и Кину и пет земаља Европске уније, ОЕБС, УНЕСКО и друге важне међународне организације. Зато је за Свети Архијерејски Сабор наше Цркве неприхватљиво било каква измена статуса Косова и Метохије, која води или признању Косова као независне државе или било којој варијанти територијалне поделе, без које није могуће разграничење. Таква решења довела би неизбежно до исељавања већине преосталог српског народа, који живи у већински албанским срединама Косова и Метохије, и до несагледиве штете за нашу духовну и културну баштину. Као архијереји Српске Православне Цркве износимо овај став, не као политички став већ, пре свега, као одговоран пастирски и историјски став, који произилази из вековне борбе наше Цркве да очува опстанак верног српског народа и светиња на вековним огњиштима и воље огромне већине нашег народа. Овај став никако не значи подржавање идеје такозваног замрзнутог конфликта већ представља позив свим политичким чиниоцима на наставак дијалога, без притиска и уцена у контексту решавања питања заштите људских права народа, слободе живота и рада Српске Православне Цркве, институционалне и безбедносне заштите наших светиња, омогућавања несметаног повратка расељених и слободног приступа имовини свима онима којима је она бесправно одузета или узурпирана. Подржавамо, стога, свесрдно сваки одговоран дијалог који треба да допринесе владавини права и закона и помирењу између свих народа који живе на простору Косова и Метохије као јужне покрајине Србије. Извор: www.spc.rs

Дана 9. маја 2019. године упокојио се проигуман Симонопетре архимандрит Емилијан. Старац Емилијан рођен је у Пиреју октобра 1934. као Александар Вафидис. Дипломирао је на атинском Теолошком факултету 1959. године, после чега је желео да постане свештеник мисионар. Његов пријатељ Анастасије Јанулатос (садашњи Архиепископ албански) подстицао га је на монашки живот. Од Митрополита Трикале прима монашки постриг 9. децембра 1960. добивши име Емилијан. Два дана касније рукоположен је у чин јерођакона, а следеће године 15. августа рукоположен је у презвитерски чин. После кратких боравака у разним манастирима региона Метеора, Митрополит га поставља у манастир Светог Висариона, у подножју планине Пиндус, а затим за игумана манастира Метеори, дата му је додатна дужност епархијског проповедника и исповедника. Био је брилијантан говорник; ускоро је својим проповедима освојио читав регион, посебно младе људе који су у великом броју долазили да га чују. Старац је многе од њих привео монаштву. Убрзо млади игуман је био на челу велике и динамичне заједнице. Развој туризма, међутим, учинио је живот на Метеорима тешким. Због тога, старац 1973. године заједно са братством прихвата позив Свештене општине Свете Горе да прихвати духовну обнову манастира Симонопетре, где је на трону симонопетритских игумана наследио је архимандрита Харалампија 25. новебра 1973. године. Устоличење је обављено 17. децембра исте године. Извор: www.spc.rs

Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи… Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути. Свети Максим Исповедник, Гностички стослови

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „… Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и

Христос васкрсе! Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: “Христос васкрсе!“ И збива се чудо, исто чудо! И чује се радосни одговор: “Ваистину васкрсе!“ И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу. “Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“ Васкрсе Христос и Живот живује… Протопрезвитер Александар Шмеман