Category: Православље

https://www.peticije.online/apelzaodbranusvetinja247690

Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2020. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И ове године Господње, славећи преславно Оваплоћење Сина Божјега, Господа нашега Исуса Христа, јединог Новог под Сунцем, сви хитамо ка храму Божјем, да се саберемо око Богомладенца, Пречисте Богоматере и Увекдјеве Марије и праведнога Јосифа. То чинимо да би се наше душе загрејале речима светога Јеванђеља о истинитом догађају Очовечења и рођења Спаситеља нашега, Богочовека Исуса Христа, када су Њему, Богомладенцу клицала Небеса и Земља: Слава на висини Богу и на Земљи мир, међу људима благовољење! О том јединственом и преславном Догађају у историји и у свима световима, наш свети црквени песник славослови: „Прашни Адам најпре причесник благодатног надахнућа беше, па лукавством змијиним поданик пропасти поста, но знамо да се ради њега Реч саобрази људима. Дјево, Ти пређе границе смртних бића родивши превечну Реч Која изволе да прође кроз Тебе, запечаћени Кивот, о несагориви Кивоте и Купино. Ти, Бог мира, посла нам Ангела Великога Савета Твојега да нас мироше, и к светлости богопознања нас упућује. Где се много разбуја грех, Ти пружи неописиву благодат, па сви постасмо наследници Вишње светлости.” Својој духовној деци, нашем и данас многострадалном српском народу у Отаџбини и расејању, ми, његови духовни пастири, желимо да се благочестиве мисли и осећања и овога Божића обилно и трајно уселе у нас и да се сав наш живот збива у Богу са свима светима. Тако, дакле, да ходимо и пред лицем Светога Саве и свих српских светитеља и просветитеља наше свете аутокефалне Српске Цркве. Главно је бринути о томе како ћемо живети, eда бисмо и све наше свете претке ми имали на својој страни на Христовом праведном Суду. Еда би нас они признали за своје следбенике. Ето нам свете дужности нашег постојања! Драга наша духовна чеда, учинимо све што до нас стоји да вишак наших сваковрсних добара буде на попуњавање мањка код оних наших ближњих који се нуждавају у помоћи свих врста, а највише у нашем братољубљу. Божанствени Максим Исповедник нас тако и поучава: „Настојмо да трезвеноумним промишљањем уједначимо неравномерност природе, и оним чиме обилујемо, допунимо недостатке једни других“. То је угодно Оваплоћеном Сину Божјем, Који се поистоветио са најмањима и најсиромашнијима. Зато, ко њима чини, Њему чини. Зар Богомладенац није дошао пре свега да нахрани сва уста и да утеши сва наша срца? Ако се већ Христос ради нас оваплотио и постао Богомладенац, умро и васкрсао, зар сва наша делатност у свету, као одговор и уздарје Њему, не би требало да нас краси и чини угоднима Богу? Свима нам је за то потребно смирење и свест да смо ми сарадници Божји и украситељи Цркве. Ако сав свет лежи у злу страсти и грехова, а стварно лежи, онда ниједан човек да не узима учешћа у њему, то јест у делима таме! На небески поредак ствари заветовали смо се ми хришћани, а не на поредак без Божјих небеса и упркос небесима. У складу са једном проницљивом речи, у вези са темом слободе, рецимо да смо ми слободни онолико колико смо слободни од греха и тек као такви слободни смо за богоопштење. Са тога стајалишта полазећи, и покајањем и смирењем се утврђујући, ми ћемо моћи да узрастамо и у Божјим врлинама. Моћи ћемо да Духом Светим попримимо црте Христовога Лика кроз творење богоугодних дела. Тако ћемо плодове врлина убирати са Господа Исуса Христа као са Дрвета Живота нашега, – постављенога усред Цркве као Раја Сладости, – па се Њиме хранити и у времену и у вечности. Главна порука и овогодишњега Божића треба да гласи да православну веру треба чувати и сачувати по сваку цену. А наше православно црквено Откривење и Свето Предање нас уче да је богоугодно исповедати веру у Оваплоћенога Сина и Логоса Божјега, Христа Богочовека, и заједно са тим веру у Пресвету Тројицу! То даје видело нашем ходу по тами овога света, огрезлог у греху. Од те црквене вере зависи наше поимање и усвајање светлог Лика Господњег, савршене мере свих ствари – Исуса Христа, Спаса нашега. У Којем узрастамо и Чијем се славном Другом доласку надамо. Од целовитости црквене вере православне коначно зависи и опстанак целокупне творевине. Тако онда из те православне вере происходи и могућност нашег најпотпунијег богоопштења и богопричастија у средишту нашег постојања: у Светој Литургији. Кроз њу наша Православна Црква живи и најпотпуније сведочи о нашој заједници са Богомладенцем Христом. Наша света дужност јесте да носимо крст историјских догађаја и искушења у свим помесним Црквама као заједничким. Али је света дужност и обавеза и свих помесних православних Цркава да једна другу поштује и уважава. Дакле, посленике у Винограду Господњем, ма колико они били заслужни, треба подсећати да се ништа не чини без слоге и јединства са свима осталима; ништа на силу, да се не би цепала Христова нерукотворена риза, односно да се не би скрнавио у нама Лик Богомладенца Христа. Свуда, дакле, да важи правило лечења себе и других на благ, истинит и светоотачки начин. У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића. Јер, управо су о томе својом крвљу сведочили хорови српских мученика и новомученика свих векова. Данас на Божић најсвечаније поменимо косовске, јасеновачке, градинске, и мученике са свих осталих стратишта. Ми им се за помоћ молимо да и сами лично исповедимо своју црквену православну веру у Богомладенца Христа, до самога краја, не бојећи се да о њима сведочимо пред свима. Животни проблеми човека наше данашњице, а, изгледа, и будућности, често нас обесхрабрују, па и изненађују. И наш српски човек данас као да је одлучио да чињењем чедоморства допринесе да се на Страшном Божјем Суду, човечанство појави подељено, тако да један део, по бројности убијене деце, преовлада над бројем

Посебан дан у нашој школи, где учествују моји другари, је израда Витлејема са пећином где се Исус родио. Ове године  у  сусрет  божићним  празницима, са  вероучитељем смо направили план о томе која тема ће бити приказана кроз сцену Христовог Рођења. Поред дела обавеза које је свако од нас преузео у изради детаља и ликова за овај приказ, добили смо и задатак да напишемо песму или састав посвећен Божићу. Одлучила сам да опишем један догађај који ме је на посебан начин навео на размишљање у времену празничног даривања. Док сам са другарицама израђивала на часу веронауке анђеле од папира, између себе смо разговарале које су то наше жеље, које ћемо написати на анђелу. После креативне радионице, отишли смо да поред великог приказа Рођења Христовог окачимо анђеле од папира на гране бадњака. Свако од нас је на анђелу написао који је то дар или врлина које би поклонили детету Исусу рођеном на земљи. Моји другари су већином пожелели нове ајфоне, занимљива путовања,  чак и нова кола својим родитељима. Моја жеља је била мало другачија. Пожелела сам коња, јер много волим коње као љубимце. Док смо са хором припремали божићну песму коју ћемо певати док се буде снимао спот за телевизију, приметила сам другара из другог одељења како је неприметно пришао приказу Христовог Рођења. Он је посматрао замишљено мало дете у јаслама поред којих је приказана Мајка Божија како бди над дететом. Имао је у руци папир, а затим се нагло окренуо и бацио тај папир у кутију где смо одлагали вишак изрезаног папира. Када се проба завршила пришла сам кутији и узела његов папир. На њему је била исписана његова жеља. Када сам је прочитала, била сам затечена оним што је написао. Не бих могла да испишем и откријем његову тајну. Била је то врло тужна и потресна ситуација за њега и њему најближу особу. Узела сам папир и отишла до приказа Витлејема, скинула мог анђела са жељом, и уместо моје жеље додала сам његову. Потом сам направила кући још анђела на којима сам пожелела да Бог испуни његову жељу. Божић нам долази, са њим и радости. Овог Божића очекујем да ће ме обрадовати испуњена жеља за мог друга. Емилија Ердоглија, ОШ “Ђура Јакшић“, Конарево

Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Са руског превела Марина Тодић Извор: pravoslavie.ru

Саопштење за јавност у вези са усвајањем Закона о слободи вјероисповијести Скупштина Црне Горе је, у ноћи између 26. и 27. децембра 2019. године, усвојила дискриминаторан и неуставан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, претходно одбивши три амандмана, које је преко посланика Демократског фронта, доставила Митрополија црногорско-приморска. Амандмане је претходно одбила и Влада Црне Горе на својој ванредној сједници. Митрополија црногорско-приморска и остале епархије Српске Православне Цркве су имале још низ примједби на Предлог закона, на које им никад није одговорено, а вечерас су, ради мира и братске слоге, предложили само три. Достављени амандмани су представљали минимум минимума који је Влади и Скупштини понуђен од Цркве, како би се допринијело смиривању друштвених тензија и предуприједиле тешке посљедице које могу настати доношењем оваквог Закона. Амандман на чланове 62, 63 и 64, који су били најпроблематичнији, гласио је: Чланови 62, 63 и 64 Предлога закона бришу се и додаје нови члан 62 који гласи: „Имовинско-правни спорови између Црне Горе и вјерских заједница у погледу вјерских објеката и земљишту који су настали до 1. децембра 1918. године искључиво се могу рјешавати пред надлежним судовима у парничним поступцима у складу са ратификованим међународним уговорима, Уставом Црне Горе, Законом о својинско-правним односима, Законом о државном премјеру и катастру непокретности и другим релевантним прописима. Поступке ће у име Црне Горе водити Заштитник имовинско-правних интереса Црне Горе”. Црногорски режим је одбијањем ових амандмана, који су представљали часни излаз за све у овој нечасној работи, у суштини одбио да се о својинско-правним односима расправља пред судовима ове земље у редовним поступцима, у складу са препорукама Венецијанске комисије. На тај начин су јасно потврђене сумње наше Цркве да се овај Закон, прије и изнад свега, доноси, не да би се обезбједила слобода вјере већ да би се приступило отимачини имовине Православне Цркве и тиме започела реализација циља из програма владајуће партије, који је прокламовао предсједник те партије и предсједник Црне Горе – стварању/“обнови“ нове, државне, подобне и послушне режиму “аутокефалне Црногорске Православне Цркве“. Сву одговорност за посљедице доношења оваквог Закона сносе директно посланици који су гласали за његово усвајање, Влада Црне Горе, која га је предложила, и Мило Ђукановић, предсједник Црне Горе, изазивајући, нарочито хапшењем опозиционих посланика и насиљем према окупљеним грађанима широм наше земље, нечувене диобе и мржњу и уводећи Црну Гору у ситуацију која никоме добра донијети не може. Захваљујући овоме, православни вјерници у Црној Гори дочекују један од најтужнијих Божића у новијој историји. Из Митрополије црногорско-приморске Извор: spc.rs

„Ми смо вечерас овдје били као на покајању, као на сахрани! Сахрањена је правда и сахрањен је правни поредак Црне Горе са овако усвојеним законом, са тако лоше сроченим законом, са злом намјером и са оваквим проблемима које је донио Црној Гори“, казао је јутрос Његово Преосвештенство Епископ будимљанско никшићки г. Јоаникије. Владика је ово рекао након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. У свом обраћању народу на Блажовом мосту у Подгорици који је све вријеме засједања Скупштине Црне Горе, молитвено протествовао недалеко од зграде парламента, владика се захвалио сабраном народу на подршци: „Ја прије свега желим да се захвалим нашем честитом народу који је дао подршку својој Цркви, и то не само што долази редовно на богослужења и кад приступа ћивоту Светог Василија, него и што је истрајао до краја у овој законитој и борби против неправде, достојанствено, хришћански изражавајући до краја своје неслагање. Можемо рећи, нека су усвојили, тај закон је већ пропао, већ је мртво слово на папиру. Нека су они живи и здрави, али нигдје у свијету нема да се закон о слободи вјере усваја на овакав начин.“ Владика је поручио да то значи да наша борба није престала, већ да ће она само попримити мало другачије облике: „Ми ћемо се организовати. У свим крајевима, у свим градовима, и у свим селима, формираћемо одборе и братства за одбрану светиња. Не можемо допустити да светиње које су наши преци Богу посећивали да се оне скрнаве и да пану у руке безбожника. То неће бити!“ Преосвећени Епископ Јоаникије је констатовао да смо научили да се боримо и главе дајемо за своје светиње, али да иако не желимо да правимо раздоре међу браћом, морамо, кад се браћа овако понашају, томе злу дати отпор, али опет хришћански: „Ми смо са овим потврдили наш карактер иако смо, рекла би се, ову битку изгубили, али ово је велика морална побједа и да вас замолим да тај капитал моралне побједе која остаје за вјекове, сачувамо. Оно што је данас говорио отац Предраг Шћепановић и да ове људе који раде свој посао ни у чему не осудимо, али да знамо ко је ово зло замео у Црној Гори.“ Замолио је сабрану браћу да се достојанствено у миру, како су и дошли из Храма Христовог Васкрсења, разиђу, након што се испред храма помоле Богу: „Ми ћемо нашу борбу свакако против зла и неправде, а нарочито против скрнављења светиња, наставити, и ако се будемо борили као хришћани свакако и добити, а већ смо много добили. Ова наша борба нас је много оснажила, а они који су на овакав начин усвојили један закон, и то закон о слободи вјере, ја мислим да су већ сами себи рупу велику ископали. Како чинили тако им Бог дао. Амин“, поручио је на крају свог обрађања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоникије. Након тога свештенство и монаштво, предвођени владиком Јоникијем су се упутили ка Храму Христовог Васкрсења гдје су се помолили за наш Цркву и сав народ, позивајући све на љубав, мир и слогу. Након тога окупљени народ се у миру разишао. Скупштина Црне Горе је гласовима владајуће коалиције (ДПС, СД, Либерална партија, Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и Форца) и три посланика СДП усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести којим се превиђа отимање имовине Православне цркве у Црној Гори. Закон, којем се жестоко противи већинска Црна Гора је изгласан након сукоба и инцидената посланика Демократског фронта са представницима владајуће већине у парламенту, због чега су приведени. Вјерни народ са својим свештенством широм Црне Горе је достојанствено окупљањима и блокадом важних саобраћаница подигао глас против усвајања овог закона, апелујући на посланике владајуће коалиције да не доносе правни акт који ће унијети раздор и продубити диобе у црногорском друштву. Весна Девић Извор: mitropolija.com Повезане вести кликни овде

Неки од братије Јермена следоваху тада сујетном јеретичком учењу Петра, прозванога Фулон, ангелској Трисветој песми додаваху речи: „распниј сја за ни, помилуј нас“ (= који си се распео за нас, помилуј нас). Да би заблуду ове братије искоренио, блажени Сава нареди Јерменима да Трисвету песму певају не по јерменски него по грчки. Тако дакле они сву службу певаху по јерменски, а Трисвето по грчки, те се на тај начин богохулне Фулонове речи више не додаваху Трисветој песми од стране Јермена. Из Житија Светих за 18/05. децембар

Како вели свети апостол: они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду (1 Кор. 9, 24). Пролазио је данас свештеник, пролазио и левит, а само Самарјанин је задобио награду. Он је с лакоћом надмашио оне који су отишли испред; то што нису извршили они који су знали закон, успешно је учинио странац. Они, видевши у другоме своју сопствену природу у невољи, закључали су своје састрадално срце, оборили поглед и прошли као поред положеног мртвог дебла, као што ни богаташ никада није био милосрдан према Лазару, баченому пред његов дом. Неверујући пак, Самарјанин, вернији од Јудејаца, оставивши своје послове, утешио је странца, и заборављајући на своје неодложне потребе, похитао је да се побрине за пострадалим, и тако незнајући закон, испунио га је, учинивши све по закону: Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају. (Рим 2, 14 – 15) Шта дакле говори Јеванђелист: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим (Лк. 10, 30 – 35). Размотримо, шта представља Јерусалим, а шта Јерихон и ко су разбојници са којима се он неочекивано сусрео и шта означава одећа коју су скинули са њега, шта ране које су му причинили, и зашто су отишли оставивши га полумртвим; ко је свештеник, ко левит и ко самарјанин; шта је уље, шта вино, шта завоји и шта кљусе; шта гостионица и гостионичар; шта представљају два динара, шта сувишни трошкови које је обећао платити; и шта је повратак самарјанина? Дакле, човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је рај, а Јерихон овај свет. Човек који је ишао из Јерусалима у Јерихон јесте првостворени Адам; након изагнања из раја, ишао је у Јерихон, односно у овај свет. И западе међу разбојнике, односно међу сурове и зле демоне. Они су са њега свукли одећу бесмртности, коју је имао на себи до греха и обукли га у смоквино лишће. Зашто у смоквино? Јер су ови листови чврсти и горки. Пошто је након греха запао у суровост дела и мноштво горчине, зато је био оденут у смоквино лишће. Зададоше му ране, што су уствари страдања у овом животу. Заправо „с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати; с мукама ћеш децу рађати (Пост. 3, 16 – 19) – ово су ране за душу. Одоше, а њега полумртва оставише: Преступивши Божју заповест, Адам није био ни међу живима, ни потпуно мртав, јер се није у потпуности одрекао Бога. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник. Ово „случајно“ не значи: „ненамерно, неочекивано, када се нешто дешава само по себи“. Ово означава да неко нешто ради по Божјем Промислу, у овом случају да је свештеник по Промислу Божјем ишао овим путем. И видјевши га, прође. А тако и левит. Ко је свештеник, а ко левит? Свештеник означава Мојсејев закон, а Левит пророчке речи. Они су, по промислу Божјем дошли да помогну ономе кога су разбојници изранавили, али пошто нису били у стању да га исцеле, прошли су поред. Када нису могли да поново подигну онога који је лежао (полумртав), долази самарјанин, који је Владика Христос, стражар наших душа. „Самарјанин“ значи „стражар“. Самарјанин неки путујући дође до њега. Није рекао да је једноставно наишао, већ да га је пронашао, односно, примио је на себе тело, као и он, постао подложан телесним страстима, али без греха. Кад га видје сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; Шта означава повезивање, шта уље и шта вино? Завоји су Христове заповести, уље је свето миропомазање а вино означава тајну вере. Овим трима средствима се лече ране наших душа. Они који су почели да се поучавају закону Христовом, знају о чему говорим. Посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу. Својим кљусом Христос назива тело, које је ради нас примио од пренепорочне Дјеве. Изранављенога од разбојника је посадио на Своје кљусе, пошто, по пророку Исаији Он болести наше носи и немоћи наше узе на се (Иса, 53, 4). Доведе га у гостионицу, т.ј. у свету Цркву и у почетку се сам бринуо о њему. И сутрадан полазећи, односно, након светог васкрсења, извади два динара те даде гостионичару. Ко је гостионичар и шта су „два динара“? Гостионичар је апостол Павле, који је постављен за главу Цркве међу незнабошцима. Назван је гостионичарем јер све прима и све води ка спасењу. Христос је након Свога васкрсења, извадио два динара, Стари и Нови Завет, даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега. Теби поверавам незнабожачки народ, изранављен најсуровијим разбојницима, брини се о њему, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта је Павле додао поврх динара (Старог и Новог Завета)? Четрнаест посланица које је разаслао незнабошцима. Шта значи: ја ћу ти платити кад се вратим? На другом доласку када дођем да судим живима и мртвима, када се вратим, даћу ти што више потрошиш, како и сам Павле говори: Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах, сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов (2Тим, 4, 7 – 8). Нека би смо и сви ми задобили такав венац, по благодати и човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, с којим Оцу са Светим Духом слава и моћ, сада и увек и у векове векова. Амин. Свети Јован Златоусти, Беседе Извор: manastirpodmaine.org

Када је старац Порфирије дошао за пароха у Храм Светог Герасима у атинској Поликлиници, имао је проблем са гласном музиком коју је у време богослужења пуштао трговац грамофонима из продавнице преко пута. То је било велику искушење, које га је подстицало чак да напусти овај храм. Након три дана поста и молитве, нашао је у једном ћошку храма свеску студента физике. У њој је писало да закон звучних таласа поручује да када у језеро бациш камен, он изазива стварање кругова у води. Ако у исто језеро бациш већи камен, он ће створити кругове који ће поништити оне прве. Тада је старац одлучио да се усредсреди на молитву, па музику временом више није ни примећивао. Овом поуком и примером старац је тешио вернике који су долазили да му се жале на услове савременог живота у свету. Из књиге: Старац Порфирије Подвижник љубави – Прозорљиви чудотворац