Category: Православље

“У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих. Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео. Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази… Свети Јустин Ћелијски, Срна у изгубљеном рају

„Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, е да би у смрти сачувао Своје тело нераздељиво и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву“. „Јер само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце, и како би и једне и друге у Себи сјединио“. Свети Атанасије Велики, О Оваплоћењу Логоса

Посматрајући системе чије функционисање покушава да разуме (појединац, породица, култура), психологија као наука, долази до сазнања да се сви они могу сагледати у две димензије – историјској (вертикалној) и развојној (хоризонталној). У обе се дешавају промене које у појединим тренуцима могу резултирати кризом. Само порекло речи „криза“ (потиче од грчке речи κρίσις/κρίνω одвојити, изабрати, одлучити, судити, мерити, спорити се, борити се) сугерише процесе који се одвијају у поменутим системима у датом моменту животног циклуса. Тако се у хоризонталној равни разликују предвидиви (развојни) стресови, односно кризе и непредвидиви догађаји који могу да прекину животни циклус (превремена смрт, рођење детета са хендикепом, губитак посла, природне катастрофе, ратови, нежељене миграције). Проглашавање пандемије од стране Светске здравствене организације дефинише једну неразвојну, неочекивану кризу, која се дешава на глобалном нивоу, погађајући све старосне и друштвене групе. Мере прописане у циљу успоравања и спречавања ширења заразе, као што су отказивање и забрана окупљања већег броја особа, наставак школовања посредством телевизијског програма и бројних интернет платформи, скраћено радно време или рад од куће, преко телефона или рачунара, захтевају реорганизацију нашег свакодневног живота. Вишенедељна изолација заражених, као и оних који су са њима били у контакту, потреба за додатном здравственом негом, потенцијални губитак посла или извора прихода условљавају осећања тескобе и антиципаторну анксиозност. Родоначелник превентивне психијатрије Џералд Каплан одређује кризу као „кратку психичку пометњу која се догађа с времена на време особама чији животни проблеми у датом тренутку превазилазе њихове капацитете“ (Јелена Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, 9). Порекло кризе се везује за објективне промене у спољашњем окружењу, те се криза заправо сматра реакцијом на одређени животни догађај чије су битне карактеристике неочекиваност и масивност. Наиме, сматра се да је догађај трауматичнији када је неочекиван, има велики број страдалих, дуго траје, када је узрок непознат и обухвата велику територију. Каплан и Бергер (Исто, 63 -76) упућују на постојање базичних потреба, односно базичних ослонаца личности на којима граде своје теорије кризе. Као базичне потребе Каплан препознаје физичке, психосоцијалне и социокултуралне потребе, док Бергер говори о четири базична ослонца која формирају „потпорни систем“ појединца – тело, припадање, смисао (сврха, вера, нада) и мишљење. У ситуацији када одређена појава узрокује људску патњу или условљава стање у којем човек не може самостално да подмири своје основне потребе, три базична уверења о доживљају стварности – уверење о сопственој нерањивости („То се мени не може догодити“), доживљај света као смисленог и разумљивог („Живот има смисла“, „Бог постоји“) и виђење себе у позитивном светлу – бивају пољуљана. Будући да кризе не треба посматрати као патолошки ентитет, као и да је човек психобиолошко биће, чини се да је важно напоменути да се у оваквим ситуацијама могу препознати реакције и на душевном и на телесном нивоу које се сматрају „нормалним реакцијама на абнормалну ситуацију“. Тако на емоционалном нивоу људи извештавају о осећањима страха, панике, анксиозности, туге, депресивности, раздражљивости, беса, осећању кривице, повећаној напетости. У менталном статусу се могу јавити измене попут проблема са концентрацијом, памћењем, „тмурне“ мисли, забринутост за своје и здравље ближњих, док се понашање може мењати у правцу отуђивања од породице и пријатеља или избегавања оснажујућих активности, презаштићујућег односа према члановима породице, предузимањa бројних послова, импулсивног, брзог реаговања, испољавања агресивности и злоупотреба психоактивних супстанци. Телесне манифестације у виду главобоља, умора, повишеног притиска, измењеног сна и апетита, болова, пробадања, такође могу бити присутне. Нaрочито рањивим и подложним развоју наведених симптома сматрају се деца, старији, нарочито они са когнитивним оштећењем (деменцијом), пацијенти који су већ лечени од стране психијатра, затим они који су у жалости, самохрани родитељи, телесно повређени, као и они који су значајно изложени стресогеним околностима (у конкретној ситуацији здравствени радници, неговатељи оболелих). У оваквим ситуацијама, фокус психолошких интервенција је пре на базичним потребама, него на самом узроку кризе. Појам „резилијентности“, који се све чешће користи у психологији, односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. У светлу јачања ове особине личности, за коју се сматра да је сви поседујемо, препоруке струке се односе на избегавање сагледавања догађаја као несавладивог, ослањање на односе са породицом и пријатељима, као и прихватање чињенице да су промене и губици саставни део живота. Поред савета стручњака (психолога, психијатра, психотерапеута) који се односе на смањивање гледања, читања и слушања вести, нарочито оних сензационалистичких, које изазивају осећање узнемирености, и насупрот томе инсистирање на осмишљавању и одржавању дневне рутине (вежбање, обављање кућних послова), задржавању смисла за хумор, као и одржавању међуљудских контаката и дељењу забринутости са другима, обезбеђивању практичне и емотивне подршке, пре свега, подразумева јачање оних хришћанских особина чије присуство води ка душевном здрављу (Николај Д. Гурјев, Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести, стр. 161). Само неке од њих су вера (одсуство сумње), љубав (потреба да се људи прихвате онакви какви јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом, речима, делима и молитвом), нада (прихватање да је Бог праузрок свега што се дешава), саосећање, брижљивост, односно труд да урадимо оно што је нужно за добробит људи (ова врлина је слична уважавању и услужности, али је треба разликовати од човекоугађања), верност (неодустајање од прихваћених обавеза и убеђења – односи се на све сем на грех), дарежљивост, дружељубивост (неотуђивање од људи и потреба да са њима делимо како своје радости, тако и потешкоће), молитвеност… Дакле, циљ је заштитити друге и себе, а истовремено и пружити подршку ближњима. Помагање потребитима може бити на корист и онима који примају и онима који дају, а може се остварити како кроз практичну (куповина и допремање намирница старијима и немоћнима) и/или материјалну помоћ, тако и кроз одржавање контаката са блиским људима (који у време технолошког напретка можемо остварити преко широког спектра комуникационих мрежа), али изнад свега молитвом. Не треба заборавити велику улогу молитве у стицању и чувању душевног мира, те да мир душе, како каже старац Сампсон Сиверс (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 267),  уопште не зависи од спољних околности. Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери

„Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа“. Свети Макарије Велики, Духовне беседе

Двадесете године двадесетог века обележило је обнављање човечанства од болних рушевина Великог рата, технолошки развој и еманципација. Ово је ера џеза и уметности, цветања радија и биоскопа, плеса и ноћног живота. Ово је време људи који су преживели разарајући светски рат, време великих промена и напретка. Међу таласима новог доба поносито је пливала и наша света црква не одбацујући тек тако тековине савременог света, али поносно чувајући духовне и моралне вредности српског народа. Из Сорбоне надахнути Лувром, са Оксфорда и Кембриџа, из Берна преко Петрограда, Москве и Атине, у Српску цркву сливају се млади богослови и монаси који ће обележити најплодоноснији период њене историје од времена Светог Саве. Радило се на унутрашњој организацији цркве, модернизацији и мисионарењу кроз све више новооснованих штампаних гласила, јавних предавања и црквених сабора. Седиште Епархије жичке било је у Чачку који у то време доживљава културолошки процват, а једни од најзаслужнијих за то били су свештеници Духовног суда и цркве чачанске. Међу њима посебно се истакао харизматични свештеник господских манира, јереј Живојин „Жика“ Алексић. Свештеник Живојин Алексић рођен је 4.4.1882. године у Ужицу од оца Глиша, трговца пореклом из Рујевца код Севојна, и мајке Анице. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, после којих одлази у Алексинац, где завршава учитељску школу, да би се на крају обрео у Београдској богословији, коју завршава 1903. год. Као што је у то време била пракса, отац Жика након Богословије четири године врши учитељску службу у Ужичком округу. Свештенички чин примио је 1906. год. и наредних неколико година служио је на парохији брековачкој у Пожешко-ариљском намесништву. Од 1912. прелази на службу у Духовни суд Епархије жичке у Чачку, прво као секретар, а касније на положај судије. Као већина образованих свештеника тог времена учествовао је у Првом балканском рату као писар у чачанској војној станици, а у Првом светском рату као војни свештеник у Вишеграду са чином резервног официра. У току Првог светског рата као истакнутог јавног радника аустро-угарске власти 1915. године интернирале су га у озлоглашени логор Нежидер, где састрадава са својом браћом свештеницима и верним народом очекујући васкрс државе српске све до краја рата 1918. Логор се налазио на самој граници Аустрије и Мађарске и био је, између осталог, намењен српској интелектуалној елити која је представљала опасност за подизање морала, националног јединства и супротстављање народа аустро-угарској монархији. Кроз њега је прошло око 17000 Срба, уметника, научника, официра, свештеника, али и обичног народа, жена и деце. Из тог периода отац Жика Алексић стилски и надахнуто записао је бројне приче и сведочанства која су 2018. године објављена у издању чачанске цркве под насловом „Приче из Великог рата”. …Да ли шта има јаче од вере у Бога? Она је једина моћна да подигне пале, она једина спасава… Син Божји родио се, да спасе грешнике и да паћеницима буде утеха… „Рождество Твоје Христе Боже наш“. Чу се одједаред кроз нему тишину, као глас из гробнице и тај мртвачки глас као јерихонском трубом затресе замрле душе и пробуди их… они се погледаше веселије, а глас је постајао све јачи и јачи, ширио се по целој бараци, док све духове стопи уједно… Малаксали и клонули исправише се, а праведници угледаше духовним очима Васкрсење народа свога… Песма се орила и враћала нас у прошло доба, будила успомене, изазивала сузе… „Христос се роди!…“ чу се један глас, кад се песма заврши, а затим искрени братски пољубац, који невоља рађа… „Ваистину се роди!“ прихвати други и тако редом, док поток покајничких суза не потече… сузе су нам се са очију лиле као бујица, нико их није био у стању уставити… а кад целу бараку обасја тајанствена светлост упаљених свећица и обузе мирис тамјана, кад пастири народни клекоше на колена и почеше се Богу молити, непријатељ и сам застаде пред њиховим надчовечанским страдањем и са пуно поште скиде своју капу, побожно се прекрсти, па се са страхом лагано удаљи, да не поремети светињу дана, какав се ретко у животу једног народа може видети… “Приче из Великог рата“, Храм Вазнесења Господњег, Чачак 2018. год. Поред своје службе у Духовном суду, Алексић се видно истакао и активно сарађивао у свим чачанским хуманитарним и просветним друштвима. Предавао је веронауку и етику у Гимназији од 1925. године, био је тражен и чест гост на јавним трибинама, предавањима, разним духовним и световним свечаностима. Нарочито се ангажовао у друштву Црвеног крста, где је дуго био активни председник, а од 1933. доживотни почасни председник. Живојин Алексић био је веома ангажован и на књижевном пољу. С малим прекидом, он је од оснивања полуслужбеног листа свештенства Епархије Жичке „Преглед“ био његов уредник. Уређивао је и издавачку делатност Жичке библиотеке, а једно време и њен народно-православни календар „Свети Лазар”. Запажено је радио и као новинар. Писао је бројне текстове, беседе и расправе о разним црквеним и друштвеним питањима у часописима „Преглед”, „Епоха” „Политика”, „Весник Српске Цркве”, „Пијемонт”, „Хришћански весник”. Написао је и издао неколико књига: „Споменица скадарског јунака Живојина С. Ђукнића”, Београд, 1913, „Промисао и друге причице из народа”, Чачак, 1920, „Наше славе”, Чачак, 1921, „Страдање Христово”, Чачак, 1921, „Пионери”, Ниш, 1927, „У земљи туђој…”, Чачак, 1930. Због великог уважавања и одличног познавања црквених и свештеничких потреба, свештенство Епархије жичке у неколико махова бирало га је за свога представника у главном одбору Свештеничког удружења у Београду, а такође и за свог председника све до пензионисања 1930. године. Његова улога и залагање за права православних свештеника у Краљевини Србији, касније и Краљевини Југославији, била је изузетно велика. Највећи утицај вршен је преко Свештеничког удружења чији је био стални члан и секретар, преко кога су православни свештеници из читаве Краљевине били повезани и веома гласни у својим захтевима. О томе сведоче његови бројни текстови објављени у периоду  1919‒1936. године. Најчешће теме којима се бавио биле су регулисање социјалног и пензионог права и успостављање државне плате за свештенике, могућност другог брака за свештенике удовце, као и брига о удовицама и деци упокојених свештеника. Неретко је оштро критиковао јавност, новинаре, па и државне и црквене власти чије одлуке су  негативно утицале на статус и углед српских свештеника.  …Исправан свештеник-остављен сам себи, са штапом у руци и торбицом о врату, вере

Косовско опредељење је опредељење свих оних који су радије бирали „у подвигу смрт, него ли са стидом живот.“ Када данас читамо Похвалу кнезу Лазару од патријарха Данила III, написану 1392. или 1393. године, чини нам се као да слушамо покличе који су се 27. марта разлегали на београдским улицама: „Боље је нама у подвигу смрт, негoли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, неголи плећа непријатељима нашим дати.“ И питамо се: није ли то увек било једно исто опредељење које нас је нагонило да се боримо за „изгубљену ствар“, да се подижемо на устанак у тренуцима када је цео свет веровао да нам нема спаса? Нисмо ли управо у таквим тренуцима, када је претило да нестанемо, долазили до најпуније потврде свога постојања? За оне који време броје рачуницом невремена, а победе рачунају бројем непријатељских офанзива, косовско опредељење није само мит већ и закон историјске нужности. Косовски еп не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружијем духа савладали освајаче. Због тога он никог не угрожава, никоме не прети. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином он се придружује оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе. Косовско опредељење је највиши етички принцип који је, уручен нам од Грка, постао наше историјско искуство. Али у њему је сажето исказан и онај древни закон укидања супротности који се од Хераклита до данас објављује свету. Небеско царство коме се кнез Лазар приволео, то је она врховна тачка духа на којој се, према Бретону, разрешују све противречности, где, писао је Лаза Костић, нестају оне несразмерне разлике температуре у васељени и венчавају се сан и јава, где је Дис угледао оне очи изван сваког зла, а Растко Петровић свог Великог друга. Та тачка духа није уписана у књигама земљемерним, она је „измишљена“ као све творевине човековог духа, од поезије до математике. Али зато није ништа мање стварна и неопходна. Зоран Мишић, Извод из текста Шта је то косовско опредељење? (Одговор на једно питање Марка Ристића)  

Ова је драма почела на Косову. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.   Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934.

  У Православној Цркви од давнина постоје четири поста. Два посвећена Господу – Божићни и Велики. Они нас припремају за примање новог живота Оваплоћеног и Распетога Христа. И два – Успенски и Петровски – показују какав је плод принело дело Христово у „зачецима нове твари“ – Божијој Мајци и првоврховним апостолима. Усред свих молитви и свих постова Цркве је Крст Христов, Христова и наша победа над смрћу. После празника Педесетнице и Свих светих, ми ступамо у Петровски пост, да би нам било дато да благодатно сазнамо да ми припадамо Светој Саборној и Апостолској Цркви и  да се можемо приопштити крсној љубави Христовој, гледајући на подвиг апостола Петра и Павла. „Угледајте се на мене, као ја на Христа“, – каже нам апостол Павле. Постарајмо се да у току овог времена узмемо на себе труд према својим могућностима (ко колико може примити), – да прочитамо са молитвом две Саборне Посланице апостола Петра и четрнаест Посланица апостола Павла, као што се у току Часног Поста благочестиви хришћани труде да прочитају читаву Библију, да би се ум просветио, како каже преподобни Серафим, разумевањем Божанских Тајни. А у Страсној Седмици се по уставу Цркве после богослужења чита Четверојеванђеље. Цркви је дато све што је Христово, но она је дужна да прође кроз све што је Христос прошао и најпре да њега исповеди Богом. Од када је Петар први изрекао речи, које се непрестано чују на земљи: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ – сваки од нас их пред причешћем произноси и од тада Господ му открива блаженство примања ове светлости не од плоти и крви, него од Оца. Но оно што Спаситељ још не говори је оно што Петар не може у то време примити – од Његове Плоти и Крви, од Плоти и Крви Христове Отац даје онај Дух, без кога се Петар не може не стидети, исповедајући Га пред људима. Како се може бити сведоком Божијим, а да се претходно не буде крштено огњем? Од самог почетка он је са вером и љубављу оставио лађу и мрежу са богатим уловом, и родитељски дом, и пошао за Христом. И за ову његову љубав и веру, било му је дато откровење од Оца и радост на гори Преображења. Са вером и љубављу он се решио да иде по води ка Христу, али видевши силне таласе, уплашио се и почео да тоне, а Господ му је рекао: „Зашто се уплаши маловјерни?“ У његовом следовању за Господом све време се откривају нове дубине живота и смрти, смењују се порази и победе. Када Спаситељ говори о жртви, о жртвеном путу, о тајни спасења која превазилази сваки разум, многи од Његових ученика узвикују: „ Како овај може дати нама тијело своје да једемо?“ (Јн. 6, 52). Нико неће крсно страдање и зато су многи ученици отишли од Њега, као што се каже у Јеванђељу. И када Господ, видећи збуњеност свих, па чак и најближих ученика, пита Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“ – тада Петар, побеђујући малодушност вером и љубављу, одговара: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн. 6, 68). Међутим он треба да сазна за љубав до краја и да до краја сазна за несавршенство своје љубави. Људска љубав може бити директно супротна истинској љубави, чак и када је окренута ка Христу. Када Петар сазнаје о предстојећим Крсним страдањима Господа, испунивши се састрадавањем према Христу, умољава: Да не буде тога са Тобом, милосрдни Господе!“ – чује одговор: „Иди од Мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Истим речима је раније Христос одбацио ђавола, када Му је овај предложио, искушавајући га, да влашћу и чудом, а не љубављу све привлачи себи. Људска љубав, ма колико она била ватрена, може се изненадно окренути у нељубав, издајство, одрицање од вољенога. У трикратном одрицању од Христа, када Га бију и пљују на Њега, и воде Га на саслушавања и ислеђивања, и Петар каже: „Не знам овог човека“, ми видимо сву страшну стварност овог догађаја. Зар он није недавно говорио од свег срца: „Ако се и сви одрекну од Тебе, ја се никада нећу одрећи?“ И када по Васкрсењу Господ пита Петра: „Симоне Јонин љубиш ли Ме више него ови?“ – Петар већ не поредећи се ни са ким, просто одговара: „Да, Господе, Ти знаш да те волим“. Три пута одриче се од својега Господа и три пута му Господ даје могућност да понови своју љубав: „Ако Ме љубиш, – каже Господ, –  ако си сазнао како се на самом делу достиже љубав, напасај овце и јагањце из Мојег стада“ (Јн. 21, 15 – 17). Само љубављу према другима, за које је Христос положио Свој живот, ми можемо доказати да волимо Христа. Но ова три пута изјављивана љубав на језеру Тиверијадском, још није љубав до краја. Господ му каже да ће доћи дан, када ће раширити руке своје и други ће га опасати и одвести куда не жели, знаменујући тиме, каквом ће смрћу Петар прославити Бога. Ово ће се десити зато што ће Петар на крају сазнати тајну љубави. Када Дух Свети у дан Педесетнице сиђе на апостоле, Петар ће примити савршено нову љубав – ону, која је и код Самога Христа. Љубав, која ће му омогућити да да свој живот за Онога, Кога он љуби. Он у тој љубави и није највећи, но он ће такође поћи на крст и замолиће да га прикују наопако на крст, зато што је недостојан да умире као Господ. Тако ће Петар прославити Агнеца, и јагањци ће дознати не само речима, шта им је написао Њихов Пастир: „Но, пошто ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се“. И дати Духу Светом да открије кроз његову проливену крв великолепије непорочног Агнеца Божијег, закланог пре стварања света. Таквим ће бити његово блаженство  – првог човека на земљи, који је исповедио Христа Сином Божијим, и чуо: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то , него Отац мој који је на небесима“ (Мт. 16, 17). И Петар, три пута одрекавши се Христа у време Његовог страдања, осмелио се да

“Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом. После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“ Луча, 2006, стр. 422

Колико је путника прошло кроз пустињу и сувих уста се нагињало над извор да пије, како би ишли даље, до следећег извора? Колико пута дневно се Самарјанка враћала на овај кладенац да би утолила потребу за водом – и своју и својих ближњих? Пио је из њега и сам праотац Јаков, пила су његова деца и његова стока, захватали су из кладенца, одржавајући живот, његови потомци и потомци његових потомака. Међутим, он (ни тада ни сада) није могао да утоли сталну жеђ оних који су на њега долазили, јер, према Спаситељевим речима, сваки који пије од ове воде опет ће ожеднети (Јн. 4,13). Међутим, овај једини сусрет Христа и Самарјанке, за жену-грешницу и за цео свет претворио се у сусрет са Живим Богом јер је овде, крај кладенца пролазног живота, први пут почео да избија, до тада свету непознати извор Вечног Живота. Овде је Христос по први пут открио да је Он нови, непресушни кладенац живе воде која тече у Живот Вечни. Овај извор неће пресушити нити ће се умањити, јер он није ископан људским напорима, и ништа људско не може да замути његову кристалну чистоту и да затрује његова животворна својства. Овај извор на земљи је света Црква Божија, а његова жива вода је сила Божије благодати, која опрашта, просвећује и освештава сваког човека који му притекне. Архимандрит Јован (Крестјанкин)