Category: Православље

Мисионарским радом апостола православље се проширило на све континенте и ушло у људска срца. О томе како се ширила првобитна заједница верних сведочи нам спис под називом Дела Апостолска који се налази у оквиру Светог Писма и многе књиге Светитеља Цркве. Апостолски рад на ширењу речи вере се наставио све до данашњих дана  и ево и у двадесет првом веку се проповеда љубав Божија која се пројавила у личности Исуса Христа. И упркос овоме многи људи у данашњици са подсмехом гледају на хришћанство сматрајући да је хришћанство вера неуких и неписмених. Један од разлога овом подсмеху је чињеница да је та шачица апостола која је посвуда проширила реч Божија махом била састављена од људи ниског сталежа који су се бавили рибарењем. Већ деценијама се понавља иста предрасуда о нама хришћанима и о хришћанству. Тобоже, хришћанство је вера коју не може прихватити „озбиљан“ и „просвећен“ човек јер она може задовољити само масе које су неуке и необразоване. Оваква, релативно честа, тврдња о хришћанству ипак нема своје утемељење у стварности. Наиме, одвајкада су најобразованији и најкултурнији људи свога времена, раме уз раме са онима који су нижег сталежа и образовања, веровали у Бога који је Своју Љубав према нама пројавио на Голготи. Пре ће бити да људи који вернике карактеришу у неку руку као ограничене, само несвесно откривају своје сопствено ограничено схватање. Међу верницима много је остварених и успешних људи – вера није нешто што нас спутава и чини ограниченима! Многи верујући људи су остварени и облагодаћени и својим трудом умножавају дате им таленте дајући благодатне плодове. Између осталих, чланови Цркве су и многи  глумци уметници, лекари, официри, научници, професори, књижевници, предузетници. За ову прилику  издвојила бих нашег глумца Лазара Дубовца. Лазар Дубовац рођен је у Београду 13. августа 1983. године. Завршио је Академију уметности у класи професора Мирјане Карановић, где је дипломирао 2006. године. Млади глумац Лазар Дубовац био је један од најпопуларнијих глумаца у серији „Мој рођак са села“ која је емитована од 2008. до 2011. године. Његова глумачка остварења се могу гледати и у серијама ,,Ургентни центар, ,,Жене са Дедиња“, итд. У овом периоду живота је професионално усмерен највише ка позоришној глуми. Дебитовао је у петнаестак позоришних представа. Представу ,,Немањићи – подела царства“ сам је написао и режирао, показавши да није талентован само за глуму. Воли рад са децом и често путује. Између осталог веома често је гост у нашем средњевековном манастиру Хиландар и у више наврата, у својим интервјуима, је говорио о посетама Хиландару. Тамо, како сам каже, проналази свој мир и увек му се радо враћа. Монаси га знају као доброг, послушног и узорног верника хитрог на послушањима. Спокој налази и у манастиру Драганац код свог колеге о. Илариона (глумац Растко Лупуловић), где размењују своја глумачка и духовна искуства. Наш млади глумац води скроман и повучен живот у складу са Јеванђељем. О себи не воли много да говори и оставља својим делима да сведоче о њему. На питање новинара о слави коју је стекао глумећи Малишу у серији ,,Мој рођак са села говори: „Искрено мислим да ме та улога није прославила. Не мислим да сам ја ни славан ни популаран. Само сам препознатљив“. Данас сам се определила да напишем свега неколико речи о овом глумцу млађе генерације јер је он, један од многих, који својим животом и својом вером сведоче да хришћанство није нешто што је предвиђено за људе који су „ограничени“ и „непросвећени“. Веровати у Господа Христа није никакво сујеверје и није никакво мрачњаштво и одувек су врлински и најбољи људи то знали.   Веровати у Господа значи веровати у смисао овога живота. Веровати у Љубав Божију значи веровати у смисао наших напора, трудова и борби. Она је нешто што нас снажи и крепи, што нам пружа наду када посрћемо и чини да увек идемо ка циљу. Завршила бих дивним речима чика Јове Змаја: „Како ти било/ на овом свету/ сачувај веру/ увек у цвету./ У њој ћеш наћи/ Вођу и Спаса/ и мелем болу/ самртног часа“! Др мед. Милица Станковић, Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 30. октобар

 ,,Само ко се кроз ад, Гласио лиром, Сме хвале бескрајни склад, Да проспе широм.“ Р. М. Рилке   Искрен, креативан, вредан, богобојажљив, одмерен, забринут. Пре двадесет и кусур година листа речи које би га најбоље могле описати гласила би овако: аљкав, лењ, наркоман, талентован, блудник, пропалица (овакав опис себе је он сам пружио у многим интервјуима). Уместо да заврши одбачен попут многих талентованих људи који су место да остваре свој таленат допали порока, Никола Пејаковић Коља, српски позоришни режисер, глумац и музичар је захваљујући Божијој милости досегао до 2020 – те године (а био је практично на самрти) и објавио изванредан музички албум под називом ,,Четири прста.“ На питање да ли је задовољан реакцијама на нови албум одговорио је: ,,Реакције су страховите, али треба спустити лопту и захвалити Богу на свему. Човјек је прах, све добро долази од Господа, ми смо само проводници.“ Јавности је углавном познат као сценариста и глумац у једном од наших најбољих филмова ,,Лепа села лепо горе“, као глумац у филмовима ,,Мртав ладан“, ,,Ми нисмо анђели“, сценариста серије ,,Вратиће се роде“ и аутор песме ,,Хаљиница боје лила“. Већ у петом разреду имао је проблем са алкохолом, у 7. разреду је истерен из основне школе. Док је касније у Београду студирао позоришну режију дрога је његов живот претворила у пакао. У једном тренутку, када је већ досегао до дна, и када је изгледало да више нема назад и да ће се његов живот окончати, његова мајка која је патила због стања свога сина му је поклонила књигу једног београдског свештеника и професора Богословског факултета у Београду. Он ју је испрва са подсмехом примио и није желео да је чита, али је ипак послушао мајку и преображај је отпочео. Поверовавши у Бога (до тада није веровао) поверовао је да ипак има наде и за његов живот. Завапио је Господу, и препустио се Његовој милости и тада су. речи апостола Павла – кад сам слаб, онда сам силан – су у његовом примеру нашле потврду. О томе лепо говори Свети владика Николај:  ,,кад сам свестан свога ништавила и свемоћи Божје, онда сам силан. Кад знам, да самог себе не могу никакво добро учинити ни себи ни другоме, и кад се сав положим на моћ и милост Божју, онда сам силан. Кад осећам да ја дављеник у овоме свету, нисам у стању ни пружену руку Божју сам својом силом прихватити, него вапијем к Богу, да ме руком Својом прихвати и извуче из дубине греховног понора, онда сам силан. Кад видим, да сам слаба и празна трска у сред бурних ветрова и поплава, трска коју Бог може испунити Својом свесилном благодаћу, и кад се с вером помолим за Божју благодат, онда сам силан“. Никола је сада ожењен човек који има породицу и својом уметношћу сведочи да је овај живот и ово време дар Бога који је Љубав и да се утеха и смисао налазе у Цркви Господњој. Његови јавни наступи празник су за очи и уши. Говори разборито, неострашћено, размишља, не размеће се знањем, увек умањује значај свог рада и истиче друге, смирен је и духовит. Не плаши се да каже не знам и грози се оних који просипају памет на твитеру и чије реченице почињу са Ја. Стиче се утисак као да му је непријатно што неко од њега тражи било какав одговор, савет. Признаћете да је на телевизији готово немогућу видети таквог говорника. Сви све знају и проповедају у заносу свог себељубља. Након једног текста у коме је писао о мешовитим браковима као о нацистичком производу комуниста претпрпео је силне критике због чега се свима искрено извинио и решио да више не пише колумне. Отворено и без трунке патетике говори о свом животу и вери која му је променила живот. Није ми познато да неко од српских глумаца, осим Небојше Дугалића толико често истиче значај који породица и вера имају у животу. Оно што је мало познато су његове песме. Последњи албум ,,Четири прста“ најзаокруженији је, најличнији и најзрелији. Мешавина џеза, блуза, поп соула и рока уз изузетну музику и живописне текстове заиста одушевљава. У песмама слави живот и љубав (Узми ову песму, Land of hope), демистификује љубав (Ја нисам мрава згазио, Убио сам жену коју волим), критикује људске слабости (Слика покојног друга), описује детињу безбрижност (Сад је већ велика). Осим последње наведене, музику је скројио за још две песме Ј. Ј. Змаја (Ала је леп овај свет, Ој,дуледу). Вера у Бога је чврст ослонац за који се човек у свом животу може ухватити.                                                                                              Дипл. психолог Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 23. октобар 2020. године

Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

Имамо част да у овом броју часописа “Жички благовесник“ представимо разговор са нашим прослављеним драмским уметником Иваном Босиљчићем. Иван је рођен у Ужицу 1979. године. Дипломирао је на Академији уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић. Након тога започиње педагошки рад, као њен асистент. До сада је остварио преко 30 телевизијских и филмских пројеката и исто толико позоришних премијера. Стални је члан Народног позоришта у Београду. Неке од најзапаженијих улога остварио је у серијама: „Рањени Орао“, „Грех њене мајке“, „Сва та равница“… Такође, познат је по изузетним вокалним способностима, које највише долазе до изражаја у бројним мјузиклима. Последње 4 године паралелно ради у Београду, Москви и Санкт Петерсбугу. Остварен је као породичан човек, у браку са нашом познатом вокалном уметницом Јеленом Томашевић, са којом има ћерку Нину. Познато је и то да је наш саговорник, већ дужи низ година активни члан Цркве. Помаже Бог Иване. Хвала ти што си издвојио време за овај интервју за часопис „Жички благовесник“. Када се код тебе појавила жеља да постанеш глумац? Да ли је то била жеља из детињства или си имао и неке друге амбиције? Потичем из фамилије, у којој су се сви из хобија бавили уметношћу, свирали су по неколико инструмената, сликали, певали по хоровима и изучавали фолклор. Деда Иван, по коме носим име, био је здравствени радник, али и сликар аматер, мајстор у свирању усне хармонике. У таквом амбијенту сам одрастао. Иако сам био сигуран да ћу кад одрастем бити музичар, изгледа да је глумачки занат једини могао да обједини све утицаје мојих предака, који су се слили у мене. Тај дар се појавио тек у средњој школи, на рецитаторским такмичењима. Опиши нам шта за тебе значи бити драмски уметник? Да ли то изискује одређена одрицања и жртву? Сматрам да је улога уметности у нашим животима да исцељује, а уметник би требало прво себе да исцели, да би могао да лечи и друге. У нашим глумачким водама има приличан број духовно зрелих глумаца, свесних своје одговорности. Нажалост, има и оних који то нису и на њиховом примеру се види како уметнички утицај може лако да се преокрене и да постане опасан, деструктиван, а сцена чак да постане место окултних и идолопоклоничких идеја. Пример каква би уметност требала да буде су рецимо филмови редитеља Ивана Јовића. Препоручујем његово „Исцељење“ и „Завештање“ и све што је на том трагу. Сагледавање уметности из угла Православља ми је обезбедило да јасније видим шта ми је од карактера које улоге корисно духу. Последњих година то ми је најбољи параметар у одлучивању шта и са ким ћу да радим.  Да ли те је популарност променила и како се носиш са њом? Испоставило се да је популарност велико искушење, нарочито за младог глумца. Она може у потпуности да изобличи реалност. Господу хвала, ја већ дуг период имам чврст однос са својим духовником јеромонахом Иларионом Ђурицом, захваљујући коме сам успео да се излечим од многих духовних заблуда и грешака. Мој духовни отац није гуру који одређује кад ћу и шта да радим, него молитвеник и сапатник, спреман да понесе мој терет. Он је мој духовни надзорник, који ми оставља слободу избора, и једино чиме ме обавезује је очинска љубав. Сматрам да је то здрава слика духовног руковођења.  Бавио си се и педагогијом. Да ли млади глумци знају шта их тачно чека када заврше школу? Нисам сигуран да наше школство довољно упућује младе уметнике на то шта их чека у пракси – поред знања о глумачком занату, тренирању вештина и навикавању на сцену и камеру, студенти би морали да имају предмет о односу са медијима, о својим правима да правно и морално буду заштићени. Студенти би морали да буду упозорени на притисак популарности и све што она носи. И непрестано да се инсистира на етици. Иначе, за све нас би било врло корисно да се наш школски систем ослободи од „европске просвећености“ која се углавном своди на прагматично знање и конкретно учење. Нама припада светосавски тип просвећености, који се од европског разликује по томе што даје значај моралном образовању и расту, расветљавању личности. Ава Јустин је писао у својој Зеници трагизма: „просвета је само пројекција светости, зрачење светости. Истинска просвећеност није друго до зрачење светости. То нам казује и сама етимологија српске речи просвета која долази од црквенословенске речи просвешченије; а свет значи светлост, те просвета значи просветљење.“ Када и како се код тебе родила љубав према Богу и вери? Тек у основној школи сам крштен, када је моја породица почела да васкрсава у православном духу. Бака Душанка ме је научила Оче наш на српском и црквенословенском језику. Она ми је због специфичног амбијента комунистичког система у ком смо живели, била кума на Крштењу.  Знамо да доста времена проводиш у Русији. Да ли имаш времена да обиђеш руске светиње, и какав утицај оне имају на тебе? Имао сам велику радост да сам више од пола године живео у Петрограду. У свакој паузи снимања сам ишао у посету неком од манастира. Посетио сам Дивјејево, Валаамски манастир, Манастир Светог Сергија Радоњешког, имао сам прилику да се поклоним моштима Светог Александра Невског, Јована Кронштанског, Свете Ксеније Петроградске, Матроне Московске, и моштима Серафима Саровског на чији сам празник и рођен. На већини ових места сам био са супругом и ћерком. Русију сматрам својом „резервном отаџбином“ тј. ја имам две резервне отаџбине – Русију и Грчку. И на тој православној дужи, наша Србија се налази на средини, усудићу се да кажем – у центру.  С обзиром да познате личности данас имају велики утицај на младе, колико је по твом мишљењу битно да међу њима буде што више верујућих људи? Јавне личности имају избор – или ће бити добар или лош пример своме народу. Око тога шта је добро, честито, поштено, а шта не, може само да се тумачи из сфере духовног живота и из духовних центара, јер се из било које друге перспективе савременог живота све може релативизовати.  Да ли нам можеш рећи на који начин родитељи данас могу да приближе веру својој деци и да их уведу у литургијски живот? Ми смо први и најјачи пример својој деци. Један мој велики

Гледајући голу чињеницу страдања оволиког броја људи које се десило пре седамдесет девет година у нашем граду, неминовно се пред нас поставља питање смисла наших живота и смисла патњи и радости које нам се дешавају у оквирима времена које нам је поверено. Тих јесењих дана 1941. године, стотине и хиљаде недужних житеља овог дела Србије су изведене пред стрељачке стројеве немачког Вермахта и ту су пронашли крај својих земних живота. Ова слика пострадалих људи никако не сме постати потка за теоријско и интелектуално сагледавање питања живота, смрти и патње, али баш због тога што смо свесни кроз какав су бол прошли они који су тада остали без оца, мајке, жене, детета, неминовно се налазимо пред питањем: Како доживљавати живот будући да су оваква страдања невиних и недужних могућа и да су се дешавала у свим временима? Да ли су такви злочини можда  сведочанство да су наши животи „пука“ случајност, па како коме допадне – некоме краљевска круна, а некоме метак из вреле цеви? Нећу ни са ким полемисати, али исповедити да је овај живот „пука“ случајност, у ствари, представља нешто веома поразно, јер, премда се могу замислити и много страшније ствари од слепе случајности (нпр. међу паганима доста честа вера у крајњу злобу својих божанстава од којих су нека била баш жедна људске крви), страшно је ако је све ово нешто што нема дубљег смисла и наде. Вера у „Случај“ представља потпуно понижење свих оних невиних жртава, све оне деце која су рођена са разноразним синдромима, једном речју, свих оних који су, ни криви ни дужни, прошли кроз различита страдања. Зар, осим што су прошли кроз којекакве ужасе да се то (ти ужаси и патње) сматра коначним? Зар је могуће да је смрт коначна чињеница за то дете које је са својих десет година стрељано на „Лагеру“? Наш људски и хришћански осећај се буни против таквог „нечовечног“ става о смрти и о животу. Намерно сам употребио овако снажан израз („нечовечан“) јер пред „Случајем“ и зликовац и праведни страдалник су исто и само их је задесио различити случај. Очигледно је да зло постоји, али постоји и Бог који нас воли и који је видео сузу тог дечкића пред цевима војника који су испуњавали страшну заповест. Наш Господ је, знајући наше сузе и уздахе, пре две хиљаде двадесет година, из Своје љубави, из Своје вечности, ступио у наше време и постао човек како би нама који смо посрнули у смрт и грех, даровао ту Своју вечност и ту Своју љубав. Као што су ови људи недужно страдали, тако је и Господ недужно распет на Крст. Тек то је једна права слика неизрециве љубави Божије према нама, јер, не само да је, због нас постао човек, већ је због нас чак и прихватио неправедну смрт! Прошао је кроз смрт и васкрсао је, Он који је Једини Бесмртни, да би нас спасао између осталог и из чврстог стиска смрти. Тиме нам је показао да наши животи и наше смрти нису узалудни. Тај дечко, кога смо у горњим редовима споменули, је неко ко се сада налази у загрљају Божијем и неко ко ће наследити дивну вечност Царства Божијега. Сваки другачији исход је нешто што би била страшна неправда, а живот у коначници не може бити неправда. Не може и то у дубинама својих костију итекако осећамо – ходимо, ако хоћете савременим речником да кажемо, ка срећном крају. Чак и када гледамо неки филм са тужним крајем, или читамо некакву књигу са истим таквим крајем, ми негде у себи осећамо бол, осећамо да није требало тако да се заврши, осећамо да је исход требало да буде другачији, а колико то тек више важи кад је реч о животу… Наше биће несвесно зна да смо предвиђени за нешто дивно и ништа мање од тога нас неће задовољити – то је импулс који је Господ усадио у нас да бисмо увек слутили Његову љубав према нама. Да се вратимо на почетак текста, тужна јесен 1941. године је нешто што нас заправо подсећа на потребу за вером у љубав Божију, јер једино је љубав Његова кадра да тим жртвама пружи утеху, спасење и да их прими у свој загрљај. Свако друго решење би била само једна, на различите начине изражена, вера у крајњи тријумф зла и смрти над животом, лепотом и добротом. Ђакон Стефан Милошевски Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 16. октобар 2020. године

Гост нашег Радија био је протонамјесник Александар Јевтић уредник “Жичког благовјесника”

“Униније је, по сведочанству Марка Подвижника, крст који нам се ниспошиље ради очишћења претходних сагрешења. Униније долази и од других узрока: од повређеног самољубља или од сујете, када човек види да људи који су исти као и он имају више успеха у животу; од тешких околности којима се проверава наша вера у Промисао Божији и нада у Његово милосрђе и свесилну помоћ. Често нам недостаје вере и наде, и због тога тугујемо.“ Преподобни Амвросије Оптински, у: Из наследства оптинских стараца

“Досада је извор наркоманије, алкохолизма, дуванске зависности. Досада изазива прождрљивост, склоност играма на срећу, склоност неуредним сексуалним односима, вандалско понашање, депресију, агресију, непријатељско понашање, насиље, самоубиство, склоност рискантном авантуризму и томе слично. У вези са овим постоје сасвим конкретни статистички подаци. Уз то, никога не чуди чињеница да су још Оци Цркве открили везу између ових појава и разматрали досаду као мајку свих порока“. Лаш Свенсeн, Филозофија досаде

Руковођени интересовањем и недоумицама верујућих људи темом да ли треба клечати и радити велике метаније (коленопреклоњења) у току недељних богослужења доносимо у наставку одговор Светог Василија Великог. Напомињемо да је реч о великом црквеном оцу, подвижнику, учитељу монаха, писцу древног литургијског текста, па да је самим тим његов одговор пројава аутентичног етоса Цркве коме је страна свака самовољност и очигледна или маскирана гордост (=прелест). Одговор је да не треба, а образложење говори само за себе за оне “који имају уши да чују“: “Стајањем за време молитве не сећамо се само благодати која нам је дата на дан Васкрсења, већ такође чињенице да је тај дан на неки начин икона будућег века. Због тога Мојсије почетни дан не назива првим већ ‘један’. Каже: ‘И би вече и би јутро, дан један’, као да се тај дан често враћа. Због тога је тај дан један (уједно) и осми утолико што по себи указује на онај дан који је заиста и једини и осми… Реч је о стању које долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је увек трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да у тај дан обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили попутнину за оно путовање. Свака је Педесетница сећање на Васкрс што нам предстоји и у вечности. Онај наиме, један и први дан, седам пута помножен са седам, даје седам седмица свете Педесетнице. Она почиње првим даном и завршава се истим који се у међувремену одвија педесет пута кроз сличне дане. Стога сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању онде завршава где и почиње. Црквени устави који нас поучише да се тог дана у молитви ваља држати усправно, очигледним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.“ Свети Василије Велики, О Духу Светом Приредио: протонамесник Александар Р. Јевтић

„Дан Господњи“ у новозаветним списима има есхатолошки смисао. То je дан Другог доласка Господњег са славом, ради свију. У тај дан сви ћe „угледати Сина Човјечијега гдје иде на облацима са силом и славом великом“ (Мк. 13, 26). Ми живимо у овом есхатолошком ишчекивању, али у Цркви есхатологија није само далека будућност. У Цркви садашњост укључује и будућност, и прошлост. „Дан Господњи“ ћe доћи, али он непрестано долази у Цркви, јер Господ долази „Својима“. Евхаристија je трпеза Господа Који долази у Цркву у Духу. „Да једете и пијете за Mojом трпезом у Царству Моме“ (Лк. 22, 30). Евхаристија је Јагњетова гозба, на којој ми, објављујући Његов други славни долазак, пијемо и једемо са Њим, и Он куша са нама ново вино у Царству Своме. Сваки пут у Евхаристији ми очекујемо Његов долазак к нама. „Да, дођи, Господе Исусе!“ (Откр. 22, 20) – таква je наша евхаристијска молитва. Маран ата – наш Господ долази. Евхаристија je „Трпеза Господња“ која се савршава у „Дану Господњем“. Протојереј Николај Афанасјев, Трпеза Господња