Category: Православље

Велики је регулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље. Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта, воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче – али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и света. Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non comparet… Мисао o пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песимистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа. Исидора Секулић, Извод из есеја О пролазности у животу

Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо! Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то  велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновидца пошто их  је Светим Луком спојио. Након њих двојице дуго је биркао и чекао онога који ће бити достојан да буде трећи лучинац ─ Амфилохија Радовића, морачког јасновидца. И већ сам видео његову икону… Два Света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-приморска митрополија Свете Српске Православне Цркве.  А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове Цркве. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и низашта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић. И два Света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други, нови, вечни живот Амфилохија Радовића. Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’аБог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио. Нова препорођена Црна Гора почиње од  А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују. Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке, на опанке, потегао у Колашин и позвао ме да чује где је и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен. Шетали смо Јелисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег непомишљајући да тако исписују његово житије. Црна Гора је била Црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору  неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крваве воћке. Калемио је и племенио и намирисао својим јунаштвом, љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу. Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски Завет и једном заувек да ту реч сачувамо. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише. Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су затворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили. На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо: Не дамо светиње! Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светло дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави. У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, а сведоци су данас слављене жене Мироносице и Свети Јосиф и Никодим, који су дошли и скинули Господа са крста, помазали Му тело уљем које су донеле жене Мироносице, и белу нову плаштаницу, обавили Га и поставили у нови гроб, који је био ископан у стени, и навалили камен. Био је то петак поподне, а отишли су несрећне јеврејске старешине да траже од Пилата да се гроб обезбеди војном стражом да, не би, казали су, дошли ученици и украли Га и после рекли да је Он васкрсао, пошто је Он најављивао да ће васкрснути. Свети Јован Златоусти, један од највећих проповедника после Апостола Павла, говорио је: „Зар би Апостоли били тако наивни да једнога мртваца прогласе за живога? Било би то право разочарење за оне који су им поверовали. Него су веровали у Васкрсење, и заиста га је Господ показао лично Собом, а Томи опипавањем.“ Жене Мироносице су трчале са Апостолима на гроб и оне су биле први сведоци Васкрсења. Међу њима је била и друга Марија, не само Марија Магдалина. То је била, по Светим Оцима – Мајка Божија, и прво се Њој Господ јавио. Такав благовесник Васкрсења Христовог био је данас празновани и слављени Свети Николај, Епископ Охридски и Жички, велики Србин, како је Отац Јустин говорио (а говорио је о њему много пута у његовој цркви – задужбини у Лелићу, коју је подигао у част Светог Николе). Тамо је од почетка установљен манастир, и ту су пренете његове Свете Мошти из Америке. Једно чудо се ту десило, а то ћу Вам сада и испричати. Његов синовац Тиосав, био се одметнуо и отишао у комунисте, а кад је Николај одвођен у Дахау, поручио му је: „Нећемо се више видети“. Синовац се касније тргао, повратио се, и по родбинској линији затражио да врате Николајево тело у његову отаџбину, у родно село Лелић. И спремао је мученик Тиосав у Лелићу дочек. И Патријарх Павле је дошао на дочек Светих Моштију у Лелић, на данашњи дан, 3. маја. Тиосав, који је целу ноћ пословао, у 5 сати је легао да се мало одмори. И није се пробудио, тако да није видео Николаја – његове мошти. Тако су се оствариле Николајеве речи: „Нећемо се више видети“. Отац Јустин је говорио о Светом Николају: „Како да говорим ја, комарац о орлу?“ Тако и ја кажем данас. Како да говорим о том новом Светом Златоусту, новом Светом Сави. Свети Отац Јустин (који га је знао од детињства, био је његов ђак) говорио је: „После Светог Саве, нисмо имали тако великога, равноапостолнога Епископа, Проповедника, Мудраца, Богослова и, наравно, духовног Вођу, као што је био Свети Николај“. Он је био, као што се чује у Тропару, человођа богомољне војске Христове намучених Срба који су проживели ратове од 1912. године до 1918. године. Међу њима је и мој деда Драгић, Царство му Небеско! На ратишту су Срби сами почели да се моле у рововима и на фронту. Славили су на комаду хлеба и чаши вина, са ратним друговима у рововима. Има један, браћо и сестре, потресан догађај. Несрећни Бугари су нам 1915. ударили с леђа и у бок, и зато се наша војска са делом народа морала повући преко Албаније. Одозго су Аустријанци и Немци навалили са великим силама, па још Бугари с леђа, и зато, да не би сав народ изгинуо, а изгинуло је много, преко Албаније су отишли на Крф. Потом 1918. године кренули су и ослободили Србију и створили Југославију. Да би показали савезницима, Енглезима, Французима, па и Грцима који су се придружили, да можемо да ослободимо отаџбину, ослободили смо прву српску земљу – Кајмакчалан – то су оне прве планине јужно од Битоља, и источно. И онда су Срби показали, са великим жртвама, да су, ево спремни за коначну победу. И кренули су, и ослободили Србију све до Словеније и до мора. Хришћанска особина и врлина Срба је била таква да су својим непријатељима Бугарима на Ускрс, из ровова, који су, били двадесетак метара растојања, показали ускршња јаја и узвикнули: „Браћо Бугари, Христос Васкрсе!“ Изашли су Бугари и одговорили, узели јаја и куцали се са Србима. Бугарска команда је из даљине артиљеријом тукла, да их растури. Како је било ближе српском рову, српски војници су Бугаре склонили у свој ров, давши им војничку реч да ће их вратити. Кад су дознали у бугарској команди да су њихови војници у српском рову, рекли су: „Они су заробљеници“. Српски војници су одлучно одговорили: „Не! Војничка реч је светиња“. И онда су вратили Бугаре слободне! Николај је све то знао и зато је чувене Беседе под гором и Нове беседе под гором писао током Првог и Другог балканског, а потом у Светском рату. Он је храбрио народ. После рата, у намученом народу развио се богомољачки покрет. Многи људи су пошли црквама и манастирима и, хвала Богу, да је Свети Сабор одредио Николаја да буде њихов вођа. Он их је окупљао у манастирима, целу ноћ су ложили ватру, седели около и певали, и он им је беседио. Сећам се да нам је причао један сведок, да су у Жичи око ватре седели – много њих, и да су молили Владику Николаја: „Реци нам нешто, Свети Владико“. Он је својим штапом ударао један запаљени пањ… то се код нас зове дебло. „Кажи нешто, Владико“. – „Па шта да кажем?“ – „Па ти знаш!“ – „Ево, каже, дивим се како је ово дрво деценијама скупљало топлоту сунца да би нас вечерас грејало“. Тако му је свака реч била за Псалтир, како ми је причао његов пратилац, брат Бошко, потоњи монах у Овчару Бањи. У Енглеској, за време рата по одлуци Владе, борио се да придобије савезништво Енглеза, а знао је енглески, докторирао је на енглеском, а и на немачком… Енглези који су били сумњичави опробали су га захтевом да говори, а да му није унапред познато о чему ће говорити. Казали су му: „Биће ти на катедри остављен папир са темом“. Кад је пришао катедри, окренуо је празан папир, и проговорио: „Ништа с ову, ништа с другу страну – из ничега је Бог

“Када ум није расејан спољашњим стварима нити је чулима развејан по свету, онда се повлачи у самога себе и кроз себе се узноси ка богопознању. Будући озарен овим величанством и изнутра и споља, он заборавља и на своју сопствену природу, и како душу не повлаче на доле ни брига за храну ни брига за одевање, наслађује се ослобађањем од овоземаљског и сву своју ревност управља према стицању вечних добара. “ Свети Василије Велики, Посланица Григорију

Неки је добри човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити, и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: „ Гурај овај камен свом својом снагом сваки дан“. Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом. Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цео дан потрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђаво одлучи да се умеша. Почео га је саветовати: ”Већ дуго времена гураш тај камен, и још се није помакао. Зашто се мучиш ради ничега? И онако га никад нећеш померити. ” Тако је, убедивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. “Зашто бих се толико мучио око овога?” мислио је. “Једноставно ћу уложити нешто мало времена, и минимум труда, и то ће бити сасвим довољно.” И тако је намеравао да учини, али ипак одлучи да се помоли и изнесе своје муке Господу. “Боже мој”, рече, “дуго сам и напорно радио у твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене затражио. Па ипак, након свих ових година, нисам померио камен ни за милиметар. У чему грешим? Зашто не успевам?” Господ му се сажали и одговори: “Сине мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да очекујем да ћеш га померити. Твој задатак је био да гураш. И сада, долазиш мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео, али да ли је заиста тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И због отпора ти си много порастао, и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив је био да будеш послушан и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. А Ја ћу сада, сине мој, померити камен.” Протојереј-ставрофор Милић Драговић, Велики камен (Одломак из књиге Куцам на врата Вашег срца) Извор: otacmilic.com

У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас су сахрањени земни остаци Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Свету заупокојену архијерејску службу са опелом служио је у овом храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење господе Митрополита: бориспољског и броварског Антонија (Украјинска православна црква), елбасанског Андона (Албанска православна црква) и загребачко-љубљанског Порфирија и господе Епископа: будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, бачког Иринеја, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, дизелдорфског и њемачког Григорија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, Епископ пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, Епископ тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија,  ремезијанског Стефана, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, многобројног свештенства и свештеномонаштва наше и других помјесних Цркава и молитвено учешће хиљада вјерника. Присуствовали су мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић, предсједник Србије Александар  Вучић са високом делегацијом Владе Србије, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, велики број посланика у Скупштини Црне Горе, политички лидери, представници и високи функционери свих црногорских градова и општина, дипломатски представници страних држава, као и представници институција културе Црне Горе и држава региона. Присутна је и висока руска делегација у име Патријарха московског и све Русије Кирила, као и представници свих вјерских заједница које дјелују на територији Црне Горе, и многе друге уважене личности из свих сфера друштва. Присуствовала је и докторка Јелена Бојовић Боровинић, начелница Одјељења за пулмологију КБЦ ЦГ, која је лијечила Митрополита Амфилохија од ковида 19. Епископ бачки Иринеј је у литургијској бесједи након читања Јеванђеља о сијачу и сјемену рекао је да је поред туге због растанка с Митрополитом  наша радост већа, јер знамо да је растанак привремен. “По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега”, рекао је Епископ бачки. Додао је да је наша радост већа зато што вјерујемо, а вјерујући и знамо, да је растанак увијек привремен.   “Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога  у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часу јер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи”, казао је Владика Иринеј. Подсјетио је да је митрополит Амфилохије већ у детињству, што је тада био изузетак у времену безбожништва, као дјечак из Мораче свим срцем примио Христа. Такође је казао да није истина да је Митрополит преминуо од вируса, него је 11 дана био победник тог вируса, али да “његов организам и телесна слабост нису издржали то искушење”. Владика Иринеј је рекао да је животна девиза Митрополита Амфилохија била “Све за Христа, а Христа ни за шта” и додао да овако говорећи о Митрополиту не жели да ствара култ личности, нити је Митрополит Амфилохије томе тежио. Након Литургије ковчег са Митрополитовим тијелом изнијет је из храма, а онда је пред храмом служено опело. Његова Светост Патријарх Иринеј казао је у опроштајном слову казао да се Митрополит Амфилохије упокојио у тренутку кад је највише потребан цркви и народу. “Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду”, казао је Његова Светост. Предсједник Скупштине Црне Алекса Бечић рекао је да се данас опраштамо једног од највећих духовника и теолога овог времена. “Надам се да ћеш бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио си је и одбранио тако да си сваком унапријед опростио. И да тако нијеси поступио нема тог Црногорца који ти не би замјерио, а није јер си светињу у себи носио. Знао си то јер си сам

„Руке су му топле! Враћала сам се ноћас поново да узмем благослов”, каже Слободанка Грдинић, новинарка Радија Светигора. Огромне шаке морачког косача, у потпуном нескладу са старцем у сандуку, држе крст и изгледају као да су надживеле смрт. То чворновато клупко писало је о Светом Григорију Палами, генијалном тражитељу светлости, једном од највећих мистика православља. Руке Амфилохија Радовића изгледају као лозови чокот. Кад се родио, његов отац Ћиро засадио је лозу у порти манастира Морача, и тако за сваког сина – по чокот. Данас је то мали виноград на тераси окруженој суровим литицама над реком Морачом. Рађа у дворишту задужбине Стефана Немањића, унука Симеона Немање. Културни и духовни модел великих остварења обликовао је свет горштака, па Ћиро Радовић пева и саставља десетерце о Косовском боју као да су га он и његови сељаци својим очима гледали или били његови учесници. Из тог духовног чокота – из пустиње – отишао је у свет теологије, науке, књижевности, поезије, високог друштва, политике Ристо Амфилохије Радовић, потомак војводе Мине Радовића, потомак војводе Богића Морачанина Мрњавчевића. Отишао је и вратио се као победник. Тврди и неодступни сведок јеванђеља у земљи борбеног атеизма засновао је своју животну и духовну снагу на три тачке: Косову, Ловћену и Јасеновцу. Кад год је било тешко и кад год му је било тешко, он се склањао тамо и „бежао” у проблем. Тражи народно јеванђеље и налази га у косовском завету. Ратне 1999. године силази у пусту Метохију, која гори, голим рукама скупља лешеве и преузима улогу етнарха јер је анархија захватила сваки сегмент српског живота. Одједном постаје све у народном животу, као и Макарије Соколовић, обновитељ цркве и државе светих Немањића. У породици Савић, у селу Бело Поље код Пећи, сачувало се сведочанство о митрополитовом сахрањивању побијених Срба. „У ископану раку положили су неколико мушкараца, а онда митрополит не даде Марицу Мирић, однесе је у Патријаршију.” Њу су силовали и заклали пред мајком, а кад је игуманија питала где ће бити њен гроб, чувар пећког трона је одговорио: „Нека мати, њу ћемо овде поред олтара, она је великомученица, она је света!” У том периоду владика Амфилохије пише један од најпотреснијих дневника нашег новог доба. Има неког страшног ритма у тој читуљи, време њеног писца се скраћује, сужава, сабија, а имена жртава се траже између живота и смрти. Нема фатализма, али има грча који избија из многобројног понављања речи: уграбљен је, уграбљена је, уграбљено је… То је његова замена за отет је, киднапован је, нестао је… Однекуд се усред текста појави, готово без видљивог разлога, неки виши ред и смисао: „У Париској улици, Ћурчић Милован са супругом, остао у кући, избавити их.” Ово „избавити их” основа је дневника, основа где престаје ја, где остаје само човек и његова потреба да се спасава. „За Косово се увијек морамо у себи борити, у себи га стицати и задобијати, у себи га усвајати и бранити!”, каже митрополит и додаје да су сви поражени и сви криви, а „само Бог знаде ко више, ко мање”, пише у „Љетопису новог косовског распећа”. Из позиције наслеђа, породице, духовног модела, жртава и живота, он је, без икаквог компромиса, у распону од политичких изјава до клетви и служења опела живим људима одбацивао било какву могућност или размишљање о отуђењу Косова и Метохије. Имао је бескрајно поверење у Косово. Политичка некоректност у доба репресије теорије политичке коректности била је саставни део његовог друштвеног живота. „Био сам код лекара, рекли су ми да имам два пропала пршљена. Боли ме кичма, немој да идеш тамо без мене!”, поручио му је пре десетак дана духовити владика Атанасије Јевтић током последњег виђења у болници. Њих двојица су дечаци преподобног Јустина Поповића, деца која нису прихватила комунизам, епски пријатељи. Један смирен, а други немиран, путују по катунима, бележе трагове страдања, живе по Косову, чекају слободу и храбре последње изопштенике који се усуђују да привире у цркву. „Рајо Поповић из Прекобрђа иде у цркву. Неорганизован”, тако гласи један од извештаја тајне службе који описује последње православце у Црној Гори. Митрополит Амфилохије је на прокаженима и презренима засновао обнову цркве и ниједног није заборавио. Све их је, на неки начин, уградио у обновљене храмове, по угледу на ране хришћане и оне који су се у историји хришћанства жртвовали за цркву. На њима је успостављена жива веза са светосављем. Искуство косовског завета, дуга и упорна борба против атеизма, утврђеност у његошевском моделу духовности и културе, преузимање језика, писма, културе и на крају покушај приватизације цркве од стране моћног режима и партије оборили су Ђукановића. Владика му је највише замерао што није крштен. У Црној Гори, на литијама, настао је нови модел и покрет наде за све Србе на развалинама Југославије. Он је у себе укључио веру, нацију, слободу и демократију и није дошло до ломова и сукоба. „Видиш ли како је Ђедо у последње време почео да личи на аву Јустина?”, примећује архимандрит Михаило, игуман Светих архангела код Призрена. Духовна деца Јустина Поповића, највећа сирочад Титове Југославије, размењивала су писма са својим учитељем, а он их ословљава са: „Мила моја христочежњива чеда…” Новообјављену књигу писама, љубави и вечног пријатељства донео је на Цетиње владика Атанасије да га она испрати са овог света, а Срби са Косова и Метохије послали су му грумен земље са Газиместана. „Први ће га дочекати косовско-метохијски мученици чије је кости сабирао и опојао”, поручила је професорка Софија Милорадовић. Не крају, систематичан, радан и радостан завршио је све своје велике послове. Победио комунизам и клептомонтенегрине и отишао. Није се могло очекивати да га вирус корона заобиђе или да га он не сретне. Тај живот и те руке ишле су у сусрет сваком проблему своје пастве и суграђана; постао је ослободилац страха. Извор: www.politika.rs

Уочи спомена на упокојење Светог Петра Цетињског, јутрос у 8.22 часова, послије примања свете Тајне Причешћа у Клиничком центру Црне Горе, мирно се упокојио у Господу наш блаженопочивши вољени Архипастир. Митрополит је у болницу примљен 6. октобра ове године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа је залијечена, а вирусна инфекција престала, што је потврдио и негативни тест, а забиљежено је и званичним љекарским налазом. Опоравак је текао у добром смјеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте. Митрополитово здравствено стање се погоршало јуче, 29. октобра, када је приликом јутарњег контролног прегледа примијећено да он отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Та компликација је, на крају, и узроковала овакав исход. Рано јутрос га је у болници причестио подгорички парох протојереј Бранко Вујачић, а све вријеме његовог болничког лијечења је уз њега био његов келејник јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира. О његовом упокојењу је обавијештен Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. У међувремену, у братској сагласности свих архијереја са јурисдикцијом у Црној Гори, ријешено је сљедеће: 1. Данас, 30. октобра, у подне треба звонити на парохијским и манастирским храмовима, као и након вечерње службе у храмовима гдје се она служи или у 16 часова гдје се вечерња служба не служи редовно. Послије вечерњих служби треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. 2. Блаженопочивши Митрополит ће данас у току дана бити пренијет на Цетиње и у Цетињском манастиру ће сутрадан, 31. октобра, на празник Светог Петра Цетињског, у 9 часова бити служена света заупокојна Литургија. Истог дана у 13 часова биће свечани испраћај земних остатака Митрополита Амфилохија из Цетињског манастира за Подгорицу, гдје ће бити молитвено дочекане у 14 часова у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У Храму ће бити све до недјеље, 1. новембра, када ће се служити света архијерејска заупокојна Литургија, којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски Иринеј са више архијереја наше Цркве и других помјесних Цркава. Након Литургије ће бити служено опијело и обављена сахрана. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, по сопственој жељи, биће сахрањен у крипти Саборног храма у Подгорици, у гробу који је припремљен за његовог живота. 3. У суботу, на Лучиндан, 31. октобра, треба опет огласити звона са парохијских и манастирских храмова, и то: послије Литургије (гдје се она служи или у 10 часова, гдје се не служи), у подне и послије вечерње службе (ако се не служи, онда у 16 часова). Након вечерњих служби опет треба одржати помен, а свештеници да се обрате пригодним бесједама. 4. У недељу, 1. новембра, у свим градовима и манастирима гдје је то могуће биће служена света заупокојна Литургија са почетком у 9 часова, након које би био одржан помен новопрестављеном Митрополиту, како би сви који су у немогућности да физички присуствују и на овај начин узели молитвеног учешћа у опијелу и сахрани нашег почившег Владике. 5. Обавјештавамо да ће све до сахране митрополита Амфилохија народ у молитвеном мимоходу моћи да се поклони његовом одру. У данима послије сахране свакодневно ће се служити света Литургија и помени у храмовима, а вјерни народ ће моћи у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења да се поклони Митрополитовом гробу. 6. Од државних органа очекујемо њихов допринос како би се достојно испратио један од најугледнијих архијереја ове древне светосавске зетске и црногорске епископије, као и читавог хришћанског свијета. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које је новопрестављени Митрополит уживао, апелујемо на све учеснике испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, понашајући се по мудрости Марка Миљанова, јунаштвом бранећи себе од других, а чојством бранећи и чувајући друге од себе. Нека је вјечан спомен нашем незаборавном Владици и Архипастиру! Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, администратор  Митрополије црногорско-приморске Извор: mitropolija.com

Дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне „забавне“ садржаје, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у складу са хришћанством. Иако нам се приближава Лучиндан, околина нас више подсећа на долазак Halloweena-a. Додуше, ове године је сама „помама“ за празновањем Ноћи вештица мањег интензитета. Но, то није последица нашег мањег интересовања за „обележавање“ тог дана, у питању је феномен тренутне епидемије која је успела да на глобалном плану успори свет и све стави ad acta. Али, поставимо себи питање, да ли бисмо прескочили Ноћ вештица да није ова ситуација око Корона вируса актуелна?  Друго, шта ми заиста знамо шта представља ова прослава или се ослањамо на игру и дечју забаву тог дана? Сва је прилика да смо склони да олако прихватамо туђе, а да заборављамо своје наследство. Или, још страшније, да примамо и стварамо навику а да претходно нисмо критички промислили шта је то што преузимамо и почињемо да примењујемо као део своје навике, „културе“. Прихватили смо ријалити програме као нешто најнормалније, прихватамо слободе које нам модерно друштво пружа, а не прихватамо да слобода носи и одговорност. И даље се задржавамо на чувеној крилатици „све знам“. Али, хајде барем да пробамо да мало осветлимо феномен прослављања Ноћи вештица у нашем народу. Да осветлимо и разоткријемо шта се заиста налази иза овог „дечјег и наивног празника“. Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и на северу Француске. Они су веровали да се живот рађа из смрти, па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, када природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак. Према паганском келтском предању душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања” у костуре, духове, вештице… На тај начин би живи ступали у „мистичну” заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању душе мртвих које би долазиле у „посету” биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating”, одавде потиче обичај који се спроводи у Америци, да деца иду од куће до куће и да добијају слаткише. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина. Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст господу смрти. Домаћин куће би дошао и запалио бакљу, ватру би однео својој кући и њом потпалио ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Светa новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљена свећа ,Jack – o’ – lantern” кoja је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренесена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи. Гатање је такође део овог древног Келтског фестивала. Након што ватра буде догорела и изгасила се, друиди би приступали прегледању остатака главнe жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у нареднoj години. У време када су западни народи примили хришћанство (пре Великог раскола и појаве Протестантизма), тадашња Црква је установила празник „Свих Светих” 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај обичај, ноћ уочи празника Свих Светих (All Hallows eve) служило се свеноћно бдење које би се завршило Светом Литургијом ујутру. Древни словенски пандан за Ноћ вештица у старој Русији био је „Нави Ден“ („нав”у словенској митологији означава пакао), а називао се и „Радунитса“, а његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се другa недеља после Васкрса назива Антипасхa, а први дан те недеље побусани понедељак. Млади су заборавили да се на исти дан када се спремају за излазак у град, костимирање и маскенбал… прослављају два веома битна хришћанска светитеља. Свети апостол Лука је иза себе оставио Јеванђеље о животу Христовом, написао је Дела апостолска да бисмо видели како је изгледао живот првих хришћана. Посебно у Делима апостолским видимо трагедију прогона која ће тек наступити, борбу за опстанак ране цркве. Данас, када ниједно царство не прогони хришћане, ми сами избацујемо цркву и мењамо је паганским и нехришћанским обичајима, сматрајући наше обичаје, културу и веру превазиђеним и налазећи алтернативу која је и више него штетна. Свети Петар цетињски слави се истог дана када и апостол Лука. За живота се трудио да унесе ред, мир, слогу и да спречи и искорени крвну освету између српских племена у Црној Гори. Наше светитеље и традицију олако смо заборавили иако о њима учимо од малих ногу како у породици тако и у школи. Примамо, без критичког суда, „празнике“ које нам је модерна култура заогрнула у ништа више сем забаву а чије је право значење и више него опасно, деструктивно и неприродно хришћанском етосу и вери. Можда би неко могао да каже да је ово обична дечја игра, попут бајки које се деци читају када су мала. Бајке имају тачно одређену линију која раздваја добро од зла. Персонификација зла увек буде надвладана оним што представља добро. Можда најбољи приказ „модерне” бајке, засноване на свим исправним постулатима, можемо наћи у делима Толкина који је свако своје дело започињао претходно промишљајући о томе да ли ће му рад бити исправно хришћански постављен. Дакле, знао је да ће његове књиге читати деца и желео је да их не доводи у заблуду, да оно што читају буде поучно и, испред свега, хришћански оправдано. Но, сматрамо да ретко ко од људи који прослављају Halloween заиста и зна да учествује у неопаганској светковини против које су се хришћани борили вековима. Борба није била зато што је хришћанство