Category: Православље

Звона Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и културних институција, представници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве – како га називају надахнути средњевековни хагиографи – у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије – Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: www.spc.rs  

Устоличење Патријарха српског г. Порфирија у Саборном храму у Београду Света Архијерејска Литургија на којој ће бити извршен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског биће служена 19. фебруара 2021. године у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила са почетком у 9 часова. О датуму свечаног увођења у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве, јавност ће бити накнадно обавештена. Извор: www.spc.rs

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски.     Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје!  Достојан, на многе године! ДОСТОЈАН! Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, када га је блажене успомене Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски Павле, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона. На последипломским студијама у Атини борави од 1986. до 1990. године, када по благослову Епископа бачког др Иринеја долази у манастир Светих архангела у Ковиљу, где је рукоположен у свештеномонашки чин и постављен за игумана. За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, популарним глумцима и рок музичарима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфорије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих“, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије, а данас, под руководством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду 14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епархије бачке. На тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог, докторирао је 2004. године на Богословском факултету Универзитета у Атини. Чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на Богословском факултету је наследио на катедри Пастирске психологије. Његова предавања, посећена су не само од студената матичног, него и других факултета у Београду. Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова. Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник“, који обезбеђује стипендије за велики број надарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност. Републичка Скупштина га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја. У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама. Свети Архијерејски Сабор му 2010. године, поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу, нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења. Своје стручне богословске радове Епископ Порфирије је објављивао у часописима код нас и у свету. Учествовао је у великом броју научних конференција и симпосиона широм света. Владика Порфирије,  као један од најугледнијих савремених српских духовника и интелектуалаца, има изузетно широк круг пријатеља, на само у Отаџбини, а односе личног пријатељства и блиске сарадње негује и са свештеницима и представницима других Цркава и верских заједница. Говори грчки, енглески и немачки, и служи се руским језиком,  a његов стил комуникације увек је прилагођен саговорницима. У трон Митрополита загребачко-љубљанских истоличен је 13. јула 2014. године у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свечану архијерејску Литургију служио је Патријарх српски Иринеј уз саслужење великог броја архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивoг народа. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Извор: www.spc.rs

Светом архијерејском Литургијом којом ће, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовати Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, председавајући Светим Архијерејским Синодом, уз саслужење отачаствених архијереја, започеће Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве.   Изборни Сабор биће одржан у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару по процедури одређеној Уставом Српске Православне Цркве и канонима Свете Цркве. Није предвиђено присуство медија овом догађају, а по завршетку заседања биће издато званично саопштење за јавност. Информативна служба Српске Православне Цркве Извор: www.spc.rs

Поменимо Григорија Божовића, најзаначајнијег писца с Косова и Метохије На Сретење Господње 1880. године у Придворици, селу Ибарског Колашина, близу манастира Дубоки Поток, у Османском царству, родио се косовски приповиједач, путописац, професор, хуманиста, борац за интересе српског народа Григорије Божовић. Родио се у тешком времену за косовске Србе. А свако вријеме за Србе на Косову било је тешко, нарочито вријеме ратова. Уочи српско-турских ратова 1876–1877, 1877–1878 Турци су појачавали насељавање Албанаца на Косову и Метохији, који све више и више теже аутономији. Кад је положај Срба нагло погоршан, Албанци одметници отимају српски живаљ, пале и плијене српску имовину, убијају. Турске власти остају слијепе на насиље. Срби који нису могли издржати терор напуштају Косово. Они који су остајали морали су да се боре за голи живот. Поред сабље неки чак са крстом у руци и књигом, како су чинили Божовићеви преци, који су били кнежеви, попови, учитељи и ратници. Једна фотографија овјековјечила је лик Григоријевог оца Вукајла, проте, са пушком у руци. Окрутну и неизвјесну стварност Божовић је описао у својим приповијеткама. Оне откривају сурови живот у ондашњем Косовском вилајету, тј. Старој Србији, гдје је народ свакодневно био суочен са страдањем и умирањем. Срби страдају што од Турака, што од Арбанаса, што од Бугара, што од Аустроугара. Божовић свједочи о злу времену и несрећама, узроцима тих несрећа. И у тој свакодневној смрти човјек је ојачао, отупио за бол, за муку, одржао тврду вјеру у Христа и одржао име своје српско. Јунаци Григорија Божовића ничега се не плаше, баш као што се ни он није бојао да свједочи истину – због чега је и убијен. Јер је Србин, исто као и његов Пера Симић или Злате из Слатине. И он је био „витез према својој души“ – оставши „Србином до последњег уздаха и узмаха“, „демек, Србин – и на овиј и на тој свет“. Златета су тукли, мучили и на крају убили они које је он спасавао и за које је и сам муке поднио. Злате без страха одлази на онај свијет с тврдом вјером православном, мучеништвом потврђујући своју српску јуначку крв. Зар то није и Григоријева судбина? Убивши га физички у београдском подруму и скрајнувши његово дјело негативним и презривим коментарима, комунисти су мислили да могу затамнити Григоријев лик, затријети сјећање на њега, али свијетли ликови и велика дјела не могу се сакрити нити их може затрпати заборав. Григорије је основну школу учио у Колашину, у Призрену је завршио Богословско-учитељску школу, студије на Московској духовној академији. Био је професор Призренске богословије. Био је посланик у Уставотворној скупштини и Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар га је именовао за члана Патријаршијског савјета за вријеме патријарха српског Варнаве. Као сарадник и уредник „Политике“, Божовић је на њеним листовима остављао своје записе, путописе и приповијетке. Прву збирку приповиједака „Из старе Србије“ објавио је 1908, а посљедњу 1940. За живота му је изашло четрнаест књига. Пред Други свјетски рат постављен је за предсједника српског ПЕН центра. Међутим, опус овог великог реалистичног међуратног писца, нажалост, остао је непознат широкој публици. Неколико дана пред Божић 1945. антикомуниста и Србин Григорије  Божовића стријељан је у казамату у Ћушиној улици у Београду због наводне сарадње са окупатором. Војни суд Команде града Београда на тајном суђењу, без права на одбрану, осудио га је и на одузимање имовине, губитак грађанске части и на смрт. И поред тога што је угледни књижевник, национални радник и репортер „Политике“ Григорије Божовић рехабилитован 2008. године, дјело овог значајног писца између два рата, косовског Андрића, како су га звали, још није довољно представљено широкој публици, иако су поједини савремени стручњаци за језик и књижевност открили љепоте његовог језика и дјела, попут: Јасмине Ахметагић, Миленка Јевтовића, Јордана Ристића, Драгише Бојовића, Тиодора Росића, Михаила Шћепановића… идући трагом Скерлића, Кашанина, Богдановића, Винавера, Андрића.., који су у Божовићу препознали талентованог писца. Свака прочитана приповијетка или путопис Григорија Божовића оставља снажан утисак. Његове ликове урезане у рабош сјећања памтићете не као књижевне, него баш као живе људе сликовитог народног језика јужњачких крајева, доживљаваћете их као мученике, изразитих карактерних црта, јаке вјере, на којој се темељи камена непокорност јужњака свиклих на ударце са свих страна. У тој снази духа и вјере, истине – Христа и љубави – Христа, кључ је опстанка не само појединца него и једног народа. У том смислу можемо протумачити ријечи професора Драгише Бојовића да „Божовића треба читати кроз једно национално искуство, његово књижевно дјело је у ствари путоказ за један национални пут и национални опстанак не само Срба на Косову и Метохији“. А наша дужност је ријечима Станислава Винавера „да се најзад обавијестимо о љепоти и слави и јаду свога крвавога и ропскога Југа, и то не из фалсификованих и отужних извора, већ на моћноме и бистроме врелу које му је, својом књигом, у досад недоступноме кршу, створио г. Григорије Божовић”. Марија Живковић Извор: mitropolija.com

“Историја прве половине 20. века схваћена као оргијање самовоље, која се као што јој и приличи одрекла свих вредности које је човечанство било сакупило представља непосредну последицу хуманизма без религиозне основе. Тај процес трајао је вековима да би у наше време дошао до логичног завршетка. Самовољци су прокламовали култ човека, да би потом тог истог човека прегазили. Ухватише се они човекобога, од кога нас је одвраћао Достојевски, и ми сазнадосмо шта је човекобог у акцији“. Надежда Мандељштам, Сећања и размишљања

“Народ је велика историјска целина, у њега улазе сва историјска покољења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњег народа, који је преко Светог Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за време Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике, и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења, које се отуђило од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање самог себе савременога покољења, узвисивање његово над умрле оце, јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.“ Николај Берђајев, Ново средњовековље, стр. 95

“Може изгледати да је разонода боља од живота јер нам она може пружити привид среће, макар за који трен. Покушај да се досада избегне уз помоћ разоноде исто је што и бекство од стварности, бекство од оног ништа што појединац јесте. Досада нема код Паскала никакву суштинску друштвену димензију, али треба је разумети као основну црту човека као човека. Без Бога човек је ништа, и досада је свест о томе ничему. Људи који се суоче са сопственом досадом имају зато далеко већи самоувид него они који једноставно побегну у забаву. У досади је човек потпуно препуштен самом себи, али то значи бити препуштен ништавилу јер не постоји однос према било чему другоме. Због тога је у извесном смислу можда од досаде боља патња, јер патња је барем нешто. Али с обзиром на то да смо толико привилеговани да не морамо да се предамо патњи, можемо се радије предати забави. Али онде нас опет чека досада, као незаобилазна чињеница. За Паскала је једини трајан лек против досаде, наиме, однос према Богу“. Лаш Свенсен, Филозофија досаде, стр. 56-57

“Понекад, када угледамо неко плодоносно дрво, пуно лепих и вредних плодова, дивимо му се и сматрамо да је његова богата плодност сама по себи јасна. У једном таквом тренутку, не замишљамо то дрво огољено, без лишћа усред хладне зиме, и не замишљамо га посечених грана у време резања. Дивимо се и хвалимо дрво пуно зрелих и укусних плодова, али нисмо пропратили и не знамо оне периоде његовог живота који су морали да претходе да бисмо се ми у овом тренутку, када га хвалимо, нашли у ситуацији да уживамо у лепом призору и можда укусном плоду. Слично нам се дешава када стојимо пред сликом једног осведоченог духовног борца. Док му се дивимо, имамо осећај да је његов духовни пут био без тешкоћа и без проблема.“ Свети старац Јаков (Цаликис)

1. Eво у каквом мраку остаје свет кад се угаси света ватра! По хлебу хвата се буђ, хвата се лед по путевима пуним блата. У овом мраку множе се омче и куке, свињска куга и међ људе се шири. У овом мраку стављају на муке и секу оног који браћу мири. Све што је крвљу купљено, главом плаћено, у овом мраку губи цену. Што дигне главу, скончаће, премлаћено, и изгореће, у катрану и сену. Уместо да се сабира, у часу када ни богови не опстају сами, оно што се, вековима расипано, не расу, расуће се у овој зими и тами. Па око чега браћа да се скупе? Око свеће? У свећи нема фитиља! Око лонца? У лонцу нема супе! А осим супе немамо другог разлога ни циља! У овом мраку множе се они што могу да купе све, а не могу ништа да створе. У овом мраку глинених руку и ногу биће добро ако не буде горе. Из овог мрака, што труне и трује, не чује се позив ослободиоца. Одакле ће се чути, ако се не чује са крста, с точка, с Косова и с коца? 2. У овом мраку, из овог сурдука, не види се даље од хлеба и лука! Из овог мрака глас нам не допире ни до праоца, ни до праунука! 3. Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше! Донео си нам семе вина, семе жита, ал нема ко у земљу да га баци! Написао си, ал нема ко да чита, знак у коме се сабирају сви знаци! Камен темељац дао си нам у шаке, ал не дигосмо бедем насупрот сили! На Твом смо гробу оставили штаке, ал не стигосмо куд смо наумили! Паљени опет и гоњени хајкама брзим, тражимо заклон под настрешницом Твојом! Не допусти да с гроба Твог отпузимо на коленима, везаним кожом и чојом! Ако Ти нећеш, ко ће нас повести, закопане с ровцима и кромпирима, путниче који си босим ногама доспео тамо докле се не допире ни крилима? 4. Лађо с које се види Јерусалим! Путе којим се враћа блудни син, ратник из рата, с робије робијаш! Чашо вина, хлебе, свето слово! Шљиво крај извора! Уље маслиново, које нас храниш, и које нам сијаш! Чуј нас, свети оче, који одјекујеш од звона и клепала који траже спаса! Кад ћеш нас чути, ако нас не чујеш данас, кад немамо ни језика, ни гласа?