Category: Издања

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024). Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета. Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо. Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’ Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’ Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу. Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574)  биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’. Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти. У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом „Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности. У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’ У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома. У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу. У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у

Дана 23. маја 2024. лета Господњег одиграо се догађај који је на нови начин подсетио цео свет да српском народу није опроштено што је у физичком, моралном и емоционалном смислу преживео велику погибију на Косову Пољу 1389. Наиме, у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је резолуција о геноциду у Сребреници. О српским жртвама које су, годинама и деценијама раније, страдале у Сребреници и њеној околини, али и широм Босне и Херцеговине, није било помена нити показаног сажаљења. Историјска позадина страдања Срба на Балкану је болна и опширна. На Косову Пољу 1389, према речима Светог Владике Николаја Жичког: „Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу“ (Беседа на Видовдан, Лондон 1916). Иако парадоксално звучи, ово нам није опроштено. Разлог за то је дубоко укорењено овосветско правило закона силе да никоме ко је малобројнији и физички слабији није дозвољено да се супротстави, а камоли покуша да порази силника. У том кључу, постаје јасно да у огледалу некадашњег османлијског силника себе види сваки наредни силник светске историје до наших дана. Религијски, културно и идеолошки миљама далеке цивилизације овде постају савезници у борби да се достојанственом живљењу појединца или заједнице сломи духовна, па и физичка кичма. Ми, као Срби, уз све мане, негдашње и садашње, имамо моралну част да спадамо међу оне народе које није мимоишла ниједна сила овога света. Ударали су нас канџијом, сабљом, бајонетом, камом, аутоматима, ракетама, осиромашеним уранијумом. Ваљда, јер су видели да нисмо исти као они, па нису имали поверења у наше савезништво. А ни ми се нисмо наметали. Зато су све ливаде, њиве и воћњаци простора где су Срби живели и живе посејани нашим костима као заветним траговима најсуровијих мученичких страдања за која је свет чуо. У тој позицији означене жртве, бранили смо се. У двадесетом веку, од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па све до ратова 90-их година 20. века, али и ових три деценије 21. века, страдало је неколико милиона Срба. Скоро до једнога бранећи своје и ближњих кућне прагове. У таквом крвавом пиру који су поднеле генерације наших сународника, дешавало се да и од српске руке страдају припадници других народа. Сажаљевајући жртве из свих народа, сматрајући ратове злим семеном Нечастивога од крви Авељове до данас, са болом смо примили информацију од 23. маја текуће године, да смо понели титулу геноцидног народа пре свих џелата светских који су нас на зверске начине мучили и убијали вековима. Ту титулу су нам управо и доделили џелати светске сцене, да не би била додељена њима који и данас остављају крваве трагове широм света. Метафизичка позадина ове неправде и геополитичке сцене јесте покушај бега од истине, проглашење лажи истином, а у исходишту равнодушност према темама истине и лажи. То је корак на који се одлучују презреле цивилизације на свом историјском заласку. Претходно је пређен дуг и осмишљен пут теоријске релативизације контекста истине као теолошког, философског и социолошког појма. Њу је ширим светским интелектуалним масама понудио Карл Попер (1902–1994), а Френсис Фукујама (1952– ) маестралним увидима (који неретко успевају да наликују на изворне теолошке) учинио заводљивим уводом за пристајање многих на интервенционистичку политику западних центара моћи. Медијски симулакруми, о којима је писао Жан Бодријар (1929–2007), намећу себе на место стварности, успевајући да је даље креирају. У тој игри сенки опажаја и осећаја, расејани човек данашњице је збуњен, али све више и уморан да напреже очи и ум како би правио разликовања стварног и измишљеног. Како примећује један психијатар, лажи су најпре умилно назване „погрешним уверењима“, а потом и заборављене. Медијска анестезија од човека прави својеврсног chatbot-a који се плаши вештачке интелигенције и напредних робота, а не примећује да све више сам постаје оно што га код њих одбија и плаши –  аутомат. Тако се ствара амбијент за ново бескласно друштво у коме неће роботи личити на људе, већ људи на роботе. О наступу таквих времена писао је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју, када је говорио да ће се појавити људи: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2Тим 3, 5). Као савет за поступање, апостол незнабожаца поручује у наставку: „И клони се ових“. То су светски душебрижници, који су у стварности душегубци  – јер су изгубили своју душу, а погубљују и чију год још могу. Нама за охрабрење остаје чињеница да су многе државе чланице Уједињених нација на гласању 23. маја 2024. биле против резолуције о Сребреници. Поврх свега, теши нас чињеница да чудним путевима Господњим и изобилном љубављу Његовом ми нисмо у друштву силника овога света. Неће они нас, а ни ми њих. Савест светосавска нам то не дозвољава. Као да мртве главе Светог кнеза Лазара, Обилића, мученика и новомученика српских од Косова до Јадовна, па опет Косова, и даље мисле о нама и опомињу нас да је „земаљско за малена царство, а Небеско од сад и довека“.  Не дају нам да пристанемо на концепт истине као консензуса смртних људи, већ нас подсећају да је Истина откривењског богочовечанског карактера – јер је Христос Истина (Јн 14, 6). То нас чува да останемо призвани народ Божији, свесни својих грехова, спремни на покајање, али и неспремни да уместо од Бога истину очекујемо од светских центaра моћи који Бога не воле и Богу се не молe. Утеху и снагу нам дају Господње речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). То Царство није од овога света, па се и не влада по духу овога света. Оно призива све људе да се угледају на Христа, па даље кроз христоликост спасавају душе своје љубећи истину и правду. Царство Божије доноси Дух Свети међу нас кроз световрлински и светотајински живот. У њему влада закон љубави према сваком човеку, а Истина, као небоземна стварност, ослобађа (Јн 8, 32). Њу ће победоносно објавити Христос као безазлено и страдално Јагње Божије, о чему у апокалиптичним сценама тајновидац и боговидац Свети Јован Богослов пише: „И донеће славу и част народâ у њега. И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота“ (Откр 21, 26–27). Протојереј Александар Р.

Дан Светог Вита (Вид- Видовдан), ранохришћанског мученика из IV века, и не би био толико познат у Срба да се управо 28/15. јуна, дана када је његово име уписано у календар Цркве, 1389. године није десила чувена Косовска битка и страдање српске војске предвођене кнезом Лазаром. Историчар уметности, академик Миодраг Марковић, у свом раду „Култ светог Вита код Срба у средњем веку“ на један врло темељан и научан начин, позивајући се на бројне хагиографске и историографске доказе, истиче да је Видовдан у тесној вези са традицијом прослављања сицилијанског мученика Светог Вида, и да је био присутан у Срба још од XII века, јер име овог светог дечака налазимо у месецослову Мирослављевог јеванђеља. Такође,  у фирентинском одговору на изгубљено писмо краља Твртка I, упућено пoсле Косовске битке у Фиренцу, наводи се како је „блажен и дан онај и спомен часан и гласовит на блаженога Вида Пресветога, мученика, у који је било дато да надвладан буде онај најсуровији душманин“. Кроз дирљиву причу о оцу који је презирао хришћанство и сину – Светом мученику Виту – се види и посведочује вера овог дванаестогодишњег дечака услед које је дошао до земне смрти и вечног живота. На исти начин и Свети кнез Лазар, својим опредељењем и мученичким страдањем, завештава српском народу опредељење за Царство Божије.   Дакле, треба најпре имати на уму да српски народ не велича пораз у Косовској битци, већ опредељење кнеза Лазара, које се није ни мало разликовало од опредељења страдалног дечака Вида са Сицилије. Пред обојицом ових мученика Христових је био избор. Лазар је могао да се определи за земно царство, а дечак Вид је могао да послуша свог оца Гиласа, многобошца, који га је молио да се одрекне Христа и спасе себе мученичког страдања. Ни један ни други се изгледа нису ни једног тренутка двоумили. Кнез Лазар се пре посечења, не желећи за себе да тражи слободу, помолио овако: „Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе!“ Изгледа не случајно, а након страшног мучења због хришћанског вероисповедања у време цара Диоклецијана, пре него што ће предати душу своју у Божије руке, и сицилијански дечак Вид се последњи пут обратио присутним хришћанима речима: „Браћо, по одласку (на онај свет), молићу за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење“! Спасење душе и Царство Небеско је за обојицу ових светих мученика била мера опредељења и уједно крајње жељена победа у свакој животној битци коју су војевали, па и у овој последњој. Важно је знати да Свети кнез Лазар није кренуо у самоубилачки бој, већ се одлучио супротставити се „владавини Исмаилћана“, а ако у томе не успе, како пише у својој Похвали монахиња Јефимија, „одлучио се онда да остави трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога“. Ово „свето Лазарево опредељење“ учинило је да славна Косовска битка, након које је завршен блистави немањићки период, а српски народ пао у турско ропство, буде уздигнута до небеса. Управо због тога, као што се историја мери до Христа и од Христа, сва историја српског народа, чак и она која ће се тек десити, стала је у три циклуса: преткосовски, косовски и покосовски.  Положен завет мученика косовског Лазара представља живи библијски завет српског народа, како примећује историчар Милош Ковић. Косовски завет нам казује да се све земно треба утемељити спрам Вечног Царства Божијег, и да без тога никаква блага и никакав живот не вреди. Треба истаћи да је народ у догађајима који су претходили Косовској бици, као и у оним током ње, препознао елементе библијског завета, како Старог тако и Новог. Тако је, већ у XIV и XV веку, у стиховима песама, пад под власт Турака објашњаван српским сагрешењима и кршењем завета (нарочито у време Цара Душана и самовољног проглашења Патријаршије, након чега је Васељенски патријарх екскомуницирао српског цара, црквену хијерархију и народ). „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења“, написаће митрополит Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу, управо како се разљутио на Јевреје пре него што је Јерусалим разорен, а они пали у ропство. Измирење цркава и повратак Срба у православну заједницу постићи ће баш кнез Лазар, а онда ће попут Христа живот свој положити за грехе и за незнања народна, извршавајући завет самог Светог Саве. Спомен Храм Светом Саве на Врачару који „представља сублимацију свега најбољег што је српски дух достигао на пољу духовности, културе и државности“ најбоље сведочи o месту и улози Косовског завета у српској духовној свести. Поред његове монументалности, специфичност овог Храма је подземни простор у коме је смештена Црква посвећена управо Светом великомученику кнезу Лазару. Жељена симболика је јасна, спуштањем у подземни простор Крипте састрадавамо са Светим кнезом Лазаром, а успињањем ка главном надземном делу овог величанственог Храма саваскрсавамо кроз Светосавље у Христу. Захвални српски народ зато хода јеванђелским путем од Христа, преко Светог Саве, па све до мученика косовског кнеза Лазара. Покрај једног таквог пута, на Газиместану, је Лазарев син Деспот Стефан поставио један мраморни стуб на коме је исписана дирљива порука: „Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи… Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина “, а овде је и сада, у његовој задужбини Манастиру Раваници, одакле и данас сведочи о опредељењу једног народа, који путује кроз малено царство ка Царству Небеском, које је увек и довека! Владимир Грујић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 28. јун 2024. године

На трећу недељу после Васкрса у Цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: „Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причу кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људскога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожељно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година двадесетог века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Дакле, истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванђеље, сва наша хришћанска вера… протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 31. мај 2024. године

Христос Воскресе! Будући да се налазимо у васкршњем периоду године, одлучио сам да са вама поделим догађај о којем сам недавно читао, а који се десио на Васкрс, у Русији, пре двадесетак година. Премда је веома упечатљив, разлог због којег ћу данас писати о њему је снажна поука, неопходна свима, о снази опраштања онима који су се огрешили о нас. Наиме, око четири часа после поноћи, када је народ већ одлазио из Цркве, јер је поноћна Литургија управо била завршена, и када су се свештеници спремали да и они пођу својим домовима, у Цркву су ушли људи који су хитно тражили било којег свештеника, јер њихов отац умире и жели да буде исповеђен и причешћен пре смрти. Будући да је свештеник чије сам сведочанство читао био најмлађи свештеник у братству, одлучено је да он оде у посету овом умирућем човеку. Око „пола пет“ ушли су у његов дом, али су тамо затекли човека који ничим није одавао слику човека на умору. Истина је да је био веома стар, преко деведесет година, али је био крепак и бистар. Свештеник се због тога мало и љутнуо и „пребацио“ оним људима. Није му било право што су га, без разлога, у пола пет ујутру водили са собом – могли су да сачекају. Људи су се постиђено извињавали. Рекли су му да се њихов отац пробудио током ноћи и да је тражио да хитно доведу свештеника, јер умире. Они су видели да се добро осећа и да је смрт далеко па су покушали да га умире. Рекли су му да се може сачекати јутро, да није толико хитно. Али, био је упоран. Онда су му рекли да је ноћ и да никако не могу довести свештеника, али он је рекао да је Васкрс, и да се служе ноћне Литургије у Црквама, те да оду и да доведу свештеника. Није било могућности да било шта другачије ураде сем да ураде што им је речено. Пошто је већ све било спремно, свештеник је прешао преко свега и приступио Светој Тајни Исповести. Рекосмо већ да је овај човек био веома стар. То се видело и по његовом говору – говорио је веома неразговетно. Осим тога, током читаве Исповести, која није дуго трајала, он је плакао и ридао, тако да свештеник готово ништа није разумео. Једино је успео да разабере да је, између осталог, било речи о неким црквеним вратима која је, у својој младости, развалио. Након Исповести, причестио је овога старца Часним Даровима, Телом и Крвљу Господњом, и радост и спокој на његовом лицу су заменили сузе и тугу. Када је свештеник одлазио, старац је смогао снаге да устане и да му се срдачно захвали. Око пола шест изјутра, свештеник је коначно стигао својој кући. Почео је да се спрема за починак после дугачке празничне ноћи, када је зазвонио телефон. То су били они људи од којих је управо дошао. Јавили су му да се њихов отац упокојио. Свештеник је био забезекнут. Ништа му није било јасно. Питао их је како се то десило. Они су му рекли да је након његовог одласка, све сабрао у своју собу, тражио опроштај од свих, изљубио се са свима, спокојно легао и затворио очи, након чега се мирно упокојио. Свештеник је био у чуду. Размишљао је о том човеку, о његовој, како је сматрао, „дивној“ смрти. Исповедио се, дакле био је сасвим чист од греха; причестио се, тј. сасвим се сјединио са Господом; упокојио се на Васкрс, када славимо то што се Небеса отворена, то што је опроштај греха засијао из празног Христовог гроба, то што је Царство Божије тријумфовало, то што је пакао испражњен, а рај испуњен… „Мора да је“, размишљао је, „ово био некакав велики праведник, чим је удостојен да директно оде у Христов загрљај“. После неколико дана, након сахране, ступио је у разговор са децом овога човека, жељан да нешто сазна о његовом животу. Међутим, испоставило се да он ни по чему није био посебан. „А у Цркву“, колико они знају, „није никада крочио“. Свештеник је тек сада био у чуду. `Ајде што је некако знао за тренутак своје смрти (ко му је, и на који начин, то открио?), али зашто је у последњим тренуцима свог живота тражио свештеника, Исповест и Причешће Телом и Крвљу Господњом? Зашто, ако никада није прекорачио црквени праг? И ови људи су, оне ноћи, тиме били веома изненађени. Они су потом свештенику испричали два догађаја из живота покојника која су нешто говорила о његовом односу према Богу и према Цркви. Први догађај се десио у његовој младости. Подсећам вас да се његов живот одвијао у Русији у којој је током претходног века спровођена страшна борба против Цркве и против вере у Бога. У тим страшним годинама, са групом младића, он је секиром развалио црквена врата. Дошавши кући, похвалио се својим родитељима. Међутим, мајка се страшно наљутила на њега и истерала га је из куће, рекавши му: „Знаш ли шта си учинио? Подигавши руку на Цркву, дигао си руку на самога Бога! Стићи ћете казна за то“. Веома су га уплашиле мајчине речи, и решио је да је за њега боље да Бог не постоји, јер, ако постоји, онда ће га стићи казна. И, тако је проводио живот, убеђујући себе да Бог не постоји. Други догађај се десио у тридесетим годинама његовом живота. Приликом рада у шуми, грешком његовог колеге, дрво је пало на њега, једва је преживео, и остао је хром до краја свог живота. Док је урликао од болова, колега га је напио вотком, како би му ублажио бол, али када је стигла помоћ, све је убедио да је он у алкохолисаном стању сам крив за своју повреду. Тако да није добио никакву одштету. Но, оно што га је заболело више и од одштете и од физичке повреде је душевна повреда коју му је нанео поступак његовог колеге. Годинама је у себи носио презир према том колеги, најеђеност због свега што се десило, душевни бол и разочараност које су му раздирале душу. Можда би му било и лакше да су живели километрима удаљени један од другога, али су њихове куће

Ако је страх од смрти  најстарије и најснажније људско осећање, онда је трагање за бесмртношћу и жеља за вечним животом насушна људска потреба. Сви се сећамо древног сумерског мита о Гилгамешу који нам осликава трагику људске судбине пред неизбежном и сигурном смрћу. Јунак овог епа свемоћни краљ Гилгамеш из Урука је данима седео поред мртвог тела свог пријатеља Енкидуа све док једног дана није видео како црв излази из његове ноздрве. Пошто га је услед тог призора спопала ужасна језа, донео је чврсту одлуку да никада неће умрети. Пропутовавши читав свет у потрази за начином на који ће победити смрт, Гилгамеш је на крају морао да се помири са тим да је смрт неминовна човекова судбина са којом ће морати да живи. Борба рода људског са највећим и последњим непријатељем се од овог Гилгамешовог трагања за бесмртношћу до мирења са смртношћу, па изнова и изнова, води све до данас. Модерно доба нам је донело кулминацију ангажовања свих расположивих ресурса у борби против болести и смрти. Истраживања на пољу уређивања људског генома су посебно интересантна и значајна по овом питању. Научници Џенифер Дудна и Емануел Шарпентје су 2020. године добили Нобелову награду за хемију, и то за рад познатији у научним круговима као „Crispr-Cas9“, који функционише као пар „молекуларних маказа“, које могу да пресеку ланац ДНК на одређеном месту. На овај начин се може променити структура гена код биљака, животиња и човека ради превенције болести, али и ради унапређења одређених жељених особина. Трансплатација органа као медицински поступак замене нефункционалног органа новим је данас врло напредовала. До сада се врло ефикасно могу трансплатирати јетра, бубрег, срце, рожњача, коштана срж, кожа, лице, зуби… Чак је у најави и решење проблема недостатка донора органа уз помоћ технологије генетског инжењеринга, узгајањем органа генетским модификацијама. Невероватно, бар за сада, звучи и најава појединих научника, пре свих неурохирурга, да ће у врло блиској будућности бити могуће извести трансплатацију читаве главе!? Наведени научни подухвати, у спрези са најновијим достигнућима на пољу роботике и вештачке интелигенције, враћају нас на трансхуманистичке идеје из 60- тих, које у својој бити желе да, употребом и комбинацијом свих технологија и уопште научних открића, човека учине бесмртним, чак трансформишући га у неку нову савршенију врсту. Иако већ имамо научнике у овим областима који су се „заиграли Бога“ и прешли праг етичности, точак науке се, давно и неповратно, завртео и без њега би био незамислив живот какав познајемо. Овакво трагање за бесмртношћу рода људског, данас више него икад, подсећа на оно питање богатог младића упућено Христу у Јеванђељу: „Учитељу, шта морам да урадим да добијем вечни живот?“(Мк 10, 17) Сва је прилика да је овај младић желео да живи вечно на земљи, и то по сваку цену. Одговор Спаситељев, да мора најпре оставити све што има, му се није свидео, те је „зловољан и жалостан“ отишао. Тема бесмртности је врло присутна у уметности, нарочито у књижевности и кинематографији. Љубитељи филма свакако памте култно остварење Горштак (1986), аустралијског редитеља Расела Малкахија. Наиме, у филму се говори о људима који су рођени с посебним даром од Бога, са способношћу да досегну бесмртност. Укратко, радња филма се одвија кроз векове у којима се води борба између бесмртника. На крају остаје само један победник, који као награду добија, ни мање ни више него смртност. Снажна порука коју ова филмска прича шаље јесте да је бесмртност проклетство у вртлогу времена у коме живимо, поготово ако смо све време сведоци умирања особа које волимо. Управо је због тога кроз наслов песме групе Queen, писане за овај филм, гледаоцима упућено једно хипотетичко и истовремено сугестивно питање: Ко жели да живи заувек (у оваквом свету)!? (Who Wants to Live Forever).    Ниједан сценарио у коме су људи представљени као бесмртни у овоме свету и веку не може имати срећан крај. Очигледно је да свако продужавање живота у недоглед без постављања питања о дубљем смислу и циљу је унапред изгубљена битка са временом, поготово ако знамо да се смртни човек чак и на дневном нивоу суочава са изазовима осмишљавања и попуњавања слободног времена у свом животном простору.  Неизбежно интересантна за нашу тему је и књига португалског нобеловца, Жозеа Сарамага, „Смрт и њени хирови“ (2005) у којој сама Смрт одлучи да смрти више нема. Писац започиње књигу реченицом: Следећег дана нико није умро! Врхунац у овој сатиричној књизи читаоци доживљавају када Сарамаго у радњу укључује и представника римокатоличке цркве, једног кардинала, који, услед ове нове околности, закључује: Без смрти нема васкрсења, а без васкрсења нема ни цркве! Живети у овом Сарамаговом обесмрћеном свету би било заиста комично и забавно, али само под условом да није истовремено и крајње трагично. Могли бисмо чак рећи да је, условно речено, писац ове сатире у праву, јер нас врло слично, истина у другом контексту, и чувени апостол Павле поучава: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша“ (1 Кор. 15, 13-14). На нашу радост, наставља исти Апостол, „заиста је Христос устао из мртвих… и као што у Адаму сви умиру, тако ће у Христу сви оживети“ (1 Кор. 15, 20-21). Ако овде поставимо питање смисла, односно, зашто је потребно да сви у Христу оживе, богомудри Павле ће нам одговорити сасвим једноставно: „Да буде Бог све у свему“! (1 Кор. 15, 28). Дакле, живот у Вечности може имати смисла и радости само ако постоји извор радости, а то је једино Светотројични Бог кроз Васкрслог Христа. Ишчекујући свеопште васкрсење радујемо се свакој недељи као малом васкрсењу, и сваком празнику Христовог Васкрсења, јер је у њему сва наша радост. Јер знамо да Вечни живот није агонија већ радост. До тада, морамо научити и да умиремо, јер се, за хришћане, уметност живљења у највећој мери састоји у умећу умирања (видети истоимено дело арх. Р. Карелина). Колико год то парадоксално звучало, насупрот тежњи модерног доба да треба живети по сваку цену, Распети и Васкрсли Христос нас поучава да је распињање и умирање за другог најузвишенија димензија нашег постојања. Служећи се достигнућима савремене науке и медицине, али у лечењу болести „на славу Божију“ (Јн. 11,4), а не у подмлађивању

О новом броју Жичког благовесника и темама везаним за значај празника Васкрсења Христовог у емисији “Наши гости“ на Тв Храм са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина говорио је протојереј Александар Р. Јевтић, парох краљевачки и уредник часописа Жички благовесник.

Доласком Епископа Г. др Јустина (Стефановића) на трон жичких Епископа 2014. године братство при Саборном храму Светог Саве у Краљеву је са благословом Епископа покренуло излазак парохијског листа “Храм“. У формату четири стране А5 сваког месеца штампани су поучни текстови који су бесплатно дељени верном народу, као и посетиоцима нашег храма. Садржај текстова био је разноврсан, јер смо се у избору руководили пастирском жељом да изграђујемо црквену свест народа. Држали смо се речи мудрог Епископа Хризостома (Војиновића) који је препоручивао да црквени текстови буду увек подстицај за духовно пропињање, даље узрастање верујућих и буђење неверујућих. Објављивали смо ауторске текстове, поуке Светих Отаца, текстове савремених православних богослова, поучне текстове књижевника, философа, психолога. Сваке године пред Васкрс штампали смо парохијске поуке које су дељене у храму у великом тиражу током великопосних дана, али које су и пароси овог храма носили у домове приликом свештања васкршњих водица подстичући своје парохијане на активнији црквени живот. Да лист визуелно буде што лепши и тематски прилагођен, несебично се трудио дизајнер Милош Дускић, из краљевачке штампарије Принт-промет. Сви бројеви су доступни у електронском формату на сајту Епархије жичке, детаљније… Управо пред Васкрс 2024. објављен је и јубиларни 100. број нашег листа. У нади да ће посејано семе вере узрасти у душама верних настављамо даље молећи Бога да благослови наше даље трудове. Протојереј Александар Р. Јевтић, уредник листа