Category: Издања

,,Диван је Бог у Светима Својим,“ радосно пева псаломопојац Давид, описујући чудесна дела Божија која се кроз најузвишеније створење—човека пројављује. У Божијој башти цветова је много и сваки на свој начин, својом лепотом мирише и краси. Радост је и благослов када се сусретнемо са неким ко је истински слуга Божији, често од очију многих сакривен. Тако и ја грешни и недостојни благодарим Господу на овом чудесном сусрету који се имао догодити и о којем ћу вам приповедати. Наиме, на почетку Великог Васкршњег Поста, прве седмице, када се наш народ можда и највише припрема да одмах током петка, суботе и недеље дође на Свету Литургију, исповеди се и причести, и ја сам у својој парохији одредио те дане за богослужење. Баш у петак прве седмице када служимо Литургију Пређеосвећених Дарова, непосредно пред почетак службе осетио сам веома јак бол у десном оку. Заиста,  такав бол ми је до тада био крајње непознат и није постојао начин који би се могао тај бол ублажити. Покушавајући свим средствима да ублажим бол ипак сам смогао снаге да одем на време у храм и припремим се за службу. Бол није престајао, а ја сам се молио Господу да ми подаре снаге да одслужим свету литургију заједно са народом који је већ пред сам почетак испунио храм. И заиста Господ је помогао, служба се завршила мада је бол и даље био присутан. Тога дана у подне људи у парохији у селу Лозањ заказали су парастос у четрдесети дан, којем сам ја као свештеник, по својој дужности, морао да присуствујем. У одређеним случајевима, када се догоди да будемо спречени, свештеници на време замоле неког од својих колега да дођу и изврше парастос. Но, овог пута будући да је било премало времена да би неко други дошао, морао сам лично да одем, упркос болу у десном оку који није јењавао: напротив, постајао је све већи. Уз посебан физички напор, сачекао сам подне и отишао на гробље. Стигавши на гробље, као да је дошло до кулминације бола. Отеченост, упала, немогућност да гледам на десно око, бол који се протеже и изван ока… Некако сам успео да дођем до гробног места на којем се неколицина људи већ сакупила. Унапред сам замолио домаћине да ми не замере, јер имам веома јак бол и да ћу дати све од себе да одржим парастос, а да одмах након тога неког од присутних морам замолити да ме одвезе у болницу. Гледајући ме, људи су и сами приметили да се не осећам најбоље и били су спремни да помогну. Но, парастос је ипак почео. Признајем да сам у тренутку вршења парастоса услед усредсређености на бол, у потпуности заборавио коме се издаје парастос, размишљајући само о томе да се што пре заврши како би ми се указала помоћ. Уз Божију помоћ парастос је одржан. Пришао сам домаћину и рекао му како морам кренути одмах, а он је одговорио да му је то јасно и очигледно. И ето, баш у тренутку када сам полазио ка ауту домаћин је рекао: ,,Ето, покојни Радиша је био офтамолог…“ (очни лекар). Када је он то изговорио истог момента сам се сетио коме је, уствари, био одржан парастос. Парастос смо држали Радиши Поповићу, пуковнику и бившем начелнику офтамологије на Војномедицинској академији у Београду, једном од најбољих очних лекара, који је све до своје 94. Године, када се упокојио, вршио своју дужност. Радиша је био пореклом из села Лозањ. Његово име је мештанима овог села и околних села добро познато, јер готово да нема те породице којој он, на неки начин, није помогао. Често се његова помоћ састојала у обичним саветима и препорукама, после који људи нису имали потребу лично да долазе на преглед, већ би сами решили проблем. И оно што је најважније било је то да он никада није наплаћивао своје прегледе. Људима је помагао без новчане или било које друге надокнаде. Све то и много чега другог ми је у неколико секунди пролазило кроз главу. Окренуо сам се и поново стао пред гроб на ком је била његова слика из млађих дана и у полуагонији рекао: ,,Ако можеш помози“… Приповедам да је истог момента бол нестао. Заиста, као да је неко руком скинуо сав оток и отеченост и за свега неколико секунди ја сам видео потпуно јасно и чисто. То су приметили и људи који су били присутни. Више није имало потребе да идем лекару, вратио сам се потпуно исцељен и без најмањег бола који ме је читавог јутра и до поднева разарао. Нема никакве сумње да је то дело Божије учињено руком покојног Радише Поповића, који и ако није више са нама, Божијом благодаћу помаже потребитим. Диван је Бог у светима својим! Често ми познајемо само оне свете које је црква унела у диптих – календар светих, којима се молимо, клањамо, иконе правимо, цркве посвећујемо. Али колико је само оних који су читав свој живот провели у труду и били на служби онима којима је то најпотребније. О њиховом броју само Бог зна, но и они су свети. Један такав пример постоји и у нашим данима. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 9. август 2024. године

Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо…али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца – смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: „Где сам ја онде ће и слуга мој бити“, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота… О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја на  земљи. Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити? Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу. Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим? Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети. Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи. Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће: Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе. Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније познање. Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија молитва. Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот. Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав. Нећу од вас сакрити разлог због кога Господ даје Своју благодат. Нећу много писати, само вас молим – волите једни друге и видећете милост Господњу. Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души. Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар. Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу. Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији. Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.   Старац Силуан Атонски Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 2. август 2024. године

Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповиједам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. (Јн. 15, 14-15) Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Христу, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби. Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати. Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба“ (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола. Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством. Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности. Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав – као женик за невесту. Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако – послушност, смиреност, мир у души. Преподобни Порфирије Кавсокаливит Извор: Ибарске Новости—рубрика ,,Жички благовесник“ петак 26. јул 2024. године

Двоумио сам се у погледу тога о чему данас писати. Имам неколико тема о којима би требало говорити, али, ипак, определио сам се да причам о нечему о чему ми је недавно причао један мој пријатељ, свештеник. Наиме, пре извесног времена, током јутарњег богослужења, у његову цркву је ушетао човек који је имао педесетак година. Премда су свештеници читали молитве и појали, тај човек их није ни приметио. Очигледно је био занет неком својом муком и неком својом молитвом; понашао се као да је сам са Богом у Цркви. Ишао је од иконе до иконе, вршећи некакав свој посебан ритуал. Застао би пред сваком иконом, дубоко уздахнуо, погледао према небу, и целивао новчић који би затим ставио на икону, као некакву своју велику жртву. Потом би на својим грудима начинио некакав знак, који је очигледно требало да буде крсни знак којим се осењују православни хришћани, али тај његов знак је био без икаквог смисла. Он је, мученик, знао да се у цркви треба прекрстити, али није знао како треба. И, што је још интересантније, сваки пут је све то изгледало прилично другачије. Ово је привукло пажњу свештеникâ, и они су са великим занимањем посматрали понашање овог човека које је изгледало као некакав неми перформанс. На крају свог ритуала, човек је стао пред централну икону храма, и тамо је положио петнаест новчића које је пре тога са најдубљим пијететом целивао и потом пажљиво полагао на икону, а након тога би се „прекрстио“ на свој специфичан начин. Обавивши „своје“ отишао је из Цркве занет својим мислима и својом молитвом. Мој пријатељ ми је потом причао како се испрва подсмехивао овом човеку, чудећи се се његовом потпуном незнању било чега о вери и цркви. Питао се: како је могуће да баш толико ништа не зна, и још све то чини са изузетном посвећеношћу. Чак се и отворено, у себи, насмејао овом необичном човеку и његовом још необичнијем ритуалу. Но, неколико тренутака потом, почео је да га обузима стид. Застидео се пред собом јер је тај човек, колико год његови поступпци били незграпни и неочекивани, све то најискреније чинио. Он је, у себи, стајао непосредно пред Богом, молећи се, можда, за неку своју муку, за решење неке своје ситуације, за оздрављење блиског члана породице, узносећи најдубље вапаје Богу и надајући се помоћи једино од Њега. Наравно, Бог све види, види његове немуште крсне знаке којима се осењивао, види да не зна ни за какав ред у Цркви, али и чује његове искрене вапаје откинуте из дубине душе и срца. И Он ће ставити руке на своје очи да не види то што је негледиво и несмислено, али ће исто тако начуљити уши да још боље чује човека, који у Њему види своју једину наду, и помоћи ће му. Застидео се овај мој пријатељ, и његова молитва и његово јутарње богослужење који су до тада текли по свом поретку беспрекорно, али ипак формално и без дубине, су му сада изгледали као нешто празно и јалово. Ово ми је причао као поуку – наша молитва треба да потиче из дубине нашег бића, а не да буде само празно произношење речи – само таква молитва је истинска молитва (наравно, нису нам потребна ексцентрична понашања и некакви перформанси). И још једну ствар ми је тада рекао тај мој пријатељ. „Погледајдер, колико је наш народ унесрећен и уназађен. Погледај колико мало зна о својој вери која носи Светлост Живота и која нас узводи ка љубави и радости Царства Божијег. Тај човек има педесет година и не зна ни да се прекрсти, нешто најосновније“. И у погледу овога је сасвим у праву. Мало знамо о својој вери, о јеванђелској речи, о животу у врлини и доброти, о искреној љубави, о томе како се треба понашати… Верујте ми на реч, као друштву и као народу неће нам сванути све док се истински не оплеменимо речју вере! Господе помози! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 19. јул 2024. године

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

Недавно сам имао прилике да посетим Саборни храм у граду Бару. Храм се налази недалеко од центра града и барске луке, а његову порту (као и сам град) краси разноврсно медитеранско растиње: олеандери, палме и маслине. У фасади беле боје са небо плавим и позлаћеним куполама, овај храм заиста плени својом архитектуром, као и фрескописом. На зидовима су осликане не само уобичајене представе из Светог Писма и древних црквених отаца, већ и догађаји из модерне историје Цркве: страдање царске породице Романов, јасеновачки и пребиловачких мученици, све до православног Сабора на Криту из 2016, итд. Ипак, оно што ме је највише одушевило јесте житије светитеља коме је овај храм посвећен – Светог кнеза Јована Владимира. Тачније, одушевила ме је чињеница да је он први српски владар и мученик, који се свесно определио за Царство Небеско уместо земаљског. Немам намеру да у овом тескту препричавам његово житије, јер је заиста интересантно и вреди га прочитати у целини, али ћу навести неке основне податке који су важни за разумевање његове личности и дела за наш православни род. Његово житије остало је забележено у 36. поглављу чувеног историјског извора с друге половине 12. века, Летопису попа Дукљанина. Свети кнез Јован Владимир живео је на размеђи Х и ХI века. Био је владарског порекла и управљао је данашњом Црном Гором, деловима  Херцеговине, Далмације и Албаније. Престоница му се налазила на територији града Бара. Иако је био добро научен ратничким и владарским вештинама, кнез Јован Владимир је показивао више интересовања за Свето Писмо и хришћанске врлине. Поменути извор га описује као човека ,,кротког, правичног, мирољубивог, пуног милосрђа према беднима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице.“  У борби против бугарског цара Самуила, кнез Јован Владимир добровољно се предао, како би спречио погибију многих својих војника. ,, Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле да ја сам положим душу своју за све вас и да добровољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача.“ У тамници код бугарског цара успео је да освоји срце младе цареве кћери Теодоре Косаре. Ступивши са њом у брачну заједницу, Јован Владимир је од свог таста поново добио владарску титулу, али и нове области на управу. Иако је постао зет најмоћнијег царства на Балкану, Јован Владимир се није нимало погордио. Наставио је са пређашњим начином живота, чак је и у договору са својом супругом у браку живео девствено, попут анђела. Цар Самуило је у чувеној бици на Бјеласици против византијског цара Василија II био потучен до ногу и убрзо након битке умро. На престо је дошао Самуилов братанац, Јован Владислав, убивши претходно свога брата од стрица. Владислав је желео да убије и кнеза Јована Владимира али знајући за поштовање које је овај свети кнез уживао у народу, није то учинио јавно већ на превару. Позвао га је да дође на договор у бугарску престоницу Преспу, а као гаранцију послао је Јовану Владимиру златан крст. Јован му је на то мудро одговорио: ,,Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу.“ Владислав је тада послао по двојици епископа и по једном испоснику дрвени крст и кнез Јован Владимир је дошао у Преспу, знајући да му се ближи час када ће примити венац мучеништва. А знао је то из једне визије коју је имао у шуми. Уз пут се свети кнез молио Богу и у једној цркви причестио Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Стигавши у двор цара Владислава, кнез Јован Владимир бива посечен мачем 22. маја 1015. или 1016. године. Његове чудотворне мошти почивале су најпре у престоном Бару, а у време краља Стефана Првовенчаног пренете су у Драч, па затим у манастир Светог Јована у Елбасану. Од 1995. године почивају у Саборној цркви у Тирани. Свети мученик Јован Владимир је први забележени светитељ српског порекла. И не само то: он је први српски владар који је показао да је Царство Небеско претежније од царства земаљског. Како? Својим врлинама, својим трпљењем и свесним прихватањем страдања за Христа. Учинио је то читава два и по века пре славног кнеза Лазара. Па ипак, чини се да је у народном предању свети кнез Јован Владимир остао дубоко у сенци кнеза Лазара и косовских мученика. Можда зато што он не припада светородној династији Немањића, а можда и због тога што његове мошти већ дуго времена почивају ван српских земаља, у Албанији. Било како било, Јован Владимир је достигао онај идеал коме тежи сваки православни Србин—постао је светитељ. А светитељи су највеће благо које један народ може имати. Они оплемењују народ из којег су потекли, везујући га за Христа. Међутим, светитељи у исто време и превазилазе границе националног: постају грађани Царства Небеског у којем ,,нема ни Јудеја ни Јелина ни роба ни слободнога ни мушкога ни женскога већ смо сви једно у Христу Исусу.“ Амин.  Филип Зеленовић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 12. јул 2024. године

Веома често се налазимо пред питањем: шта је то грех? Обично сматрамо да је грех кршење некаквих прописа, као да смо улицу прешли на месту које није обележено за прелазак пешака. Међутим, суштина греха није само у кршењу било каквих прописа (није „он“ баш толико безазлен), већ у позадини која се иза њега крије, тј. у нељубави (мржњи, зависти…) из које је проистекао, а која заправо својим мраком трује наше животе смртоносним отровом. И ово је веома важно напоменути – грех пред Богом није само поступак или мисао који су усмерени према Богу, већ и сваки поступак и мисао који су усмерени и према људима са којима делимо животе. Није грех према Богу само опсовати Бога, већ и псовати свога комшију! Када у причу о греху унесемо и своје комшије и, уопште, људе са којима се свакодневно сусрећемо, постаје нам јасно да смо веома удаљени од личне безгрешности. О овоме је са изузетном оштроумношћу и једноставношћу говорио Свети Владика Николај речима поеме која се налази пред вама: „Када лажеш, лажеш Богу; Када крадеш, крадеш Богу; Када се гордиш, гордиш се пред Богом; Када мрзиш, мрзиш на Бога; Када се кунеш, право или криво, кунеш се Богу; Када прељубу чиниш, нечистоћом се бацаш на Бога; Када не поштујеш родитеље, не поштујеш Бога; Када завидиш, Богу завидиш; Када тврдичиш сиромаху, тврдичиш Богу; Када зло мислиш, мислиш против Бога; Када зло говориш, говориш против Бога; Када зло радиш, радиш против Бога; Када одричеш истину, одричеш Бога; Када одричеш добро, одричеш Бога, Када одричеш живот, одричеш Бога; Када одричеш љубав одричеш Бога; Сваки грех је атентат на Бога!“ Видите како је овде све јасно. Свака лаж према било коме је лаж према Богу. Када неко чини прељубу, он не греши само према вараној особи, већ се нечистоћом и изметом баца на самога Бога. Када тврдичимо према сиромаху, ми самоме Богу не удељујемо… Бог се, по својој бескрајној и неизмеривој љубави, поистовећује са сваким човеком, а то је, једном за свагда, учињено на Крсту, када је излио своју крв за свакога од нас, да би спрао наше грехе и да би нам даровао Вечни Живот. И за тог сиромаха, и за онога кога у овоме тренутку лажемо, плаћена је скупа цена. Управо због тога, грех овако доживљен, није нешто безазлено попут непрописног преласка преко улице на којој нема аутомобила, већ је атентат, покушај убиства, самога Бога. Грех открива наше потпуно слепило за ову бескрајну љубав Божију, услед које је и примио смрт на себе, и тиме раскрива нашу крајњу неблагодарност и нељубав. Изнећу још једну напомену: не треба се плашити греха због казне Божије, већ због тога што незалеченом мржњом, завишћу, лажју, нећемо наследити Вечност Царства Божијег. Стога ћу овим речима Светог Владике којима се каже да грехом покушавамо да убијемо Бога, придодати и следеће речи: Чинећи грех заправо убијамо сами себе, вршимо самоубиство своје Вечности!… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2024. године

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024). Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета. Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо. Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’ Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’ Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу. Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574)  биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’. Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти. У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом „Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности. У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’ У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома. У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу. У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у