Category: Издања

Поводом изласка из штампе новог броја Жичког благовесника (јул-септембар 2024) на локалним телевизијама широм Епархије жичке представљен је садржај часописа. Свештенство и вероучитељи су се потрудили да широј јавности укажу на разноврсност тема и часопис препоруче свим љубитељима лепе и душекорисне речи. У наставку Вам преносимо јутјуб прилоге.

Недавно сам имао прилике да посетим Саборни храм у граду Бару. Храм се налази недалеко од центра града и барске луке, а његову порту (као и сам град) краси разноврсно медитеранско растиње: олеандери, палме и маслине. У фасади беле боје са небо плавим и позлаћеним куполама, овај храм заиста плени својом архитектуром, као и фрескописом. На зидовима су осликане не само уобичајене представе из Светог Писма и древних црквених отаца, већ и догађаји из модерне историје Цркве: страдање царске породице Романов, јасеновачки и пребиловачких мученици, све до православног Сабора на Криту из 2016, итд. Ипак, оно што ме је највише одушевило јесте житије светитеља коме је овај храм посвећен – Светог кнеза Јована Владимира. Тачније, одушевила ме је чињеница да је он први српски владар и мученик, који се свесно определио за Царство Небеско уместо земаљског. Немам намеру да у овом тескту препричавам његово житије, јер је заиста интересантно и вреди га прочитати у целини, али ћу навести неке основне податке који су важни за разумевање његове личности и дела за наш православни род. Његово житије остало је забележено у 36. поглављу чувеног историјског извора с друге половине 12. века, Летопису попа Дукљанина. Свети кнез Јован Владимир живео је на размеђи Х и ХI века. Био је владарског порекла и управљао је данашњом Црном Гором, деловима  Херцеговине, Далмације и Албаније. Престоница му се налазила на територији града Бара. Иако је био добро научен ратничким и владарским вештинама, кнез Јован Владимир је показивао више интересовања за Свето Писмо и хришћанске врлине. Поменути извор га описује као човека ,,кротког, правичног, мирољубивог, пуног милосрђа према беднима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице.“  У борби против бугарског цара Самуила, кнез Јован Владимир добровољно се предао, како би спречио погибију многих својих војника. ,, Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле да ја сам положим душу своју за све вас и да добровољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача.“ У тамници код бугарског цара успео је да освоји срце младе цареве кћери Теодоре Косаре. Ступивши са њом у брачну заједницу, Јован Владимир је од свог таста поново добио владарску титулу, али и нове области на управу. Иако је постао зет најмоћнијег царства на Балкану, Јован Владимир се није нимало погордио. Наставио је са пређашњим начином живота, чак је и у договору са својом супругом у браку живео девствено, попут анђела. Цар Самуило је у чувеној бици на Бјеласици против византијског цара Василија II био потучен до ногу и убрзо након битке умро. На престо је дошао Самуилов братанац, Јован Владислав, убивши претходно свога брата од стрица. Владислав је желео да убије и кнеза Јована Владимира али знајући за поштовање које је овај свети кнез уживао у народу, није то учинио јавно већ на превару. Позвао га је да дође на договор у бугарску престоницу Преспу, а као гаранцију послао је Јовану Владимиру златан крст. Јован му је на то мудро одговорио: ,,Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу.“ Владислав је тада послао по двојици епископа и по једном испоснику дрвени крст и кнез Јован Владимир је дошао у Преспу, знајући да му се ближи час када ће примити венац мучеништва. А знао је то из једне визије коју је имао у шуми. Уз пут се свети кнез молио Богу и у једној цркви причестио Светим Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Стигавши у двор цара Владислава, кнез Јован Владимир бива посечен мачем 22. маја 1015. или 1016. године. Његове чудотворне мошти почивале су најпре у престоном Бару, а у време краља Стефана Првовенчаног пренете су у Драч, па затим у манастир Светог Јована у Елбасану. Од 1995. године почивају у Саборној цркви у Тирани. Свети мученик Јован Владимир је први забележени светитељ српског порекла. И не само то: он је први српски владар који је показао да је Царство Небеско претежније од царства земаљског. Како? Својим врлинама, својим трпљењем и свесним прихватањем страдања за Христа. Учинио је то читава два и по века пре славног кнеза Лазара. Па ипак, чини се да је у народном предању свети кнез Јован Владимир остао дубоко у сенци кнеза Лазара и косовских мученика. Можда зато што он не припада светородној династији Немањића, а можда и због тога што његове мошти већ дуго времена почивају ван српских земаља, у Албанији. Било како било, Јован Владимир је достигао онај идеал коме тежи сваки православни Србин—постао је светитељ. А светитељи су највеће благо које један народ може имати. Они оплемењују народ из којег су потекли, везујући га за Христа. Међутим, светитељи у исто време и превазилазе границе националног: постају грађани Царства Небеског у којем ,,нема ни Јудеја ни Јелина ни роба ни слободнога ни мушкога ни женскога већ смо сви једно у Христу Исусу.“ Амин.  Филип Зеленовић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика ,,Жички благовесник“ петак 12. јул 2024. године

Веома често се налазимо пред питањем: шта је то грех? Обично сматрамо да је грех кршење некаквих прописа, као да смо улицу прешли на месту које није обележено за прелазак пешака. Међутим, суштина греха није само у кршењу било каквих прописа (није „он“ баш толико безазлен), већ у позадини која се иза њега крије, тј. у нељубави (мржњи, зависти…) из које је проистекао, а која заправо својим мраком трује наше животе смртоносним отровом. И ово је веома важно напоменути – грех пред Богом није само поступак или мисао који су усмерени према Богу, већ и сваки поступак и мисао који су усмерени и према људима са којима делимо животе. Није грех према Богу само опсовати Бога, већ и псовати свога комшију! Када у причу о греху унесемо и своје комшије и, уопште, људе са којима се свакодневно сусрећемо, постаје нам јасно да смо веома удаљени од личне безгрешности. О овоме је са изузетном оштроумношћу и једноставношћу говорио Свети Владика Николај речима поеме која се налази пред вама: „Када лажеш, лажеш Богу; Када крадеш, крадеш Богу; Када се гордиш, гордиш се пред Богом; Када мрзиш, мрзиш на Бога; Када се кунеш, право или криво, кунеш се Богу; Када прељубу чиниш, нечистоћом се бацаш на Бога; Када не поштујеш родитеље, не поштујеш Бога; Када завидиш, Богу завидиш; Када тврдичиш сиромаху, тврдичиш Богу; Када зло мислиш, мислиш против Бога; Када зло говориш, говориш против Бога; Када зло радиш, радиш против Бога; Када одричеш истину, одричеш Бога; Када одричеш добро, одричеш Бога, Када одричеш живот, одричеш Бога; Када одричеш љубав одричеш Бога; Сваки грех је атентат на Бога!“ Видите како је овде све јасно. Свака лаж према било коме је лаж према Богу. Када неко чини прељубу, он не греши само према вараној особи, већ се нечистоћом и изметом баца на самога Бога. Када тврдичимо према сиромаху, ми самоме Богу не удељујемо… Бог се, по својој бескрајној и неизмеривој љубави, поистовећује са сваким човеком, а то је, једном за свагда, учињено на Крсту, када је излио своју крв за свакога од нас, да би спрао наше грехе и да би нам даровао Вечни Живот. И за тог сиромаха, и за онога кога у овоме тренутку лажемо, плаћена је скупа цена. Управо због тога, грех овако доживљен, није нешто безазлено попут непрописног преласка преко улице на којој нема аутомобила, већ је атентат, покушај убиства, самога Бога. Грех открива наше потпуно слепило за ову бескрајну љубав Божију, услед које је и примио смрт на себе, и тиме раскрива нашу крајњу неблагодарност и нељубав. Изнећу још једну напомену: не треба се плашити греха због казне Божије, већ због тога што незалеченом мржњом, завишћу, лажју, нећемо наследити Вечност Царства Божијег. Стога ћу овим речима Светог Владике којима се каже да грехом покушавамо да убијемо Бога, придодати и следеће речи: Чинећи грех заправо убијамо сами себе, вршимо самоубиство своје Вечности!… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2024. године

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. др Јустина, а у издању ЕУО-а Епархије жичке, у окриљу Видовдана, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2024). Видовданска умозрења је наслов прве рубрике, која започиње текстом протојереја Александра Р. Јевтића „Духовна рефлексија на резолуцију УН о Сребреници. Историјско-метафизичка нит страдања српског народа’’. Аутор је изнео тезу по којој се савремени догађаји око изгласавања Резолуције у мају ове године не могу разумети ако се у обзир не узме позиција српског народа коју је изабрао 1389. године на Косову пољу. То је позиција супротстављања силницима овога света, који су вековима мењали само имена. Заједнички именитељ њиховог деловања је релативизација појма истине и негација права другога да чува основне вредности сопственог идентитета. Ђакон Бојан Мијаиловић је у тексту „Судија Аод – библизација лика Милоша Обилића’’ изнео поређење догађаја и личности из старозаветне књиге о Судијама и из времена Косовског боја. Судија Аод као прототип јунака Милоша Обилића, цар моавски Еглон као прототип султана Мурата, чување вредности свог народа у односу на наметање туђих, само су неки мотиви који спајају ове вековима раздвојене догађаје и ликове. Аутор је навео и важна историјска сведочанства настала непосредно и у вековима иза Косовског боја, како на Истоку, тако и на Западу, која помињу јунака који одговара лику и делу Милоша Обилића како га данас препознајемо. Професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић у тексту „О Натпису на косовском мраморном стубу’’ анализира истоимени спис деспота Стефана Лазаревића. Посебно истиче послушност кнеза Лазара и његових војника вољи Божијој, као обележје христоцентричности њихове жртве. Текст завршава речима: „У дому Оца мога, станови су многи (Јн 14, 2). Пуно је Царство Небеско оних који су свој земаљски живот заменили Животом вечним. Кнез Лазар је један од оних коме се указала прилика да преда свој земаљски живот, зарад Христа. Он је ту прилику и искористио.’’ Рубрика Вера, историја, култура започиње текстом психолога Александре Димитријевић, на тему „Мати српска Света Анастасија’’. Описивању лика и дела преподобне, следује указивање на њену мајчинску улогу као задатак свакој мајци нашег рода да приводи своју децу вери. У томе за помоћницу мајке имају како преподобну Анастасију, тако и Богородицу којој се она на студеничкој фресци обраћа речима: „О, пресвета Дјево, и Бога нашега Мати, прими мољења рабе своје монахиње Анастасије.’’ Историчар Александар Марушић у тексту „О томе како је настала горњомилановачка светиња’’ описује настанак и околности око изградње храма у Горњем Милановцу. Поред веома детаљно образложеног процеса настанка, аутор износи и занимљиве податке о својеврсној борби династија Карађорђевића и Обреновића да утисну ктиторски печат на овом храму. Протомајстор Настас Ђорђевић нам се овде представља као угледни охридски мајстор који своје умеће утискује као неизбрисиви печат на горњемилановачком храму, а истовремено постаје родоначелник чувених Настасијевића, међу којима посебно место припада књижевнику Момчилу. Археолог Радован Бунарџић пише о тзв. Турској цркви у Ласцу, селу испод планинског врха Јастребара и у побрђу планине Јелице. Ова немањићка светиња, највероватније из 12. или 13. века, чији су темељи сачувани, доживела је судбину многих храмова који су током 16. века и владавине султана Селима II (1566-1574)  биле одузимане од Срба и даване са имањима у власништво Турцима. Одатле и назив овог занимљивог и важног текста, о храму који је највероватније био посвећен празнику Рођења Светог Јована Крститеља, одакле и назив засеока „Ивање’’. Ђорђе и Стефан Радојковић пишу текст о великом страдању које је на празник Преноса моштију Светог првомученика Стефана, у народу познатији као Ветровити Стеван, задесило село Јездину код Чачка. Описују злочин који су 15. августа 1943. учинили бугарски војници над мештанима, упуштајући се у осмишљавање демонских игара за убијања својих недужних жртава. Једна од тих игара била је да човека пошаљу по лубенице, па кад се лубеница покаже незрела, онда се јадном човеку за сваку незрелу лубеницу задаје по један убод бајонетом, све до смрти. У рубрици Црква и свет читаоци могу прочитати текст протојереја-ставрофора Милића Драговића под насловом „Пут од образовања до Образа’’. Аутор појашњава хришћанско поимање по коме образовање долази од Образа Божијег који се у човеку уобличава кроз породично васпитање, а у чему би касније важну улогу требало да заузима и образовни школски процес. Тренутни просветни токови и друштвени контекст се испостављају као поље такмичења и наметања култа успеха, коме се тежи по цену моралног пада на различитим обрасцима, што за последицу има стање коме смо данас сведоци. Аутор предлаже повратак основним хришћанским вредностима вере у Бога, љубави према ближњима као јединог гаранта здравог друштва и његове сигурније будућности. У рубрици Религија и васпитање, професор др Зорица Кубурић у тексту „У каквог Бога верујемо?’’ износи више васпитних образаца који имају различите последице по душевно стање деце, али и по њихову религиозност. Наиме, модел престрогости родитеља често условљава слику Бога као неумољивог судије и прихватање живота као судбине на коју не можемо да утичемо. Физичка и психичка одсутност родитеља из живота деце ствара услове за слику одсутног Бога, као и осећај напуштености себе у овоме свету. Предлаже упознавање деце са откривењским Богом кроз теизам доброте који подразумева: „Поверење је најважније благо које се стиче у првој години живота у којој се из беспомоћности ослања на моћ родитеља да разуме потребе и негује даровани живот. Поверење се развија у сигурној атмосфери, када дете зна да има ко да разуме плач, потребе, погледе. То разумевање за потребе беспомоћног бића какво је дете, у првој години живота, је темељ будуће вере у Бога, у поузданог Бога који улива сигурност. Подстицање и похвале чине да човек воли себе, да прихвата себе, а на том темељу се развија и љубав према другоме.’’ У рубрици Јеванђелске теме, вероучитељ Бојан Кнежевић свој текст посвећује јеванђелским речима „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12)’’. Он анализира савремене проблеме у светлу одступања од јеванђелског етоса, користећи се како старозаветним примерима, тако и новозаветном литературом, али и увидима Ериха Фрома. У рубрици Лирски благовесник, налази се текст Злате Коцић под насловом „Срећна тачка – липа и олтар’’, посвећен песнику Миловану Данојлићу. У рубрици Веронаука, вероучитељ Младен Новаковић пише о Основној школи „Свети Сава“ у Топоници, у подножју планине Рудник, на обалама реке Груже, основаној 1919. Представља активности које се у школи одржавају, као и важно место које верска настава заузима у

Дана 23. маја 2024. лета Господњег одиграо се догађај који је на нови начин подсетио цео свет да српском народу није опроштено што је у физичком, моралном и емоционалном смислу преживео велику погибију на Косову Пољу 1389. Наиме, у Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је резолуција о геноциду у Сребреници. О српским жртвама које су, годинама и деценијама раније, страдале у Сребреници и њеној околини, али и широм Босне и Херцеговине, није било помена нити показаног сажаљења. Историјска позадина страдања Срба на Балкану је болна и опширна. На Косову Пољу 1389, према речима Светог Владике Николаја Жичког: „Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу“ (Беседа на Видовдан, Лондон 1916). Иако парадоксално звучи, ово нам није опроштено. Разлог за то је дубоко укорењено овосветско правило закона силе да никоме ко је малобројнији и физички слабији није дозвољено да се супротстави, а камоли покуша да порази силника. У том кључу, постаје јасно да у огледалу некадашњег османлијског силника себе види сваки наредни силник светске историје до наших дана. Религијски, културно и идеолошки миљама далеке цивилизације овде постају савезници у борби да се достојанственом живљењу појединца или заједнице сломи духовна, па и физичка кичма. Ми, као Срби, уз све мане, негдашње и садашње, имамо моралну част да спадамо међу оне народе које није мимоишла ниједна сила овога света. Ударали су нас канџијом, сабљом, бајонетом, камом, аутоматима, ракетама, осиромашеним уранијумом. Ваљда, јер су видели да нисмо исти као они, па нису имали поверења у наше савезништво. А ни ми се нисмо наметали. Зато су све ливаде, њиве и воћњаци простора где су Срби живели и живе посејани нашим костима као заветним траговима најсуровијих мученичких страдања за која је свет чуо. У тој позицији означене жртве, бранили смо се. У двадесетом веку, од Балканских ратова, преко Првог и Другог светског рата, па све до ратова 90-их година 20. века, али и ових три деценије 21. века, страдало је неколико милиона Срба. Скоро до једнога бранећи своје и ближњих кућне прагове. У таквом крвавом пиру који су поднеле генерације наших сународника, дешавало се да и од српске руке страдају припадници других народа. Сажаљевајући жртве из свих народа, сматрајући ратове злим семеном Нечастивога од крви Авељове до данас, са болом смо примили информацију од 23. маја текуће године, да смо понели титулу геноцидног народа пре свих џелата светских који су нас на зверске начине мучили и убијали вековима. Ту титулу су нам управо и доделили џелати светске сцене, да не би била додељена њима који и данас остављају крваве трагове широм света. Метафизичка позадина ове неправде и геополитичке сцене јесте покушај бега од истине, проглашење лажи истином, а у исходишту равнодушност према темама истине и лажи. То је корак на који се одлучују презреле цивилизације на свом историјском заласку. Претходно је пређен дуг и осмишљен пут теоријске релативизације контекста истине као теолошког, философског и социолошког појма. Њу је ширим светским интелектуалним масама понудио Карл Попер (1902–1994), а Френсис Фукујама (1952– ) маестралним увидима (који неретко успевају да наликују на изворне теолошке) учинио заводљивим уводом за пристајање многих на интервенционистичку политику западних центара моћи. Медијски симулакруми, о којима је писао Жан Бодријар (1929–2007), намећу себе на место стварности, успевајући да је даље креирају. У тој игри сенки опажаја и осећаја, расејани човек данашњице је збуњен, али све више и уморан да напреже очи и ум како би правио разликовања стварног и измишљеног. Како примећује један психијатар, лажи су најпре умилно назване „погрешним уверењима“, а потом и заборављене. Медијска анестезија од човека прави својеврсног chatbot-a који се плаши вештачке интелигенције и напредних робота, а не примећује да све више сам постаје оно што га код њих одбија и плаши –  аутомат. Тако се ствара амбијент за ново бескласно друштво у коме неће роботи личити на људе, већ људи на роботе. О наступу таквих времена писао је Свети апостол Павле свом ученику Тимотеју, када је говорио да ће се појавити људи: „Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2Тим 3, 5). Као савет за поступање, апостол незнабожаца поручује у наставку: „И клони се ових“. То су светски душебрижници, који су у стварности душегубци  – јер су изгубили своју душу, а погубљују и чију год још могу. Нама за охрабрење остаје чињеница да су многе државе чланице Уједињених нација на гласању 23. маја 2024. биле против резолуције о Сребреници. Поврх свега, теши нас чињеница да чудним путевима Господњим и изобилном љубављу Његовом ми нисмо у друштву силника овога света. Неће они нас, а ни ми њих. Савест светосавска нам то не дозвољава. Као да мртве главе Светог кнеза Лазара, Обилића, мученика и новомученика српских од Косова до Јадовна, па опет Косова, и даље мисле о нама и опомињу нас да је „земаљско за малена царство, а Небеско од сад и довека“.  Не дају нам да пристанемо на концепт истине као консензуса смртних људи, већ нас подсећају да је Истина откривењског богочовечанског карактера – јер је Христос Истина (Јн 14, 6). То нас чува да останемо призвани народ Божији, свесни својих грехова, спремни на покајање, али и неспремни да уместо од Бога истину очекујемо од светских центaра моћи који Бога не воле и Богу се не молe. Утеху и снагу нам дају Господње речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12, 32). То Царство није од овога света, па се и не влада по духу овога света. Оно призива све људе да се угледају на Христа, па даље кроз христоликост спасавају душе своје љубећи истину и правду. Царство Божије доноси Дух Свети међу нас кроз световрлински и светотајински живот. У њему влада закон љубави према сваком човеку, а Истина, као небоземна стварност, ослобађа (Јн 8, 32). Њу ће победоносно објавити Христос као безазлено и страдално Јагње Божије, о чему у апокалиптичним сценама тајновидац и боговидац Свети Јован Богослов пише: „И донеће славу и част народâ у њега. И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота“ (Откр 21, 26–27). Протојереј Александар Р.

Дан Светог Вита (Вид- Видовдан), ранохришћанског мученика из IV века, и не би био толико познат у Срба да се управо 28/15. јуна, дана када је његово име уписано у календар Цркве, 1389. године није десила чувена Косовска битка и страдање српске војске предвођене кнезом Лазаром. Историчар уметности, академик Миодраг Марковић, у свом раду „Култ светог Вита код Срба у средњем веку“ на један врло темељан и научан начин, позивајући се на бројне хагиографске и историографске доказе, истиче да је Видовдан у тесној вези са традицијом прослављања сицилијанског мученика Светог Вида, и да је био присутан у Срба још од XII века, јер име овог светог дечака налазимо у месецослову Мирослављевог јеванђеља. Такође,  у фирентинском одговору на изгубљено писмо краља Твртка I, упућено пoсле Косовске битке у Фиренцу, наводи се како је „блажен и дан онај и спомен часан и гласовит на блаженога Вида Пресветога, мученика, у који је било дато да надвладан буде онај најсуровији душманин“. Кроз дирљиву причу о оцу који је презирао хришћанство и сину – Светом мученику Виту – се види и посведочује вера овог дванаестогодишњег дечака услед које је дошао до земне смрти и вечног живота. На исти начин и Свети кнез Лазар, својим опредељењем и мученичким страдањем, завештава српском народу опредељење за Царство Божије.   Дакле, треба најпре имати на уму да српски народ не велича пораз у Косовској битци, већ опредељење кнеза Лазара, које се није ни мало разликовало од опредељења страдалног дечака Вида са Сицилије. Пред обојицом ових мученика Христових је био избор. Лазар је могао да се определи за земно царство, а дечак Вид је могао да послуша свог оца Гиласа, многобошца, који га је молио да се одрекне Христа и спасе себе мученичког страдања. Ни један ни други се изгледа нису ни једног тренутка двоумили. Кнез Лазар се пре посечења, не желећи за себе да тражи слободу, помолио овако: „Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе!“ Изгледа не случајно, а након страшног мучења због хришћанског вероисповедања у време цара Диоклецијана, пре него што ће предати душу своју у Божије руке, и сицилијански дечак Вид се последњи пут обратио присутним хришћанима речима: „Браћо, по одласку (на онај свет), молићу за вас Господа да добијете све што иштете за ваше спасење“! Спасење душе и Царство Небеско је за обојицу ових светих мученика била мера опредељења и уједно крајње жељена победа у свакој животној битци коју су војевали, па и у овој последњој. Важно је знати да Свети кнез Лазар није кренуо у самоубилачки бој, већ се одлучио супротставити се „владавини Исмаилћана“, а ако у томе не успе, како пише у својој Похвали монахиња Јефимија, „одлучио се онда да остави трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога“. Ово „свето Лазарево опредељење“ учинило је да славна Косовска битка, након које је завршен блистави немањићки период, а српски народ пао у турско ропство, буде уздигнута до небеса. Управо због тога, као што се историја мери до Христа и од Христа, сва историја српског народа, чак и она која ће се тек десити, стала је у три циклуса: преткосовски, косовски и покосовски.  Положен завет мученика косовског Лазара представља живи библијски завет српског народа, како примећује историчар Милош Ковић. Косовски завет нам казује да се све земно треба утемељити спрам Вечног Царства Божијег, и да без тога никаква блага и никакав живот не вреди. Треба истаћи да је народ у догађајима који су претходили Косовској бици, као и у оним током ње, препознао елементе библијског завета, како Старог тако и Новог. Тако је, већ у XIV и XV веку, у стиховима песама, пад под власт Турака објашњаван српским сагрешењима и кршењем завета (нарочито у време Цара Душана и самовољног проглашења Патријаршије, након чега је Васељенски патријарх екскомуницирао српског цара, црквену хијерархију и народ). „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења“, написаће митрополит Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу, управо како се разљутио на Јевреје пре него што је Јерусалим разорен, а они пали у ропство. Измирење цркава и повратак Срба у православну заједницу постићи ће баш кнез Лазар, а онда ће попут Христа живот свој положити за грехе и за незнања народна, извршавајући завет самог Светог Саве. Спомен Храм Светом Саве на Врачару који „представља сублимацију свега најбољег што је српски дух достигао на пољу духовности, културе и државности“ најбоље сведочи o месту и улози Косовског завета у српској духовној свести. Поред његове монументалности, специфичност овог Храма је подземни простор у коме је смештена Црква посвећена управо Светом великомученику кнезу Лазару. Жељена симболика је јасна, спуштањем у подземни простор Крипте састрадавамо са Светим кнезом Лазаром, а успињањем ка главном надземном делу овог величанственог Храма саваскрсавамо кроз Светосавље у Христу. Захвални српски народ зато хода јеванђелским путем од Христа, преко Светог Саве, па све до мученика косовског кнеза Лазара. Покрај једног таквог пута, на Газиместану, је Лазарев син Деспот Стефан поставио један мраморни стуб на коме је исписана дирљива порука: „Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи… Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина “, а овде је и сада, у његовој задужбини Манастиру Раваници, одакле и данас сведочи о опредељењу једног народа, који путује кроз малено царство ка Царству Небеском, које је увек и довека! Владимир Грујић, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 28. јун 2024. године

На трећу недељу после Васкрса у Цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: „Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причу кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људскога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожељно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година двадесетог века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Дакле, истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванђеље, сва наша хришћанска вера… протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 31. мај 2024. године