Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2018)
Почетком октобра из штампе је изашао часопис Жички благовесник (октобар-децембар 2018). У овом броју заинтересовани могу прочитати наставке текстова који су објављени у претходном броју, а који својом разноврсношћу завређују пажњу љубитеља различитих области људског стваралаштва. Часопис је обогаћен и текстом др Петра Илића о Марији Јудиној, Јеврејки која је прешла у Православље. У време најтежих прогона верујућих под стаљинистичким режимом у Русији, она је неутрашиво сведочила Христа крстећи се пред почетак сваког концерта у дворанама препуним слушалаца ове необичне пијанистикиње. Поред речи поштовања врхунских музичких стваралаца, остају упамћене и њене речи: „За мене постоје само две звезде – Бог и музика.“ Протојереј Милан Филиповић пише о Вељку Танкосићу (1856–1916), пароху клисурском. Био је истакнути свештеник и народни прегалац, који је у селу Дивљаци посадио модеран велики расадник са шљивама, јабукама и орасима. Сматра се да је први из Будимпеште донео у ове крајеве сорту чувене јабуке “Будимке“, а сељацима бесплатно делио саднице и обучавао их калемљењу. Учитељи су доводили ђаке на огледне часове у Вељков расадник. У борбама за коначно ослобођење од Турака се истиче и бива одликован. Наставак у идућем броју ће донети и потресну приповест о његовом мученичком страдању 1916. године, издаји српској и егзекуцији аустријској. Својеврсан некролог мати Аквилини, игуманији Манастира Вољавче, потписују архимандрит Јаков (Лазовић) и протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Страница православног хумора, украшена пробраним догодовштинама из црквеног живота, трудом протонамесника Дејана Марковића уноси осмехе у странице нашег часописа. „Путници на лађи са још слободних места“ је текст којим је испуњена рубрика Парохијске приче. Протонамесник Александар Р. Јевтић овде износи три забележена случаја из парохијског живота, којима је присуствовао или о њима слушао. Они кроз упечатљиве ситуације констатују отуђење и формалну припадност Цркви многих који се изјашњавају као верујући. Закључна порука је да ми који смо ушли у Лађу спасења која плови морем овог живота, имамо хришћанску обавезу и позив на љубав да покушамо и друге у њу увести, без заустављања на оговарању и осуђивању. Др Драган Хамовић нам представља поетско стваралаштво Стевана Тонтића, овогодишњег добитника “Жичке хрисовуље“. Ана Гвозденовић нашој пажњи препоручује књигу Пут ка усправној земљи, аутора Драгана Хамовића. Рубрика Веронаука овога пута представља Основну школу “Краљ Александар I“ из Горњег Милановца. Ту је и текст протојереја Миломира Радића, који извештава о додели Светог Писма на дар гимназијалцима у Краљеву. Под насловом Радост налазе се кратки записи које су ученици Медицинске школе у Краљеву начинили на часовима Веронауке одговарајући на истоимену тему. На крају је Летопис богослужења Епископа жичког г. Јустина, који потписује протођакон Александар М. Грујовић. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Лист “Храм“, бр. 42, Идолатрија деце или пад родитељства
Нови број часописа Жички благовесник
У сусрет празнику Видовдану изашао је нови број часописа Жички благовесник. На насловној страни је икона Свете новомученице Милице, испод које су чувене Његошеве речи: Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити. На задњој корици се налази божур. Тиме је и наговештена тема броја. Њој је посвећено пет текстова. Први је из пера Светог Николаја Жичког, О правом Србину. Затим следи литерарни рад Маријане Николић насловљен Вечне речи монахиње Јефимије. У њему се препознаје изузетан таленат ученице Медицинске школе из Ужица за писану реч, као и веома редак дар за разумевање тема средњовековне историје. Професор др Драгољуб Даниловић је изнео историјску анализу значаја Светог кнеза Лазара и Светог деспота Стефана Лазаревића за очување немањићког државног наслеђа. Текст је актуелан јер проблематизује поимање тезе о „поразу“, посебно кроз приказ прилика након Косовског боја које сведоче о цветању, а не растакању, свих аспеката живота у тадашњој Србији. Текст протонамесника Александра Р. Јевтића је Воштаница на светломе гробу, својеврсан некролог тројици браће Милића са Косова. Близанци Срђан и Бобан су 1999. погинули на Косову за само десет дана, а најстаријем Срђану је убрзо препукло срце. Овим се јавности предочава цела потресна прича о тројици дивних младића, о којима је у књигама Моји соколови и Соколови поломљених крила посведочио њихов отац Драгољуб Милић. Текст професора др Новака Недића је посвећен лику и делу Салиха Селимовића. Намера текста је да читаоце упозна са овим храбрим човеком који без страха пише о свом српском пореклу, о српском идентитету простора и људи у Рашкој области, а никако називаном “Санџаку“ о чему је Салих веома аргументовано писао у књигама које се овде препоручују. У делу посвећеном богословљу, историји Цркве и култури, настављен је истраживачки рад мр Александре Малешевић посвећен овога пута Хришћанском циљу постојања и прихватљивости БМПО-е. Настављен је и у претходном броју започети текст јереја Слободана Јаковљевића о Конкордатској кризи у Епархији жичкој (1936-1938). Ђакон Александар Ђуричић је кроз светописамску литературу предочио читаоцима важност разумевања Христове пророчке, свештеничке и царске улоге у домостроју спасења. Темом литургијског преображаја човека бавио се дипл. теолог Драган Стојишин. Следи текст под ауторовим иницијалима, а насловљен Савременом човеку од Браће Карамазов. У њему се актуализују теме великог писца, а бисери вере којима је украсио своја дела се сада упитно постављају пред савременог човека обремењеног сопственим егзистенцијалним дилемама. Историчар уметности Јасмина Златковић је написала текст о Цркви Светог Николе у Рамаћи, где ширу јавност упознаје са драгоценостима ове лепотице сакралне уметности, која је скоро па непозната иако се налази у срцу Шумадије. Протонамесник Дејан Марковић је и овога пута на Страници православног хумора покушао и успео да измами од наших читалаца оно што представља све већу реткост у савременом свету – осмех. Рубрика Парохијске приче овога пута носи казивање насловљено Чини добро и добру се надај. У њему аутор јереј Богољуб Симеуновић износи лично искуство када је уз Божију помоћ остао у животу само захваљујући једном и једином присутном човеку у тренутку можданог удара. Претходни део приче говори о прихватању човека у наручје Цркве, иако су се према њему почели и најближи сродници одосити са одбацивањем. У Лирском благовеснику се налазе три песме Васка Попе, након којих следи текст др Драгана Хамовића под називом Тајна слова расута по пољу. У амбијенту поратног модернизма, Зоран Мишић оспорава надреалисте у разумевању Растка Петровића. Тема „Шта је то косовско опредељење“ (1961), како и гласи Мишићев текст, је веома актуелна и данас. Упечатљива је и упозоравајућа Мишићева реченица: „Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе.“ Лирски благовесник је обогаћен са четири песме Вере Илић, неуропсихијатра и песникиње из Краљева. У њима се назире дубина коју чисти стихови откривају, али ипак остављају само наслућеном док одјекују бићем посвећеног читаоца. Рубрика Веронаука садржи приказ о Основној школи „Сретен Лазаревић“ у Приликама код Ивањице, аутора вероучитеља Александра Пејовића. Следи текст вероучитеља Михајла Живковића о представи Свети Сава осам векова међу нама, а затим и текст вероучитељице Ане Црепуљаревић о промоцији Сликовног буквара Православља и ликовној радионици у Краљеву. Ови текстови сведоче о посвећености и труду који вероучитељи широм Епархије жичке улажу у рад са децом. Текстови које Жички благовесник обављују су само издвојени цветови тог великог букета пажљиво негованог цвећа Верске наставе у башти која се детињство зове. Летопис богослужења Епископа жичког је приредио протођакон Александар М. Грујовић, подсећајући читаоце на богослужбене активности нашег Епископа Господина Јустина. Сви текстови су праћени сликама и илустрацијама које улепшавају и визуелни доживљај који се уз текстове предлаже нашим читаоцима. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Васкршњи број часописа Жички благовесник, април-јун 2018.
У сусрет празнику Васкрсења Христовог светлост дана је угледао и нови број часописа Жички благовесник. Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему “Немам времена“ која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михајла Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења. Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о Цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. веку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа. Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој 1936-1938, аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци. Нова рубрика “Парохијске приче“ је у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала да прикаже живу веру свакидашњице, како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставила да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца. Рубрика “Лирски благовесник“ је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком. Приказ издања “Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама“, ауторског пара Виктор Маричић-Миланко Јемуовић упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слика. Рубрика Веронаука је овога пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије, укључила и извештај о извођењу Веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ “Вук Караџић“ у Краљеву. Посебну радост доносе дечији поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечији доживљаји најрадоснијег празника. Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Ново у издању Епархије жичке: Проповедање Речи Божије, аутора Антонија Конијариса
Недавно је, у издању Епархије жичке, изашла књига оца Антонија Конијариса, свештеника Грчке православне Цркве у Америци, под називом Проповедање речи Божије. Поред више од педесет година свештеничке службе и веома изражене друштвене активности, оца Антонија је красила и титула професора омилитике на грчком православном колеџу Светог крста, за који је везан сам настанак књиге која је пред нама. Иако упућено најпре онима који проповедају реч Божију, ово дело може бити отрежњујуће и корисно свима вернима који се налазе пред изазовом сведочења праве вере. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Објављено у часопису Жички благовесник, јануар-март 2018
Нови број Жичког благовесника (октобар-децембар 2018)
Почетком октобра из штампе је изашао часопис Жички благовесник (октобар-децембар 2018). У овом броју заинтересовани могу прочитати наставке текстова који су објављени у претходном броју, а који својом разноврсношћу завређују пажњу љубитеља различитих области људског стваралаштва. Часопис је обогаћен и текстом др Петра Илића о Марији Јудиној, Јеврејки која је прешла у Православље. У време најтежих прогона верујућих под стаљинистичким режимом у Русији, она је неутрашиво сведочила Христа крстећи се пред почетак сваког концерта у дворанама препуним слушалаца ове необичне пијанистикиње. Поред речи поштовања врхунских музичких стваралаца, остају упамћене и њене речи: „За мене постоје само две звезде – Бог и музика.“ Протојереј Милан Филиповић пише о Вељку Танкосићу (1856–1916), пароху клисурском. Био је истакнути свештеник и народни прегалац, који је у селу Дивљаци посадио модеран велики расадник са шљивама, јабукама и орасима. Сматра се да је први из Будимпеште донео у ове крајеве сорту чувене јабуке “Будимке“, а сељацима бесплатно делио саднице и обучавао их калемљењу. Учитељи су доводили ђаке на огледне часове у Вељков расадник. У борбама за коначно ослобођење од Турака се истиче и бива одликован. Наставак у идућем броју ће донети и потресну приповест о његовом мученичком страдању 1916. године, издаји српској и егзекуцији аустријској. Својеврсан некролог мати Аквилини, игуманији Манастира Вољавче, потписују архимандрит Јаков (Лазовић) и протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Страница православног хумора, украшена пробраним догодовштинама из црквеног живота, трудом протонамесника Дејана Марковића уноси осмехе у странице нашег часописа. „Путници на лађи са још слободних места“ је текст којим је испуњена рубрика Парохијске приче. Протонамесник Александар Р. Јевтић овде износи три забележена случаја из парохијског живота, којима је присуствовао или о њима слушао. Они кроз упечатљиве ситуације констатују отуђење и формалну припадност Цркви многих који се изјашњавају као верујући. Закључна порука је да ми који смо ушли у Лађу спасења која плови морем овог живота, имамо хришћанску обавезу и позив на љубав да покушамо и друге у њу увести, без заустављања на оговарању и осуђивању. Др Драган Хамовић нам представља поетско стваралаштво Стевана Тонтића, овогодишњег добитника “Жичке хрисовуље“. Ана Гвозденовић нашој пажњи препоручује књигу Пут ка усправној земљи, аутора Драгана Хамовића. Рубрика Веронаука овога пута представља Основну школу “Краљ Александар I“ из Горњег Милановца. Ту је и текст протојереја Миломира Радића, који извештава о додели Светог Писма на дар гимназијалцима у Краљеву. Под насловом Радост налазе се кратки записи које су ученици Медицинске школе у Краљеву начинили на часовима Веронауке одговарајући на истоимену тему. На крају је Летопис богослужења Епископа жичког г. Јустина, који потписује протођакон Александар М. Грујовић. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Лист “Храм“, бр. 42, Идолатрија деце или пад родитељства
Нови број часописа Жички благовесник
У сусрет празнику Видовдану изашао је нови број часописа Жички благовесник. На насловној страни је икона Свете новомученице Милице, испод које су чувене Његошеве речи: Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити. На задњој корици се налази божур. Тиме је и наговештена тема броја. Њој је посвећено пет текстова. Први је из пера Светог Николаја Жичког, О правом Србину. Затим следи литерарни рад Маријане Николић насловљен Вечне речи монахиње Јефимије. У њему се препознаје изузетан таленат ученице Медицинске школе из Ужица за писану реч, као и веома редак дар за разумевање тема средњовековне историје. Професор др Драгољуб Даниловић је изнео историјску анализу значаја Светог кнеза Лазара и Светог деспота Стефана Лазаревића за очување немањићког државног наслеђа. Текст је актуелан јер проблематизује поимање тезе о „поразу“, посебно кроз приказ прилика након Косовског боја које сведоче о цветању, а не растакању, свих аспеката живота у тадашњој Србији. Текст протонамесника Александра Р. Јевтића је Воштаница на светломе гробу, својеврсан некролог тројици браће Милића са Косова. Близанци Срђан и Бобан су 1999. погинули на Косову за само десет дана, а најстаријем Срђану је убрзо препукло срце. Овим се јавности предочава цела потресна прича о тројици дивних младића, о којима је у књигама Моји соколови и Соколови поломљених крила посведочио њихов отац Драгољуб Милић. Текст професора др Новака Недића је посвећен лику и делу Салиха Селимовића. Намера текста је да читаоце упозна са овим храбрим човеком који без страха пише о свом српском пореклу, о српском идентитету простора и људи у Рашкој области, а никако називаном “Санџаку“ о чему је Салих веома аргументовано писао у књигама које се овде препоручују. У делу посвећеном богословљу, историји Цркве и култури, настављен је истраживачки рад мр Александре Малешевић посвећен овога пута Хришћанском циљу постојања и прихватљивости БМПО-е. Настављен је и у претходном броју започети текст јереја Слободана Јаковљевића о Конкордатској кризи у Епархији жичкој (1936-1938). Ђакон Александар Ђуричић је кроз светописамску литературу предочио читаоцима важност разумевања Христове пророчке, свештеничке и царске улоге у домостроју спасења. Темом литургијског преображаја човека бавио се дипл. теолог Драган Стојишин. Следи текст под ауторовим иницијалима, а насловљен Савременом човеку од Браће Карамазов. У њему се актуализују теме великог писца, а бисери вере којима је украсио своја дела се сада упитно постављају пред савременог човека обремењеног сопственим егзистенцијалним дилемама. Историчар уметности Јасмина Златковић је написала текст о Цркви Светог Николе у Рамаћи, где ширу јавност упознаје са драгоценостима ове лепотице сакралне уметности, која је скоро па непозната иако се налази у срцу Шумадије. Протонамесник Дејан Марковић је и овога пута на Страници православног хумора покушао и успео да измами од наших читалаца оно што представља све већу реткост у савременом свету – осмех. Рубрика Парохијске приче овога пута носи казивање насловљено Чини добро и добру се надај. У њему аутор јереј Богољуб Симеуновић износи лично искуство када је уз Божију помоћ остао у животу само захваљујући једном и једином присутном човеку у тренутку можданог удара. Претходни део приче говори о прихватању човека у наручје Цркве, иако су се према њему почели и најближи сродници одосити са одбацивањем. У Лирском благовеснику се налазе три песме Васка Попе, након којих следи текст др Драгана Хамовића под називом Тајна слова расута по пољу. У амбијенту поратног модернизма, Зоран Мишић оспорава надреалисте у разумевању Растка Петровића. Тема „Шта је то косовско опредељење“ (1961), како и гласи Мишићев текст, је веома актуелна и данас. Упечатљива је и упозоравајућа Мишићева реченица: „Ако се данас присећамо косовског опредељења, то је зато што смо, у својој превеликој журби да се приближимо европској култури, заборавили да и наша традиција чини део те културе. Отварајући се модерном свету, као да смо заборавили на себе.“ Лирски благовесник је обогаћен са четири песме Вере Илић, неуропсихијатра и песникиње из Краљева. У њима се назире дубина коју чисти стихови откривају, али ипак остављају само наслућеном док одјекују бићем посвећеног читаоца. Рубрика Веронаука садржи приказ о Основној школи „Сретен Лазаревић“ у Приликама код Ивањице, аутора вероучитеља Александра Пејовића. Следи текст вероучитеља Михајла Живковића о представи Свети Сава осам векова међу нама, а затим и текст вероучитељице Ане Црепуљаревић о промоцији Сликовног буквара Православља и ликовној радионици у Краљеву. Ови текстови сведоче о посвећености и труду који вероучитељи широм Епархије жичке улажу у рад са децом. Текстови које Жички благовесник обављују су само издвојени цветови тог великог букета пажљиво негованог цвећа Верске наставе у башти која се детињство зове. Летопис богослужења Епископа жичког је приредио протођакон Александар М. Грујовић, подсећајући читаоце на богослужбене активности нашег Епископа Господина Јустина. Сви текстови су праћени сликама и илустрацијама које улепшавају и визуелни доживљај који се уз текстове предлаже нашим читаоцима. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Васкршњи број часописа Жички благовесник, април-јун 2018.
У сусрет празнику Васкрсења Христовог светлост дана је угледао и нови број часописа Жички благовесник. Поред текста са празничном темом из пера Светог Николаја Жичког као оснивача овога часописа, уследили су текстови Епископа жичког г. Јустина на тему Благовести, протојереја-ставрофора Милића Драговића на савремену тему “Немам времена“ која на специфичан начин разобличава отуђење данашњице, као и текст вероучитеља Михајла Живковића о радости као изворном обележју хришћанског живљења прожетог искуством Крста и Васкрсења. Богословски осврт на тему вантелесне оплодње и сурогат материнства је посебно драгоцен ако се у виду има актуелност ове теме и потреба пастирског старања свештенослужитеља да одговоре на дилеме са којима се њихове парохијани суочавају. Текст о Цркви брвнари у Сечој Реци код Косјерића је освежио историјско памћење, али и дао одређене закључке који приказују како су свештенослужитељи у 19. веку деловали чувајући не само верски, већ и у ширем смислу културно-образовни идентитет свог народа. Текст о мокрогорском проти Ратку Благојевићу је показао и мрачну страну скорије историје нашег народа, у коме је свештенство поред улоге народног учитеља често било овенчавано и венцем мучеништва за веру православну. Текст о конкордатској кризи у Епархији жичкој 1936-1938, аутора јереја Слободана Јаковљевића, обогатио је садржај темом која ће се у наставцима објављивати и у наредним бројевима. Текст о поклоничким путовањима Кипрана по Србији је изнео на светло дана како нас данас виде очи оних који долазе у ову земљу као странци. Нова рубрика “Парохијске приче“ је у савременом казивању догађаја којима смо сведоци покушала да прикаже живу веру свакидашњице, како бисмо били оснажени Духом који дише где хоће и кад хоће. Страница православног хумора је наставила да тражи и ствара осмех на лицу наших читалаца. Рубрика “Лирски благовесник“ је поред текста уваженог Драгана Хамовића о песништву Рајка Петрова Нога, овога пута укључила и две песме Весне Радовић. Ове песме, из циклуса Зовем се Јефимија, инспирисане су ранохришћанском и српском средњовековном историјом. Њихов садржај и начин казивања, неодољиво нас подсећају на пут којим су српско песништво усмерили Настасијевић, Попа, Павловић, Лалић и други који су знали да наша књижевна историја и стваралаштво не почињу са двадесетим веком. Приказ издања “Манастир Жича на старим разгледницама и фотографијама“, ауторског пара Виктор Маричић-Миланко Јемуовић упућује да ово пажње вредно дело о нашој древној светињи буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слика. Рубрика Веронаука је овога пута поред приказа једне од школа са простора наше Епархије, укључила и извештај о извођењу Веронауке у окружењу савремене паметне учионице у ОШ “Вук Караџић“ у Краљеву. Посебну радост доносе дечији поетски и ликовни радови на тему Васкрса, где су кроз реч и слику исказани дечији доживљаји најрадоснијег празника. Летопис је испратио богослужбене активности широм наше Епархије којима је предстојао Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Ново у издању Епархије жичке: Проповедање Речи Божије, аутора Антонија Конијариса
Недавно је, у издању Епархије жичке, изашла књига оца Антонија Конијариса, свештеника Грчке православне Цркве у Америци, под називом Проповедање речи Божије. Поред више од педесет година свештеничке службе и веома изражене друштвене активности, оца Антонија је красила и титула професора омилитике на грчком православном колеџу Светог крста, за који је везан сам настанак књиге која је пред нама. Иако упућено најпре онима који проповедају реч Божију, ово дело може бити отрежњујуће и корисно свима вернима који се налазе пред изазовом сведочења праве вере. Шта је то што ову књигу издваја од осталих и због чега би требало да буде неизоставна литература свакоме ко се припрема или је већ на путу свештеничке службе? Превасходно, то је начин и стил писања, путем кога нас отац Антоније уз обиље анегдота и одлично уклопљеног колажа од цитата и поука, вешто води кроз најдубљи и најузвишенији смисао свештеничке беседе, дарујући успут веома драгоцене и практичне савете. Читалац врло брзо открива колико је суштинских и дубоких истина одевено у ту крајњу једноставност и разуме колико је личног труда и праксе уткано у ово невелико дело, које не само да инспирише и открива, него пружа и конкретну помоћ. Тако, рецимо, желећи да продуби свест о чињеници да свака изговорена реч оставља траг у души слушаоца, отац наводи један врло живописан догађај: „Епископ се једном обраћао групи студената теологије. Отпочео је рекавши им: Устаните. Сви су устали. Следећег тренутка им је рекао: Сада седите. Слушаоци су, већ помало збњени, послушно сели. Надам се да сте схватили поенту, рекао им је. Речи узрокују да се нешто дешава.“ А затим писац наставља: „Бог користи речи да проузрокује дешавања… Његова спасавајућа реч је упућена свима који је прихватају вером… Будући да је Света Тајна, проповедање није само говор свештеника. То је Бого-човечански сусрет. То је Бог који наставља да открива себе у Христу, који тражи изгубљено, који лечи сломљене, који подиже пале, који преводи из смрти у живот.“ Као предуслов за правилно поимање Тајне, отац Антоније наводи: „Припрема за добро проповедање подразумева да ћемо током читавог живота изучавати реч Божију која се налази у Светом Писму. Ми дословно треба да „поједемо“ свитак Божије речи, да га сваримо, да он постане део нашег бића баш као што је анђео наредио светом Јовану у визији… Ми треба да читамо Писмо свакодневно не само због припремне беседе, већ и због личног сазревања и потпуног уживања у речи Божијој.“ Лично сазревање подразумева најпре разумевање себе, својих слабости и врлина, својих унутрашњих тежњи и потреба, те кроз то унутрашње сагледавање и сазревање човек почиње да разумева и потребе својих ближњих којима је потребан и савет и утеха, заповест и охрабрење. Ту долази до изражаја опаска о. Антонија да постоје две књиге које сваки проповедник мора знати: Библију и књигу људског срца, а затим наставља: „Свака беседа треба људима понудити крила која ће их одвојити од греха не оптеретивши их превеликим теретом кривице.“ „Људи долазе у цркву зато што су рањени стрелама живота. Њима треба реч утехе од Господа. Увек треба да памтимо да је реч Божија уједно и слатка и горка, према светом апостолу Јовану у Откривењу… Истина је да највећи део људи трага за утехом зато што војују тешке животне битке са страхом, несигурношћу, сумњама и искушењима. Ипак, ми треба да одржимо баланс између суда и милости, утехе и жалошћења.“ Пред таквим захтевним изазовом сваки проповедник речи Божије ће устукнути у страху и несигурности, питајући се како то постићи. У томе се и огледа једна од највећих драгоцености ове књиге – то што писац на врло једноставан начин охрабрује и инспирише, стварајући осећање да је заиста могуће и лако бити добар беседник: „Ниси призван да проповедаш попут других. Јединствен си. Призван си да спознаш себе, да будеш ти, да прихватиш себе и да себе што је могуће више развијаш како би твоје проповедање било учинковито. Од суштинског значаја је да на амвону будете природни.“ Након свега, велико признање о значају свештеничке беседе, овај верни пастир преноси кроз речи великог савременог психијатра, др Карла Менингера: Свештеник који из седмице у седмицу стоји пред својим стадом… има шансу коју мало ко има: да растерети бремена… да ублажи осећај кривице и да надахне лични и друштвени напредак. Ниједан психијатар или псхотерапеут… немају у тој мери могућности да лече душе и крепе тела, као што то може свештеник.“ И на крају, уз благодарност, похваљујем ђакона Стефана Милошевског који је препознао важност ове теме и имао воље и времена да се потруди на превођењу ове књиге са енглеског језика, коју од свег срца препоручујем. Архимандрит Дамјан (Цветковић) Објављено у часопису Жички благовесник, јануар-март 2018