Category: Издања

Часопис је мисионарско гласило Српске Православне Цркве намењено првенствено младима. Од 1958. године до данас сеје реч јеванђелску кроз време и простор целог света. Прошле године је прослављен јубилеј 60 година мисионарске делатности, а као посебан дар читалачкој публици отворена је интернет презентација на којој се налазе нове вести, као и сви бројеви старији од шест месеци у пдф формату. Интернет презентација се налази на адреси: http://misionar.spc.rs/index.php

Уочи празника светог Киријака Отшелника, Бајина Башта и галерија установе „Култура“ били су место одржавања промоције књиге јереја др Слободана Јаковљевића „Архијерејски чиновници и литургијари рачанских скриптора у литургијском животу српске цркве XVII и прве половине XVIII века“. Промоција је одржана у оквиру 25. Духовних свечаности „Дани Раче украј Дрине“. Духовне свечаности ишле су у корак и са прославом 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве тако да је душекорисност промоције била вишеструка. Поред аутора, о књизи су говорили и протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић (редовни професор Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду) и ђакон др Србољуб Убипариповић (ванредни професор на истом факултету). Поред бројног свештенства, монаштва и верног народа присуствовали су и игуман Манастира Раче протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански  протојереј Милинко Лукић, старешина Храма Светог Илије у Бајиној Башти протојереј Владимир Васиљевић са братством, архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, старешина Храма Вазнесења Господњег у Чачку протојереј Марко Мирковић. Због тога што је промоција књиге организована под покровитељством фондације „Рачанска баштина“, присутнима се на самом почетку обратио организатор који је нагласио значај манифестације „Дани Раче украј Дрине“ која се, традиционално, одржава још од 1995. године. Захваливши се организаторима на позиву, аутор се обратио окупљенима изневши мотиве којима је био вођен да се посвети изучавању тематике Рачана. Изнет је и метод изучавања и истраживања, као и оставарени резултати у књизи. Апострофирана је чињеница да су Рачани били готово једина духовна и интелектуална елита времена у коме су живели. Битно је нагласити да су успевали да се изборе са тешким условима туркократије у којима су живели и радили и да су у тешком периоду након Велике Сеобе урадили заиста много. Значај сваке преписане књиге у овом периоду био је од животног значаја. Разноврсне богослужбене књиге са хронографским додацима, као и приручници црквене реторике обезбедили су опстанак и преживљавање историје и богослужења, а самим тим и српског народа, његовог сећања, доприносећи у највећој мери националном буђењу и духовном укрепљењу нашег народа с обе стране Дунава. Током векова туркократије богослужење је представљало и основу народног јединства. То је било једино око чега су Срби могли да се окупе. Дакле, богослужење је постало гарант опстанка народа. Аутор је нагласио да период XVII века у контексту историјe српског богослужења карактерише феномен гашења штампарија и у потпуности повратак тековинама преписивања, а такође и појачан утицај руске и малоруске литургијске праксе. У том контексту, а у складу са постављеним циљевима, он је реконструисао у којим је све правцима живео српски литургијски поредак у XVII веку, те приказао на који начин су на њега утицали Рачани. По завршетку ауторовог обраћања реч је преузео ђакон др Србољуб Убипариповић који је теолошки валоризовао књигу, са посебним акцентом на чињеницу да ово дело представља до сада најпотпунији историјат Манастира Раче и биографије скриптора, али и најпотпунији каталог рачанских рукописа. Посебно је нагласио ауторову умешност у проналажењу предложака рачанских архијерејских чиновника и литургијара, те да књига својим садржајем позива на непрекидно проучавање извора и упућује на обнову литургијског живота. Професор др Владимир Вукашиновић је у теолошким и културним круговима познат као уредник и оснивач пројекта и библиотеке „Историја српског богослужења“, у чијој едицији је објављена књига јереја др Слободана Јаковљевића. Узевши у обзир умешност професора Вукашиновића и његову упућеност у историјат српског богослужења, било је и за очекивати да ће се он ослонити на своје знање и повезати значај новоиздате књиге у релацији са осталим књигама из едиције. Наглашен је и њен потенцијал као дела које нас позива на поновно изучавање овог, за српску Цркву и културу, веома битног периода у историји, периода захваљујући којем је опстала наша црква. Такође, изнета је и синтеза настанка саме књиге која се развијала кроз низ година, од тренутка када је професор Вукашиновић примио оца Слободана као свог докторанда. Од тог момента књига је настајала кроз тезе, рукописе и докторат који је одбрањен на Православном богословском факултету Универзитета у Београду све док није стасала у књигу чијој промоцији смо имали прилику да присуствујемо. Вероучитељ Ђорђе Чоловић  

Ове године навршава се пуних осам векова од догађаја који се 1219. године десио у Никеји. Тада је хиландарски монах Сава од Васељенског Патријарха Манојла Првог Сарантена добио аутокефалност за Српску Цркву. Први архиепископ је постао светитељ Сава. У овом броју нашег часописа пред читаоце доносимо извод из књиге Живот Светог Саве, где Свети Владика Николај догађај добијања аутокефалности описује напомињући да се Свети Сава извињавао и молио да некога другог изаберу за архиепископа, наглашавајући своју недостојност за тако узвишен чин. По жељи Патријарха, Цара, али и свих монаха из пратње Светог Саве, ипак је изабран саглашавајући се са вољом Божијом. Уследила је велика посвећеност око организације нове архиепископије на просторима српских земаља. Ту је и текст Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина, који представља уводник у импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Текстови Епископа др Јована (Пурића), ђакона Александра Пејовића, дипл. историчара Александра Пауновића расветљавају важне аспекте лика и дела првог српског Архиепископа. Ђакон Стефан Милошевски је са енглеског језика превео текст Џима Фореста, под насловом “Сећање на митрополита Антонија Блума“, где нас упознаје са занимљивим детељама из живота овог угледног црквеног великодостојника и богослова. Ђакон Саво Величковић је написао текст “Света Тајна Исповести и њен однос према Светој Литургији“, где ову веома важну тему анализира са богословског становишта уз критичке осврте на поједине моменте савремене праксе. Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту “Замена теза – О две секуларизације“ износи одређене моменте из црквеног живота и практиковања обичаја, које сагледава у ширем контексту изазовне друштвене теме о секуларизацији. Протонамесник Дејан Марковић на “Страници православног хумора“ доноси нове хумористичне приче. У рубрици Лирски благовесник, др Драган Хамовић нам кроз текст “Припадати земљи; О поезији Владимира Јагличића“, представља овогодишњег добитника награде Жичка хрисовуља. Песме Лазара Хамовића сведоче о сусрету даровитог дечака са лепотом и узвишеношћу Православља, што свој израз проналази у стиховима који сведоче да песници и даље расту међу нама. У рубрици Прикази налази се текст Радмиле Мишев, посвећен књизи за децу “Мала прича о великој Жичи“, аутора Милоја Радовића. Књига је изашла са благословом Епископа жичког Г. др Јустина, а илустрације је радио даровити краљевачки сликар Бојан Миљковић. Књига древну Жичу приближава срцима најмлађих, али је поучна и онима који нису заборавили да буду деца. Ђорђе Чоловић нам доноси приказ књиге “Приче из Великог рата“, посвећене сећањима чачанских свештеника који су били сведоци ратних дешавања у току Великог рата, рата који је требало да оконча све ратове. Велики труд и жеља вероучитеља Милоша Живановића да од потпуног заборава спаси ове вредне и непроцењиве приче о страдању нашег човека, народа, и цркве овековечена је у овој вредној књизи. Рубрика Веронаука доноси текст Драгане Ђурић и Ане Црепуљаревић под насловом “Жички светионик знања – О.Ш. Живан Маричић у Жичи“. Историја Манастира Жиче и школе у насељу Жича приказују испреплетаност наше просвете и духовности. Марко Јоргић у тексту под насловом “Вероучитељи у улози филмског редитеља и глумца“, извештава о догађају у Основној школи ,,Вук Kараџић” у Kраљеву, где је покренут едукативни серијал епизода на тему паметног и безбедног коришћења мобилних телефона, тј. о њиховој употреби и злоупотреби са којом се сусрећу младе генерације. Циљ овог серијала је едукација младих, подизање свести о функционисању савремене технологије у свакодневном животу, њеним добробитима, као и злоупотребама истих. У овом серијалу поред ученика седмог разреда улоге су имали и наставници, и то наставник верске наставе Михајло Живковић, наставник српског језика Јасмина Стоисављевић и Марија Радосављевић, наставник ликовне културе. „Фокус генерација“ ушла је у финале КРЕФ такмичења у борби за ,,Просветни оскар“, које се одржава од 4. до 6. октобра. Протођакон Александар М. Грујовић нас упознаје са богослужбеним активностима Епископа жичког Г. др Јустина у претходном периоду. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа  

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, ЖИЧКА ЦРКВЕНА ПОВЕСНИЦА (Д. Даниловић, Г. Гаврић, Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве) Древна, осмовековна Светосавска Епархија Жичка је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа Жичког г. др Јустина, објавила импресивну монографију ”Жичка Епархија – осам векова светосавског континуитета – историја, манастири, цркве”, чији су коаутори Гордана Гаврић и др Драгољуб Даниловић. Рецензенти монографије су др Бранислав Цветковић и др Владета Петровић. О ликовно-графичко уређењу се старао Драган Пешић. На 320 страница великог формата је зналачки распоређен веома читљив и лепо написан текст са великим бројем фотографија које су беспрекорно одштампане. Монографија је објављена поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Цркве Христове у Српском Светосавском народу Божјем, који је истовремено и осмовековни јубилеј Жичке архиепископске дијецезе. Не треба губити из вида да је Епархија Жичка заправо прва епископија Светога Саве и епархија у којој је он био први надлежни Архијереј. Епархија Жичка, према сачуваном диптиху светосавских епископија из Хиландарске повеље, данас са Епископијама Зетском, Хумском, Дабарском, Хвостанском Будимљанском, Топличком и Моравичком такође прославља свој осмовековни светосавски јубилеј. Оне су, кроз Архиепископију у Жичи, осмовековни сведок духовне зрелости Српског народа Божјег и неразориви темељци наше вере у Васкрслог Христа, али и духовности, писмености, уметности и културе. Намере коаутора и издавача је објаснио Епископ Јустин у свом уводном слову (стр. 17-18). Наиме, повод за објављивање монографије јесте велики јубилеј, али кроз сећање на наше Свете Претке и њихова велика дела која су у континуитету обележила не само своју епоху него и читаву нашу историју (стр. 17). Епархија Жичка овим делом ”жели да истакне значај идеје континуитета и темама српске духовности и државности” (стр. 17). На крају, али не као последње, Епархија Жичка је ову књигу принела и као скромно уздарје нашем првом Архиепископу Српских и Поморских земаља Сави и Стефану Немањи – Преподобном Симеону Мироточивом (стр. 18). Монографије попут ове су до сада код нас углавном писане и припремане за наше велике манастире, али се овом монографијом отишло даље од тога, јер се пред читаоцем налазе пажљиво исписани редови о историји, манастирима и црквама Епархије Жичке и то у границама њене данашње канонске јурисдикције. Тешко је, после 8 векова и толико историјских извора и литературе, нешто ново рећи чак и за просечног читаоца о Студеници, Жичи и другим стародревним светињама Епархије Жичке. Монографија је врло интересантна у методолошком смислу. Иако је реч о значајном делу у нашој Цркви, и то по садржини, обиму и изгледу монографије, мора се истаћи да њоме није исцрпљена целокупна историја Епархије Жичке. Ни коаутори, како се види, нису имали ту амбицију. Њихов циљ, очевидно, није био да припремају Шематизам Епархије Жичке, јер је он већ објављен у специјалном издању календара ”Црква” за 2019. годину. Нису, разуме се, ни могли да напишу целокупну историју Светосавске Епархије Жичке, јер је она сигурно много шира, дубља и слојевитија од онога што се пред нама нашло у поглављу под насловом ”Осам векова Манастира Жиче, седишта Архиепископије и Епархије” из пера Драгољуба Даниловића. Неспорно је да историја Епархије Жичке захтева више томова књига. Ми још увек, на жалост, немамо званичну вишетомну историју наше помесне Цркве, макар у обиму и по научној методологији која је демонстрирана у осмотомној ”Историји Српског народа”. У овом случају, пред аутором првог, историјског поглавља је био знатно тежи задатак од задатка ауторке другог, историјско-уметничког поглавља. Јер, пред аутором првог поглавља су се истовремено нашле три важне и велике теме – Манастир Жича, Архиепископија Жичка и Епархија Жичка. Дакле, три велике и врло повезане осмовековне историје на једном месту. Из тог разлога, није било једноставно написати три велике историје у једној како због функционалне црквене различитости, тако и због функционалне црквене повезаности и испреплетаности готово до сраслости. И зато ова књига није коначна реч о Манастиру, Архиепископији и Епархији – у Жичи. Јер, без обзира на све, мора се разликовати манастир као свештено општежитељно обиталиште монаштва (све до после Другог светског рата – мушког, а од тада до данас, нешто преко 50 година, женског манастира) са својом историјом, затим, седиште Архипископа Жичког и центар Архиепископије са својом историјом и, потом, седиште Епископа Жичког и седиште Епископије са својом историјом. Монографија је састављена из две целине. У првој, краћој, под насловом ”Осам векова Манастира Жиче – седишта Архиепископије и Епархије”, чији је аутор Драгољуб Даниловић, на педесетак страница (стр. 21-77) је описан историјат од оснивања Архиепископије Жичке до проглашења Пећке Патријаршије, затим од проглашења Пећке Патријаршије до пропасти српске државе, од првог обновљења Пећке Патријаршије и положаја Ужичке (Жичке) Епархије од 1557. до 1878. године, потом о Епархији Жичкој од Епископа Корнилија (Станковића) 1883. године до завршетка Великог рата 1918. године, затим о стању и положају Епархије Жичке у Краљевини Југославији и Епископу Николају (Велимировићу), потом о периоду немачке окупације и првим послератним годинама и од првог поратног Епископа Жичког Германа до данашњег Јустина.   Од посебног је значаја указивање на готово заборављену историјску чињеницу да је Жича кроз историју, и после премештања седишта Архиепископије и, потом, Патријаршије у Пећ, и даље називана Патријаршијом. Један од доказа за то јесте и чувена Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића из 1429. године. Назив Жичка Патријаршија је коришћен и за време деспота Стефана Лазаревића. Обим монографије и оно што у њој, из објективних разлога, није добило своје место потврђују, заправо, колико је богата и слојевита, али и славна, часна и мученичка историја Епархије Жичке. И ако би се о појединим садржајима првог дела монографије могло дискутовати због испреплетаности историјата манастира, Архиепископије, најпре у Жичи, па у Пећи, потом Патријаршије, до првог и другог њеног укидања, за нововековни историјат Епархије Жичке под њеним различитим називима кроз векове се то не може рећи. Аутор нас је провео кроз најважније мене и промене које су се десиле током осмовековног историјског трајања овог свештене Епископије која је више пута, углавном због неприлика, мењала свој назив и седишта. У центру те наше приче је свештени стожер Епископије – Манастир Жича – седмоврата Светиња и ”најлепша српска прича”, како је говорио Свети Владика Николај. Посебно су дирљиви подаци о бризи и љубави не само црквених великодостојника, свештенослужитеља и монаха него и

Дана 26.9.2019. у трпезарији Манастира Жиче промоцији књиге “Мала прича о великој Жичи“ Милоја Радовића присуствовали су мати Јелена и сестринство Манастира Жиче, ученици и наставници основних школа “Живан Маричић Жича“ и “Свети Сава“, као и гости из света уметности и културе. О књизи су говорили протојереј-ставрофор Љубинко Костић, аутор Милоје Радовић и главни и одговорни уредник Зорица Јанковић. Отац Љубинко посебно се осврнуо на значај издавања овакве књиге у години када славимо осам векова Манастира Жиче, књиге која на најнежнији начин приповеда потпуно аутентично, али и узвишено поетски, повест Жиче. Нарочито је нагласио да су књигу као веома значајну већ препознали бројни истакнути уметници, а међу њима се посебно осврнуо на речи Радмиле Мишев уреднице “Светосавског Звонца“: ,,Свака је песма, осмех, добро дело, милост, праштање, поштовање, и изнад свега вера једина истинска Православна, по један камичак у задужбини званој Жича, као живот и жртва, јер жртва је знак и знамен љубави.“ Зорица Јанковић захвалила се Његовом Преосвештенству Епископу жичком господину Јустину, што је благословио издавање ове књиге, мати Јелени и сестринству Манастира Жиче што су препознале значај ове књиге и пристале да заједно са “Књижаром Прозор“ буду њени издавачи. Говорила је о узвишено-молитвеном стилу Милоја Радовића али и богатом колориту и изузетним илустрацијама Бојана Миљковића које су на најлепши начин употпуниле књигу. Милоје Радовић, својствено одличном песнику, обратио се присутнима дирљивом причом о свом детињству оплемењеном звуком звона Манастира Жиче која је тако долазила код њега и када он није могао да дође до ње. Преносимо речи његове беседе Како је написана Мала прича о великој Жичи: ‘‘Децо, када сам био дете као што сте ви сада, ја нисам могао, као ви, да сваки дан долазим у Жичу. Живео сам у суседном селу, у Рибници, у насељу Јовац. Био сам мали и нисам могао сам да долазим. Понекад, о празницима, о сабору долазио сам са родитељима или са браћом. Понекад смо у Жичи имали спортски дан са школом која се сада зове Свети Сава. Али, децо, Жича је знала да ја не могу да дођем код ње и она је долазила код мене. Свакога дана. Ви се сада чудите и питате се како је то могуће да црква код некога дође? Изгледа вам да је то немогуће. Али, кад боље размислите и ви ће те видети да је то могуће и да се вама то исто догађа свакога дана. Ви не идете у Жичу, али она дође код вас. Сваки дан, по неколико пута.     Овако се то догодило мени, а тако се и вама сада догађа. Децо, мене су тада, као и вас сада, свакога јутра будила звона са Жиче. И кад год сам их чуо, знао сам да је Жича дошла код мене јер је знала да ја не могу да дођем код ње. Ето, тако је она долазила код мене сваки дан и свако јутро ми је причала приче о себи. Ја сам те приче заволео, а волим их и данас. И, зато, кад боље размислим, ја више нисам сигуран да сам ја написао ову Малу причу о великој Жичи. Сигуран сам да сам је ја само записао. Тачно онако како ми  је испричала Жича. Зато вас, децо, молим да је и ви причате онима које ви највише волите. И још им реците да их ја волим и да их и Жича воли.  Да, баш то им реците. А књига коју ви читате не би била тако лепа да Жича није једном мом другу који се зове Бојан Миљковић, ево га овде са нама, ставила у руке слике које је, у тај час, могао само он и нико други,  да  види. И, рекла му је Жича, да их он одмах учини видљивм за све. И он је то учинио. И сад их сви лепо видимо онаквим какве је Жича пожелела да оне буду.  А ви сте децо данас у прилици да их, пре друге деце, видите. Ето, мили моји, то је све што сам ја пожелео данас да вам кажем. Хвала вама, вашим учитељима, вашим родитељима, а пре свега, хвала Његовом  Преосвештенству господину владики нашем Јустину који је благословио ову књигу. Хвала игуманији Јелени и сестринству Манастира Жича на несебичној подршци, доброти и пажњи коју су посветили овој књизи, мени и свима нама.“ Ученици Основне школе “Живан Маричић Жича“ са својим учитељицама припремили су диван рецитал од Милојевих стихова и на најлепши начин показали су како је поема већ нашла своје место у срцима деце. Зорица Јанковић

Овај број пред читаоце доноси занимљив садржај из неколико различитих области. На почетку је текст протонамесника Александра Р. Јевтића под насловом „Епархија жичка – домаћин Светог Архијерејског Сабора 08-10. мај 2019. године“, којим се по угледу на стогодишњу традицију овог часописа од заборава теже отргнути значајни догађаји из живота наше Епархије. Наставља се казивање мр Маријане Матовић о Светом Јоасафу Метеориту, првом српском књигохранитељу, као и текст проф. др Драгољуба Даниловића посвећен историјским изворима о Жичкој архиепископији. Поводом близине празновања Видовдана, овај број доноси и део текста Иве Андрића који је код аутора изворно насловљен „Његош као трагични јунак косовске мисли“, а код нас у изабраном одломку као „О Његошу, Косову и Црној Гори (Подсетник за једно актуелно стање)“. Текст нам нуди веома важне увиде које је једини наш нобеловац имао у вези са историјом српског народа, као и ставове које је овде изнео као нигде друго. Они који знају колико је писац био опрезан у ставовима о националној историји, свестан система у коме живи, знаће колико је овај текст драгоцен. Следи и текст „Вољени песник и философ Халил Џубран о борби између спољашњег и истинског бића, о ослобађајућем лудилу одбацивања маски“, који у преводу са енглеског читалачкој публици нуди упознавање са стваралаштвом овог мало познатог либанско-америчког писца. Стил и дух извода који се овде налазе сигурно ће код љубитеља квалитетне литературе побудити жељу да се о Џубрану више сазна. Дипл. психолог Милош Благојевић пише текст „Ауторитет и љубав у васпитању деце“. У њему износи научне ставове у вези са овом важном и савременом темом. Друштвени контекст у коме живимо потребује једно дубоко промишљање, које овај текст несумњиво поседује. Јереј Владимир Јовановић у тексту „Млади и хришћанство – Један аспект савремених изазова“ разматра питање односа савременог европског друштва и хришћанства. Често позивање на хришћанске темеље Европе може бити варљиво, уколико се под опрезну критику не поставе многи савремени параметри. Овај текст се држи таквог путоказа. Страница православног хумора, коју потписује протонамесник Дејан Марковић, чува могућност да поред размишљања, упитаности и закључивања, уз овај број пронађете кутак за осмех. О Бећковићевој песми „Богородица Тројеручица“, писаној поткрај седамдесетих година, др Драган Хамовић између осталог пише: „Компримовани исказ о најдоњем камену на којем стоји и појединачно и колективно трајање заједнице којој припада читамо у Бећковићевој, већ чувеној песми, ‛Богородица Тројеручица’. Приспеће пред икону заштитнице Хиландара час је за свеобухватно самопреиспитивање. У слику Хиландара и његове тројеруке игуманије песник уграђује представу о јединој постојаности, осамстогодишњем континуитету који је одржала заветна заједница у име које се обраћа: ‛И кад би ми земљу и језик збрисали, / Све, сем ове стопе на којој сад стојим, / Знам: још се из људи нисмо исписали, / А док тебе има да и ја постојим.’“ Рубрика Веронаука доноси текст ђакона Томислава Гајића о Основној школи „Симо Игумановић“ у Косјерићу, са упечатљивим сећањем некадашње ученице на школске дане. Вероучитељ Горан Вучковић пише о употреби савремених технологија у извођењу верске наставе, сведочећи о настојању наших вероучитеља да иду у корак са напретком времена и савременим средствима која се користе у извођењу наставе. Вероучитељ Слађана Петровић пише лепе стихове на тему „Видовдан“. Пратећи ток реке Ибра од студеничког краја кроз Долину векова, краљева и јоргована и трагајући за заборављеним причама, ученици старијих разреда ОШ „Ђура Јакшић“ у Конареву су са својим вероучитељем Миланом Милутиновићем осмислили јединствен пројекат. Три месеца они су трагали за подацима и изворима везаним за поједине знаменитости, локалитете и центре духовности, користећи материјал прикупљен посетама Градском музеју, оближњим манастирима и другим установама од значаја. Тако је настало 16 експоната који причају о Долини јоргована на свој веома даровит начин, о чему сведоче и слике неких од њих које у часопису уз извештај вероучитеља објављујемо. Протођакон Александар М. Грујовић као сапутник Епископа жичког Г. др Јустина на страницама Летописа богослужења верно сведочи о архипастирској делатности нашег Епископа. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа