Category: Издања

Сви знамо за чувену латинску изреку ,,У здравом телу здрав дух.“ Претходних дана често ми се јављала у мислима чинећи да се запитам на који начин би као православни хришћани требало да се односимо према свом телу (храму Духа Светога) у контексту физичког вежбања и бављења спортом. Физичко вежбање и бављење спортом по себи не може бити ни лоше ни добро. Од онога који вежба зависи да ли ће му служити на корист или на штету. У тексту ће бити речи само о добрим странама. За нас православне је важно да телу посветимо довољно пажње не само да бисмо били физички здравији већ и духовно. Да бисмо дошли до цркве потребно је да ходамо, на Светој Литургији стоји се дуже од сат времена, потребно је и да се поклонимо, понекад и да клечимо. Ништа од тога не бисмо могли уколико имамо проблема са кондицијом, кичмом или нас просто услед неактивности боле ноге. Често се говори о томе да се човек данашњице много мање креће него раније. Посебно људи у граду од којих многи раде у канцеларијама, седећи за рачунарима. Физичко вежбање и спорт помажу да се барем део психолошке напрегнутости, брига и страхова смањи. Психолози су показали да бављење спортом смањује ниво кортизола, хормона стреса. Људи који су стекли навику да се редовно баве спортом истичу да им то помаже да се боље концентришу и онда када нису физички активни. У данашње време много је ствари које утичу на губитак концентрације која се тешко стиче а врло лако губи. Паметни мобилни телефони који нам служе да се повежемо на друштвене мреже, читамо разноразне вести и трагамо за различитим информација знатно оштећују пажњу и концентрацију. Процеси који се тада дешавају у мозгу потпуно су супротни онима који се активирају када читамо књигу или смо дубоко посвећени некој активности. Не треба ни помињати колико је важна концентрација приликом молитве када нас демон највише искушава. Да бисмо били успешни у неком спорту потребно је да развијемо исте оне особине које су нама као Хришћанима битне у духовном узрастању. Важна је упорност, вредан рад, константно вежбање и поправљање резултата, дисциплинованост, поштовање и слушање тренера, па чак и агресивност у позитивном смислу. Посебно је у колективним спортовима важно заједништво, сарадња, међусобно поштовање. Бавећи се спортом можемо упознати своје мане које такође путем спорта треба да преображавамо у врлине. Занимљива је прича оца Воја Билбије, некада веома доброг каратисте који је, чини ми се у разговору са једним духовником изјавио како би желео да живот настави у Африци где ће ловити лавове на шта му је духовник одговорио да треба да се посвети вери и лови своје мане што је знатно тежи посао који је отац Воја прихватио. Неко ко жели да постигне добре резултате у било ком спорту посебну пажњу треба да посвети исхрани. С тим у вези мора стално да држи под контролом страст стомакоугађања. Сетимо се реакције Новака Ђоковића када га је на једном прошлогодишњем турниру гледалац између поена понудио ћевапе уколико освоји ас, на шта је он одговорио: ,,Задржи их брате ти, не једем“. Знамо да тешко можемо видети узорног православног хришћанина који није успео да обузда ову страст чије је савладавање повезано и са борбом против блудне али и других страсти. Телесно вежбање спортиста и њихови строги режими исхране су једна слика како треба да се бори хришћанин на свом путу ка Царству. Узгред, оно што наш најуспешнији спортиста често истиче је неговање духовности. Након што му је 2011. године додељен орден Светог Саве Првог степена из руку Његове светости Патријарха Српске православне цркве Иринеја због учествовања у обнови храмова у његовој родној земљи изјавио је следеће: ,,Ово је најбитнија титула у мом животу, јер пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин.“ Поред тога, он је и неко ко се сваког јутра моли – ,,Захвалан сам Богу на породици, на осећањима, што се будим у великом кревету да бих видео најлепше заласке Сунца. На томе што настављам да радим на стварима о којима сам говорио, да напорно радим и тренирам, на обавезама које имам као отац и супруг“, истакао је Новак у једном интервјуу 2019. године. Без обзира да ли смо спортисти и да ли придајемо значај телесном здрављу и вежбању, треба да будемо свесни онога што спорт не може да нам пружи и што морамо потражити у нашој Светој Цркви – благодат Духа Светога, мир и живот вечни. Сви ми треба да на уму имамо речи Светог Апостола Павла: ,,…А вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњег и будућег (1. Тим, 4, 7-8).  Милош Благојевић, психолог Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. јун 2021. године

Међународни зборник радова у част митрополита Амфилохија (Радовића) и епископа Атанасија (Јевтића). Приредили Андреј Јефтић, Микоња Кнежевић, Раде Кисић, Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Подгорица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Фоча: Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву, 2021. У издању два српска богословска факултета, у Београду и Фочи, и Матице српске – друштва чланова у Црној гори, објављен је међународни зборник радова под насловом Вера и мисао у вртлогу времена, посвећен двојици блаженопочивших архијереја – митрополиту Амфилохију (Радовићу) и епископу Атанасију (Јевтићу). На 824 стране зборник обухвата 36 радова на српском, руском, енглеском, грчком и француском језику, из пера аутора који раде у осам држава. Значајан дио ових радова потекао је са скупа који је у част двојице архијереја одржан 2018. године на Православном богословском факултету у Београду. У чланцима разврстаним у седам тематских цјелина, разматран је богословски, философски, друштвени и културни допринос митрополита Амфилохија и епископа Атанасија, али и значајне теме из области у којима је овај допринос био најзначајнији: библистике, историје, филологије, литургике, патрологије, философије итд. Поред тога, зборник садржи и до сада најобухватније библиографије радова двојице архијереја, као и фото-албум са сликама из њихових живота. Поред тога што представља литерарни споменик захвалности двојици великих архијереја за њихов немјерљив допринос Православној Цркви, теологији, српској култури и науци, у зборнику Вера и мисао у вртлогу времена се по први пут анализирају и критички вреднују неки аспекти њихове мисли и дјела. Њихово разумијевање Светог Писма, приступ Светим Оцима, допринос теологији старозавјетног канона, литургици, канонском праву, философском мишљењу као искуственој метафизици, борби за очување Косова и Метохије и канонског поретка у Црној Гори – само су неке од тема које су овдје по први пут размотрене на академски начин. У том погледу, зборник Вера и мисао у вртлогу времена представља основ како за даље прослављање двојице великана Православне Цркве, тако и за студиозно изучавање њихове мисли и учинка на пољу духа и српске културе у цјелини. Извор: Епархија захумско-херцеговачка  

У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена. Ко може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта. Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста. У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности.  Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста. Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом. Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичући читаоце да дубље проникну у тајну библијских ликова жена. Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста. У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида. Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа. У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима? Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади. Свадба ова у Кани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић. Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина. О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком. На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости: „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене

Ове године је моја духовна годишњица – једанаест година од онога дана када сам се први пут причестио Светим Тајнама Христовим. То се десило када сам имао деветнаест година и то је био преломни тренутак мога живота. У то време сам био фасциниран езотеријом и водио сам ужасан начин живота. Непрекидно сам читао езотеричну литературу, слушао сам тешку електронску музику (посебно „психоделију“) и повремено одлазио на ноћне журке на отвореном које су трајале по читаву ноћ и у оквиру којих би човек падао у транс.  Управо због оваквог животног стила, таме, празнине, конфузије и пакла који је обитавао у мом срцу, налазио сам се у тешком стању, а нисам знао зашто. Био сам слеп да видим да се узрок моје духовне празнине налази у грешном животу одвојеном од Господа Исуса Христа, јер се без Њега никако не може истински бити радостан. Стога сам се молио Богу (у то време Њега сам замишљао као некакву безличну „вишу“ силу) да ме поведе ка светлости и да моје срце испуни миром и радошћу, да учини да нестану та празнина и тама које су ме мучиле. И тада сам „случајно“ набасао на дивни манастир на Бајкалском језеру. Сваке године, мој факултет је слао групу студената-добровољаца да помажу у обнови манастира током летњих месеци. Видео сам обавештење и решио сам да се пријавим. То ми је изгледало као лепо „ескивирање“ проблема у коме сам се налазио. У то време, хришћанство сам доживљавао као религију за масе којом се контролише заглупљена светина. Нисам имао представу каква се дубина учења тамо налази. Мислио сам да је хришћанство празно и формално, да је оно само спољни ритуал. Искрено, нисам ништа знао, дословно ништа о хришћанству. Био сам крштен као дете али никада нисам размишљао о својој вери, усвајајући стереотипе који су о њој владали. Био сам ужасно горд, јер сам мислио да поседујем некакво тајно знање. Упражњавао сам медитацију, јогу, астралне пројекције, бавио сам се чакрама… У стварности сам се озбиљно бавио свим овим праксама и далеко бих у њима догурао да ме Господ није зауставио. На пример, пред полазак на Бајкал, купио сам књигу Практични шаманизам. Планирао сам да постанем медијум и да до ситних детаља изучим теорију ове праксе. Езотеризам је био врло привлачан зато што видиш да постоји духовни свет, невидљиви свет духова који заиста постоје, и експериментално знаш да је могуће ступити у контакт са њима. У основи то је паганизам и окултизам, али сам био увучен у то. Узгред, треба споменути да, док је у Њу Ејџу Бог доживљаван као космички Ум, дотле су духовна бића која испуњују „космос“, и са којима се преко медијума може остварити контакт, доживљавана као личности. Сада ми је јасно да су то заправо демони: међутим, тада нисам знао да постоји светлост и да постоји тама, за мене је све било исто. Морам рећи да је ово једна од најозбиљнијих обмана јоге и свих облика езотерије. Наравно, због тога нисам ни знао да се сваки контакт са светом таме, са демонима, заврши катастрофално за свакога ко се усуди да га успостави. Сва тама коју сам тада осећао је била узрокована комуникацијом са овим светом духова злобе. То сам касније схватио, нарочито после читања изузетне књиге јеромонаха Серафима Роуза, Православље и религија будућности, која се бави овом темом. Такав је био мој став о хришћанству, међутим, када сам стигао у манастир решио сам, благодаћу Божијом, да се упознам са оним у шта хришћани верују. Пошто сам, као што рекох, већ имао разна мистичка искуства практикујући разноразне технике, решио сам да и хришћанство пробам у пракси. Био сам решен да будем отворен за све и да испуњавам све оно што хришћанство прописује. Одмах сам био пријатно изненађен са неколико људи које сам срео у манастиру и у нашем студентском тиму. У њиховим очима сам видео духовну радост и смирење које је немогуће пронаћи у езотерији. Почео сам да разговарам са њима и очи су почеле да ми се отварају. Постепено сам почео да разумевам да су они више у праву од мене. Све више и више су ме фасцинирали животи светитеља о којима сам почео много да читам, посебно су ме интересовали животи јуродивих и пустињака. Почео сам да читам о страстима и гресима и све више ме је плашио живот који сам водио. И онда, 7. јула на празник Светог пророка Јована Крститеља, током свечане литије, благодат ме је јасно дотакла, по први пут у мом животу, моје се срце истопило, и почео сам да плачем попут детета. Нисам могао да престане и сакрио сам се у грмљу да ме нико не би видео. Осећање покајања ме је преплавило и у исто време радостан осећај да постоји могућност да променим свој живот. Видео сам топлу светлост која сија на крају мрачног тунела и увидео сам да има шансе да изађем из њега. Многи хришћани су ово осетили у својим животима и разумеју о чему причам. Али, немогуће је објаснити ово искуство ономе ко није прошао кроз њега. Након неколико дана, мој пријатељ, хришћанин Василије Рулински, ми је рекао да треба да се исповедим и причестим. Никада нисам чуо за Причешће. Ипак, одмах сам схватио да то треба да урадим. Исповедио сам се и добио сам благослов за Причешће. Дакле, 13. Јула, на недељној Литургији, стајао сам пред Путиром, не знајући шта ће се десити и молио сам се: „Господе, ако је ово пут којим треба да идем, откриј ми то, а ако није, покажи ми мој пут“. Причестио сам се, удаљио се од Путира и тада ме је благодат преплавила да сам осећао невероватни физички и психички спокој, мир срца, неизрециву радост, и радосне сузе су текле са мога лица. Никада раније нисам осетио такву радост. Нисам знао шта се дешава. И тада сам у себи зачуо речи: „Ово је истина, овим путем треба да ходиш“. Знао сам да сам срео Господа и пронашао Истину. Друга особа је изашла из Цркве и наравно да је потом уследио дуги пут очишћења греха и борбе са својим страстима која се наставља и данас. Али темељ је постављен и то тако

Благи Господ нам је рекао: „Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити или у шта ћете се обући јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово“. Ово су речи које савременом човеку звуче прилично необично (да не кажем чудно). Ево ја, као родитељ и као супруг, често увиђам како ми је тешко да их испуним. Чињеница је да многи од нас имају утисак као да се бреме материјалног попело на наша нејака плећа и некада заиста све изгледа као претежак терет, и у таквим ситуацијама посматрајући себе уверен сам да огромна већина нас није способна да не буде веома забринута. Оно што најпре треба истаћи када погледамо у овај необичан Христов захтев је у ствари једно упућивање на љубав Божију. Ове речи није изговорио неко ко је некакав занесењак и неко ко је варалица већ је ове речи упутио Господ који је из љубави према нама иступио из Своје вечности, постао човек, пострадао на Крсту и Васкрсао трећега дана. Њих је изговорио Онај који нас је заволео толиком љубављу да је свој живот дао за нас. Њихова позадина су бескрајна благост и љубав Господња према нама и колико год оне необично изгледале и звучале требало би да имамо поверења у њих. У наставку Господ каже: „А шта можете учинити бринући се, да ли бринући се можете порасти?“. Помало шаљиво Господ заправо казује истину – и када нам је тешко, шта заправо можемо учинити бринући се? Онај ко је низак бринући се због тога сигурно неће порасти. Тескоба бриге једино што може учинити је да доведе до појаве болести. Наше је да радимо, да се трудимо колико можемо, јер овај Христов позив није позив на леност, и све преко тога да поверимо Господу као нашем Оцу. Стога ми се чини да се кључни садржај овог Христовог позива налази у оним речима – јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово. У последње време, будући да сам отац мале деце, све више увиђам истинитост ових речи. Јер видим колико се ја нервирам око њих, видим колико им добра желим, колико се бринем за њих, колико бих неке њихове особине мењао. У таквим тренуцима бриге за њих, када схватим да ако ја, са овако слабом љубављу, ипак толику љубав и бригу према некоме имам колика ли је тек онда љубав Оца Небеског према нама и колико ли Он више и боље зна шта је нама све потребно? На једном другом месту, када говори о молитви Господ позивајући нас да се молимо уједно нас позива и да имамо поверења у бригу Господњу за нас: „Зар ћете ви, који умете да будете зли, ако вас дете замоли за хлеб да му дате камен или ако вас замоли за рибу да му дате змију? А колико ће више дати Отац ваш Небески?“. Заиста, ако ми који итекако умемо да будемо и сујетни и увредљиви, па и зли, умемо да будемо добри према својој деци и покушавамо да им пружамо оно што им је потребно и што им причињава радост колико ће тек благи Господ према нама пројавити Своју љубав и даровати нам радост? Са вама ћу поделити једно своје искуство где се врло снажно пројавило колико Господ брине о нама. Наиме, пре неколико година супруга и ја смо уплатили летовање на мору. Међутим, петнаест дана пре одласка на летовање покварио нам се аутомобил. Испрва је мајстор рекао да ће за два до три дана поправити аутомобил, но време је протицало, ја сам га молио и убеђивао, он је обећавао и стигли смо до последњег дана пред одлазак, а аутомобил још није био спреман. Вече пре тог дана сам у једном озбиљном тону љутито саопштио мајстору да аутомобил мора бити поправљен до 2 сата тог последњег дана. Устали смо ујутру и почели смо да пакујемо ствари као да ће аутомобил бити спреман. Негде око 11 часова све је било спремно и остало је да чекамо; ја сам га позвао, али се он није јављао на телефон. Претпоставио сам да се бави аутомобилом и да ће се ускоро јавити да нам саопшти да је аутомобил поправљен. Но време је протицало и он се није јављао и све је било извесније да ће нам плаћено летовање пропасти. У један сат после подне уследио је позив са непознатог броја телефона. Обрадовали смо се, међутим испоставило се нас зову из Поште и да је за нас приспела један пошиљка. Били смо изненађени и поштар је стигао носећи један повећи пакет. Када смо га отворили испоставило се да су то сабране беседе једног професора и свештеника (о- Александра Шмемана) које смо и сами желели да купимо. У ствари, један наш пријатељ је знао колико желимо те књиге (које притом нису нимало јефтине) и купио их је за нас и послао (оне су могле стићи и сутрадан када би ми већ били на мору, али су стигле баш тада када смо заиста били веома утучени, у прави тренутак). Но то није крај, након неколико минута уследио је позив једног другог пријатеља (уједно и свештеника) који ми је (премда му претходно нисам ништа говорио о нашим невољама са аутомобилом и морем) рекао да су он и његова супруга решили да нам позајме своја кола и да се ништа не бринемо. Можете само замислити колико смо били дирнути оваквим обртом ситуације, оваквом љубављу ових људи према нама, и љубављу и бригом Божијом која се преко тих дивних људи према нама пројавила. А у тим тренуцима агоније (могу слободно употребити ову реч јер је нама тако изгледало) чинило се да су нам „све лађе потонуле“. У тим тренуцима „агоније“ сам говорио себи ове Христове речи о томе да се не треба бринути, и захваљивао се Богу на тој невољи, а у ствари, у себи сам се веома бринуо и заправо нисам имао поверења у Господа. Но, нажалост, ни овај догађај ме није много поучио, јер и после њега када год ми се деси нешто што не сматрам добрим за нас, одмах потонем у забринутост место да се покушавајући да решим проблем безбрижно препустим благости Господњој да ме води

Желео бих да кажем нешто о томе на који начин увече, када један већ завршен, можемо да станемо пред своју савест, пред Бога и пред живот пре него што ступимо у ноћ, у несвест, пре него што утонемо у сан. Дан који нам је био дат ми смо испунили свим оним за шта смо били способни, у овај дан смо унели добро и зло, нешто смо унаказили или смо неку лепоту унели у њега. Неким људима смо причинили радост, некима тугу. Једнима смо помогли, друге смо повредили. И она снежна равница која је лежала пред нама у току дана сада је обележена нашим траговима. Можемо да погледамо и да видимо кривине нашег пута, зато што ретко који пут бива прав.     Дакле, пре него што станемо пред Бога треба да станемо пред своју сопствену савест и да поставимо себи питање: „Шта сам учинио од овог дана и шта сам у току овог дана учинио за себе? Да ли сам постао племенитији, да ли сам постао достојнији свог имена човековог? Или сам, напротив, понизио себе и осрамотио се? „Да би се ово урадило треба сести и размислити, треба размислити поштено, треба размислити онако како човек понекад размишља пред смрт, зато што нико не зна хоће ли устати из постеље или не. Ми тонемо у сан, али можемо и да се никада не пробудимо на земљи. Наше очи ће се можда отворити за вечност када већ постане касно да размишљамо о томе шта је требало учинити. Тада ћемо морати да станемо пред Бога у вечности са садржајем целог свог живота. Нека, дакле, свако размисли: Какви бисмо били пред својом савешћу када би знали да је време да умремо, да ће у року од неколико минута живот проћи и завршити се и да имамо ових неколико минута, а можда сат или пола сата да изгладимо све што може да се изглади, да исправимо све што може да се исправи, макар у намери, макар да душом викнемо онима које смо увредили: „Опростите!“ – или онима које смо дубоко волели: „Збогом!..“ Ово је врло важно зато што пред Бога треба стати искрено, не можемо да се играмо жмурке са Богом. Дакле, стани пред своју савест и постави себи питање: „Шта сам учинио од данашњег дана, од сваке околности, од сваког сусрета? Шта сам урадио на себи?..“ Анализирајући себе на овај начин видећеш и добро и зло, често ће то бити мутно. Није да је нешто веома зло, него управо мутно – добра намера помешана са лошим поступком, да ли због кукавичлука или због лењости, или заборавности, или зато што је било саблажњиво поступити другачије од онога како је дошаптавала савест. Размисли о свакој ствари. И покај се… И друго: треба себи да поставимо питање: Данашњи дан је завршен, анализирао сам га, извршио над њим поштен и темељан суд, а да ли желим да станем пред Бога? Хришћанин ће на ово у већини случајева одговорити: „Како да не! Наравно да желим…“ Не, није обавезно да желиш. Често се дешава да само из осећања дужности и због савесности дан завршавамо молитвом, стајањем пред Господом. А шта се дешава после тога? После тога се човек враћа свакодневници, помоли се, легне да спава, али уместо да спава лаћа се књиге, и ако буде искрен вероватно ће приметити да га књига занима више него што је чезнуо за Богом, а то је страшно. То стварно показује колико смо далеко од духовног здравља, од целовитости о којој сам прошли пут говорио. Како је то могуће? Међутим, то се стално дешава. Размислите: Зар нам се то не дешава, зар се не догађа да нас нешто привлачи више од наше жеље да сретнемо Живог Бога… Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. мај 2021. године  

Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач и аутор: протојереј-ставрофор Милић Драговић. Стара црква, Ужице, 2021. Поводом јубилеја, три стотине година ужичке Старе цркве, уприличен је Летопис Старе ужичке цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка, 1721–2021. Приређивач књиге је протојереј-ставрофор Милић Драговић, а издавач je ужичка Стара црква. Структуру Летописа чине садржаји који говоре о културно-историјским приликама и балканско-оријенталној архитектури Ужица, о предању и историјским чињеницама о постанку Старе цркве, о њеној архитектури и обнови, о прошлим временима и праву на подизање православних богомоља као изразу турске дипломатије, о првом помену Цркве, о њеним ктиторима, богословско-пастирској делатности, знаменитостима, звонику, иконографији, богослужбеном простору. У завршном делу књиге истакнути су важни догађаји црквеног живота и драгоцени подаци из Летописа ужичких цркава о Старој цркви. У последњем поглављу  дат је кратак историјат и преглед eпархије жичке. Фотографије Старе цркве  из различитих временских периода затварају ову књигу. У  редовима Прослова, на почетку књиге, отац Милић се обраћа својим читаоцима и указује на намеру објављивања овог рукописа. „Овај Прослов је и хроника и летопис, запис и доказ да смо били, да јесмо и да ћемо бити такви какви смо. Ово је људски покушај и мали допринос, како бисте и ви, очима Истине, видели нас и наш град. Вера и жеља Литургијске заједнице Цркве Христове при храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, која данас борави у граду Ужицу, почива на Преображењу Господњем, реалној могућности да уз помоћ Божију можемо своју вољу усагласити са вољом Божијом, да опет и опет можемо открити вечни смисао постојања света и човека. Сасвим сигурно можемо разумети, како смо од Бога створени различити, а да то није и не сме да буде извор наших вечних сукоба, него разлог више да живимо заједно и да у нади очекујемо обећано непролазно Царство Божије“ (цитат из књиге, стр. 12) . Приређивач се служио публикованим истраживањима више аутора, што је доказ о озбиљном приступу изради ове књиге. Грађа за Летопис је аутентичан и драгоцен материјал о историјском развоју друштвених прилика и црквеном животу у Ужицу, а однос приређивача према избору расположивог материјала и начину обликовања садржаја показује племениту идеју, поштовање туђег рада, високу професионалност и умеће за складну и лепу мисао. Централни мотив на коме почива идеја Летописа јесте време настанка Старе цркве, по предању и чињеницама, а све остало јесте прича о развоју и аутентичном животу Цркве у временима искушења и подвига. Истакнуто је да теза о 1721. години, као времену настанка Старе цркве, почива на два документа – „први је Летопис Црквене општине ужичке у коме се у краћем излагању о историјату овог храма помиње 1721. година“, а  „други документ је копија цртежа по Каницу  Цркве Светог Марка, од стране Бирбаума Курта,  која се чува у Историјском архиву у Ужицу“ (цитат из књиге, стр. 65). Приређивач се позива на документарну грађу, истиче ауторе и њихов предан рад, даје своја запажања и утиске о протеклим временима, повезује прошлост и садашњост, предање и чињенице, указује на заслуге појединаца у животу ове светиње, подсећа и на развој духовног живота Црквене заједнице од тренутка када је постао старешина Старе цркве, 2005. године, осврће се на време реконструкције храма, на потешкоће у извођењу грађевинских радова. Поглавље Богослужбени простор Цркве Светог Марка је право поетско место књиге. „Спасење природе је одговорност сваког конкретног човека, јер је човек оприсутњење Бога у космосу — потенцијално обожење космоса у Христу. И тако, док је већи део природног простора који покрива градско насеље затворен бетонским конструкцијама и асфалтним путевима — не као да смо неговатељи и саствараоци природе, већ корисници и паразити, важан део богослужбеног простора Маркове Цркве представља двориште, које својим зеленилом чини оазу у свом окружењу. Богатство биљних врста подсећа на едемско окружење, указујући на есхатолошку природу нашег Сабрања — пијење са река што теку из Новог Едема“ (цитат из књиге, стр. 92) . У тешким данима епидемије која је „заробила“ цео свет, ове речи звуче као добра идеја да човек преиспита своју улогу, ослободи своју мисао и срце и да освести да је оздрављење душе и тела у природи и у хармонији са Божијим заповестима. У овом поглављу посебна пажња посвећена је дворишним симболима: стари звоник, стари споменици и стара липа. Сваки од њих има своје место и своју улогу у животу Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка. „Стара липа на источној страни шаље поруку свету да су стигли плодови Дрвета Живота. Христос је Ново Дрво Живота, које у древном Рају човек није познао, али које ћемо препознати у будућем Рају, јер ће се савити гране Дрвета, нудећи нам плодове које око људско није видело, и људска уста нису искусила. Спустиће се крошња његова међу нас, јер ће нас познати као оне који смо одувек јели воћке, које су нам нуђене још док је трајао свет страдања и умирања. Својом старином нас липа упућује да мислимо на шансу коју је Адам испустио, када је одбацио старо Дрво. Но, старина ове липе упућује и да гледамо у оно што ће се збити, јер је засађена пре многих генерација, и многе људе је надживела — бесловесно нам говорећи: „Не уздајте се у овај живот, јер је пролазност његова особина. Спасите овај живот чинећи га животом Божијег Царства, које ће се ускоро остварити“ (цитат из књиге, стр. 92) . Живот Старе цркве, поред редовног богослужења и активног духовног присуства у  градским дешавањима, што је и њена мисија, обогаћен је предавањима теолога, академика, књижевника, духовним програмима, поклоничким путовањима, душекорисним садржајима на друштвеним мрежама (сајт, инстаграм), часовима веронауке, наступима у медијима, хуманитарним активностима. У Летопису постоје и скромни записи о томе; живот Старе цркве је веома интензиван и садржајно богат и то је материјал за посебну књигу. Ово је трећа књига коју објављује Стара црква и коју ствара и приређује отац Милић, уз благослов Жичког епископа, на духовну корист свима који воле Реч и од значаја за све будуће истраживаче овог краја и богослужбеног живота Старе цркве и једног времена. Странице ове књиге писане су са љубављу и са љубављу предате читалачкој публици, на радост и духовну корист. Верујем да ће  речи Летописа, као својеврсног симбола једног времена, позивати на саборност

Данас је у црквама једно посебно славље јер се сећамо највећег чуда које је Господ учинио: васкрсења Лазара, пријатеља Христовог  како га је Христос сам називао. Када су његове сестре послале људе да Га обавесте да је онај кога Он воли умро, Господ је рекао онима око себе, помало тајанствено, да је Лазар заспао, али да идемо да га пробудимо из сна. Ученици испрва ово нису разумели  и онда им је Господ отворено рекао да је Лазар умро. За свакога од нас је поучно то што Господ није журио када је чуо да је Његов пријатељ болестан. Чак се и обрадовао што није био тамо када се смрт десила, јер Господ све у Својој вечности зна. Он се стара о спасењу људи, некада допушта и понека искушења и ране па чак и смрт. Но, он једино жели да нас поведе са Собом на висину – у вечни живот, да задобијемо љубав божанску којом је свет створен и којом постоји. Стога Он не жури, и када стигне сачекала Га је Лазарева сестра са, помало прекорним, речима: „Да си био овде не би умро брат мој“. Господ није журио, и допустио је да Лазар умре како би показао ово велико чудо у тренуцима када је Лазарево тело већ почело да пропада, како би се сви уверили да се смрт заиста десила, да Лазар није заспао већ да је заиста умро. Слично томе, када је Господ васкрсао кћер старешине синагоге, постојало је сведочанство да је она умрла, јер када је Господ рекао да она спава и да није умрла, многи су му се смејали, јер је било извесно да је већ мртва. А овде имамо још и веће сведочанство које су нам пружиле саме Лазареве сестре. Када је Господ заповедио да склоне камен са уласка у пећину у којој се налазило тело (са гроба), оне су се супротставиле рекавши да је тело већ почело да заудара јер је већ био четврти дан. Али нико се није усудио да не послуша, и ова заповест Божија је испуњена. И онда се Господ обратио умрломе: Лазаре, изађи. И умрли човек је чудесно изашао из пећине. Господ је чудесно васкрсао човека који је био обавијен погребним повојима и чије је тело почело да се распада. Знамо да мозак тренутно губи своју способност да функционише, дословно за свега неколико секунди, али да неки други органи настављају да делују, а коса чак и расте. Али ово је већ четврти дан , тело је већ отпочело да се распада, но Реч Господња је извршила највеће чудо. Господ је пројавио Своју љубав и Своју силу, јер је свет створен Божијом силом и Божијом љубављу. Свет је створен ни из чега, тј. слободно можемо рећи да је створен из Божијег свемогућства, јер нема ничега што постоји а да није настало Његовом Речју. И овде поново чујемо реч тог истог Створитеља, јер је читав свет створио Христос Син Божији: Лазаре, изађи. Данас се сећамо Васкрсења Лазаревог, а сутра ћемо славити Улазак Христов у Јерусалим (у народну знан као Цвети). Заправо, овај улазак, тако узвишен, диван и значајан је једна велика почаст упућена Христу због овога чуда. Јер су многи људи поверовали у Њега да је Месија, те су изашли пред Њега и поклонили му се као цару бацајући своју одећу и цвеће и гране од палми како би показали своју веру у Месију који долази. А он долази на својевољно страдање. Да ученици не би посумњали Господ се преобразио пред њима на планини како би оснажио њихову веру да је страдање које му следује прихватио својом вољом. Неколико пута им је говорио о Васкрсењу, али још увек они то нису успевали да схвате. Знамо да је Господ волео Лазара и његове сестре Марту и Марију. И као што знамо, Марија је помазало ноге Христове са драгоценим миром, што је у ствари био чин љубави и посебна припрема за погреб Спаситеља. Зашто је Господ волео Марту, Марију и Лазара? Наравно, због чистоте њихових срца  и због вере у Њега. Они заиста сведоче ову веру, премда се вера још треба оснажити, јер се жале да Господ није био са њима када им је умирао брат: „Да си био овде мој брат не би био мртав. Али знам да што год заиштеш од Бога, да ће ти дати Бог“. Очигледно је да њена вера још није савршена. Али јој Господ каже: „Твој брат ће васкрснути“. А Марта му одговара: „Знам да ће васкрснути у последњи дан када буде васкрсење“. И Господ јој каже: „Ја сам васкрсење и живот; онај који верује у мене, ако и умре живеће“. Треба да се увек сећамо ових речи. Јер лукави нас увек збуњује разним помислима и страховима. И Марта одговара: „Господе, верујем да си ти Христос, Син Божији који долази на свет“. Ово исповедање, верујем, је темељ љубави коју је Господ пружао овим људима. Ово се може применити на свакога од нас. Уколико у нашим душама постоји таква вера у Христа Спаситеља онда ће нас благодат Божија додирнути и Господ ће нам дати знак Своје љубави и десиће се чудо васкрсења наших душа у вечни живот, премда Он неће пожурити као што није журио да васкрсне Лазара. Он нам пружа извесну дозу времена да се спремимо за ово чудо. Све у своје време. Немој да се жалимо на Господа у нашим молитвама. Господ их чује чак и пре него што му се обратимо. Али све у своје време. Важно је да Богу оставимо простор да Он слободно дела, да му не намећемо своју вољу у погледу тога како да нас спасе, већ да верујемо да у свему томе што се дешава делује и Он и да је читав свет створен да би се спасли они који желе да буду спасени. Свима нама желим да будемо међу онима који ће одговорити на љубав Божију и који ће превладати страх од смрти и који ће вером у Васкрсење Христово ући у Царство Божије. Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 23. април 2021. године

Пост неминовно подразумева уздржање и премда је већ много речено и вероватно ће још много више бити речено о чињеници да „гастрономска“ компонента поста није главна ствар везана за пост, и свакако није једино што пост означава, то је ипак нешто што постоји и што се не може заобићи. И ова тема готово незаобилазно изазива полемике. Неки сматрају да је у посту све у уздржању „по Типику“, и наравно греше, док други насупрот њима сматрају да уздржање уопште и није битно, и они наравно греше. Неки  прорачунавши своју снагу без да узму у обзир стање свога тела покушавају да посте најстриктније могуће извршавајући све прописе Типика и као последица тога завршавају у болничкој постељи. Други, који су изузетно здрави  и који поседују велику физичку снагу су сасвим уверени да никако неће преживети пост уколико не добију дозволу да могу да употребљавају млечне производе. Заиста, истинита је она јеванђелска реч: „Није човек ради суботе, него субота ради човека“ (Мк 2, 27). У истом смислу, није човек поста ради, већ пост је ради човека. Дакле, када постимо треба да следимо царски, тј. средњи пут: Не узимати на себе претежак терет, не постити више од онога што тело може да издржи, али у исто време не заборављати да пост од нас захтева подвиг – потчињење тела у ком заиста морамо осетити тескобу, у противном из чега се састоји наш подвиг? Уверен сам да је, колико год разумно поступали, најисправније да приликом припреме за пост консултујемо свога духовника, у вези било чега, па и у вези гастрономске стране поста. Зашто је уздржање толико важно? Човек природно тежи ка лепом и добром животу. Али у нашем стању палости, појам о томе шта је то добар живот је темељно изобличен и најчешће за добро сматрамо оно што заправо представља задовољавање наших страсти – можда не толико очигледно и сирово, али суптилно и скривено. Међутим, све је повезано и уколико се не трудимо да посечемо своје страсти  природно ћемо остати без одбране и пред неком другом страшћу. У том смислу, уздржање од хране представља својеврстан темељ – то је одбацивање онога што нам причињава задовољство. Управо ово одрицање – вољно и неизнуђено – је оно што нам помаже да макар мало оснажимо своју вољу, и са једне стране, нам показује колико зависимо од свога тела и његових жеља, а са друге стране нам омогућава да значајно смањимо зависност од тих жеља. Особа која пости, због Бога и због своје духовне користи  се одриче онога што јој причињава задовољство; она се одриче онога без чега може живети али и без чега јој је тешко живети. И притом то не чини својевољно, већ из послушности према Цркви, покушавајући, колико је то могуће, да се што више приближи испуњавању захтева Типика. Чинећи овако она онда може по речима псалмопевца да каже: Господе погледај на моје смирење и на труд мој; и опрости ми сагрешења моја (Пс 24, 18). Наравно, не треба се само скрушити пред заповешћу Типика  већ треба и о свом посту да се смирено мисли – да се буде свестан да то и није нека врлина, већ да је природно да онај који је грешан поступа тако. Међутим, да ли се уздржање односи само на храну? Наравно да не. Савремени човек је превасходно потрошач. Дух конзумеризма је дубоко продро у наша срца. Уздржање је најбољи начин да објавимо рат конзумеризму. Истјазавање свога тела у храни је нешто што има своја ограничења. Вероватно се већина сећа приче о Насрадин Хоџи о томе како је хранио своје магаре учећи га да не једе: Насрадин је свакога дана смањивао количину хране коју је давао магарцу све, док на крају, није ушао у шталу и затекао како магаре мртво лежи на тлу. Али у уздржању од претераног конзумеризма, а то не може штетити, имамо заиста широко поље за подвиг. Ево неколико примера: Свако од нас, чак и они који нису нешто речити, чинимо многе грехе својим језиком. Некада једноставно причамо сувише, непотребно и без смисла. Уколико бисмо се одлучили да макар мало постимо од непотребне конверзације, уколико се одлучимо да не говоримо непромишљено и да не оговарамо и не осуђујемо, задобићемо велике дарове, и такво уздржање ће заиста бити вредно хвале. Толико непотребних информација свакодневно конзумирамо! Оне се уливају у нас у једном неконтролисаном таласу преко ТВ екрана, преко компјутера, преко друштвених мрежа, преко радио пријемника, укључујући и оне у аутомобилима. Ми смо преоптерећени тим информацијама; наш нервни систем не може издржати толику пуноћу стимулација. И Реч Божија, толико неопходна нашим душама, ишчезава у овом мноштву вести, прича, гласина, разноразних видео записа и фотографија, попут семена из Јеванђелске приче које је пало у трње. Самим тим је јасно да је рестрикција информација, контрола над њима, „информациони пост“ обавезан  подвиг поста, и да без њега не можемо ништа постићи. У данашњој стварности постоји феномен који називамо шопинг. Нешто не ваља, неки проблем нас тишти, нашем срцу је тешко – шта чинити у таквој ситуацији? Па наравно – `ајмо у шопинг! Шопинг нас орасположи, поправи наше расположење, повећава нашу виталност, помаже нам да заборавимо потешкоће и конфликте, и чини нас срећним, јер се надамо бољем, све док поново не постанемо малодушни и не осетимо да је дефинитивно време да поново пођемо у шопинг. Уздржање од скупе и непотребне куповине и шопинга као вида забаве је најзначајнија духовна вежба за савременог човека. Радећи на овоме снажи се воља, спречава се нови разлог за малодушност (јер шопинг изискује доста новца) и евентуално се формира уштеђевина која се може употребити на оно што нам је засита потребно. Верујем да свако може постићи ово уколико пажљиво мотри над својим животом. Овакво уздржање пружа души снагу  и слободу и омогућава нам да стварност сагледамо на један потпуно другачији начин. Наравно, ово је само почетак ослобађања малог делића свога срца за оно чиме срце заиста треба да буде испуњено; за духовни садржај који је истински живот. Ово је први и најважнији плод исправног и разумног поста. Игуман Нектарије Морозов Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 16. април 2021. године