Category: Издања

Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних  портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИКАКО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Комшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“ Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног. Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји  ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен? Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш  народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима. Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините. Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“

Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако

Православна Црква се са брижном љубављу стара о свима вернима. На сваком литургијском сабрању Црква пригрљује сву пуноћу Цркве, све животне околности хришћана. Молбе које се узносе , не узносе се само за присутне, већ и за оне који, не својом вољом, нису дошли на литургијско сабрање. Оправдани разлози не могу бити ништа друго до животне околности у којима се људи свакодневно налазе.   У наше време живот нам се у великој мери разделио да све мање схватамо шта је то богослужење Цркве. Сматрамо да је литургијско сабрање неки посебан случај, само одређеног дана и часа, изван осталог нашег живота. Многи, ако не  доспевају дотле да кажу да је Литургија Цркве ,,споредна ствар“, верују и говоре да то није ,,њихова“ ствар. Тако молитва и Литургија, вера и исповедање, бива некакав посебан ,,случај“ живота њиховог, попут свечаног одела, које облаче два-три пута годишње. Црква и Литургија у наше време постају затворена сфера у нашем животу, издвојена и индивидуална ствар, која, може бити, нема додира и везе са осталим околностима нашег живота. По свему судећи овакво мишљење веома је погубно по хришћане да Литургију и Цркву сматрамо као нешто што није наша лична ствар. Из уста многих хришћана чуће се како Црква треба да постоји и да је корисно свештеници да служе али нисмо помислили ко је то Црква и са ким ће свештеници служити. Речено се догађа зато што сматрамо да је Црква нека служба, која у свом сектору пружа добро и корисно дело. Међутим, када кажемо Литургија, мислимо на опште дело Цркве, које је Божије дело народа за народ. И када опет кажемо народ, не говоримо то као многи који неодређено и лажно вичу за народ, и у име народа, већ мислимо на народ Божији, Цркву, која је у свом најсавршенијем изразу Света Литургија. Црква, дакле, и Света Литургија, нису издвојене животне сфере у животу хришћана, него су ти сами хришћани, заједница верних, у Христу и са Христом, прави и целовити људи, са својим делима и преокупацијама, са потешкоћама и животним околностима, са својим радостима и тугама, сиромаштвом и  болестима и са свим оним са чиме се људи срећу у животу. Све то повезано је у једно јединство, једну свезу и силу, једно дејство и службу – Богослужење, које држи човека усправним у животу и управља га на путу његовог овоземаљског и вечног назначења. Та богодана свеза и сила је вера наша у Христа, коју имамо као Црква, заједничка мисао и расположење коју живимо на нашем литургијском сабрању. Та вере и мисао и воља није само за поједине околности, већи за читав наш живот, за сво време и сва стања нашег овдашње живота, а такође и вечног. Потврду ових речи управо нам говоре и речи молитве које се на свакој Светој Литургији изговарају: ,,За оне који плове, путнике, болеснике, паћенике, сужње и за спасење њихово, Господу се помолимо“. Многи од наше браће и сестара који нису са нама на литургијским сабрањима јесу они који путују морем и копном, болесни и они који пате од дугогодишњих болести; то су и сужњи и затвореници, ма из ког разлога, то су сви оправдано одсутни, који желе али не могу сада да буду заједно са нама. Никога од њих ми не заборављамо, него се молимо да их сачува и заштити Бог и Спаситељ наш Господ Исус Христос. Када кажемо: ,,…за спасење њихово“, не мислимо само да се они који сада путују врате здрави својим кућама, и да болесни и немоћни оздраве, и заробљеници да се ослободе, него и да буду спасени, тј. Да и они имају исто што и ми, који се молимо на Светој Литургији и причешћујемо се телом и крви Господа Исуса Христа ,,на отпуштење грехова и на живот вечни“. Шта ли се пак збива са онима који неоправдано нису сада на нашем литургијском сабрању? Шта бива са онима који, док Црква наша богослужи, седе у кафанама? Са онима који, док Црква слави Божић и Васкрс, журе и гину на путевима? Са онима док Црква звоном позива на свештено сабрање иду на планине и мора. Не говоримо пак овде о онима који су сами себе одсекли од Цркве, већ о онима који кажу да су хришћани и, упркос томе, не познају и не желе да упознају Цркву. О онима који се сећају своје вере и чувају је само за нечију или своју сахрану, и не знају да вера живи у литургијском сабрању и Причешћу Цркве и да је она свечиста вода живота у човеку , која га напаја и држи живим, да се не би осушио и умро у безводности и сасушености овога света. Сваки верујући да би био верујући дужан је да буде у Цркви, а Црква је литургијско сабрање. Црква наравно не пренебрегава животне околности, зато никада не оставља изван сабрања оне ,,који оправдано“ одсуствују, за које се и моли: ,,За оне који пллове, путнике, болеснике, паћенике, сужње, и спасење њихово“. Амин. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“  петак, 9. јул 2021. године         Ђакон Михајло Живковић

Пре пет година, супруга мог доброг пријатеља, Вероника, је преминула. Тек на пету годишњицу њене смрти Иван ми је испричао задивљујућу причу о њој на самртној постељи, о томе како је она умирући примила православно Крштење, исповедила се и Причестила. Ево његовог описа тог догађаја: „Вероника је одрасла у породици комунистичких вођа, тако да се за њу може рећи да је била представник привилеговане комунистичке омладине. Њено понашање је, међутим, сасвим било у супротности са предрасудама о деци вођа комунистичке партије.     Вероника је била нежног срца, осећајна, никада „није дизала нос“, и увек је била прва када је некоме требало помоћи. Можда ће неко рећи да је њој било лако да буде таква када је увек имала све шта јој треба и када су јој образовање и каријера били одређени већ самим рођењем. Било како било, Вероника је увек бринула о другима, пружала своју помоћ свакоме, ко год да је тај други, да ли близак пријатељ, даљни рођак или потпуни странац. Сећам се како је, на трећој години студија, управа факултета планирала да избаци једног студента зато што је у амфитеатар ушетао током испита из Марксизма-Лењинизма на „Лењинов начин“, тј. идући два корака напред, а један уназад. Један од професора је ову шалу доживео као личну увреду и политичку провокацију. Ово је било раних осамдесетих, пре „перестројке“. Професор историје комунизма је зауставио испит и отрчао у канцеларију декана! Касније је парафразирао добро познати цитат на следећи начин: „Данас се смеју Лењину, сутра ће издати отаџбину“. Вероника је отишла да разговара са професором уверавајући га да је њен колега заправо креативна особа која се бави позориштем, да је посвећени члан комунистичке омладине, и да је њен добар пријатељ. Вероника је била спремна да укључи и своје родитеље у причу и да на тај начин спречи избацивање овога младића. Међутим, оно што је најзанимљивије – њен колега са студија уопште није био њен пријатељ, чак се нису ни познавали нити ју је он замолио за помоћ. Прича је имала срећан крај јер младић није био избачен са факултета. Било је периода када сам јој говорио: „Успори мало! Хајде најпре да нашу децу изведемо на пут, а онда ћемо почети да спасавамо свет“. Али моја жена није могла да прихвати такав приступ. Њена доброта је била заиста посебна. Једном нас је нека жена, пријатељица наших пријатеља, зауставила на улици. Са сузама у очима се жалила како је њен тринаестогодишњи син (вршњак наших близанаца) упао у лоше друштво и чак је дошло дотле да има посла са полицијом. Питао сам Веронику: „Шта тачно та жена тражи од тебе? Да ли те је замолила да и ти узмеш учешће у васпитавању још једног незрелог детета?“ Мислио сам да ће је мој хумор зауставити. На крају крајева шта смо уопште и могли учинити у таквој ситуацији? Нисмо били блиски са том несрећном женом, а још мање са њеним сином. Али Вероника је пронашла начин. Не знам како је у томе успела, али убедила је тог неподношљивог тинејџера да оде на часове бокса. Пре тога наговорила је тренера да га прими на часове и да брине о њему. Рекла му је: „Можеш спасити овога дечака ако покажеш мало бриге према њему!“ И одмах је било плода њеном труду. Младић је од тада почео да помаже својој мајци око куће, почео је да чита и пронашао је нове другаре. Могу испричати много оваквих кратких прича. Али сав проблем је био у томе што је Вероника упркос свом нежном и добром срцу била неверујућа. Она је веровала да је Црква са својим молитвама заостатак из прошлости, и да је вера у Бога нешто што је предвиђено само за неписмене старице. Сматрала је да свака образована особа добро зна како да буде морална, како да поштује друге, како да помаже људима, како да добром надилази зло… Умела је да каже да само људима који нису упознати са класичном књижевношћу и са музиком, а који се према другима лоше односе треба рећи да ће их Бог казнити. Ни ја нисам преко ноћи постао хришћанин. Ступање у црквени живот уопште није било лако за мене. Али Вероника није уопште хтела да чује за Крштење, за  Свето Причешће. Поштовала је мој избор и никада није негодовала због тога што постим, што се спремам за Свето Причешће, али ми је рекла да у Цркву неће ићи. Објашњавала је то овако: „Моји родитељи су идеолошки били комунисти, веровали су у оно о чему се причало на партијским састанцима. Никада се нису шепурили својим чланским картама. Како се онда могу крстити? Тиме ћу издати њихове погледе и њихове принципе! Одгајали су ме у Марксизму, и знам да је сам човек архитекта своје среће и судбине“. Често смо о овоме расправљали. Покушавао сам да јој покажем пут ка вери. Једном смо ишли у Свету Земљу, у Јерусалим. Испрва је рекла: „Чини ми се као да је време стало пре неких две хиљаде година. Нема никакве буке или гужве“. Али на крају је рекла да је то било само туристичко путовање. Коначно долазимо до суштине приче. Вероника се озбиљно разболела – дијагностификован јој је канцер. Моја супруга је била оперисана и канцер се тренутно повукао. Након тога је опет кренуо да се враћа, па је опет била подвргнута операцији: Јадна моја супруга, прошла је кроз много тога и никада се није жалила и никада никога није кривила. Имунитет јој је ослабио, добила је упалу плућа и када су ми лекари рекли да никада више неће напустити болницу њено тело више није имало снаге да се опорави. Вероника је била у несвести неколико дана пре упокојења. Скоро свакога дана сам одлазио да се молим пред  чудотворном Владимирском Иконом Богородице. Знао сам да Вероника умире и молио сам се Мајци Божијој да чудесно уреди Крштење за моју супругу, да умре као хришћанин. Након неколико дана добио сам позив из болнице у ком су ми саопштили је дошла к свести. Одмах сам отрчао к њој. Смешила ми се и замолила ме да позовем свештеника да је крсти. Брзо сам нашао свештеника, Вероника је крштена, исповеђена и причешћена. Пре

Сви знамо за чувену латинску изреку ,,У здравом телу здрав дух.“ Претходних дана често ми се јављала у мислима чинећи да се запитам на који начин би као православни хришћани требало да се односимо према свом телу (храму Духа Светога) у контексту физичког вежбања и бављења спортом. Физичко вежбање и бављење спортом по себи не може бити ни лоше ни добро. Од онога који вежба зависи да ли ће му служити на корист или на штету. У тексту ће бити речи само о добрим странама. За нас православне је важно да телу посветимо довољно пажње не само да бисмо били физички здравији већ и духовно. Да бисмо дошли до цркве потребно је да ходамо, на Светој Литургији стоји се дуже од сат времена, потребно је и да се поклонимо, понекад и да клечимо. Ништа од тога не бисмо могли уколико имамо проблема са кондицијом, кичмом или нас просто услед неактивности боле ноге. Често се говори о томе да се човек данашњице много мање креће него раније. Посебно људи у граду од којих многи раде у канцеларијама, седећи за рачунарима. Физичко вежбање и спорт помажу да се барем део психолошке напрегнутости, брига и страхова смањи. Психолози су показали да бављење спортом смањује ниво кортизола, хормона стреса. Људи који су стекли навику да се редовно баве спортом истичу да им то помаже да се боље концентришу и онда када нису физички активни. У данашње време много је ствари које утичу на губитак концентрације која се тешко стиче а врло лако губи. Паметни мобилни телефони који нам служе да се повежемо на друштвене мреже, читамо разноразне вести и трагамо за различитим информација знатно оштећују пажњу и концентрацију. Процеси који се тада дешавају у мозгу потпуно су супротни онима који се активирају када читамо књигу или смо дубоко посвећени некој активности. Не треба ни помињати колико је важна концентрација приликом молитве када нас демон највише искушава. Да бисмо били успешни у неком спорту потребно је да развијемо исте оне особине које су нама као Хришћанима битне у духовном узрастању. Важна је упорност, вредан рад, константно вежбање и поправљање резултата, дисциплинованост, поштовање и слушање тренера, па чак и агресивност у позитивном смислу. Посебно је у колективним спортовима важно заједништво, сарадња, међусобно поштовање. Бавећи се спортом можемо упознати своје мане које такође путем спорта треба да преображавамо у врлине. Занимљива је прича оца Воја Билбије, некада веома доброг каратисте који је, чини ми се у разговору са једним духовником изјавио како би желео да живот настави у Африци где ће ловити лавове на шта му је духовник одговорио да треба да се посвети вери и лови своје мане што је знатно тежи посао који је отац Воја прихватио. Неко ко жели да постигне добре резултате у било ком спорту посебну пажњу треба да посвети исхрани. С тим у вези мора стално да држи под контролом страст стомакоугађања. Сетимо се реакције Новака Ђоковића када га је на једном прошлогодишњем турниру гледалац између поена понудио ћевапе уколико освоји ас, на шта је он одговорио: ,,Задржи их брате ти, не једем“. Знамо да тешко можемо видети узорног православног хришћанина који није успео да обузда ову страст чије је савладавање повезано и са борбом против блудне али и других страсти. Телесно вежбање спортиста и њихови строги режими исхране су једна слика како треба да се бори хришћанин на свом путу ка Царству. Узгред, оно што наш најуспешнији спортиста често истиче је неговање духовности. Након што му је 2011. године додељен орден Светог Саве Првог степена из руку Његове светости Патријарха Српске православне цркве Иринеја због учествовања у обнови храмова у његовој родној земљи изјавио је следеће: ,,Ово је најбитнија титула у мом животу, јер пре него што сам спортиста, ја сам православни хришћанин.“ Поред тога, он је и неко ко се сваког јутра моли – ,,Захвалан сам Богу на породици, на осећањима, што се будим у великом кревету да бих видео најлепше заласке Сунца. На томе што настављам да радим на стварима о којима сам говорио, да напорно радим и тренирам, на обавезама које имам као отац и супруг“, истакао је Новак у једном интервјуу 2019. године. Без обзира да ли смо спортисти и да ли придајемо значај телесном здрављу и вежбању, треба да будемо свесни онога што спорт не може да нам пружи и што морамо потражити у нашој Светој Цркви – благодат Духа Светога, мир и живот вечни. Сви ми треба да на уму имамо речи Светог Апостола Павла: ,,…А вежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњег и будућег (1. Тим, 4, 7-8).  Милош Благојевић, психолог Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. јун 2021. године

Међународни зборник радова у част митрополита Амфилохија (Радовића) и епископа Атанасија (Јевтића). Приредили Андреј Јефтић, Микоња Кнежевић, Раде Кисић, Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Подгорица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Фоча: Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву, 2021. У издању два српска богословска факултета, у Београду и Фочи, и Матице српске – друштва чланова у Црној гори, објављен је међународни зборник радова под насловом Вера и мисао у вртлогу времена, посвећен двојици блаженопочивших архијереја – митрополиту Амфилохију (Радовићу) и епископу Атанасију (Јевтићу). На 824 стране зборник обухвата 36 радова на српском, руском, енглеском, грчком и француском језику, из пера аутора који раде у осам држава. Значајан дио ових радова потекао је са скупа који је у част двојице архијереја одржан 2018. године на Православном богословском факултету у Београду. У чланцима разврстаним у седам тематских цјелина, разматран је богословски, философски, друштвени и културни допринос митрополита Амфилохија и епископа Атанасија, али и значајне теме из области у којима је овај допринос био најзначајнији: библистике, историје, филологије, литургике, патрологије, философије итд. Поред тога, зборник садржи и до сада најобухватније библиографије радова двојице архијереја, као и фото-албум са сликама из њихових живота. Поред тога што представља литерарни споменик захвалности двојици великих архијереја за њихов немјерљив допринос Православној Цркви, теологији, српској култури и науци, у зборнику Вера и мисао у вртлогу времена се по први пут анализирају и критички вреднују неки аспекти њихове мисли и дјела. Њихово разумијевање Светог Писма, приступ Светим Оцима, допринос теологији старозавјетног канона, литургици, канонском праву, философском мишљењу као искуственој метафизици, борби за очување Косова и Метохије и канонског поретка у Црној Гори – само су неке од тема које су овдје по први пут размотрене на академски начин. У том погледу, зборник Вера и мисао у вртлогу времена представља основ како за даље прослављање двојице великана Православне Цркве, тако и за студиозно изучавање њихове мисли и учинка на пољу духа и српске културе у цјелини. Извор: Епархија захумско-херцеговачка  

У данима попразништва Празника над празницима обрадовани смо новим бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај мајско-јунски, 379. број посвећен је теми „Ликови жена у Библијиˮ. У наведени број уводи нас презвитер др Оливер Суботић својим уредничким уводником под насловом Ликови библијских жена и наше време. У оквиру свог надахнутог казивања наш уредник је истакао богобојажљивост, светост и спремност на свецело служење библијских жена, те указао да је њихов благословени пример светлост и звезда водиља и свим мајкама и женама нашег времена. Ко може проповедати Јеванђеље? Наслов је текста схиархимандрита Авраама Рејдмана, чији превод са руског језика доноси наш сарадник Небојша Ћосовић. О хришћанском животу и личном примеру сведочења, као најбољем виду проповеди и мисије архимандрит Авраам вели: Можемо да не говоримо ништа, али ако људи увиде нашу доброту, кротост, смирење, чистоту, трезвеност, онда ће то бити за њих најбољи доказ да је хришћанство она сила која је кадра да промени човека. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарали смо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу. Др Ивана је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу истраживања црквене уметности, и то пре свега оне која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко- призренске епархије. На крају надахнутог и надасве поучног разговора, наша саговорница је упутила поруку читаоцима: Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују, истакла је др Ивана Женарју-Рајовић са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Од овог броја Православног мисионара отворена је нова стална рубрика под називом Из острошке ризнице, коју ће водити мр Раде С. Булајић, архивар манастира Острог. Први текст у новоотвореној рубрици носи наслов Преподобни Исаија од Оногошта. Наш оперативни уредник Срећко Петровић и у овом броју наставља казивање о Охридском Прологу Светог владике Николаја, доносећи историју преводâ овог знаменитог дела српског златоуста. У оквиру једне од најстаријих рубрика у нашем часопису, др Александар Милојков пише о идеји себичности.  Тамо где Докинс завршава са аксиомима бесмртности и себичности, ту, иза тих аксиома, тек почиње велика прича коју је човеку испричао јављени Бог, истиче аутор текста. Тематски део часописа отвара ђакон Владимир Пекић, текстом под насловом: Библијске хероине. Према речима аутора, због поступака које им библијски писци приписују, многе од жена у Старом и Новом Завету су кроз историју биле пример за хришћане и мерило на основу којег процењују и своју смелост и храброст пред Богом. Библијски ликови жена као образац служења Христу, наслов је текста протопрезвитера Слободана Лукића, пароха будванског. Жене које помиње Јеванђеље су на разне начине послужиле Христу и Његовом прослављењу. Једне су посвједочиле Исуса као Месију (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге су у сусрету с Њим пружиле образац дубоке вјере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти, наглашава прота Слободан подстичући читаоце да дубље проникну у тајну библијских ликова жена. Тематски део овог броја употпуњен је текстом под насловом Примери оваплоћене љубави и истинског живота по Богу, у оквиру којег је потписник ових редова указао да су у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру и у најтежим тренуцима. Иако су, према речима Светог Апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу, закључио је аутор овог текста. У наставку тематског дела овог броја налази се и текст у оквиру којег је указано на значај Руте и њене велике љубави: Својом љубављу и нежношћу ка остарелој свекрви, Рута је задобила велики благослов од Бога. Део тог благослова је доживела у свом времену, дочекавши да поново има мужа и да роди чедо, маленог Овида. Др Ђорђе Вуковић пише о лику Марије, сестре Аронове у старој српској уметности, закључујући овом темом средњи део нашег часописа. У оквиру рубрике Мисија, наш сарадник Небојша Ћосовић доноси превод одговорâ истакнутих мисионара који су указали на основе црквене мисије, одговоривши на често питање са којим се сусрећемо и ми данас: Шта недостаје савременим мисионарима? Рубрика Вишедетне хришћанске породице, доноси нам исцрпну причу и сведочанство о породици Арамбашић са тридесеторо унучади. Свадба ова у Кани Галилејској, предслика је и икона – саме Богочовечанске љубавне заједнице – Цркве Христове, коју ће управо Он – Господ наш основати. Односно, слика свих нас у Цркви, речи су из беседе протопрезвитера-ставрофора Милосава Радојевића, коју смо објавили у овом броју нашег мисионарског гласила Српске Православне Цркве. О Манастиру Светог Лазара, Марте и Марије у Витанији, пише Јелена Јонић, док о Новом Скиту на Светој Гори, пише наш сарадник др Немања Јонић. Љубав и вера као лек на примерима светих жена, наслов је текста др Марије Лазаревић, која вредно води рубрику Хришћанство и медицина. О поетици Ивана Лалића пише наш сарадник Дејан Војводић, и истиче да у Лалићевом песништву Византија значи везу са једним делом наше традиције од кога смо били одсечени, али и везу са традицијом свих традиција, Грчком. На крају овог мајско-јунског, 379. броја „Православног мисионараˮ, редакција је упутила благодарност медијским делатницима Српске Православне Цркве, коју доносимо у целости: „Имајући у виду значај ове мисионарско-медијске сарадње, редакција Православног мисионара најсрдачније благодари свим медијским делатницима Српске Православне Цркве, на сарадњи и сатрудништву у овом богоугодном делу које већ овде и сада рађа дивне и благословене плодове. Посебну благодарност упућујемо следећим црквеним медијима које сматрамо за своје конкретне и редовне сараднике: радио станицама: Беседа, Епархије бачке; Светигора, Митрополије црногорско-приморске; Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке; Глас, Епархије нишке; Источник, Епархије ваљевске, Српски Сион, Епархије сремске. Благодарност упућујемо и Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, у чијем програму се чује глас и мисионарска реч нашег часописа, коју у име редакције Православног мисионара најчешће упућује катихета Бранислав Илић, члан Редакције задужен за односе са медијима. Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене

Ове године је моја духовна годишњица – једанаест година од онога дана када сам се први пут причестио Светим Тајнама Христовим. То се десило када сам имао деветнаест година и то је био преломни тренутак мога живота. У то време сам био фасциниран езотеријом и водио сам ужасан начин живота. Непрекидно сам читао езотеричну литературу, слушао сам тешку електронску музику (посебно „психоделију“) и повремено одлазио на ноћне журке на отвореном које су трајале по читаву ноћ и у оквиру којих би човек падао у транс.  Управо због оваквог животног стила, таме, празнине, конфузије и пакла који је обитавао у мом срцу, налазио сам се у тешком стању, а нисам знао зашто. Био сам слеп да видим да се узрок моје духовне празнине налази у грешном животу одвојеном од Господа Исуса Христа, јер се без Њега никако не може истински бити радостан. Стога сам се молио Богу (у то време Њега сам замишљао као некакву безличну „вишу“ силу) да ме поведе ка светлости и да моје срце испуни миром и радошћу, да учини да нестану та празнина и тама које су ме мучиле. И тада сам „случајно“ набасао на дивни манастир на Бајкалском језеру. Сваке године, мој факултет је слао групу студената-добровољаца да помажу у обнови манастира током летњих месеци. Видео сам обавештење и решио сам да се пријавим. То ми је изгледало као лепо „ескивирање“ проблема у коме сам се налазио. У то време, хришћанство сам доживљавао као религију за масе којом се контролише заглупљена светина. Нисам имао представу каква се дубина учења тамо налази. Мислио сам да је хришћанство празно и формално, да је оно само спољни ритуал. Искрено, нисам ништа знао, дословно ништа о хришћанству. Био сам крштен као дете али никада нисам размишљао о својој вери, усвајајући стереотипе који су о њој владали. Био сам ужасно горд, јер сам мислио да поседујем некакво тајно знање. Упражњавао сам медитацију, јогу, астралне пројекције, бавио сам се чакрама… У стварности сам се озбиљно бавио свим овим праксама и далеко бих у њима догурао да ме Господ није зауставио. На пример, пред полазак на Бајкал, купио сам књигу Практични шаманизам. Планирао сам да постанем медијум и да до ситних детаља изучим теорију ове праксе. Езотеризам је био врло привлачан зато што видиш да постоји духовни свет, невидљиви свет духова који заиста постоје, и експериментално знаш да је могуће ступити у контакт са њима. У основи то је паганизам и окултизам, али сам био увучен у то. Узгред, треба споменути да, док је у Њу Ејџу Бог доживљаван као космички Ум, дотле су духовна бића која испуњују „космос“, и са којима се преко медијума може остварити контакт, доживљавана као личности. Сада ми је јасно да су то заправо демони: међутим, тада нисам знао да постоји светлост и да постоји тама, за мене је све било исто. Морам рећи да је ово једна од најозбиљнијих обмана јоге и свих облика езотерије. Наравно, због тога нисам ни знао да се сваки контакт са светом таме, са демонима, заврши катастрофално за свакога ко се усуди да га успостави. Сва тама коју сам тада осећао је била узрокована комуникацијом са овим светом духова злобе. То сам касније схватио, нарочито после читања изузетне књиге јеромонаха Серафима Роуза, Православље и религија будућности, која се бави овом темом. Такав је био мој став о хришћанству, међутим, када сам стигао у манастир решио сам, благодаћу Божијом, да се упознам са оним у шта хришћани верују. Пошто сам, као што рекох, већ имао разна мистичка искуства практикујући разноразне технике, решио сам да и хришћанство пробам у пракси. Био сам решен да будем отворен за све и да испуњавам све оно што хришћанство прописује. Одмах сам био пријатно изненађен са неколико људи које сам срео у манастиру и у нашем студентском тиму. У њиховим очима сам видео духовну радост и смирење које је немогуће пронаћи у езотерији. Почео сам да разговарам са њима и очи су почеле да ми се отварају. Постепено сам почео да разумевам да су они више у праву од мене. Све више и више су ме фасцинирали животи светитеља о којима сам почео много да читам, посебно су ме интересовали животи јуродивих и пустињака. Почео сам да читам о страстима и гресима и све више ме је плашио живот који сам водио. И онда, 7. јула на празник Светог пророка Јована Крститеља, током свечане литије, благодат ме је јасно дотакла, по први пут у мом животу, моје се срце истопило, и почео сам да плачем попут детета. Нисам могао да престане и сакрио сам се у грмљу да ме нико не би видео. Осећање покајања ме је преплавило и у исто време радостан осећај да постоји могућност да променим свој живот. Видео сам топлу светлост која сија на крају мрачног тунела и увидео сам да има шансе да изађем из њега. Многи хришћани су ово осетили у својим животима и разумеју о чему причам. Али, немогуће је објаснити ово искуство ономе ко није прошао кроз њега. Након неколико дана, мој пријатељ, хришћанин Василије Рулински, ми је рекао да треба да се исповедим и причестим. Никада нисам чуо за Причешће. Ипак, одмах сам схватио да то треба да урадим. Исповедио сам се и добио сам благослов за Причешће. Дакле, 13. Јула, на недељној Литургији, стајао сам пред Путиром, не знајући шта ће се десити и молио сам се: „Господе, ако је ово пут којим треба да идем, откриј ми то, а ако није, покажи ми мој пут“. Причестио сам се, удаљио се од Путира и тада ме је благодат преплавила да сам осећао невероватни физички и психички спокој, мир срца, неизрециву радост, и радосне сузе су текле са мога лица. Никада раније нисам осетио такву радост. Нисам знао шта се дешава. И тада сам у себи зачуо речи: „Ово је истина, овим путем треба да ходиш“. Знао сам да сам срео Господа и пронашао Истину. Друга особа је изашла из Цркве и наравно да је потом уследио дуги пут очишћења греха и борбе са својим страстима која се наставља и данас. Али темељ је постављен и то тако

Благи Господ нам је рекао: „Не брините се шта ћете јести, или шта ћете пити или у шта ћете се обући јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово“. Ово су речи које савременом човеку звуче прилично необично (да не кажем чудно). Ево ја, као родитељ и као супруг, често увиђам како ми је тешко да их испуним. Чињеница је да многи од нас имају утисак као да се бреме материјалног попело на наша нејака плећа и некада заиста све изгледа као претежак терет, и у таквим ситуацијама посматрајући себе уверен сам да огромна већина нас није способна да не буде веома забринута. Оно што најпре треба истаћи када погледамо у овај необичан Христов захтев је у ствари једно упућивање на љубав Божију. Ове речи није изговорио неко ко је некакав занесењак и неко ко је варалица већ је ове речи упутио Господ који је из љубави према нама иступио из Своје вечности, постао човек, пострадао на Крсту и Васкрсао трећега дана. Њих је изговорио Онај који нас је заволео толиком љубављу да је свој живот дао за нас. Њихова позадина су бескрајна благост и љубав Господња према нама и колико год оне необично изгледале и звучале требало би да имамо поверења у њих. У наставку Господ каже: „А шта можете учинити бринући се, да ли бринући се можете порасти?“. Помало шаљиво Господ заправо казује истину – и када нам је тешко, шта заправо можемо учинити бринући се? Онај ко је низак бринући се због тога сигурно неће порасти. Тескоба бриге једино што може учинити је да доведе до појаве болести. Наше је да радимо, да се трудимо колико можемо, јер овај Христов позив није позив на леност, и све преко тога да поверимо Господу као нашем Оцу. Стога ми се чини да се кључни садржај овог Христовог позива налази у оним речима – јер Отац ваш Небески зна да вама треба све ово. У последње време, будући да сам отац мале деце, све више увиђам истинитост ових речи. Јер видим колико се ја нервирам око њих, видим колико им добра желим, колико се бринем за њих, колико бих неке њихове особине мењао. У таквим тренуцима бриге за њих, када схватим да ако ја, са овако слабом љубављу, ипак толику љубав и бригу према некоме имам колика ли је тек онда љубав Оца Небеског према нама и колико ли Он више и боље зна шта је нама све потребно? На једном другом месту, када говори о молитви Господ позивајући нас да се молимо уједно нас позива и да имамо поверења у бригу Господњу за нас: „Зар ћете ви, који умете да будете зли, ако вас дете замоли за хлеб да му дате камен или ако вас замоли за рибу да му дате змију? А колико ће више дати Отац ваш Небески?“. Заиста, ако ми који итекако умемо да будемо и сујетни и увредљиви, па и зли, умемо да будемо добри према својој деци и покушавамо да им пружамо оно што им је потребно и што им причињава радост колико ће тек благи Господ према нама пројавити Своју љубав и даровати нам радост? Са вама ћу поделити једно своје искуство где се врло снажно пројавило колико Господ брине о нама. Наиме, пре неколико година супруга и ја смо уплатили летовање на мору. Међутим, петнаест дана пре одласка на летовање покварио нам се аутомобил. Испрва је мајстор рекао да ће за два до три дана поправити аутомобил, но време је протицало, ја сам га молио и убеђивао, он је обећавао и стигли смо до последњег дана пред одлазак, а аутомобил још није био спреман. Вече пре тог дана сам у једном озбиљном тону љутито саопштио мајстору да аутомобил мора бити поправљен до 2 сата тог последњег дана. Устали смо ујутру и почели смо да пакујемо ствари као да ће аутомобил бити спреман. Негде око 11 часова све је било спремно и остало је да чекамо; ја сам га позвао, али се он није јављао на телефон. Претпоставио сам да се бави аутомобилом и да ће се ускоро јавити да нам саопшти да је аутомобил поправљен. Но време је протицало и он се није јављао и све је било извесније да ће нам плаћено летовање пропасти. У један сат после подне уследио је позив са непознатог броја телефона. Обрадовали смо се, међутим испоставило се нас зову из Поште и да је за нас приспела један пошиљка. Били смо изненађени и поштар је стигао носећи један повећи пакет. Када смо га отворили испоставило се да су то сабране беседе једног професора и свештеника (о- Александра Шмемана) које смо и сами желели да купимо. У ствари, један наш пријатељ је знао колико желимо те књиге (које притом нису нимало јефтине) и купио их је за нас и послао (оне су могле стићи и сутрадан када би ми већ били на мору, али су стигле баш тада када смо заиста били веома утучени, у прави тренутак). Но то није крај, након неколико минута уследио је позив једног другог пријатеља (уједно и свештеника) који ми је (премда му претходно нисам ништа говорио о нашим невољама са аутомобилом и морем) рекао да су он и његова супруга решили да нам позајме своја кола и да се ништа не бринемо. Можете само замислити колико смо били дирнути оваквим обртом ситуације, оваквом љубављу ових људи према нама, и љубављу и бригом Божијом која се преко тих дивних људи према нама пројавила. А у тим тренуцима агоније (могу слободно употребити ову реч јер је нама тако изгледало) чинило се да су нам „све лађе потонуле“. У тим тренуцима „агоније“ сам говорио себи ове Христове речи о томе да се не треба бринути, и захваљивао се Богу на тој невољи, а у ствари, у себи сам се веома бринуо и заправо нисам имао поверења у Господа. Но, нажалост, ни овај догађај ме није много поучио, јер и после њега када год ми се деси нешто што не сматрам добрим за нас, одмах потонем у забринутост место да се покушавајући да решим проблем безбрижно препустим благости Господњој да ме води