Category: Издања

Једна од битних одлика српског народа по којој смо препознатљиви јесте гостољубље или гостопримство. Недавно је чувени холивудски глумац Роберт де Ниро, присећајући се својих младалачких дана када је кратко боравио у Србији, изјавио да се у великој мери осећа  као Србин. Наиме, он је још као студент 60-их година прошлога века кренуо на пут по Балкану да би се након одређеног времена обрео у Србији. Оставши без новца примили су га неки добри људи у околини Ниша. Код њих се задржао извесно време, а они су га, видевши да је препуштен самом себи, угостили, опремили и дали му новац како би наставио свој пут. На де Нира је то оставило утисак који траје све до данашњих дана. Гостољубље или гостопримство нашег народа је, то треба знати, хришћанска врлина. Већ на првим страницама Библије стоји описан догађај у ком један праведан човек по имену Аврам и његова жена Сара угошћавају три непозната човека, који се на иконама обично изображавају као три анђела. Он као имућан човек тог времена их је угостио изневши им све оно најбоље што је у том тренутку имао, верујући да примајући и гостећи путника намерника заправо служи Богу и чини нешто што је по вољи Божијој. И Бог видевши њихову искрену љубав према сваком па и непознатом човеку, узвраћа им многоструко о чему можемо читати већ на почетку Библијске књиге ,,Постања“. О оваквом, аврамовском гостопримству нашег народа, веома лепо говори једна епизода документарне емисија ,,Сасвим природно“. У тој епизоди аутор и водитељ емисије покушава да преживи неколико дана у Србији не носећи са собом ништа од оног што му је неопходно за живот. Готово на сваком кораку наилазио је на људе који су му  несебично помагали. Дирљиво је било гледати како упркос свему у људима опстаје осећај за другога. У традицији нашег народа веровало се да је непознати гост коме је потребан оброк, предах или коначиште неко кога је Сâми Бог упутио у дом домаћина и да је велики грех пред Богом уколико се потребитом човеку не изађе у сусрет. Путници намерници су у свакој кући дочекивани са великим почастима и гошћени што је боље могуће, као да је Сâми Господ Христос дошао у дом. Овај обичај хришћанског милосрђа је посебно био значајан и наглашен у временима несигурности када су дошли ратови, ропства и хајдуковања. То је у дело спроведена Христова заповест о милосрђу – ако је неко гладан, нахрани га; ако га гоне, сакриј га; ако је слабо обучен, одени га; ако је рањен, превиј га, помози нејаком, прогоњеном, болесном, не питај шта је ко је и одакле је, већ угости и помогни, ,,Севап је!“. Симбол оваквог гостопримства су со и хлеб, јер се сматра да свака па и најсиромашнија кућа увек располаже са хлебом, сољу и водом – ,,да има чиме да дочека путника намерника“. Обичај је био да се гост послужи најпре сољу и хлебом па тек осталим ,,што је Бог дао, а домаћин спремио“. Зашто хлеб и со? Постоје различита тумачења, но мени се чини да највише истине има у оном тумачењу које у „хлебу и соли“ види употребу најосновнијих хришћанских симбола. Свима је знано да је Хлеб у хришћанској традицији неизоставни део Светолитургијског приноса Цркве. Хлеб је симбол свеукупне хране, ако хоћете, свеукупних дарова којима Бог благосиља наше животе и зато се у Литургији приноси Богу и над њим се захваљује Богу на свему што нам Бог дарује. Уосталом Господ Христос себе назива „Хлебом који је сишао са неба да нам дарује живот вечни“. Отуда велико поштовање у нашем народу према хлебу јер хлеб је, понављам, слика свега онога што нам је Бог даровао, а самим тим и слика највећег Дара којим смо даровани – то је слика Сина Божијега који је из љубави према нама дошао међу нас. Зато су наши стари, износећи хлеб и со, пре преламања хлеба на себе стављали крсни знак. Но, и со је хришћански симбол. Христос каже нама хришћанима: „Ви сте со земљи, али ако со обљутави, чиме ће се (све(т)) осолити“. Шта то значи да смо попут „обљутавеле“ соли? Обљутавела со су они који су у својој дубини престали да истински живе хришћанским животом, и само споља, формално, још увек подсећају на со (на људе који живе у складу са Јеванђељем). Дакле, со, права со, слана со, је слика искрености која даје укус свему и пружајући со са хлебом госту указивало му се да је гост дошао међу своје искрене пријатеље који га хришћански примају. Овом приликом вас подсећам на чувене речи песме „Гостољубиви“ чика Јове Змаја која говори о хришћанском гостољубљу: „Путовао не знам ко/Гладан био то је зло./Ал` се нашли добри људи/па му свако нешто нуди:/“Би ли сира?“ ево на,/хоћеш јајце – ево два!/Хоћеш хлеба? – сеци сам:/што год имам радо дам./Бил` још штогод? – ништ не криј;/хоћеш млека? – ево пиј!/Ево, што нам Бог дао-/Србин воли госта свог“. Решио сам да неколико речи напишем о гостољубљу да бих показао дубоку привезаност нашег народног живота са хришћанским јеванђелским начелима. Хришћански доживљај живота, хришћанске врлине су заиста продрле у дубину душе нашег човека и на много лепих начина су се пројавили и даље се пројављује (уосталом то нам показује Де Ниров случај и горе споменута емисија). Претходне деценије криза и смутњи су довеле дотле да имамо утисак како смо као народ залутали (дефинитивно смо лутали) али прошлост нам показује  да ако смо некад могли да пројавимо онакву лепоту хришћанског живљења (која се између осталог види и у гостољубљу), ваљда ћемо опет моћи. Лично верујем у хришћански, а самим тим, и у сваком другом смислу, преображај у овом народу. Векови оплемењивања нашег културног доживљаја света и живота су сигурно оставили дубоке трагове из којих ће „изнићи неко ново поколење“. Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. август 2021. године    

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, у суботу 21. августа, у порти Цркве Светих апостола Петра и Павла у Сирогојну, одржана је промоција књиге „Сломљена крила Златибора“ аутора Дејана Ђерића из Ужица. Књига говори о дуго и вешто скриваној мисији Југословенске војске у отаџбини и становништва у спасавању 47 америчких авијатичара (део познате операције „Халијард“) током Другог светског рата на овим просторима, као и о трагичним судбинама махом заборављених личности, а уједно и главних актера ове мисије. Као двојезична (преведена и на енглески језик), у издању Историјског архива Ужице и Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ Чајетина, књига је привукла велику пажњу јавности, а недавно је изашло и њено друго допуњено издање. На почетку промоције окупљенима се обратио старешина храма о. Марко Денић истакавши да је историја учитељица живота, и да се нада да ће будућа покољења извући лекцију из прошлости и да исте грешеке у будућности неће понављати. Жељко Марковић, директор Историјског архива Ужице, захвалио се старешини храма, присутнима и аутору што је препознао издавачку делатност ове установе и поверио јој рукопис књиге. Он је такође истакао да је ово била друга по реду промоција издавачке делатности архива у Сирогојну и да су обе књиге овде презентоване дочекале и друго издање. Похвалио је и добру сарадњу са Библиотеком „Љубиша Р. Ђенић“ из Чајетине и најавио нове заједничке пројекте који су у плану за наредну годину. Писац предговора др Илија Мисаиловић истакао је рад двојице младих ужичких истраживача и „историчара по вокацији“, Душана Дрндаревића и Дејана Ђерића и нагласио да се пред њима налази светла будућност. У даљем излагању Мисаиловић је похвалио квалитетан архивски материјал коришћен у овом раду и цитирао пар упечатљивих реченица из предговора књиге, стављајући акценат на истину, која се по ко зна који пут показала спором, али доступном: – Победници у рату, по праву победника, присвајају сву славу и заслуге за ту победу. Побеђени чекају проток времена како би стекли прилику да укажу на своје „неспорне победе”, о којима говори и рукопис Дејана Ђерића. Он је пошао за много пута доказаном поруком: Истина је спора али је доступна. Треба покушати да ту истину поново ставимо на сто нашим ратним савезницима, да нам уместо леђа окрену своје лице. Присутнима се затим обратио рецензент књиге мр Драган Крсмановић, пензионисани пуковник авијације и бивши директор Војног архива. У своме дирљивом излагању изнео је речи хвале на рачун аутора стављајући акценат на његов предан и марљив рад. Посебно је истицао његову способност да прикупљену архивску грађу, мемоаре и сведочења, укомпонује тако да читаоци имају јасну слику о стварном амбијенту и условима актуелним у догађајима који се описују. Акценат је даље ставио на поратно суђење главном актеру и покретачу мисије спасавања министру војном ђенералу Дражи Михаиловићу, који је, између осталог, најпре оптужен па потом и осуђен за наводно убиство двојице савезничких авијатичара. Крсмановић је истицао у књизи до најситнијих детаља обрађену и демонтирану ову тачку оптужнице, и прогласио је „каменом темељцем“ историографске рехабилитације ђенерала Драже, која је уследила шест година након оне судске. Завршну реч дао је аутор који се захвалио Његовом Преосвештенству, старешини храма, издавачима, окупљенима, као и свима који су помогли да књига угледа светлост дана, распрода се у рекордно брзом року и за кратко време дочека и друго допуњено издање. Потом је нагласио да Срби, окупљени у храмовима и на местима страдања, треба да се мире на истини, да је истина једина лековита и да нас она спречава да чинимо исте грешке као наши преци. Испричао је и занимљиву анегдоту насталу у време док је књига била у припреми и за крај цитирао приказ академика Матије Бећковића дат у њеном другом допуњеном издању: – Чак и они најупућенији, којима се чини да знају све што жив човек може знати о Mисији Халијард и суђењу ђенералу Михаиловићу, наћи ће у књизи Сломљена крила Златибора Дејана Ђерића толико новог и драгоценог. Отуда ова књига сведочи и о сломљеној савести Србије. Дејан Ђерић    

– Старче, шта је то божанска правда? – Божанска правда је када радиш оно што успокојава твог ближњег. Ако, на пример, треба нешто да поделиш са неким, немој му давати половину од онога што делите, већ онолико колико он жели. Реци му: „Колико желиш? Два и по? Три? Узми!“ Њему дај оно што је добро, а за себе задржи покварено. Њему дај више, а за себе узми мање. Ево, рецимо да нам сестра сад донесе десет шљива. Ако у својој прождрљивости ја поједем осам шљива, а теби оставим две, неправедан сам према теби. Ако кажем: „Пошто нас је двоје, ја ћу појести пет шљива, а и њој ће остати исто толико“, поступам по људској правди. Али ако приметим да ти волиш шљиве, па поједем само једну и кажем ти: „Учини ми љубав, поједи остало ти. Мени се нешто не свиђају, а од њих имам и стомачних тегоба“, тада поступам по божанској правди. – Шта је онда људска правда? – Људска правда је када, на пример, треба да поделиш нешто са неким, па му даш половину, а другу половину задржиш за себе. – Старче, какво место заузима људска правда у духовном животу? – Људска правда није за људе који се труде да живе духовно. Она је кочница за људе који живе светским животом. Неразуман је онај ко се труди да живи духовно, а притом се ослања на људску правду, јер је она у поређењу са божанском правдом равна нули. Али и човек светског настројења, који постигне нешто у овом животу ослањајући се на људску правду, неће осетити истиниту радост и спокојство. Рецимо, два брата имају десет хектара земље. Према људској правди, сваки би узео за себе по пет хектара. А према божанској правди, узео би више онај ко има већу потребу за тим. Ако, на пример, један брат има двоје деце, а други има седморо, или ако је посао једног брата слабије плаћен од посла другог, тада више земље треба да узме онај брат коме је то потребније. У овом случају било би неправедно да други брат узме колико и први. Човек светског настројења не мари за то што његов брат једва саставља крај са крајем. Будући да не размишља на духован начин, он не схвата да је таква деоба неправедна. Кажеш му: „Требало би да помогнеш својој породици да се сложи са тим да даш већи део имања брату чије су потребе веће од твојих“, а он ће на то: „Зашто? Нисам му учинио никакву неправду поделивши имање на пола!“ А да је у питању човек који се труди да живи духовно, чак и ако би му се жена и деца супротстављали, он би требало да их убеди да прихвате његово уступање брату већег дела имања. Ако би брат који је у невољи рекао: „Ти узми један хектар“, други брат би требало ћутке да узме тај хектар, како брату који је узео већи део имања не би било непријатно. У сваком случају, најбоља деоба је она која се врши по Јеванђељу. Поражава ме Авраамова великодушност. Пошто су Авраамови и Лотови пастири почели да се свађају око пашњака, отиде Авраам Лоту па му рече: „Не иде да се свађамо; ми смо рођаци. Где теби више одговара? Хоћеш ли да идеш тамо, или можда онамо?“ Лот, покренут оним људским, изабра Содом и Гомор, због тамошњих пашњака и зеленила, а каква га је беда после снашла! А Авраам, покренут божанском правдом, желео је да успокоји Лота. И радовао се већ и самим тим што је Лот отишао на боље место. – Старче, шта је то Божије правосуђе? – Божије правосуђе је дуготрпљење које у себи носи смирење и љубав. Бог је веома праведан, али и веома милостив, и то Његово милосрђе побеђује Његову правичност. Навешћу ти један пример, како би могла све то да разумеш. Ако неки човек никада није био у прилици да чује нешто о Богу, њему неће бити суђено сходно стању у ком се налази, већ сходно стању у ком би био да је знао за Бога. У супротном, Бог не би био праведан. Божанска правда има неке своје математичке законитости: некада један плус један јесу – два, а некада – два милиона. – Старче, како се пројављује божанска правда над човеком који у нечему греши? – Људска правда каже: „Погрешио си? Треба да будеш кажњен.“ А божанска правда каже: „Увидео си своју грешку и покајао се? Све ти је опроштено.“ Видиш, чак и по људском закону блажој казни подлеже човек који се искрено покајао за почињен злочин и сам се пријавио, уколико се не сумња у њега као личност. Па ако таквог човека људски закон кажњава снисходљиво, колико тек то више чини праведни и многомилостиви Бог! Сви смо ми у Божијим рукама. Бог нас нетремице посматра и познаје срце сваког човека. Не чини нам неправду. Пошто постоји божанска правда и божанска надокнада, и пошто нас Бог воли – што је важније од свега – ниједно добро које човек учини, неће пропасти. Због тога је човек који тражи људску правду – губитник; потпуно је изгубљен. Приметио сам да човека коме је учињена нека неправда, а који се према томе односи тако што тражи божанску правду, Бог оправдава још у овом животу. Сећам се, у војсци, после рата, дође једном генерал да нам уручи ордење. Тог дана ја нисам био тамо. Када генерал прозва моје име, из строја изађе неки мој саборац из Тесалије и узе орден намењен мени. Други војници су ћутали, јер се за лаж тада ишло у затвор. Када је генерал отишао, онај војник се сакрио јер би га иначе други војници претукли. Пошто сам се вратио, он се и од мене плашио. Мувао се тамо-амо, а онда ми рече: „Опрости ми, урадио сам то-и-то.“ „Добро си поступио узевши тај орден. Шта бих ја са њим?“, одговорих му. После га је носио на војним парадама. Након четрдесет година дошао је овде у манастир командант Прве Армије из Тесалије и донео ми орден Александра Македонског. Када сам га угледао, дошло ми је да се насмејем! После четрдесет година! Поразило ме је што је онај војник био из Тесалије,

*РЕЧ УРЕДНИКА: Људи молитве Када се пре стотину година међу Србима разбуктао Богомољачки покрет, оно што му је као главни подстицај претходило била су страдања изазвана Првим светским ратом. То трагично време је приличан број људи покренуло да дубље трагају за Истином – патња буди човека и чини га свесним краткотрајности и несигурности овоземаљског живота, преваре људске таштине и заблуде лажно названог знања. Пословица Без невоље нема богомоље у случају Богомољачког покрета потпуно је показала своју истинитост. Постоји, међутим, још једна пословица, која каже: Прво јадуј, а онда се радуј. Другим речима речено, невоље и тескоба јесу један од главних подстицаја човеку да почне да трага за Христом и да се покрене на молитву, но нису суштинска ствар која га касније, када искушења прођу, држи у живом молитвеном односу са Господом. Главна снага богомољачког етоса је благодат која се задобија у Духу Светом када се човек у молитвеном подвигу (о)чисти од страсти. У том смислу, богомољце најбоље описује јеванђелски срећник који је пронашао многоцени бисер у пољу и потом радостан све своје продао да би купио то поље (Мт 13, 44). Тако и човек који обрете благодат Духа Светог нема другог циља до да задржи ту радост. – (извод из уредничког уводника) детаљније: https://misionar.spc.rs/

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али  је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и  декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује.                                        

Николајеве студије, година I, број 2, https://nicholaistudies.org/2021/I, Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2021. 330 стр. Из штампе је изашла друга свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. У другој свесци Николајевих студија објављен је есеј брата Ришара из Тезеа надахнут мислима владике Николаја, чланак епископа Иринеја Добријевића о мисији Николаја Велимировића у Америци 1915–1918. године, као и чланак Славице Поповић Филиповић о мисији Николаја Велимировића у Великој Британији током Првог светског рата. Истраживање Растка Ломпара штампано у другој свесци часописа посвећено је проблему аутентичности беседе владике Николаја над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године, а чланак Немање Андријашевића лику владике Николаја према преписци Ђорђа Радина и Ђока Слијепчевића. Жељко Перовић аутор је чланка о ставовима епископа Николаја према фашизму, Илија Кајтез чланка о Велимировићевом поимању рата, док је проф. Павле Ботић аутор чланка о тајноводству Светог владике Николаја. У другој свесци часописа објављен је и осврт на зборник чланака о игуманији Ани Аџић из пера Дејана Танића, као и осврт на нову публикацију о сиротишту Светог Николе у Битољу – Богдају. На крају ове свеске, која садржи преко 300 страна, штампан је и преглед одабране новије библиографије Николајевих студија. Најављени попис академских истраживања односно одбрањених завршних и докторских теза посвећених питањима наслеђа Николаја Велимировића (каквих је теза заправо знатно више него што се дало претпоставити) није изашао у овој свесци, већ је померен за неку од наредних свесака будући да је још увек прилично далеко од потпуног. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу, а друга свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2021/I/2. Наредна свеска Николајевих студија (година II, бр. 3) требало би да буде објављена на енглеском језику јануара 2022. године. Садржај друге свеске Николајевих студија: Есеј: – Брат Ришар, „Како је Христос своје ученике учио да ходе уздигнуте главе“ (на енглеском), стр. 235–248; Оригинални научни радови: – Епископ Иринеј Добријевић, „Николај Велимировић: Велики рат и Америка 1915–1918“ (на енглеском), 249–266; – Славица Поповић Филиповић, „Од малог српског манастира до лондонске катедрале: Отац Николај Велимировић у мисији у Великој Британији у Првом светском рату“, 267–342; – Растко Ломпар, „Проблем аутентичности говора Епископа Николаја Велимировића над одром Димитрија Љотића 24. априла 1945. године“, 343–368; – Немања Андријашевић, „Ђорђе Радин о Владици др Николају Велимировићу и Српској Православној Цркви у Америци“, 369–394; Прегледни радови: – Жељко Перовић, „Да ли је Свети Владика Николај био фашиста? Преглед његових светосавских обраћања од марта 1935. до априла 1941. године“, 395–434; – Илија Кајтез, „Поимање рата и мира код Светог Николаја Велимировића, српског великана“, 435–474; – Павле Ботић, „Тајноводство Светог Владике Николаја“, 475–494; Осврти: – Дејан Танић, „Игуманија Ана (Аџић) — оличење посвећености“, 495–500; – Срећко Петровић, „У Богдају ка’ у Рају, у Богдају“, 501–524; Новости: „Белешке Николајевих студија, јануар–јули 2021. године“ (на енглеском), 525–526; Библиографија: „Новија библиографија, 2018–2020“ (на енглеском и српском), 527–546; „Нове књиге“, 547–551; „Аутори у овом броју Николајевих студија“ (на енглеском), 552. Извор: https://nicholaistudies.org / николајеве-студије.срб

Дан уочи светог мученика Прокопија. 2012. на Гугл претраживачу куцам његово име како бих пронашао неке иконе овога светитеља. Уместо уобичајеног Википедијиног сајта, прво што ми је изашло у понуди биле су вести са разних  портала са готово идентичним насловом и садржином: ,,Сутра је свети Прокопије ЕВО ШТА НИКАКО НЕ БИСТЕ СМЕЛИ ДА РАДИТЕ!“ На сајтовима је наведено оно добро познато веровање да се не ваља радити у ништа у пољу, јер ће ,,Прокопије да прокопа све што се посади“. Сутрадан након Свете Литургије комшиница ме пита: ,,Комшо, смем ли данас да укључим веш машину, имам много прљавог веша?“ Одговорио сам јој речима моје покојне баке: ,,Можеш, молећ’ Бога.“ Из овог и сличних питања упућених свештеним лицима и вероучитељима, уочава се један велики проблем поимања своје вере који постоји у народу. Тај проблем се види и у схватању црвеног слова у хришћанском календару као забране обављања одређених послова, а Бога као судије за прекршаје који изриче ове или оне казне за људе који се о ту забрану оглуше. Обележавање одређених празника црвеним словом у календару има потпуно други циљ и смисао од наведеног. Наиме, забрана рада у одређене дане код хришћана не постоји  ни у богослужбеној пракси ни у богословској литератури Православне Цркве. Штавише, ова забрана не постоји ни у правном кодексу наше Цркве: не постоји ни једно црквено правило, а још мање учење, који хришћанима забрањује рад недељом и другим празницима. Ако погледамо друге помесне православне Цркве (Руску, Бугарску, Грчку) приметићемо да код њих у народу те забране нема. Откуд онда тог неписаног правила у нашем народу, чак и међу оним делом који је релативно црквен? Оно потиче из свести да су празници дани које треба посветити слављењу Бога и Његових светитеља. Дакле, никаква забрана рада не постоји, али наш хришћански народ је вековима знао да се празничних дана иде у Цркву, на Литургију, и да се потом та празнична свечаност наставља за празничном трпезом. Шта то практично значи? Наш  народ се махом бавио пољским радовима, и знате да у летње дане, радни дан почиње у пет часова изјутра како би се избегла жега. Ако Света Литургија почиње у осам или у девет часова онда празнична трпеза почиње око једанаест или дванаест часова (замислите још и ситуацију када неко прославља своју крсну славу), то значи да је време које се могло искористити за рад прошло. Нерад у празничне дане није Христова заповест због које ће неко бити кажњен тако што ће му „црћи“ пегла или веш-машина, или тако што ће сломити ногу, већ је то пројава основне хришћанске свести да се тог дана служи Света Литургија на којој ћемо стајати пред Богом, захваљивати Богу на свему и причешћивати се. „Сујеверни“, доживљај нерада је у наш народ упливао у периоду владавине Турака. Током нередовног стања у Цркви (мањак свештенства, запустеле цркве), народ је често био принуђен да религијске обреде врши у уском кругу људи, у домаћим условима—код кућа, како је знао и умео. У многим крајевима се дешавало да се Света Литургија служи само једном месечно, или чак и ређе, а остао је обичај празника и сами тим и нерада, па су људи почели да тај празнични нерад у пољу (или у трговини или где год) доживљавају као верско правило које се мора поштовати због Божијих санкција према непослушним радницима. Дакле празници (Васкрс, свака недеља јер недеља је исто тако дан када се прославља Васкрсење Христово, Божић, Спасовдан, Преображење, Мала Госпојина, Свети Сава, Свети пророк Илија, Свети апостоли Петар и Павле, Свети Василије Острошки, итд.), су дани који би требало да се проводе у радосном тону и расположењу учешћем у Светој Литургији, у празничној трпезом са својим најближима, посетом онима који су болни или усамљени да се и њима донесе радосна светлост празника. А ако неко искључиво не ради на празник, јер се тако „не ваља“, а притом не осећа потребу да захвали Богу на свему, или псује, или вређа другога, тај ништа добро није урадио. Биће да су речи моје бабе са почетка текста биле истините. Још ћу, прилично смело рећи и ово: можда је боље и да радите на празнике, али да сте пре тога учествовали у Литургији (не формално већ истински и радосно благодарили Богу и молили се Њему) него да ништа тога дана не радите! Уместо што се питамо да ли се и шта се ваља радити на овај или онај празник, започнимо тај дан одласком на сабрање светих, тј. Свету Литургију, а ако то не можемо онда макар молитвом. Пођимо тога дана код својих ближњих у госте, честитајмо им празник и отворимо душе једни за друге. Посетимо некога ко је болестан или немоћан и обрадујмо га, а онда чак и радимо ако је то потребно. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске новости, рубрика “Жички благовесник“

Прва књига о Николи Тесли и његовој духовности коју је написао један православни свештеник недавно је изашла из штампе. Ова књига доноси доста нових детаља о животу, раду, а поготово о убеђењима генијалног српског проналазача. Њени читаоци су у прилици да сазнају нешто више о Тесли лично. О књизи Тесла: Духовни лик, њеном настанку, али и о личности Николе Тесле, разговарамо са аутором књиге, презвитером Оливером Суботићем, главним уредником часописа Православни мисионар и парохом при храму Светог Александра Невског у Београду. Како сте дошли до идеје да напишете књигу о духовности Николе Тесле? Можете ли рећи нешто о историји настанка ове књиге која је својеврсни пионирски подухват, будући да се Теслином духовношћу до сада нико није бавио, осим узгредно и укратко? — Премда ме је лик Николе Тесле привлачио још од детињства, идеју да се систематично позабавим њиме добио сам пре неколико година, пошто сам претходно упознао др Бранимира Јовановића, некадашњег управника Музеја Николе Тесле у Београду и једног од највећих познавалаца лика и дела Николе Тесле на свету. Његова ћерка Софија је долазила на часове тумачења Светог Писма које сам својевремено држао при храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, где сам служио као парох у то време. Једне вечери др Јовановић се појавио заједно са својом ћерком на предавању и тако смо се први пут срели и упознали. Недуго потом ме је заинтересовао за обраду теме духовног лика Николе Тесле, у виду заједничког предавања, те сам убрзо сам почео да размишљам и о писању књиге. После предавања које сам о Теслином духовном лику одржао 22. априла 2018. године у Историјском музеју Бафала (града који је Тесла у САД првог осветлио електричном енергијом) дефинитивно сам одлучио да се систематично позабавим овом облашћу и напишем комплетну студију. Која сведочанства и која грађа су били кључни за реконструкцију духовног лика? Како сте долазили до изворних података? — Књигу не бих могао написати у постојећем облику да ми Музеј Николе Тесле у Београду није отворио свој архив, за потребе истраживачког рада. Имајући у виду значај теме и чињеницу да књига није комерцијалног, већ задужбинарског карактера (о чему ће више речи бити у наставку интервјуа), управа Музеја ми је свој архив учинила доступним у електронском облику, и то без икакве накнаде, на чему сам им захвалан. То ми је омогућило да приступим једном јако важном делу примарних извора, који се односе на Теслину преписку. У почетку, мој упит је био широк и потраживао сам малтене 10% целокупне преписке, што из више разлога није било могуће остварити, те сам био принуђен да првобитни захтев смањим на одабране кореспонденте из базе података која се састоји од преко 10 хиљада кореспондената. Притом, један део преписке сам ишчитао са копије микрофилма који је педесетих година прошлог века уступљен Конгресној библиотеци САД, пошто сам успео да добијем електронску копију тог микрофилмованог материјала на увид, уз помоћ и залагање презвитера Владислава Голића, пароха у Бафалу, граду у коме Тесла ужива посебан углед. Користио сам и неке јавно доступне базе података, попут The Tesla Collection, скениране колекције Теслиних чланака и предавања, као и чланака о Тесли који су у САД објавили његови савременици. Наравно, подразумева се да сам поред свега наведеног користио Теслину аутобиографију и аутобиографске чланке, и то у оригиналној верзији, с обзиром да је то незаобилазно штиво. Књигу сам радио тако што сам прво кренуо да ишчитавам примарне, а потом секундарне изворе, и на основу њих покушао реконструишем Теслин лик, што је веродостојније могуће. Тек када сам тај део посла завршио, кренуо сам да детаљно ишчитавам најпознатије студије о Тесли јер нисам желео да „градим на туђем темељу“ (уп. Рим 15, 20). Са друге стране, било је неопходно да сазнања из најбољих студија итекако узмем у обзир, да бих имао неки коректив, у смислу ослонца на истраживања људи који су се Теслиним ликом темељно бавили деценијама раније, почевши од Џона О`Нила, преко Леланда Андерсона, Маргарет Чејни и Марка Сајфера, све до Бернарда Карлсона и нашег, већ поменутог, Бране Јовановића, који је и рецензент моје књиге. Да ли је било препрека на путу писања књиге Тесла: Духовни лик, и која је била највећа? Да ли је с друге стране било подршке, помоћи, и на који начин се она одразила на настанак књиге? — Било је доста препрека и искушења, како на личном плану, тако и у погледу самог процеса писања књиге. Највеће искушење које се десило током писања сам навео у уводном слову и тиме објаснио зашто је књига посвећена лекарима и медицинском особљу Одељењâ за интензивну и полуинтензивну негу неонатологије Универзитетске клинике у Тиршовој. Благодаран сам Господу Богу који је све тако уредио да су пожртвовани лекари те Клинике на време могли да одреагују и да од тешке бактеријске инфекције добијене током порођаја излече мог сина Николу, који се родио током писања књиге, и то управо на дан када се родио Никола Тесла. Било је и других, мање стресних догађаја који су претили да зауставе писање књиге. Примера ради, током радова на финалном поглављу сам остао „закључан“ у Аустралији, јер је у тренутку мог боравка у тој земљи проглашена глобална пандемија изазвана новом врстом коронавируса, те су сви комерцијални летови били отказани. Некако сам успео да се вратим у Србију тек залагањем епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана и тадашњег српског амбасадора у Аустралији, Мирољуба Петровића. Када сам некако дошао до Београда, у обавезном једномесечном карантину сам наставио са писањем књиге. Помоћ Господњу сам осетио и када је реч о самом процесу писања студије. Сећам се, примера ради, дана када сам сатима проучавао једну јако обимну преписку Тесле и његових америчких пријатеља, у потрази за податком који би ми помогао да разрешим једну недоумицу. Таман када сам, исцрпљен од читања неколико стотина докумената са електронске копије микрофилма, пао у искушење да одустанем од даљег ишчитавања јер се ништа ни у наговештају није појављивало као тема од мог интереса, један голуб је почео да слеће и одлеће са терасе собе у којој сам писао. Био је јако упоран и као да је желео да ми скрене пажњу на нешто. То сам осетио као Божију поруку да не одустанем олако од потраге и наставио сам даље са читањем, иако