Category: Издања

Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?… Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Како би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот. Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Коме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства. Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости. А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову. Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност.                                                                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. октобар 2021. године

Волите оно што је Господ рекао: “Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. Зато вам кажем: све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам”. На овим речима је засновано уздање ваше, и ви очекујете да се оне одмах испуне. Многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта се моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. Зар у световном животу увек бива да онај ко моли добије и да онај ко тражи проналази, и да се ономе ко куца отвара? Не, већ се дешава обрнуто… Господ обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божије, дарове Светог Духа… Молити се у име Христово се, наравно, може само за оно што Му је угодно, што је свето и непорочно… Двери милосрђа Божијег отварају се само за онога ко на њих куца упорно и снажно. Обратите пажњу на то како је упорно слепац у Јерихону молио Господа за исцељење. Он је викао, преклињао је, а апостоли су му забрањивали да виче да не би узнемиравао Господа, а Господ га је позвао да приђе и вратио му је вид. Сетите се како је упорно паганка Хананејка преклињала Исуса Христа за исцељење жене ђавоимане кћерке. Не уче ли нас ови примери томе како треба да вапијемо ка Богу кад нам је потребна Његова благодат? Истом нас је Господ учио у причи о неправедном судији… Да бисмо у свему добијали заштиту Божију и да би се испуњавале наше молбе, треба да припадамо изабраницима Божијим, треба да испунимо оно што од нас захтева апостол Јаков: “Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, поправите срца ваша, дводушни. Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост. Понизите се пред Господом, и уздићи ће вас”… Веома је дубок узрок због којег Господ оклева да испуни наше молбе, чак и онда кад молимо за дарове Духа Светог. Разлог је што је молитва наше општење са Богом и у овом општењу се тајанствено и неприметно за нас остварује оно о чему говори апостол Јаков: “Приближите се Богу и Он ће се приближити вама”. Свеци, чије је молбе Бог увек слушао и испуњавао, ову блискост су стварали дугогодишњим постом и молитвом. Мир Божији није брзо и лако силазио у њихова срца. Велика блудница Марија Египћанка је, кад је Бог потресао њену душу ужасом због нечистоте живота који је водила, отишла у дивљу пустињу и тамо је, у непрестаној молитви и посту, стекла потпуни мир и спокој тек по истеку седамнаест година. Од блуднице је постала велика светица и анђео у телу. Сви знају како је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стајао на камену, по врелини и под кишом и снегом. И остваривала се у срцима великих праведника невидљива тајна очишћења, њихова срца су постајала храмови Духа Светог. Не личи на упоран подвиг бурна, чак и сузна молитва људи који обично живе без Бога и обраћају Му се са молбом само онда када их изненада задеси несрећа и туга… Они умишљају да је могуће одмах добити оно за шта моле… А колико је таквих из чијих уста тече само горка, одвратна вода: прљаве псовке, клевета, речи ухођења, сплетке – помије теку из њихових уста. И истим овим нечистим устима они творе молитву, беседе са Богом… Човек прво треба да постане достојан помоћи, треба да је заслужи. Тим пре, да бисмо добили од Бога оно за шта молимо, уста треба да буду чиста, из њих не сме да истиче молитва помешана са прљавштином. Усрдно испуњавајте јеванђелске заповести да бисте били чисти, блиски Богу, да бисте били пријатељи Христови, како је Он називао Свете апостоле, да бисте били деца Божија. И тада неће бити узалудна ваша молитва, тада ће Бог испунити сваку вашу молбу, по Својој речи. Амин Свети Лука Војно-Јасеницки Чудотворац Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 08. октобар 2021. године

У години када наша Света Црква обележава важан јубилеј – 140 година од рођења и 30 година од Преноса моштију Светог Николаја Охридског и Жичког, Епархија жичка је са благословом Епископа Јустина низом свечаности покушала да се захвали Светом Владици на делима чији су трагови и даље видљиви. У склопу ових активности, као зрео плод дрвета које је засадио Свети Николај, на светло дана, пред очи читалачке публике, изашао је и нови број Жичког Благовесника. Овај број је у целости посвећен Светом Николају (Велимировићу), а насловљен је Свенародни владика. Предњу корицу краси необична икона на којој је Свети Владика приказан како на улицама Лондона свира фрулу на изненађење пролазника (аутор је Бојан Миљковић). На задњој корици је икона Светог Николаја из олтарске апсиде Манастира Тврдоша. Можемо са слободом рећи да је овај број часописа својеврсна историјско-богословска читанка која у великој мери доприноси јасном сагледавању лика и дела једног од најумнијих људи које је српски род дао. Радови расветљавају различите периоде Николајевог живота, те доприносе реалном опису онога што чини нимало једноставан развојни пут новог Златоуста. Описи његових савременика и сарадника, такође, из другачијег угла, помажу да Николајев лик заблиста у Христовој лепоти коју је стрпљиво вајао целог свог живота, препуног разним искушењима. Фотографије које прате текст, приказују Владикин ход кроз историју, где је крст Христов био крст народни, а крст народни крст Николајев.     Од овог броја часопис Жички Благовесник је добио два нова члана Уредништва: монахињу Христину (Стојановић) и Милорада Васиљевића. Као вредни сарадници часописа, чији текстови показују познавање различитих области мисаоног стваралаштва, висок степен проницљивости у савремене теме, али и утемељеност у Предању Цркве, придружени су Уредништву са циљем да часопис буде унапређен на радост читалаца, а све у славу Божију и Мајке Цркве. Истовремено, позивамо свештенство, монаштво, вероучитеље, као и припаднике лаоса Божијег, да својим текстовима помогну да Свети Владика Николај и даље буде поносан на свој Жички Благовесник. Адреса на коју се текстови могу слати је z.blagovesnik@gmail.com. Уредник чаосписа, протонамесник Александар Р. Јевтић

Писаћу о једној теми о којој је веома много писано и о којој је речено готово све што се о њој може рећи. Дакле, у редовима који следе немојте очекивати никакве новине и нешто што већ нисте чули. Но, опет, сматрам да је смислено писати о њој јер, како кажу стари Латини – „Понављање је мајка сазнавања“. И, заиста, чини се да нам је много пута неопходно подсећање. Пре него што напишем неколико речи о Крсној Слави у Срба желео бих да вам пружим још једну напомену – навикли смо на текстове у којима се, чини се, са правом, критикују наши сународници за своје слабости и мане у погледу прослављања својих Слâва. Овај текст неће имати такво усмерење.     Крсна Слава је, сасвим сигурно, препознатљиво идентитетско обележје нашег народа, јер оваква појава није примећена ни у једном другом православном народу. Познато је да је наш Свети Сава у својим покушајима охристовљавања српског рода осмислио овај обичај. Не знам да ли је тада слутио колико ће овај његов подухват имати успеха, али ево када након осам стотина година, погледамо у плодове његовог рада, видимо читаве редове светих епископа, свештеника, честитих домаћина и домаћица, витезова и војника, и мученика, који су своје животе проводили у вери у Господа Христа поносно славећи своје Слâве – Светитеље за које су, тако су осећали, посебно блиско везани да их могу назвати својима. Српски род је, ако изузмемо већи део несрећног двадесетог века и прве године овог века, заиста једнодушно следио опредељење за Христа које је у највећој мери пропутио наш велики Свети Сава. Сетите се само чувених речи Шантићеве песме које су и својеврсни аманет и својеврсни путоказ: „Ми свој пут знамо – пут Богочовјека“. Вековима су наши људи по беспућима светских и локалних усуда радије давали своје животе него да се одрекну свога Господа Христа и своје Крсне Славе (зар о томе потресно не сведочи Симо Матавуљ у „Пилипенди“ где се Пилипенда опредељује за најтеже гладовање и сиромаштво, али не жели да се одрекне своје вере). Између осталог, и кроз Крсну Славу, у дубинама и по површини свога бића наш народ је својим срцем ходио ка Христу осећајући себе као хришћански народ и осећајући да су сви други путеви заправо странпутице које нас, у сваком смислу, воде у пропаст. Малочас споменух да претходни век и овај век не одишу истом једнодушношћу у погледу овога опредељења, међутим, и у тим најтежим годинама, када је вера многих ослабила и љубав према Христу се охладила, када је вера наилазила на општи подсмех и подругивање (наравно сада је у погледу тога доста другачије стање), жар вере у Христа се ипак није сасвим угасио. Огроман број људи је, између осталог, можда и због својих Крсних Слâва, опстао, у каквој таквој мери, на путу хришћанског опредељења. Људи су се по својој слабости, у тим тешким временима, одрицали много чега, но своје (наглашавам „своје“ јер су се пред собом дубоко везали за Светитеље које прослављају) Славе се нису могли одрећи јер су осећали да је тај корак једна потпуна издаја. Можда у неким приликама наши људи нису знали да свесно ни другима ни себи самима изложе зашто се не одричу, зашто би то  била издаја, можда је то неодрицање потицало из дубине вековног опредељења претходника, али се није десило да наш народ у потпуности отпадне од Христа и испише себе из реда хришћанских народа, а у међувремену безбожни режим је отишао у прошлост. Ево вам догађаја који се десио у порти краљевачке Цркве средином осамдесетих година прошлога века, а који нам показује да и када су се неки људи одрицали чак и Слâва да су пред собом знали да су починили тешко опростиву издају и да није требало тако поступити. Наиме, један постарији човек је зауставио тада још увек младог свештеника, и у сузама га замолио за разговор. Човек је плакао неутешно и причао како је једног дана због свог посла морао да постане члан партије јер је имао троје деце а прећено му је да ће изгубити посао уколико то не учини. Ту ноћ када је морао донети тешку одлуку провео је пред иконом Светог Јована (своје Крсне Славе) јер је знао да ће по својој слабости, због деце, постати члан партије и престати да слави. То одрицање је деценијама пекло његову савест и његову душу и када је коначно средином осамдесетих почело отопљавање и слабљење комунистичке праксе и идеологије он је у сузама отишао код свештеника и (ја бих рекао прилично дирљиво) запитао: „Хоће ли ми мој Свети Јован опростити“? Невезано је са нашом темом али ћу изнети и упечатљив одговор овог свештеника који је видевши одраслог човека како плаче био веома потресен. Ни сам није знао шта да каже овом човеку и како да га утеши, и онда је, вероватно по Божијем надахнућу, испричао како је један Патријарх на Велики Петак, када је најстрожи пост, ишао код турског султана да моли за избављење неких хришћана који су били осуђени на смрт. Султан га је позвао за своју раскошну трпезу пуну разноразних ђаконија и рекао му да ће помиловати те хришћане ако овај буде са њим обедовао. Патријарх се тада прекрстио, сео за трпезу, и јео своје понижење, а људи су били спасени. И још му је рекао да Свети Јован види његове сузе и зна да је то учинио због деце коју је требало отхранити и да ће му опростити.  Тај човек који је плакао је интимно и пред собом све време осећао да је хришћанин, и сузе то најбоље сведоче. Изнећу вам и своје лично искуство. Одрастао сам у не баш црквеној породици али сам опет себе, чини ми се од како сам себе свестан, доживљавао као хришћанина и као члана хришћанске породице која има свог небеског заштитника. Такво је искуство многих – чак и када нисмо баш најприличнији дубоко у себи носимо опредељење за хришћански пут и са поносом се везујемо за Христове Свете угоднике. Наши Светитељи су они за које осећамо да смо везани са њима и осећамо понос што их прослављамо. И зато овај верски препород који се полако већ деценијама дешава

Искушана мисао Достојевског, уредник презвитер Александар Р. Јевтић, издавач ЕУО Епархије жичке, Краљево 2021. штампарија Интерклима-графика, – 252 стр. 21 цм, тираж 1.000 Повод за настанак овог зборника лежи у чињеници да текућа 2021. година представља јубиларну када је реч о Фјодору Михаиловичу Достојевском – у њој се навршава 200 година од пишчевог рођења и 140 година од његовог упокојења. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз подршку ЕУО-а Епархије жичке, идеја о објављивању зборника кренула је пут свог остварења. Лектуру и коректуру је извршила мр Ана Гвозденовић, а око дизајна се потрудила Лидија Стојановић. Предговор је написао драмски уметник Небојша Дугалић. Сви текстови (укупно њих 11) су укључени у стручни систем класификације, тј. означени УДК бројевима. Данас, када је слободно време уједно благослов и проклетство, када најчешће прелази у досаду или забаву, потрудили смо се да пронађемо људе који су спремни да своје драгоцено време посвете ономе кога је Свети Јустин Ћелијски у Философији и религији Ф. М. Достојевског називао „својим учитељем и мучитељем“. У овом зборнику сабрали смо гласове савремених љубитеља стваралаштва Достојевског. Различитост професионалних позива ауторȃ учинила је да зборник буде јединство различитог – скуп погледа на сложено дело Достојевског из различитих углова. Једино такав приступ је и примерен када је у питању овакав изазов. Захвални смо свим ауторима текстова што су показали да своје драгоцено обично свакодневно време желе и могу да посвете необичним мислима Достојевског. Верујем да су у овом подухвату доживели духовну и стваралачку радост, а да ће њу кроз текстове успети да пренесу читаоцима. Сви аутори текстова су уједно и сабеседници Достојевског, јер се са њим другачије не може дружити. Он никада не саопштава, већ примећује и позива на заједничко промишљање. То је етос којим тајна личности и заједнице живи у његовим делима, позивајући ка хришћанским изворима постојања и разобличујући прошле, садашње и будуће тоталитарне системе. Теме су различите, али увек од пресудног значаја за осмишљавање сопствене егзистенције. Оне су уједно вечне и проклете, у зависности од тога како се према њима односимо. Велико књижевно и мисаоно наслеђе руског писца нас обавезује да покушамо да му се делимично одужимо. Тиме за њега нећемо учинити много, али за саме себе хоћемо. Разлог за то је, на првом месту, што његове речи можда никада нису биле актуелније него данас. За сопствене романе, скромно је изражавао наду да ће га надживети тридесет година. Десило се не само да су они ушли у 20. век, већ својим увидима не престају да буде интересовање читалаца ни у 21. веку. Иако култура читања квалитетне литературе доживљава велику кризу, ипак остаје чињеница да се реч великог словенског пророка и даље чује широм света. И о њој се размишља и поново пише. У делу под насловом Заблуда о Богу Ричард Докинс, уз цитирање речи Ивана Карамазова, износи тезу да је вероватније да ће атеиста хуманистичких настројења волети на делу људе, јер религија није извор морала. То поткрепљује примером да Тексас, као једна од најрелигиознијих савезних држава у Америци, има највише кривичних преступа. Ипак, Докинс не указује на то шта би био извор морала. Помиње интелигенцију, али нигде не доказује њену повезаност са моралом. Покушава да побије тезу да је религија извор морала, али не нуди ништа више од тога – само рушење, без изградње. Управо на то је Достојевски и упозоравао када је говорио да је без вере у Бога и бесмртност душе све дозвољено. Теме покајања и уздржања које Достојевски суптилно излаже, за Докинса су изгледа потпуно нејасне и недокучиве да би их могао узети у разматрање. Иако би данас питања „смрти Бога“ и „човекобога“ код многих имала призвук застарелости, њихов садржај одевен у друго, „овчије“ рухо, можда никада није био присутнији у животу људи. Ова учесталост и уједно прикривеност сведоче о модификацијама које је зло доживело и о суптилности са којом наступа. Зато су многи неспремни за суочавање са темама постојања Бога и бесмртности душе. Тачније, губе шансу да се баве оним што је најпретежније. Новији економски трендови који полако истискују могућност говора о класичном социјализму или капитализму, све су ближи оценама које је давао Николај Берђајев. Он је на површини историјских светских дешавања, видео трагове дубоких вулканских дејстава историје мисли. Зато је Достојевског назвао „пневматологом, генијалним дијалектичарем и највећим руским метафизичарем“ (Нова религијска свест и друштвена реалност). Речи које је Берђајев тим поводом исписао делују као да су данас написане: „Светско значење социјализма ја видим у томе, што он ставља човештво пред дилему: Или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу. Све остало је прелазно спољашње, те се разара и распада. Дело је већ тако далеко зашло и важно је да се то сазна. То је знао Достојевски, знао је и Вл. Соловјев. То морамо и ми разумети до дубине.“ Владета Јеротић, као врсни познавалац стваралаштва Достојевског, износи  упозоравајуће увиде засноване на преиспитивању кретања савременог света: „У тренутку несумњиве и видљиве кризе, духовне и материјалне, еколошке и економске, како православних народа Русије и Балкана, тако и сличних криза у Европи и Америци – кризе коју је Достојевски тачно предвидео још у XIX веку, када је написао: ’Ко би могао да прихвати комедију буржоаске хармоније, коју видимо у Европи за нормалну формулу људског јединства на земљи?’ – без стварне сам унутарње потребе да управо данас, на крају још једног миленијума, мирим православље са модерним и постмодерним европским духом, постављајући тако несигурне, па и лажне компромисе. Стојим само забринут, заједно са многим људима на Западу и на Истоку, пред будућим збивањима у свету који никога, ни као појединца ни као народ неће оставити поштеђеним од избора између Великог Инквизитора и Христа“ („Православље и модерна уметност – на примеру Достојевски – Кафка“). Да ли се данас хришћанство, па и наше Православље, довољно бави будућношћу човека, геополитичким позицијама и плановима великих светских сила и њиховим утицајем на свакодневни живот људи, остаје отворено питање. Сигурно је да се ми будућношћу најизворније бавимо онда када искрено очекујемо Парусију – Христов други Долазак. Ипак, ово чекање не сме бити пасивно. Јеванђеље нас позива да поред творења добра, направимо разлику између добра и зла. Због тога је

Аранђеловдан 2014. године: Долазим код једног пријатеља на славу и ушавши у кућу чујем жамор који се мешао са звуцима ТВ-а. Седам за богату трпезу и поздрављам се са гостима, док домаћин износи пред нас славски колач и вино. Телевизор се гаси, јер домаћин почиње да ,,диже славу“. Све у свему владала је једна права домаћинска атмосфера. Но, након дизања славе, морао сам као студент теологије да питам свог пријатеља домаћина зашто на трпези нема славског жита. На то питање одговорила ми је његова мајка: ,,Сине, какво жито за светог Аранђела?! То је жив светац! Жито иде само за оне свеце који су умрли. Како ти студираш ,,Богословију,“ а то не знаш?!“ Овакав одговор и мишљење о славском житу се врло често може чути у нашем народу. Везујући кољиво за обред опела или парастоса, многи погрешно сматрају да се славско жито спрема за ,,покој душе светитеља“ који се тога дана прославља. Међутим, овакво мишљење било би апсурдно, с обзиром на то да се ми истом том светитељу молимо за помоћ и заступништво пред Господом. Кување славског жита је један од многих обичаја које наш народ баштини у својој култури, а који собом носи  дубоки хришћански смисао. Чини ми се да често приликом прослављања крсне славе дајемо превише на значају споредним стварима (као што су број званица или јела на трпези), запостављајући или чак изостављајући  неке од најважнијих елемената крсне славе као што је славско жито или кољиво. Стога, ћемо овде покушати да у најкраћим цртама укажемо на његову важност и неизоставност. У хришћанству се кувана пшеница користила још од првих векова. Сматра се да се са овом праксом отпочело још у прадавна времена када је Римска Империја прогонила Цркву и хришћане. Наиме, тада се десио један догађај који се везује за Светог Теодора Тирона. У његовом граду су челници полиције како би се подсмејали хришћанима тајно испрскали крв идолских жртава по разној храни која се продавала на пијаци јер су знали да се хришћани брижно чувају од било каквог поклањања идолима. Но Свети Теодор се јавио локалном Епископу, упозорио г на то и саветовао га да кувају обичну пшеницу како се не би оскрнавили. У знак сећања на ово установљен је празник у току године када хришћани у Црквама прекађују жито. Али овај разлог свакако није ни једини ни најважнији. Други разлог је далеко значајнији и има много дубљи смисао. Он је везан за речи Господа нашега Исуса Христа о зрну пшенице. Уочи свога Страдања и Васкрсења Господ Исус Христос је, као и увек, својим ученицима говорио о тим спасоносним догађајима на сликовит начин:,, Дође час да се прослави Син Човечији. Заиста, заиста вам кажем: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, оно једно остане; ако ли умре много рода роди“ (Јн. 12:24). Зрно пшенично у речима Господњим символизује две ствари: жртву једног за многе и васкрсење из мртвих.  Када се посеје у земљу, зрно пшенице разлажући се на простије елементе умире, али и клија – из њега се рађа нови живот који доноси много нових зрна. Христос Господ  је први испунио ове речи. Он је добровољно предао Себе на жртву, а потом васкрсао да би сви људи могли имати живот вечни. Примеру Христове жртве следовали су и свети апостоли, затим мученици и исповедници, свети оци, преподобни – једном речју сви свети све до наших дана. Због тога зрна пшенице сабрана у једно представљају Цркву – сабор светих на челу са Христом, који је ,,глава Цркве.“ Грчки назив панаија (грч. παναγια) у преводу на српски значи Свесвета али и сви свети. У све свете убрајамо и наше претке који су живели на земљи пре нас, а који смрћу нису престали да постоје, већ јесу и биће део исте заједнице чији смо део и ми – Цркве Христове. То нам сведочи и молитва приликом освећења кољива: ,,Ти сам, свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети (=учини светима) оне који буду јели од њих, јер слуге Твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и у част светога(име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери Православној“. Наши преци и светитељи које прослављамо као крсну славу нису умрли већ ,,само спавају“, како каже Господ наш, и чекају да Христос поново дође и пробуди их. Као што зрно пшенице најпре иструне у земљи, а касније устаје из ње и оживљава, тако ће исто бити са нама и нашим прецима: тела се полажу у земљу, где ће најпре сатрунути, али ће приликом Другог доласка Христовог, поново оживети – тј. васкрснути у Живот Вечни. Вино којим се прелива жито представља Крв Господа Христа, коју је пролио на Крсту ради нас и којом нас је све искупио из ропства греху, ђаволу и смрти. Дакле, славско жито се, као и панаија коју припремамо за опело или парастос, кува и приноси у славу Божију, пресвете Богородице, у част  светитеља који се тог дана прославља и у спомен свих светих, али и као знак вере да ће и наши преминули васкрснути са свима светима. Оно је израз наше вере да је Господ Исус Христос победио смрт својим Васкрсењем и да у Њему нема мртвих, већ да су ,,Њему сви живи“(Лк. 20,38). А вера у васкрсење Христово је основа хришћанства и без ње прослављање светитеља не би било могуће. По речима св. Владике Николаја без Васкрса светитељски празници би били само ,,празна имена у читуљи“, а календар светих ,,гробље пред којим се срце леди као у царству смрти.“ Из свега до сада реченог, да се закључити да је славско жито уз колач, вино и свећу неизоставни елемент сваке крсне славе. Оно није никакав принос ,,за покој душе свеца“, већ најдубљи израз онога на чему се темељи хришћанство – вере у Васкрсење, Други долазак Христов и Живот Вечни. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. септембар 2021. године

Са радошћу и благословом старешине храма протојереја ставрофора Милоша Васиљевића, верна омладина наше цркве започела је од почетка ове године штампање „Билтена“ који се дели верном народу. Основни циљ овог листа је мисионарска делатност међу мештанима Ратине, тј. приближавање јеванђелске истине. Било је потребно осмислити на који начин народу најбоље приближити цркву и уткати у њихова срца „златне нити неба“ и избор је пао на „Билтен цркве рођења Светог Јована Крститеља“. Полазећи од тога да је православно светосавско хришћанство високо развијена жива вера која захтева и високоразвијену психу да би могла да развија своја благословена дејства, у нашем малом црквеном Билтену бавимо се разним темама из наше парохије, приближавајући се тако начину живота који треба да буде својствен једној светосавској православној заједници. На нивоу наше парохије то би значило у ужем смислу да је ова делатност ради још јачег уцрковљења људи наше парохије, живота у Христу и предавања искуства Богоопштења. За уредника Билтена изабран је историчар Трипо Данило Спахић радник Завода за заштиту споменика културе Краљево, који је уједно и чтец наше цркве. Након неколико верзија овог листа од првог септембра текуће године изашао је девети број „Билтена“ као коначна верзија. Сви они који су укључени у израду, дизајн, писање текстова и штампање то раде на добровољној основи тако помажући своју цркву. Такође из овог листа верници се могу упознати са временом почетка Литургије и осталих Богослужења. Билтен излази једном месечно у тиражу од сто примерака.                                                                                 Трипо Д. Спахић, историчар