Category: Издања

Одувек сам била опрезна у погледу таквих ствари каква су сведочења о чудима. Не можеш их доказати, али најискреније сам уверена да се, молитвама Светог старца Јована (Крестјанкина) догодило чудо у нашој породици – потпуни опоравак детињег здравља. Моја унука Марија (сада има четрнаест година и у априлу ће напунити петнаест) је рођена са хендикепом у свом психолошком развићу. Ово је дијагностиковано када је напунила три године. Тада је пребачена из обичних јаслица у корективну школицу. Комисија састављена од стручњака за дечју ометеност у развоју и терапеутa говора старије групе јаслица је рекла, када је девојчица напунила шест година, да треба да се припремимо за стварност да она неће бити примљена у први разред основне школе, и да ће, ако Бог да, у најбољем случају бити у стању да води рачуна о себи. Уверавали су нас да можда неће бити примљена чак ни у корективну школу, јер је могла изговорити свега неколико речи  и практично није била у стању да их састави у реченицу. О рачунању и читању није ни било говора. Недуго после Маријиног шестог рођендана добили смо књигу Несвети, а Свети. Изнова и изнова сам је читала; била сам веома импресионирана живом сликом светих монаха  и све у погледу њих ми је постало блиско. И мом супругу се веома допала ова књига о монасима Псково-Печерског манастира. Прочитао ју је много пута, прибавио је многе примерке и стално их је поклањао својим пријатељима. На крају, уз један примерак књиге добили смо и ЦД-е на коме се налазио филм о Псково-Печерском манастиру. Одгледали смо га много пута; чак смо са ње преснимили и беседу о. Јована о томе како треба волети чак и непријатеље. У једном тренутку сам осетила снажну жељу да посетим овај манастир. Купили смо карте за воз за две одрасле особе и за двоје деце: моја унука Марија је управо крајем априла напунила седам година. Тамо је отпочело чудо. Стигли смо насумице одабраног дана – без икакве представе шта се збива. Сунце је јарко сијало, а портом манастира се разлегао глас о. Јована, јер су преко разгласа пустили његове беседе. Одмах смо схватили да смо „случајно“ дошли у манастир на дан његовог годишњег помена. Отишли смо у Цркву на службу, и седмогодишња Марија је отишла код свештеника на Исповест, али је ћутала, не проговоривши ни реч. Свештеник нас је тада позвао и рекао: „Не могу је овако исповедити. Треба унапред да је ви припремите“. Била сам толико збуњена да сам заборавила рећи да је девојчица емотивно и психички ометена у развоју. Изашли смо потресени у порту манастира где се налазе чувене пећине у које се сахрањују монаси који су живели у манастиру. Силно сам желела да одем на гроб о. Јована, али никога нису пуштали унутра јер је управо требало да почне служба. Стајали смо „у шпалиру“ и видели смо свештеника који је прилазио, за ког нам се учинило да је један млади монах који је приказан на филму. Отрчала сам до њега и позвала сам га по имену. Запитао ме је како га познајем. Објаснила сам му за филм. Интересовало га је зашто смо дошли. Рекла сам за Марију, која је стајала у близини. Баћушка нас је увео. Када смо стигли до места где почива Архимандрит Јован (Крестјанкин) монах нам је допустио да кроз отвор, после очитане молитве, додирнемо ковчег о. Јована. Али Марија је сама отрчала гурнула обе шаке у зид пећине где је положен ковчег. „Јеси ли да додирнула?“ – питао је монах: „Јесам“ – викнула је девојчица и радосно отрчала на другу страну. Потом су је помазали уљем. Следећег јутра смо присуствовали јутарњој служби. Неки други свештеник је позвао Марију на Исповест и разговарао је са њом око пола сата. После Исповести сам отишла к њему и рекла му за наш проблем, а он је рекао следеће: „Погледајте у њене очи. Њен поглед је бистар. Не, она нема проблем са ометеношћу у развоју, у питању је вероватно нешто друго“. Након тога, Марија се први пут причестила. Вратили смо се у Москву. И све је чудесно почело да се сређује. Неочекивано, Марија је примљена у корективну школу, штавише, током испита је био присутан искусни специјалиста за рад са децом ометеном у развоју и он је запазио да девојчица тихо чита својим очима читав текст који јој је дат, премда реч није наглас изговарала. Марија је тако примљена у први корективни разред. Међутим, великом брзином се почела мењати ситуација – девојчица је, некако, отпочела говорити, читати и рачунати. Без икаквих сметњи је пратила остатак одељења. До петог разреда је одлучено да комбинује корективну школу са „лицејом“. Ми, њени најближи, смо били веома нервозни – јер часови „лицеја“ су још компликованији од часова обичне школе. Свих тих година смо се истрајно молили, а, мој супруг и ја смо, више пута месечно примали Свето Причешће. Све време смо давали своја и њена имена за спомињање на Светој Литургији. На крају, Марија је била сасвим излечена и постала је један од најбољих ученика у генерацији. И, непосредно пред седми разред, одлучила је да полаже изузетно тежак испит из специјализоване хемије и биологије на „лицеју“. Сада изучава хемију и биологију према тешком факултетском нивоу и програму. Добро јој иде у школи. Највише смо изненађени тиме што је најбоља у књижевности (притом изузетно рецитује) и вишој математици. Мозак јој савршено функционише. Она се не сећа нашег пута у манастир када је имала седам година. Али, пре неки дан, док сам наглас читала мисли о. Јована (Крестјанкина), изненада је рекла: „Бако, хајдемо у пећине ка о. Јовану“…                                                 Елена Булова Извор:  Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. фебруар 2022. године Преузето са сајта orthocristian.com

Постоји древна хришћанска молитва чији је аутор чувени светитељ Цркве Божије – Свети Василије Велики. Текст ове молитве је део јутарњег молитвеног правила којим, већ вековима, многи православни хришћани отпочињу свој дан. Уставши од сна, осим јутарњег одласка у тоалет и осим јутарње хигијене, многи људи стају на молитву Богу пред иконама које им се налазе у кући. Не морају се читати молитве уврштене у молитвено правило које се налази у „Молитвеницима“, тј. може се, и треба се, молити Богу и својим речима, износећи пред Њега своју муку и своју благодарност, али молитве које су део овог молитвеног правила одишу лепотом истинског сусрета са Богом јер су их осмислили свети људи који су се у својим животима стварно сусрели са Богом и из њих се много тога може научити. Таква је и ,горе споменута, молитва Оцу нашем Небеском која отпочиње речима „Господе Боже, Сведржитељу, Боже сила и свакога тела“. Између осталог, у оквиру ње се молимо да нам Господ подари да бодрог срца и трезвено прођемо кроз таму којом, с времена на време, одише живот у овоме свету: „И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота очекујући долазак Сина Твога Јединороднога, Господа и Бога, и Спаса нашега Исуса Христа…“. Наши животи у овоме свету и у оваквом времену понекад неће бити светлост и радост, него ће бити окружени ноћном тамом искушења, стреса, нељубави, бриге и свега онога што нагриза радост и благост којима би требало да просијава наш живот. Но, како веле речи ове молитве, ни тада не треба пасти ни потонути, већ са надом у Љубав Очеву, бодро проћи кроз ноћ чекајући долазак нашега Спаситеља. Колико год да је мрачна тама ноћи, призвани смо да ходимо кроз њу гледајући, са радошћу и неклонули, у Светлост доброте Божије, и чекајући долазак Сина Његовог, када ће, коначно, сва ноћна тама бити разорена Светлошћу Дана Божијег. Проћи ће ноћ и наступиће Дан, тј. наступиће истински живот, јер истински живот је само љубав, само доброта, само благост, само светлост, само радост, само живот (без смрти), само опроштај, само сладост, само славопој Богу. Читав хришћански живот је чекање доласка Те Светлости. Но шта значи „чекати“? То значи да би требало да читавим својим бићем живимо Светлошћу, већ овде и већ сада. Чекати значи живети у духу благог Јеванђеља Христовог и испуњавати Христов позив на љубав. Врло често се мисли како је Христос нама оставио строге заповести које су заморне и тешке. Истина је да их није лако испунити, али оне нису терет, већ, напротив, оне су скидање терета који носимо на себи и собом. То је оно што је тешко – растеретити себе, учинити напор да скинемо претежак терет са својих плећа. А Христос каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер, јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11, 28). Јарам Христов – кротост, смиреност, љубав према свима – је заправо благ и бреме (терет) Христово је лако! У Христу је наш одмор и покој душама нашим од умора и натоварености свим и свачим што носимо на себи. Јер све оно што није љубав, већ је презир, што није опраштање већ је жеђ за осветом или горак укус неправде, што није доброта према другима, већ је саможивост, што није верност својој супрузи и својој породици, већ је сладострасни ужитак који ће оставити горке последице, што није изграђујућа трезвеност, већ је опијеност дрогама, алкохолом или коцком, и много тога другог, је страшан терет који умара и који је врло тежак за ношење. Христове заповести нису придике због неморалности наших начина живота већ су позив да одемо к Њему, и да уместо тешких терета греха и нељубави, на себе ставимо Његов терет – кротост и смиреност – и да се одморимо јер Његов терет уопште и није терет него слика истинског живота. Истински леп живот је живот који се проводи у благословима кротости, смирености и љубави Христове. Наравно, неопходан је подвиг борбе против гордости и егоизма који пребивају у нама и који нас спутавају у доброти, у опраштању и у љубави. Но, упркос напорима таквог подвига, његови плодови ће се видети и већ овде, у ноћној тами ових живота – јер ће такав живот, благодаћу Божијом, просијавати Светлошћу и радошћу Долазећег Дана Божијег. Прилично смело ћу рећи, да истинске светлости и радости у оквирима ових живота мимо живота у складу са јеванђелском заповешћу о љубави, нема и не може бити. Мимо оваквог живота ће се свака срећа и успех, на крају крајева, показати као испразни и завршиће у тами туге. Верујем, да сваки човек жуди за спокојем Царства Божијег, али до таквог спокоја се не може стићи другачије до бодрим чекањем Господа Христа, тј. пут се налази у животу у складу са јеванђелском заповешћу Христовом. А живећи тако, и пре него што стигне тај Дан, већ ћемо боравити у Светлости, спокоју и радости. О томе нам говоре речи ове дивне молитве!                                                                                                 Ђакон Стефан Милошевски Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 04. фебруар 2022. године

Бројна искушења која стоје пред нашим народом наводе нас на дубље историјско тражење примера, који би нам помогли да достојно одговоримо изазовима. Иако се морамо сложити да примери из давних времена не могу у целости бити прекопирани у актуелним проблемима, ипак могу бити звезде водиље које ће нам показивати како треба ходити кроз живот. У духу реченог, припадници рода српског и православног, ипак имају мноштво путоказа. Слободно можемо рећи да смо привилеговани бројним светлим примерима наше прошлости. И, свакако, вероватно најсветлији пример утемељење нашега правца је наш Свети отац Сава.   И када, а то је све чешће, нам се чини да се налазимо у тешкој ситуацији из које готово да нема излаза морамо бити свесни да је наш род небројано пута у својој историји био на ивици опстанка. Овај по намери скромни текст сигурно нема намеру да читаоцима представи читаву историју нашег страдања, али посебно има жељу да нас подстакне на оживљавање борбе која се налази у самом нашем духу и предању. У познатој јеванђељској причи о талантима (Мт. 25, 15-28), видимо да је Бог даровао свима различите таланте, односно дарове – некоме пет, некоме два, некоме један – али свакоме барем тај један – а то је дар живота који може бити остварен као љубав и као радост. У нашем роду су многи људи умножили своје дарове, али тешко да ћемо наћи лепши пример од личности првог српског архиепископа – Светог Саве. Јер, мало ко би се од нас одрекао било какве, па и најмање, овоземаљске привилегије. Вероватно би, усудићемо се да кажемо, многи од нас искористили привилегије положаја наших родитеља, искључиво да би исте искористили за свој сопствени угођај. Баш насупрот томе поступао је млади принц Растко. Дарове од Бога му дате, привилегије наслеђене правом сина владара, он није искористио како би свој живот учинио раскошним и лакшим. Штавише, он је себе потпуно предао путу који води ка неземаљској радости у Богу. Свети Сава је одабрао онај уски, јеванђелски пут, који јесте тежи, али који, када се истраје на њему, доноси многе плодове. Сјајне одежде, сву красоту и привилегију живота на двору, он је заменио за скромни и нимало једноставан монашки живот. Он је увидео да је најдубља потреба нашега бића љубав према Богу и према другим људима. Притом, нашавши радост и мир није мислио само на своје духовно уздизање и на то да он сам усходи у љубави и истинском животу него је пред собом увек имао јасан циљ – духовно уздизање свог народа. Отуда је посебно предано радио на снажењу вере  и хришћанског начина живота међу нама, на очувању братске љубави и слоге наших владара и нашег народа, на успостављању темеља образовног и здравственог система. Овде ћемо се на кратко опет вратити на јеванђелску поруку и задатак умножавања таланата или дарова. Свети Сава је, поставши Архиепископ, ставио у службу поверене му пастве најпрактичнији могући начин. Неуморно је обилазио места на којима је живео наш народ, оснивао је манастире, болнице и школе и подучавао нас како да живимо у духу јеванђелске љубави. Јер, умножити дар Божији не значи само спасти свој живот већ ставити себе у службу другоме, односно ближњем, или у нашем дубоком хришћанском значењу – бити у служби самог Господа – и покушати да и свога ближњег приведеш истинском животу и да га сачуваш на путу спасења. Свети Сава је, као син владара и потом као архиепископ (дакле као неко ко је управљао бродом Цркве и државе) пример остварене љубави и, у том смислу, показатељ и нашим управницима, и нама који смо им поверени како треба да се живи. Истински живот је живот у љубави према Богу и према ближњима.  И то је једино спасоносно. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 28. јануар 2022. године

Једна  од главних одлика савременог живота је недостатак времена. Чини нам се као да оно протиче брже него икада пре. Покушавамо да зграбимо и задржимо тренутак али он нам попут песка клизи кроз прсте и ми остајемо незадовољни, а опет смо константно у некаквој журби. Зашто? Мислим да одговор на ово питање лежи у томе што смо дозволили да нас преоптерете бриге овога света, а да не умемо ни за тренутак да застанемо и обрадујемо се јединој непролазној вредности у обадва света – Богочовеку Христу и празницима у Његову част. У познатој јеванђелској причи о сејачу и семену, Господ назива себе сејачем, а своју науку семеном. Њива и други типови тла на које сеје семе су у овој причи људске душе. Један део семена ,,пао је  у трње и нарасте трње и подави их.“ Заиста, људи 21. века све више почињу да личе на овај трећи тип тла. Бриге о пролазним стварима попут некаквог трња и корова непрестано гуше у нама благодат Духа Светога коју смо задобили на крштењу и тако нам онемогућавају да узрастамо ,,у меру раста висине Христове“.  И не само то: бриге овога света нам одузимају време за ближње. Човек ХXI века проводе читаве дане са својим укућанима, а  да због бројних ,,обавеза“ не стигне са њима да прозбори ни реч. И ако прозбори, то чини у хладном, ,,пословном“ тону, без трунке радости. Навикнути на свакодневну бригу о стварима овога света, као да смо изгубили способност да се радујемо: и празницима и људима. Чини се да још само деца умеју да се радују. Управо зато што она немају брига. Поверили су их одраслима, својој мајци и оцу. Али управо ова дечија безбрижност и спокојност, јесте пример за сваког Хришћанина – да повери бриге Богу, своме Небескоме Оцу. ,, А ко од вас бринући се може придодати расту свом лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. А када траву у пољу, која данас јесте, а сутра се у пећ баца, Бог тако одева, а камоли вас, маловерни?“- рекао је Господ Исус Христос својим ученицима. Овде Господ не само да нам заповеда да се не бринемо око пролазног, већ ту бригу доводи у директну везу са недостатком вере. Он назива забринуте  ,,маловернима“, али у продужетку беседе нуди и лек:,, Не брините се дакле говорећи: Шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре царство Божје, и правду Његову, и ово ће вам се све додати.“ (Мт.6,22-33). У овоме је и разлика између хришћана и незнабожаца: и хришћани и незнабошци једу и пију, и једни и други се облаче и једни и други раде да би себи обезбедили средства за живот, али хришћанима то није приоритет ни циљ, већ им је приоритет и циљ Царство Небеско. По речима св. аве Јустина: ,, Ако хоћеш данас да будеш хришћанин, бићеш само ако ти Царство Божје, Правда Христова, Истина Христово, Добро Христово, Љубав Христова, Еванђеље Христово – буде данас најглавнија брига.“ Ове речи се нарочито односе на нас који на свакој литургији слушамо стихове херувимске песме: ,,Сваку сада животну бригу оставимо, јер ћемо примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога.“ Да бисмо могли бити као херувими и примити у себе Цара свих, морамо се најпре ослободити од свакодневних животних брига: и шта ћемо јести и шта ћемо обући и да ли ћемо стићи да урадимо ово или оно. Без остављања сваке животне бриге, певање херувимске песме нема учинка, односно остаје само на уснама, како кажу свети оци. Ово важи не само на богослужењима већ и у свакодневном животу, а нарочито током прославе предстојећих празника. Бог је толико заволео овај свет да је послао свог Јединородног Сина да га спаси од греха и смрти. Богомладенац Христос је постао човек, у јаслама лежао, обрезан био и  крстио се у Јордану као један од нас, не зато што је то њему било потребно, већ да би нас учинио синовима Божијим. Бог се јави у телу као човек и својим  Васкрсењем ослободио је род људски крајње бриге – смрти. То треба да нам буде највећа радост, а Богочовек Исус Христос ,,једина вредност у обадва света“. Све остало су ,,трице и кучине“, ма колико своје времена испуњавали њима. Време које се отргне од вечности заиста пролази несхватљиво брзо, попут сна, по речима једног савременог подвижника. Стога, уколико желимо да управљамо временом које имамо на располагању, неопходно је да то исто време осветимо кроз учешће у Светој Литургији, прослављању празника и дружењу са нашим ближњима. Заиштимо од Оца нашега да нам да насушног хлеба, тј. Царства Његовог и не бринимо се за остало. Испуњавајмо обавезе које нам налаже наша држава и друштво, али не заборављајмо да је Господ наш Исус Христос Алфа и Омега, почетак и свршетак свих наших обавеза и одговорности. Њему нека је слава са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. јануар 2022. године

Тешко је да је било ко други током читаве историје религије – а о историји хришћанства да и не говоримо – привукао толику пажњу и толику љубав и био извор тако чисте, непомућене радости, као што је то Дјева Марија. Она се појављује на самом почетку Јеванђеља, затим у причи о свадби у Кани Галилејској, и на самом крају, покрај Крста на ком је распет њен Син. Кроз године и векове узноси јој се поздрав пун ликовања: „Радуј се!“ и нема дана, богослужења или, сем ретких изузетака, молитве, да се не спомиње она којој се, по речима Цркве, „радује свако створење“. У овим данима по Божићу, када блиста овај задивљујући празник, прави је тренутак да се запитамо: шта је узрок те радости, шта чини да и нама тај лик буде тако близак, присан и посебан? Можда најбољи одговор на ово питање даје један црквена химна која се пева пред Божић. У њој се каже да је Детету које се родило у Витлејему свако принео свој дар: земља пећину, небо звезду, источни мудраци злато, тамјан и смирну, анђели песму. А чиме смо Га ми даривали – пита се даље аутор химне – шта смо Му принели, ми, људи? И одговара: Мајку Дјеву. Ово није пука метафора. Црква је овим речима изразила своје најдубље искуство, своје најдубље поимање васколике тајне Божића. То разумевање можемо изразити овако: у лику Дјеве Марије свет је подарио Богу свој најдубљи плод, нешто највредније, најчистије и најсавршеније чиме се могло одговорити на Божију љубав. Јер, ако је Христос, како учи Црква и како верујемо, Бог који је дошао на земљу да нам дарује Своју љубав и да нас љубављу спасе, онда је било неопходно да се у свету пронађе љубав која би одговорила на ту љубав, која би препознала и прихватила тај Божији долазак, и у име свих нас, читаве творевине, рекла Богу „да“. Ту љубав као одговор на љубав, чисту, слободну и уједно смирену, тај дар света Богу, оваплотила је у себи, изразила читавим својим бићем, Дјева Марија. И то су људи увек осећали, више срцем и душом него разумом, гледајући њен лик, било крај јасала са Дететом, било крај Крста у ћутљивој патњи: она је једна од нас, она је наша, она је као и ми, само неупоредиво чистија, неупоредиво савршенија. Али то значи да по њој, по њеној љубави, њеном савршенству, а не по оном ужасавајућем споју нискости и зла којим је тако страшно обележена историја човечанства, можемо и треба да судимо о човековој суштини и сврси. Ако је она заиста постојала – а ко би могао да измисли такав лик? – онда то значи да човек није животиња, као што се из петних жила упињу да докажу они који га своде на ниво животиње и упорно тврде да је човек само оно што једе. Ако је човечанство макар једном изнедрило тако чист плод, онда он управо и јесте израз стварне човекове природе. То је оно чему се радујемо, у шта верујемо, и наша радост и вера се обнављају кад год посматрамо лик Мајке крај јасала, или кад понављамо задивљујуће речи: Јер, гле, од сада ће звати блаженом сви нараштаји. Она је слободно прихватила тајанствени позив одозго, и зато за нас остаје вечни доказ да је човеку својствена божанска слобода, ма како био понижен грехом и злобом. Она која је себе дала у целости, без остатка, за нас остаје сведочанство је човекова величина и слава у жртви и љубави, у давању себе и служењу, а не у гордом и ситничавом самопотврђивању. Она је заувек обасјала свет светлошћу љубави, састрадалности, верности и топлине мајчинства којом усваја цели људски род. Она, како се каже у једној другој црквеној химни „сама уводи Христа у васељену“. Она Му даје тело и овоземаљски живот, она Га чува у детињој немоћи, она Му дарује себе, у њој се занавек догађа сусрет неба и земље, Бога и човека. На икони Христовог рођења видимо је поред Детета, окружену читавом творевином, јер она је њено средиште и венац. Изнад ње су звезде и анђели, око ње пастири и животиње. То значи да смо у њој сви ми, читави свет, дочекали, заволели, примили Христа. То значи да није све на земљи зло и грех, да постоји и та светла мера истинске човечности. „Шта ћемо ти принети Христе?“, питамо се у једној божићној химни. „Јер свако од Твојих створења принело је дарове: небо звезду, земља пећину, анђели певање, а ми Мајку Дјеву“. Наш земаљски дар Христу , заправо је њен дар нама, дар у ком Христова земаљска Мајка постаје наша небеска Мајка, покров вечне љубави над нама. Протојереј Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 14. 01. 2022. године