Category: Издања

,,Савршена храброст показује се кад човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом.“ Ла Рошфуко Један од најбољих српских писаца прве половине XX века рођен је 1885. године у Горњем Милановцу. Школовао се у родном месту и Чачку, док је више разреде гимназије и Правни факултет завршио у Београду. Бавио се адвокатуром, а као резервни официр учествовао је у сва три рата од 1912. до 1918. издржавши и све страхоте повлачења српске војске кроз Албанију. Више пута је рањаван, а због ратних заслуга одликован је Орденом Белог орла Краљевине Србије. Ћерка Татјана наводи да се мајци Христини која га је учила побожности прилазио са великим поштовањем, обраћајући јој се са Ви. Такав је био и према њој, поклањајући јој неподељену пажњу, помно пратећи њен раст и развој. Пробудио јој је жељу за читањем француске и руске књижевности, коју је касније, научивши језике, рецитовала пред поносним оцем.   Истински припадник српске елите, васпитан и образовани интелектуалац од ране младости је веровао у моћ просвећености, у важност грађанских слобода, хуманистичких и грађанских вредности, у појединца који се не ставља изнад друштва већ дели судбину заједнице. Када је тада цењени француски социолог и психолог Гистав Ле Бон у својим делима заступао тезу да су Срби ратнички народ пун мржње и да је турско ропство најбоље прилагођено нашем менталитету, Васић, који је читавих шест година провео у рату оштро је реаговао на неопрезна уопштавања Ле Бона књигом ,,Карактер и менталитет једног поколења“. Сматрао је да српски ратнички менталитет нема у себи ничег освајачког или империјалистичког, већ је српски народ у рат ушао да би себи извојевао право на живот које нам Аустрија и Немачка нису признавале. Веровао је у демократско уређење човечанства у коме велики народи неће моћи да угњетавају мале. Након ове књиге започиње његово политичко деловање. Са Слободаном Јовановићем основао је Српски културни клуб чији је циљ био буђење националне свести и неговање српске културе у оквиру југословенства. У Другом светском рату придружио се Равногорском покрету и једно време био десна рука Драже Михаиловића који је веома ценио његову дотадашњу ратну биографију. После Другог светског рата његово књижевно дело напојено хришћанским виђењем живота је сасвим препуштено забораву услед идеолошких разлога. У првој збирци својих приповедака која носи назив ,,Утуљена кандила“ углавном се бавио сликањем разорености, и моралне, и економске, која је остала након тог ужасног ратног вихора. Људски и хришћански је жалио над животима многих појединаца који се никада нису успели издићи изнад свих горких околности које су их задесиле. Упечатљива је прича ,,У гостима“ у којој нас упознаје са трагичном судбином Николе Глишића, поштеног човека и доброг пријатеља који се оженио из љубави планирајући породичан живот, да би, не проживевши дуго у тој породичној срећи, морао да оде уз рат и остави породицу у Србији. Он се као победник победоносно вратио, али дубоко разочаран у поступке власти, у извесне погрешне стратегијске потезе војске који су беспотребно односили животе, сазнаје да му је жена неверна, да је сестра побегла са аустријским официром, да је отац извршио самоубиство… Сломљен свим што је видео и свим неправдама које су га окруживале почео је да се опија, блудничи, да краде. У читавој приповетки, можда је и најснажнији моменат, када Никола, крајње искрено, излива бол своје душе своме побратиму: – ,,Е мој побратиме – говорио је климајући главом и држећи чашу у руци која је дрхтала, сећаш ли се онога из Светог писма ,,добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах…“, јест, ваљао је некада овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време“. Једном речју, изнео је пред свога побратима непрежаљени жал због тога што он више није онај младић Никола који је са поверењем кренуо у живот – он није стигао до крајњег циља и не одржа веру у тој беспоштедној борби. Истински жал човеков је у изневеравању себе и оне лепоте за којом се истински жудело. Но, за нашу тему је посебно значајна, његова прва објављена приповетка под називом ,,Пацко“. Писана је са посебним националним поносом и романтизмом. Један догађај из Брегалничке битке у Другом балканском рату осетљивом пишчевом оку се урезао у памћење и изазвао дивљење. Био је сведок велике доброте и племенитости једног свог ратног друга. Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме икада пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и хришћанске доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану,  поред свежег гроба. Крај њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом бугарском поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Погинуо је желећи да хришћански и достојанствено сахрани тело погинулог непријатеља. Признаћете да је прича задивљујућа до те мере да је из данашње перспективе заиста тешко поверовати да се овакав догађај заиста одиграо. Пацко је слика доброте и вере наших људи који су некада врло добро знали да је Бог Отац свих, па чак и оних који су непријатељи. Премда је погинуо на овом племенитом задатку, он ће баш због те племенитости ући у Вечно Царство љубави Божије. Истинска и искрена вера су у човеку одувек побуђивали племенитост. Због тога верујем да је и у ово наше време неопходан препород нашег народа на том пољу. Колико би све било другачије када би макар четвртина нашег становништва била напојена хришћанским духом маленог Пацка? Писац ове приповетке је, Драгиша Васић, на жалост, био убијен у комунистичком логору и све до деведесетих година је сасвим прећуткиван, а у томе је учествовао и његов

Када сам још као млад средњошколац – гимназијалац почео, све више и дубље, да се  упознајем са лепотама наше Православне вере, неки моменти су на мене, мимо свега другога, остављали посебан траг. Свето Писмо, Житија Светих, надахнута дела Светог Владике Николаја, молитве, размишљања и много других ,,Богом-надахнутих“ тренутака остављали су неизбрисив траг на младој души. Мимо свега наведеног придодао бих и издвојио још нешто што је било једнако важно, можда чак и пресудно у мојој коначној одлуци да живот посветим служби Богу, а то су живи примери, живих људи који су својим животом сведочили о присуству живог Бога овде на земљи. Наш је народ одавнина познат као препун правих и истинских врлина; храброст, оданост, верност, честитост иморална чистота су само неке од бројних особина којима је наш народ познат и препознат као благочестив, христољубив и благоверан народ. Широм Србије и данас се могу пронаћи људи ,,великог духа“, којима није циљ да се истичу и препознају да се о њима говори и препричава већ само да живе свој скроман и миран живот, често далеко од људи и свакодневне ларме, обавеза, брига, оптерећености, стресова и свега што чини данашњи живот. Као дечак имао сам често прилику да из уста своје баке слушам приче о људима који су били стари у времену када је она била млада. Често су ми те приче и догађаји звучали нестварно. Сматрао сам (а то донекле сматрам и данас) да смо ми људи у данашњем времену неспособни за живот и подвиге које су они носили у своје време. Често би у тим причама било и прича о изненадним ,,Божијим интервенцијама“ и посетама духовних сила што је додатно убеђивало моју мисао да је у данашње време тако нешто немогуће. Све док ме једно сазнање није убедило да моје мисли не иду у правом смеру. То сазнање односило се на једног човека-старца у пензији по имену Ђорђе. Недалеко од манастира Жича где сам као дечак највише времена проводио у кући своје баке, налази се један засеок по имену Парлози. На том простору, а и шире, у не тако давној прошлости, живели су људи са својим породицама и као сви сељани обављали своје свакодневне послове, од којих су живели. Данас на тим просторима готово да више нема људи, а као траг о њиховом постојању остала је понека колиба и у њој стари сасуди, старе иконе и ручни алати који се више и не користе. Но ипак у једној колиби живео је до скоро један старац Ђорђе. Ђорђе је ту рођен, али није читав свој живот провео у њој. Завршио је школе, дуго година био и наставник математике у граду, да би своје пензијске дане по смрти своје супруге провео баш у поменутој колиби. Ђорђе или како смо га звали чича Ђоко, волео је миран и тих живот, није био оптерећен, није био стриктно организован, већ је радио оно што би га тог дана испуњавало. Повремено би, додуше не толико често, кроз само њему познат пут, одлазио у манастир на службу. Није пуно говорио али ову причу ми је ипак испричао. Наиме, док сам пролазио покрај његове колибе, он је застао са мном, премишљајући се, да ли да ми исприча оно што му се десило пре неколико ноћи или да то сачува за себе. Ипак, видећи моју радозналост, испричао је ту причу. „Пре неку ноћ“, поче он, „када је почело сунце да залази, спремао сам се на починак. Нисам још стигао да легнем, кад је, у тренутку, моју колибу обасјала јака светлост. Док сам схватио шта се догађа, појавила су се два човека веома пријатних лица и рекла ми: ,,Ђорђе ухвати нас за руке и пођи са нама“. Занимљиво је да се нисам уплашио тих лица, нешто ме је само по инерцији повукло да пођем са њима. Ухватио сам их за руке, и ми смо се великом брзином уздигли до у само небо. Стали смо пред једна велика врата која су се пред нама сама отворила, а иза њих видео сам мноштво људи како седе за столом и хране се. Један од оних људи који су ме довели, рекао ми је да народ који ту седи нема вина и да треба да им доспем, што сам и учинио. Било је међу тим људима и познатих мени и ја сам се осећао пријатно, док ми она два човека рекоше да је било довољно и да треба да се вратимо. Баш како смо отишли горе, тако смо се и вратили у моју колибу. Одлазећи, она два човека ми рекоше да ће доћи поново по мене, али да се други пут нећу враћати. „А ко сте ви“, стигох да их упитам. Тада ми рекоше, прво један, па други: ,,Ја сам архангел Михаило, а ја архангел Гаврило.“ Моје изненађење овим што чух је било велико, али сам тим речима и кристално јасном погледу чича Ђока одмах поверовао. Неко ће на ово одмахнути руком и рећи то је само прича. Но, историја наше вере сведочи о безбројним јављањима светитеља, анђела и арханђела, па и Саме Мајке Божије и Господа Христа. Вера није нешто несигурно, већ сусрет са Богом, премда, можда за нас слабе, још увек не лицем к лицу. Из времена званичног атеизма још увек је остао известан број људи који са подсмехом гледа на нашу веру у то да је могућ и да ће, већ у оквирима овога живота, десити сусрет са Богом. Ипак, наш Господ је обећао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, а то значи да ће Господ доћи чистом срцу. Нек се подсмехује коме је то драго, али, познајући, сада већ покојног, чича Ђока, осећам да је он имао чисто и незлобиво срце и зато, верујем да ове речи нису умишљене. Вечан му покој у Царству Небеском. Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Петак, 03. јун 2022. године

У нашем народу се усталило уверење како су свети људи искључиво живели некада, у далекој прошлости, и како у нашем времену и у нашим животним околностима свеопште „јурњаве“ једноставно није могуће живети светим животом. Но, Црква благодаћу Светога Духа, исто као пре стотину година, и као пре осам стотина година, успева у наше време, и успеваће надаље, да у срцима људи распали пламен огњене љубави према Господу којом су живели светитељи свих времена. Навешћу, за читаоце овог листа вероватно чак и сензационалан, пример као потврду оваквог дејства Цркве. Наиме, на западној граници Русије са Естонијом се налази велики Псково-Печерски манастир у коме неколико стотина година постоји непрекинути континуитет монашког живота. И дан данас, тамо живи неколико стотина монаха који су своје животе посветили молитви Богу и послушности Цркви. Овај манастир је посебно познат по сплету подземних ходника-пећина који се километрима протежу испод огромног манастирског комплекса. У тим пећинама се, већ вековима, сахрањују сви монаси који су крај свог земног живота дочекали у манастиру. Притом, монахе не сахрањују закопавајући их у земљу, него полажући сандуке са њиховим „моштима“ у отворене усеке у зидовима стена, тако да се покојници могу видети, чак и додирнути. Према проценама из тог манастира, на том огромном гробљу је, засада, сахрањено између четрнаест и петнаест хиљада ових људи који су животе провели молећи се и благодарећи Богу на свему. Оно што је посебно задивљујуће посетиоцима овог светог места је чињеница да се у тим подземним пећинама, сасвим неочекивано, никада не осећа мирис трулежи, чак и када је неки монах недавно сахрањен, већ се увек осећа свеж и пријатан ваздух. Овај феномен је запањивао комунистичке идеологе који су, у оно време, туристичким водичима сугерисали да посетиоцима говоре како се мирис не осећа због специфичног хемијског састава стена од којих су саткане те пећине. Познато је да је монах задужен за отварање капија које воде у те пећине увек са собом носио марамицу напарфимисану француском колоњском водом како би, када чује за овакво објашњење, посетиоцима дао да помиришу ту марамицу како би се уверили да у тим пећинама човек ипак може осећати мирис. Знаменита је и анегдота са бившим председником Русије, Борисом Јелцињом, који је приликом посете овог монашког гробља, неколико пута, запањен, питао присутне монахе чиме премазују сва та тела, јер се смрад не осећа, све док му монах није, врло вешто, одговорио следећим речима: „Ви сте председник, и вероватно, у вашем присуству не бисте трпели људе који заударају и који се непријатно осећају. Е, па, ови људи су у пратњи Цара Небескога, и зато њихова покојна тела не шире мирис трулежи око себе“. Није познато да ли је ово објашњење успело да убеди Јелциња који је био атеиста, али оно заиста објашњава шта се дешава са тим телима. То су тела људи који су се читавог живота трудили да са себе сперу сваку нечистоту греха како би чисти изашли пред нашег Господа и, стога, Господ Својом силом не даје да се из тела ових верних служитеља Божијих осећа било какав задах. Осим тога, тела многих монаха су сасвим нетрулежна, макар била сахрањена и пре седамдесет година. И, наравно, по среди није никакав поступак балсамовања, већ благослов којим Господ благосиља оне који су се упокојили носећи у својим срцима пламену љубав према Њему. Овај феномен непропадања и незаударања тела светих људи се није прекинуо ни данас. Јер, и они монаси који се у наше време тамо сахрањују не испуштају непријатне мирисе из својих тела. Јер, у Цркви, као што рекох на почетку, и у ово време можемо живети таквим животом да читаво наше биће одише љубављу према Господу. Свако време је имало своје препреке које су се налазиле на путу оних који желе да живе искреним и истинским хришћанским животом, и, наше време, није у том смислу, ни по чему посебно. И, исто тако, благодат Божија која је увек била присутна у Цркви, и сада преображава наше животе. За крај, навешћу догађај који је уписан у Летопису Кијево-Печерске лавре – манастира у Кијеву испод кога се, исто тако налази лавиринт подземних пећина у којима се монаси сахрањују: „Године 6971. (1463.) деси се у манастиру овакво знамење. У време кнеза Симеона Александровича, и брата његовог, кнеза Михајла, а при архимандриту печерском Николају, о пећинама бригу вођаше монах по имену Дионисије. На Светли Дан Васкрса он уђе у пећине да окади тела умрлих, па окади и рече: „Данас је Празник над Празницима, оци и браћо, Христос Васкрсе!“ И тада зачу из хиљаде грла одговор силан као гром: „ваистину Васкрсе Христос!“. То су људи који су живећи по Јеванђељу, ушли у Живот Вечни. Иста могућност се налази и пред нама у нашем времену… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. мај 2022. године

Истинском хришћанском духу, сваки сукоб je стран, али се у тешким тренуцима, чак и у сукобу  мора узети учешће, и на неки начин покушати да се хришћанском врлином осветли  то тамно време страдања и Голгόта. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања. Крила је своје груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама је исте те груди окитила орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања ,,Ратни крст са златном палмином граном“. Ова девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и под именом Милун Савић храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат, у коме је била поносни члан легендарног гвозденог пука – најелитнијег одреда наше војске. Милунка се добровољно пријавила за борбу за ослобођење, жртвујући себе уместо свог брата, не би ли спасила не само физички опстанак своје породице, већ и образ отачаства и народа светосавског.  Она је истинско чедо нашег народа који се вековима напајао православном вером и православном етиком жртве за другога. Генерације наших људи ходили су путем који нам је пропутио Свети Кнез Лазар – мученик Косовски – који је одабрао пут жртве ради вечног Царства Божијег, а не овог овоземаљског и пролазног. Тај снажан светосавски и светолазаревски дух је у претходним столећима красио биће овог рода православног и само захваљујући њему смо прошли кроз вековно турско ропство, али и кроз недаће које су нас сачекале на почетку двадесетог века. Милунка је била плод тог стабла укорењеног у вери у Христа Господа… Живот испуњен страдањем, жртвом и борбом се није прекинуо и завршио у вихору Првог Светског рата. Током Другог Светског рата, организовала је амбуланту која је помагала људима који су рањени у току сукоба. Немачки окупатор ју је из освете одвео у логор на Бањици, тако да је ни та чаша страдања  није мимоишла. Скромност хришћанску и љубав, она је пројављивала  у временима мира јер је осим своје кћерке одгајила још тридесет петоро деце која су била ратна сирочад радећи као чистачица у хипотекарној банци. Ова слика из Милункиног живота је, по мени, још и узвишенија од невероватних ратних заслуга ове хероине – у одгајању те деце се види истински пример христолике љубави на коју нас Господ и Јеванђеље позивају. Заиста, како каже Јеванђеље, таквих је Царство Божиje. Нажалост, оваква жена, највећа јунакиња Првог Светског рата, и особа изузетне љубави и пожртвованости за своју Отаџбину је, своје највеће понижење доживела управо од власти државе за коју је све дала. Комунистичке власти су Милунку одвеле у такво сиромаштво да је у извесним периодима морала да се храни у народним кухињама да би преживела. И тада је показала своју хришћанску величину јер јој је Француска држава, која је сматра и својим херојем, нудила гостопримство, али она је одбила ту понуду и остала да живи на својој родној груди, да својом жртвом сведочи истинске вредности и да буде пример макар нашем времену, јер се о њој у времену комунизма није смело говорити. Сматрам, да у временима попут ових Милунка може нама послужити као пример. Јер нашем народу је неопходан опоравак и преображај, а до њега се може доћи само уколико у срцима наших људи поново заструји онаква вера каква је породила Милунку и милионе других. Без окретања светлости православне вере и православног живота, нама нема спасења колико год били вешти у политичким играма које овај свет намеће. Неопходно нам је окретање ка Христу, шта год неки мислили о томе – јер до истинске правде, мира и љубави не може доћи без и мимо Христа Господа. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. мај 2022. године

Ево прође још једна недеља посвећена   Светом апостолу Томи. Због догађаја који је се спомиње у ову недељу, апостол Тома понео је надимак ,,неверни“. Међутим, архетип неверног Томе лежи у свакоме од нас. Већина нас више не верује на реч чак ни најближим пријатељима и родбини док претходно не испита то сопственим чулима. ,,Стварно? Дај да видим. Да послушам. Да додирнем. Да анализирам. Док се сам не уверим – не верујем“. Ово је нарочито приметно у савременом свету, у којем се вера у људски разум, науку и технологију обоготворавају. Модеран човек као да губи моћ вере па и простог поверења другоме. Такав је и његов однос према Богу: ,,Све те приче из Библије су лепе и поучне, Али покажите ми ви тог вашег Бога, дајте да Га видим, да Га спознам било којим од пет чула, па ћу онда веровати да Он постоји“. Али, каже Христос за такав приступ затвореног срца и неспремног да поверује: „Чак и ако неко из мртвих устане и дође им, неће веровати“ Но, хајде најпре да се подсетимо овог симпатичног догађаја из Јеванђеља. По сведочењу Јеванђелисте Јована, Господ се на дан свога  Васкрсења из мртвих најпре јавио Марији Магдалини крај гроба, а затим и десеторици апостола, прошавши кроз затворена врата и ушавши у собу у којој су боравили. Тома тада није био са њима. Кад је он стигао, Господ је већ био отишао. Остали апостоли испричали су своме другу све што су тог дана видели и чули, пренели му радосну вест како им се обратио васкрсли Учитељ и Господ. Тома је ту радосну вест засигурно чуо и од жена мироносица и од Луке и Клеопе, којима се Христос после васкрсења јавио на путу за Емаус. Али, реч најбољих пријатеља и њихова радост нису му били довољни да поверује да је његов Учитељ васкрсао. Тражио је да се у то увери сопственим чулима: и видом и слухом и додиром. ,,Док не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем руку моју у ребра Његова  нећу веровати.“(Јн. 20:25) Шта му Господ на то одговара? Христос након осам дана опет чини исту ствар: пролази кроз затворена врата куће у којој су апостоли боравили и започиње разговор са њима и потом се обраћа Томи и каже: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и стави у ребра моја, и не буди неверан него веран.“ И одговори Тома и рече му: ГОСПОД МОЈ и БОГ МОЈ!  (Јн 20:27-28). Не желећи да изгуби свог ученика, Господ му чини по вољи. Због њега се други пут јавља aпостолима на исти начин. Међутим, Господ не истиче Томин пример као позитиван, већ наглашава: ,, Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а повероваше…“(Јн. 20:29). Ове речи Господње су упућене због нас јер је вера без физичке потврде знак дубоке љубави. То не значи да Господ не посведочује себе у нашим животима. Најчешће, нећемо пронаћи Бога у спољашњим чудима већ срцем које љуби Господа и коме се Господ јавља Својим споља невидљивим јављањима. Бог се, дакле, не открива емпиријским, научним, нити доказима у спољашњој средини, али се и те како јавља и открива онима који вером желе сусрет са Њим. Стога, и то треба рећи, људе који су заптили очи својих срца за Бога, који Бога не виде и не осећају, не осуђујемо, него осећамо жал због њих. Када би човек својевољно затворио очи и држао их затворенима да не види сунчеву светлост и потом поверовао да нема сунца, ни боја, ни светлости, код нас не би изазвао осуду, већ сажаљење због тога што свој живот проводи у мраку, без лепоте. На овакав начин треба посматрати и невровање у Бога. Јер Бог Својом добротом и љубављу на готово безброј начина, пројављује своју бригу према нама, орадошћује срца наша и теши их. Отуда нама спољни докази нису ни потребни (премда и творевина собом сведочи да је дело Нечије благости) нити они могу убедити људе који једноставно не увиђају бригу Божију о нама. Светлост Доброте Божије нас окружује и подстиче срца наша на благодарење и радост – они који не успевају то да увиде то чине на своју штету. А увидели они то или не сунце и даље сија и Светлост љубави Божије и даље сија и свему даје утеху, наду и радост. Било би страшно када би човек који је затворивши своје очи за светлост поверовао да светлост не постоји био у праву. Срећом није тако. Амин Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 13. мај 2022. године

Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати… Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“. Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника… Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом. У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“. Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку. Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“!                                                                                                             о. Александар Шмеман Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“, петак, 29. април 2022