Category: Издања

У данима почетка свештеног периода свете и Велике четрдесетнице, из штампе је изашао 389. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „Богопознање и богословљеˮ На насловној страни првог броја у 2023. години налази се фотографија блаженопочившег протођакона Владимира Јарамаза (1980-2023), сабрата Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици, који се на празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2023. године, преселио из овог пролазног у живот вечни и непролазни. Презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, у свом уредничком уводнику под насловом „Од путника до песникаˮ, указује да је губитник само онај човек који изгуби вечност. Своје казивање о богопознању отац Оливер је утемељио на поуци преподобног Силуана Атонског који каже: Ако постоји светитељ, онда мора постојати и Онај који га је осветио. „Истином и покајањем мењамо своје животе, Истина је Христос, а покајање доноси Царство небескоˮ, поука је јеромонаха Макарија (Имамовића), игумана Светоуспенске обитељи манастира Савина у Херцег Новом. У јануарско-фебруарском броју у рубрици „Беседаˮ доносимо беседу нашег новог сарадника оца Макарија, коју је изговорио у двадесет и прву недељу по Педесетници. За рубрику „Хришћанска аскетикаˮ пише протопрезвитер др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. У свом ауторском тексту под насловом „Ако Бога знаш… (Мк 9, 14-32)ˮ, отац Никола указује да човек није створен да буде потркалиште демона и демонских сила. Поред тога, аутор поучава да хришћани имају велику одговорност пред Богом и човеком, јер нисмо дошли да будемо земљи мед, него со. У рубрици „Хришћанска етикаˮ објављен је ауторски текст катихете Бранислава Илића под насловом „У љубави нема довољних количина – љубав има својство бесконачностиˮ. Аутор подсећа да је љубав највиша и најдрагоценија врлина међу свим врлинама, те да је живот леп само када је прожет и осмишљен истинском јеванђелском љубављу. Своје слово о љубави аутор наведеног текста утемељио је на светитељске примере Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, који су речју и делима пројављивали љубав на коју је сваки човек призван. На биоетичка питања у светлости православног богословља разговарали смо са протонамесником Драганом Поповићем. Отац Драган је читаоцима указао на важна биоетичка питања и позвао све читаоце „Православног мисионараˮ да се укључе у биоетичку проблематику, свако на свој начин, пре свега да се на адекватан начин информишу о овим важним питањима. У рубрици „У дијалогу са атеизмомˮ објављен је текст др Александра Милојкова под насловом: „Псеудо либерализам – идеологија палог бићаˮ. Наставак текста биће објављен у следећем 390. броју „Православног мисионараˮ. Текстом под насловом „Богословље као искуство живога Богаˮ презвитер Владимир Пекић отвара тематски део овог броја. Отац Владимир поучава да је богословље увек плод богопознања, а да реч богопознање указује на непосредност Божјег присуства и човековог препознавања Бога. Протојереј Александар Јевтић у свом тексту који носи наслов „Везивање смртног са Бесмртним кроз богословље и богопознањеˮ, подсећа да су богословље и богопознање два плућна крила здравог духовног живота. Поред тога, парох краљевачки истиче да се на темељу смиреноумља као познања сопствене створености од Бога као Животодавца, рађа смирење као основни везивни елемент свих наших поступака који су усмерени према ближњима. У тематском делу објављен је и текст схиархимандрита Авраама Рејдмана под насловом „Богословске истине нису философија, већ пут ка спасењуˮ. Превод ове беседе која је изговорена у другу недељу свете Четрдесетнице, са руског језика доноси Небојша Ћосовић. Архијерејски намесник никшићки и парох при Саброном храму Светог Василија Острошког у Никшићу протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Бобан Јокић доноси нам текст под насловом „Задаци савременог богословља на путу богопознањаˮ. Према речима проте Бобана богослов не сме да буде жртва свога гледишта јер он није појединац, он сведочи и учи друге да су удови једнога тела, чланови једне заједнице, где је сваки члан понаособ не само део масе, већ да сваки возглављује целину и целина је неотуђиви део свакога. Поред тога, отац Слободан Јокић подсећа да богословље мора постати и живљење и делање, те да оно мора бити одговор на жеђ за пуноћом знања, истине, светлости, радости, среће, слободе, покајања и смерности. Тематски део 389. броја закључен је текстом наше сараднице Маријане Пилиповић која пише на тему: „Говорити о Богу и(ли) говорити са Богом. Наша сарадница Радмила Грујић у рубрици „Вишедетне хришћанске породицеˮ доноси репортажу о породици Дринчић из Жаркова. Наведена породица у разговору за „Православни мисионарˮ поручује: Породичној срећи доприноси љубав и слога, смирење, заједнички моменти, да разговарамо једни са другима и поделимо сваки тренутак, било радости, али и туге. Ненад Бадовинац пише о свом духовном оцу блаженопочившем игуману лепавинском Гаврилу. Ово је други део текста поводом пете годишњице од упокојења оца Гаврила који је био неуморни мисионар и проповедник благе вести Јеванђеља Христова. У рубрици „Разговорˮ објављен је разговор са мр Смиљом Влаовић, нашом новом сарадницом која ће од следећег броја „Православног мисионараˮ водити рубрику „Трагом старих светињаˮ. У разговору који је водио катихета Бранислав Илић, мр Смиља Влаовић је говорила о свом досадашњем раду, са посебним освртом на до сада објављене књиге. У свом казивању наша сестра Смиља се присетила лика и дела незаборавног блаженопочившег проф. Предрага – Пеђе Вукића, који се пре неколико година упокојио у Господу у манастиру Острогу, где је и сахрањен на манастирском гробљу. Смиља је нашим читаоцима представила рубрику коју ће водити и кроз коју ће читалачку публику упознавати са древним и мање познатим светињама. Рубрика „Из историје Српске Православне Црквеˮ доноси нам текст др Ђорђа Вуковића који пише о Стефану Душану и властелину Рудлу. Јелена Јонић кроз рубрику „Света Земљаˮ приближава значај манастира Светог Пророка Илије који је и данас живи мушки манастир који припада Јерусалимској Патријаршији. Према предању на месту где се налази манастир зауставио је Пророк Илија бежећи од царице Језавеље на путу за Хорив. У рубрици „Света Гораˮ др Немања Јонић пише о Светогорској области Провата, где се налазе најпознатије Светогорске келије Светог Артемија и келија Часног Крста. Садржај овог 389. број „Православног мисионараˮ закључен је садржајним некрологом из пера катихете Бранислава Илића, а у спомен на новопрестављеног протођакона Владимира Јарамаза (1980-2023). Уз текст сећања на протођакона ангелског гласа, широког срца и дивне душе, објављена је у

У овом броју наше рубрике, са вама ћу поделити две врло необичне ситуације које је приредио овај страшан земљотрес у Турској и Сирији. Уверен сам да би се о свакој од њих могла написати књига или снимити филм, јер ни по чему нису свакидашње и очекиване. Прва ситуација: Ископавајући тела у срушеној згради, спасиоци су пронашли торбу у којој се налазило милион евра. Врло је необично и то што новац није пронађен у нечијој скупој „вили“ које су се налазиле изван града, већ у стамбеној згради у којој су живели припадници средњег економског сталежа. Још увек се нису јавили власници овог новца, и вероватно се неће ни јавити, јер је велика већина станара те зграде свој земни живот завршила под рушевинама. Дакле, не знају се никакве околности везане за овај новац. Међутим, за потребе овог текста замислићемо да је новац припадао породици која се ни по чему није издвајала од својих комшија. Можда су се комшије свакодневно сретале са њима, не могући ни да претпоставе да су ови људи власници толиког богатства. Можда су ти људи све своје време проводили, борећи се да стекну богатство, чврсто посвећени овоме циљу. Можда су жртвовали своја пријатељства, своје породичне односе, зарађујући, згрћући новац, не знајући ни за предах, ни за живот који није испуњен бројкама. Ко зна колике године одрицања и напора су се скриле у ову торбу са парама? Међутим, наишла је страшна ноћ земљотреса и, за свега неколико минута, ови људи су све изгубили – и живот и новац који је зарађен крвавом муком, не окусивши плодове свога рада. Друга ситуација: Услед инфлације и неконтролисаног раста цена, власник десет станова је подигао висину станарине својим подстанарима. Једна породица није била у стању да исплаћује нову висину кирије, и отац те породице је молио власника стана да им изађе у сусрет. Власник је то одбио, знајући да је велика потражња за становима, и рекао им је да напусте стан уколико га не могу плаћати. Немајући друго решење, породица подстанара се иселила из стана. Међутим, следеће ноћи је „наишао“ земљотрес и неповратно разорио свих десет станова овог човека. Подигнуте су десетине хиљада шатора у којима сада бораве људи који су остали без крова над главом. Испоставило се, готово невероватно, да су ове две породице (породица подстанара и породица власника станова) привремено смештене у шаторима, који се налазе један до другог. Сада су „на истом“ у погледу места становања – но власник станова се ипак налази у незавиднијој позицији – њему треба живети крај људи које је истерао „на улицу“. Околности описане у обе ситуације, снажно иду у прилог основном светописамском доживљају о човеку – човек није само биће земно, и није створен само за земљу, за имовину и за богаћење земним добрима, већ за Светлост Вечног Царства Божијег. Господ у Јеванђељу јасно каже: „Јер, каква је корист човеку, ако човек сав свет задобије, а души својој науди?“. Обе ситуације, овде приказане, сведоче да су Господње речи сушта истина.  Жртве оне прве породице, њихова невероватна посвећеност стицању новца (који су на крају крајева и стекли), њихова одрицања од свега што се треба платити новцем како би додатно уштедело су се испоставиле као сасвим бесмислена жртва. Новац су сматрали нечим што је најзначајније и нечим чему све треба подредити, а у трену су остали и без новца и без живота. Њихово живљење се показало као потпуни промашај. Другим речима, каква им је корист од стечених милион евра, које ће сада ко зна ко трошити? Но истинитост наведених јеванђелских речи ће постати сасвим очигледна тек када Господ, по други пут, дође међу нас и када наступи Дан Суђења. На Суду Божијем, Господ нас неће питати да ли смо били богати или сиромашни (тамо ће то бити сасвим небитно, што би псалми рекли „на истом су и богат и сиромах“), већ ће нас питати за љубав, доброту, милосрђе, човекољубље, опраштање, радост и веру. Уколико уместо радости, љубави и доброте, наши животи процветају плодове егоизма, мржње, презира, оговарања, сплеткарења, и томе слично, све и да смо највећи милијардери света, нећемо ући у Светлост Царства Божијега и у славу појања са анђелима, већ ћемо отићи тамо где је, према јеванђелским речима, „тама најкрајња, плач и шкргут зуба и огањ неугасиви“. Из перспективе Вечности обасјане лицем Божијим, свима ће бити сасвим јасно да је током земног живљења првенствено требало да узгајамо плодове јеванђелких врлина. Колико је тек онда страшно, уколико су ови људи, згрћући тај милион, живели као да Бога нема? Осим што су изгубили ове животе, изгубиће и Вишње Царство, а зарадиће таму, плач и шкргут зуба, на сву Вечност. Слично ће бити, осим уколико се покаје, и оном власнику десет станова који је истерао људе на улицу. Тамо ће бити упитан за свој однос према људима који су га окруживали – приликом одговорања, власништво над десет станова му неће бити од помоћи… Дакле, човек који се труди да живи јеванђелском добротом ће бити на двоструком добитку. И овде ће бити оплемењен радошћу, љубављу, добротом и вером (наравно, невоље овде никога не мимоиолазе, па неће њега) и Господ ће му пружати обилну утеху, и тамо ће наследити Царство Небеско. Није требало да се деси земљотрес да би ово схватили, али сам уверен да ни након ове страшне катастрофе, опет многи људи неће схватити како треба живети… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. фебруар 2023. године

Из штампе је изашла пета свеска Николајевих студија, међународног часописа за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића. Београд: Хришћански културни центар „др Радован Биговић“, 2023. 176 стр. У петој свесци Николајевих студија објављен је преглед увида Светог Владике Николаја о друштвено–политичким темама, који је кроз истраживање Охридског пролога припремио крстоносни прота Џон Дејвид Финли, продекан Академије Светог Атанасија из Сан Инеза у Калифорнији и руководилац Одељења за мисију и евангелизацију Антиохијске Православне Архиепископије за Северну Америку. Чланак др Немање Радуловића, професора Филолошког факултета Универзитета у Београду, на основу архивске грађе Фондације Нова Атлантида показује како је круг панхуманиста из двадесетих година прошлог века суштински био српски огранак мреже Димитрија Митриновића (1887–1953); Николај Велимировић, који се током свог боравка у Лондону са њима повезао, после 1. светског рата од ове групе се дистанцирао — на разочарење Митриновићевих следбеника, како показује њихова преписка из треће деценије 20. века. Чиме се Владика Николај бавио почетком двадесетих година 20. века показује његово писмо проти Стевану Димитријевићу (1866–1953) од 12. децембра 1921. године, које је уводним текстом и коментаром растумачио Немања Андријашевић, докторанд Православног богословског факултета БУ. Из Владикиног дописа сазнају се поједини подаци о Богомољачком покрету, стању у Епархији охридској, као и о односу српске војске према држави Албанији. Ово писмо пронађено је у Архиву проте Димитријевића у Покрајинском државном архиву Косова и Метохије у Приштини, и објављује се први пут. Ђакон Будимир Кокотовић из Библиотеке Српске Патријаршије у свом чланку доноси краћи преглед живота и деловања проте Алексе Тодоровића (1899–1990), дугогодишњег сарадника Епископа Николаја Велимировића. Под непосредним руководством проте Тодоровића излазила су после 2. светског рата издања Библиотеке „Свечаник“, а међу њима објављено је и неколико дела Епископа Николаја. Преглед живота и рада Николаја Велимировића прилаже Љупка Катана, докторанд на Факулету политичких наука Универзитета у Београду. Овај кратки животопис Вл. Николаја, у ком се посебна пажња поклања његовим дипломатским вештинама, написан је на основу литературе и истраживања претходних аутора и засебних истраживања ауторке у англоамеричким државама. Презвитер Душан Ђаковић, докторанд на Православном богословском факултету Каподистријског националног универзитета у Атини, пише о једном новом издању — диптиху др Снежане Адамовић објављеном под двојним насловом као Созерцање Беседа под гором и Петар II Петровић Његош у критичкој мисли Николаја Велимировића. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије доступан је у отвореном приступу. Пета свеска часописа може се преузети на адреси https://nicholaistudies.org/2023/III/5. Наредна свеска Николајевих студија требало би да буде објављена у јулу 2023. године, ако Бог да. Часопис Николајеве студије додат је у doiSerbia Репозиторијум — http://www.doiserbia.nb.rs/, као и у DOAJ: https://doaj.org/toc/2738-1072. Недавно је часопис укључен у базу ЕРИХ ПЛУС — http://kanalregister.hkdir.no/publiseringskanaler/erihplus/periodical/info?id=504200. Часопис Николајеве студије укључен је и у AtlaSerials PLUS® (Atlas PLUS®) збирку часописа Америчког богословског библиотечког удружења [American Theological Library Association] (https://www.atla.com/research-tool/atlas-plus/), а доступан је и преко платформе ЕБСКО / EBSCOhost Research Platform (https://www.ebsco.com/). Николајеве студије

Налазимо се у припремним седмицама пред долазећи Часни пост, најстрожи и најдужи по трајању. Они који посте трудиће се да постом и молитвом чисте своју душу, да делима милосрђа, вежбањем смирења и стрпљења, уз помоћ Божију учине себе бољима, како би привукли благодат Духа Светога, и радосно дочекали највећи празник Васкрс. Неко ће постити на води, неко на уљу, свако по благослову свога свештеника или духовника. Искуство говори да ће највећи број верника приступити светој тајни причешћа на крају прве, Чисте седмице поста. Иако свештеници непрестано подсећају да се након тога настави са постом, многи већ наредне седмице почињу да мрсе, губе почетни елан и настављају да живе по старим правилима, са укорењеним штетним навикама, остављајући бригу о души по страни. Невезано од тога како и колико посте, многи занемарују, други свесно избегавају, а неки чак сматрају и непотребном свету тајну покајања која би требало да претходи светој тајни причешћа. Није лако дати једноставан одговор на питање зашто је то тако, али је важно да свако од нас постави себи то питање. Када се Светој Ксенији Петроградској изненада упокојио супруг Андреј Фјодорович Петров, појац дворског хора, Ксенија је толико била потресена његовим напуштањем овоземаљског света да је тај моменат био прекретница у животу будуће светитељке. Поуздано знамо да га је искрено волела по томе шта се десило потом. Наиме, Ксенији је било неприхватљиво да њен драги овај свет напусти без хришћанског покајања! Након тога, ова млада удовица је одлучила да се прави безумна, како би се, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Господ јој је касније даровао и дар прозорљивости, а народ је толико привукла снага њене океанске вере, да су многи журили да јој уделе по једну копејку. Пример Свете Ксеније и њеног супруга Андреја, довољно говори о томе колико је страшно напустити свет непокајан. Као дугогодишњи исповедник, архимандрит Серафим Алексејев је често разговарао са верницима који нису осећали потребу да дођу на исповест. Памтио је и бележио њихове одговоре да би их касније класификовао у неколико категорија. Навешћемо три најчешћа и кратко прокоментарисати шта је код сваког од њих проблематично. Одговор/изговор једне групе верника добро описује следећа реченица: ,,Ја сам толико грешан! Може ли Бог да опрости моје грехе?“ Овакав одговор нам говори да тај човек не познаје довољно слабост људску, али и снагу милосрђа Божијег. Неко ко често греши требало би да чешће и призива име Божије, да призна своју немоћ и схвати да не може сам да се поправи и тражи помоћ Његову који ће свакако помоћи. Отац Милош Весин сматра да губљење наде услед ,,претеране“ грешности, а као плод посусталости у вери, колико год да је то реалан и често присутан проблем, не би требало да одбија, већ напротив – да привлачи душу молитви, покајању и исповести. Иза оваквог одговора може да се крије и неискреност према себи, у смислу да смо довољно свесни да можемо добити опроштај али се плашимо да учинимо напор и након исповести испољавамо труд у очишћењу душе. Можда нам је некада тешко што грешимо, али нам је још теже да се мењамо и тако заваравамо себе да смо много грешни, а заправо нисмо спремни да кренемо путем покајања и касније промене живота. Друге одговоре које наводи архимандрит Серафим могу се свести на следећу реченицу: ,,Зашто да идем на исповест? Ја немам никаквих посебних грехова.“ За разлику од претходне, где особа признаје да је грешна, овде је могуће да је нечастиви умешао прсте и у особу уселио гордост која јој је толико замутила духовне очи. Када неко каже да нема посебне грехове, могуће је да мисли да није никога убио, није никада ништа украо, није никога преварио, није преварио супруга/супругу и сл. Међутим, немогуће је да никада није починио неки, условно речено, ситни грех. Вероватно је некада слагао, изговорио псовку, није учинио добро дело када је могао, или се прејео, хвалио или исмевао ближњег. Проблем није у тежини или ,,величини греха“, већ у нашој неосетљивости према греху. Свети Исак Сирин опомиње: ,,Чувај се малих ствари, да не би пао када су у питању веће.“ Особе које се често исповедају и које се труде да исповеђене грехе не понављају постају осетљивије за питања унутрашњег живота и примећују колико има тога што је могуће исправити. Другим речима, раде оно што је најпотребније – брину се за душу. Могуће је и да они које можемо сврстати у ову категорију сматрају како су други људи грешнији од њих, постављају се у позицију судије, и у поређењу са њима грешнима, они су исправни и добри. Трећа, такође веома присутна категорија одговора, најбоље се описује наредном реченицом: ,,Све је то истина. Али зашто да било шта исповедам када знам да ћу сутра поново починити тај грех.“ Онима који се могу пронаћи у овој реченици Свети Јован Лествичник поручује: ,,Не треба да нас чуди ако се и после исповести нађемо у борби: боље је борити се с нечистотама, него са гордошћу.“ У позадини оваквог става се крије неспремност особе да уђе у борбу са грехом. Свети Оци наводе да чак и уколико се исповеђени грех понавља, уколико га особа више пута исповеда, али се труди да то више не чини, његова снага ће временом слабити. Ако човек изнова пада у пређашњи или неки други грех, то би баш требало да буде мотив за одлазак на исповест, а не за избегавање исповести.  Што дуже чинимо грех постајемо роб греха, такво понашање претвара се у навику која може постати наша друга природа, а тек онда нас очекује велика и тешка борба. Велики Пост, који се налази пред нама, је прилика да ступимо на бојно поље против сопственог греха, маловерја и неосетљивости. Требало би да сваку прилику користимо, јер, попут мужа Ксеније Петроградске, не знамо још колико прилика ћемо имати… Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 10. фебруар 2023. године

Наслов овога текста је почетни стих једне древне песме, која је написана пре готово три хиљаде година. Као што можемо видети, почетне речи 41. Псалма су, својеврсна, изјава љубави, упућена Богу. Писац овим речима вели да је његова жудња за Богом, силна попут жеђи јелена за водом – као што ова животиња не може живети без воде, тако ни душа песника не може без напојености Богом. Ово су речи човека чије срце пламти љубављу према Богу. Најчешће, постоје два момента која у срцу распламсавају љубав. То су: лепота (не само телесна), и величина доброчинства, тј. љубав, показана према нама. Срце песника је, сазерцавајући сваки од ових момената, певало о љубави према Богу као о силној жудњи. Најпре: лепота. Како можемо говорити о лепоти Божијој? Пророк Исаија, је приликом своје молитве, у заносу, имао визију Престола Господњег. Видео је Небеса отворена, и сјај, красоту, величанственост и дивоту Бога који седи на Престолу. Још је видео тзв. серафиме који, задивљени величанственошћу и лепотом Божијом, окружују Престо, и који даноноћно славослове Бога, певајући: Свет, Свет, Свет је Господ над војскама“. Већина људи међу нама, претпостављам, неће имати прилику да током земног живота види овакву величанствену слику, али о лепоти Божијој можемо судити и посматрајући величанствена дела Божија: небо, месец, звезде, мора, реке, језера, смењивање годишњих доба… Једно дете је, док је очарано посматрало борову шуму, прекривену снегом, ускликнуло: „Погледајте, каква уметност. Ово ниједан човек не би могао да наслика!“. Уметник, који је осликао тај величанствени призор је Сâми Бог. Гледајући у лепоту творевине можемо слутити неисказиву лепоту Творца. Затим: величина доброчинства и љубав. Погледајмо чиме нас је све Бог обдарио. Даровао нам је живот, могућност да говоримо, да гледамо, да ходамо (колико су велики ови дарови, најбоље знају они људи који су за неки од њих, нажалост, ускраћени), да будемо слободни и да волимо. Но, Његовој доброти овде није крај. Када смо отпали из раја, није нас препустио смрти и ђаволу, већ је послао Сина Свога Јединороднога, да свима који верују у Њега, дарује живот Вечни. Свето Писмо, у књизи пророка Исаије, наводи следеће речи које Бог упућује човеку: „Хоће ли мајка заборавити изданак утробе своје? (Питање је хипотетичко. Наравно да неће.) Али, чак и ако мајка заборави своје дете, ја тебе (ово се Бог обраћа лично нама) заборавити нећу“. Овим речима Бог показује колика је Његова љубав према нама – она је већа чак и од љубави мајке према своме детету – чак и ако мајка остави и заборави своје дете, Бог нас оставити неће. И ова реченица је својеврсна изјава љубави, овога пута, упућена нама. На крају крајева, свакодневно, што свесно, што несвесно, грешимо. Да ли нас Бог свакога часа кажњава? Или: свакодневно пролазимо покрај зграда и кућа, па, да ли се дешава да по нашим главама падају цигле или делови крова? Све ово су показатељи величине љубави Божије према нама. Све ово је имао „на уму“ писац овог Псалма. Услед тога је његово срце могло горети овако силном љубављу према Богу. У наставку своје песме, песник вели: „Жедна је душа моја за Богом живим: кад ли ћу доћи, и јавити се, лицу Божијем?“. Према Светом Јовану Златоустом, писац ове песме је цар Давид. Он је био славан, моћан, успешан у ратовима, богат. Па, опет, као да све то сматра ништавним, јер једино за чим жуди је да прође све ово привремено и да, коначно, стане пред лице Божије. За њега је гледање лица Божијег, једино истинско блаженство. На самом крају треба рећи: Благо души која гори оваквом љубављу према Богу. Јер, у овом животу, у којем су патње и болови неминовност, она ће ходити гледајући само у Свога Доброчинитеља који нас обасипа Својом богатом милошћу. Она ће, као и сви други, пролазити кроз невоље, искушења, неправде, презире, болести, али је ништа од тога неће дотицати, већ ће све бити преображено утехом у Богу. Дај, Боже, и нама срце које гори оваквом љубављу према Теби. Амин! Ово је, готово у целости написано према тумачењу Светог Јована Златоустог. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. фебруар 2023. године

Трећа година средње школе. Професорка завршила предавање и пушта нас да учимо други предмет. Одељење се договара како да побегне са контролног, но нас двојица-тројица остајемо при свом ставу да се не бежи. То професорка чује па ће мени: ,,Немој да се издвајаш Зеленовићу, мој ти је савет. Куд сви ту и ти. Лавови нападају само оне биволе који се издвајају из крда.“ Овај професоркин савет ме је тада навео на дубоко размишљање. Да ли и у којој мери човек треба да се издваја од мишљења средине и конвенционалног начина живота? Наравно, овакве савете нисам добио само од дотичне професорке, већ сам их слушао касније у животу као и дан-данас. ,,Немој уписивати тај и тај факултет, с тим ћеш много да се мучиш, упиши ти ово и ово: то је сад популарно, радиш све од куће а плата ти добра!“ ,,Не дижи глас, не буни се, него ћути и слушај шта ти кажу. Тако ћеш много лакше проћи у животу.“ Овакви ставови јесу свакако део патријархалне културе и војничког васпитања. А да ли су они спојиви и са хришћанством? Ако бацимо поглед на житија светих , видећемо да се нико од њих није мирио са друштвеним конвенцијама, нормама и шаблонима свога времена. Сви свети су се међу правилима и обичајима овога света осећали као у туђини. Пред светим Димитријем, Георгијем, Теодором Тироном, Лонгином, и другим светим мученицима, блистала је сјајна каријера и дуг овоземаљски живот са бројним почастима. Па ипак, они су све ово свесно одбацили и одабрали другачији начин живота од онога који им је наметало друштво—живот у Христу и са Христом. Са престанком епохе мучеништва и проглашењем хришћанства за државну религију, многи незнабошци су приступили Цркви из политичких разлога, без промене начина живота, и веровали да ће се спасти само због припадања одређеној институцији. Као реакција и бунт против овакве појаве у Цркви, родило се монаштво. Монаси су добровољно напуштали овај свет и повлачили у пустиње, пећине и шуме, стварајући тако нови облик мучеништва за Христа. ,,Хришћански“ свет их је посматрао са чуђењем и држао за ,,луде“, што им је само давало додатни подстрек за такав начин живота. То се најјасније види на примеру нашег првог просветитеља и учитеља, Светитеља Саве. Рођен као Растко Немањић у владарској породици, имао је бројне привилегије у односу на потчињено становништво и ситну властелу: слобода кретања, право одлучивања, право стицања и располагања имовином, одлазак на забаве попут лова или витешких турнира, итд. Поседовао је најквалитетније оружје, јахао је најбоље коње и могао имати крај себе најлепшу и најбољу жену свога времена. Пред младим Растком врата славе и овоземаљског успеха била су широм отворена. На том путу су га подржавали родитељи, оставивши му на управу део државе и обезбедивши му најпогодније услове за живот. Правили су од њега будућег владара и наследника на престолу. На оваквом положају и животној перспективи младом Растку су засигурно позавидели многи његови савременици. Но, шта се десило? Седамнаестогодишњи младић одлучно и добровољно каже ,,не“ таквом животу и родитељској замисли. Одлучује да се побуни против правила и логике овога света и да пође тесним и трновитим путем који у Царство води: да постане монах у Врту Пресвете Богородице, тј. Светој Гори. Какав шок у очима ондашњег патријархалног света!  Уместо да ради шта му се каже и да се понаша као и остали његови вршњаци принчеви, Растко ,,измишаља топлу воду“ и ,,тера по свом“! Свестан шта га чека, Растко кришом бежи од својих родитеља и средине у којој је одрастао у сасвим нову средину, положивши веру и наду на Господа. И када га је на Светој Гори сустигла очева потера и када се чинило да је његов план пропао, млади Растко не одустаје од своје намере и принципа, те вешто смишља план Б, у чему и успева: чин монашења обављен је пре него што су Немањини људи пошли натраг за Србију. Због оваквог поступка према својим родитељима, Растко је био критикован од својих савременика као ,,каменосрдни, немилостиви,“ ,,што је преварио оца и његове људе.“ Но, као што нам је познато, разочараност и туга родитеља и околине према Растку била је кратког века: и отац и мати, а касније и брат пошли су Савиним стопама. И као монах, Сава је непрестано радио и умножавао таланте које му је Бог дао: изашао је из Свете Горе и напустио њен мир, како би основао самосталну Српску Цркву, учврстио веру у народу и измирио завађену браћу. Речено савременим језиком, Сава није нимало штедео себе, већ се сав дао на служење Господу и свом народу. Његовом примеру следовали су и потоњи српски владари, те је династија Немањића постала светородна. Његовом примеру и данас следују многи православни Срби, а и други народи, јер је личност Светог Саве ванвременска и наднационална. Растко Немањић је типски пример истинског хришћанског побуњеника—побуњеника против света у коме царују грех, зло и смрт. Та побуна почиње не споља, нити демонстрирањем силе, већ унутра, у људском срцу, а завршава се у Царству Небеском. Кључан корак у тој побуни јесте одвајање од логике и шаблона овога света и стицање ,,ума Христовог“. То је рат против ,,духова у поднебесју,“о којем говори свети апостол Павле и који сваки хришћанин непрестано води током живота на земљи. Ако нас свет омрзне или исмева због тога што нисмо ,,као и сви остали“, не дајмо се поколебати: сетимо се примера Светога Саве. И Растка је свет омрзнуо и жестоко критиковао због његовог поступка, али га је Господ заувек прославио у оба света. Када нам се чини да нам је због наше хришћанске логике живот претежак и да треба да га олакшамо, не заборавимо пример младога принца Растка и Христове речи: ,,Царство Небеско са напором се осваја и трудбеници га задобијају.“(Мт. 11:12) Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 27. јануар 2023. године

У сусрет Савиндану Народна библиотека „Стефан Првовенчани” организује бројне програме а први у том низу јесте представљање новог броја Жичког благовесника, часописа Епархије жичке. Баштинећи традицију дужу од једног века, наиме часопис је покренут на иницијативу Светог владике Николаја 1919. године, Жички благовесник и у нашем добу наставља да обавља „мисиолошку улогу коју је Свети Николај Жички поставио као путоказ кроз сва времена”. О првом овогодишњем броју говорилу протојереј-ставрофор Љубинко Костић и протојереј Александар Јевтић, главни и одговорни уредник часописа од 2017. године. Отац Љубинко Костић се у свом излагању осврнуо на текстове који чине тематску рубрику У сусрет Божићу – „Како изгледа Христос” из пера Светог владике Николаја и „Засијаће звезда из Јакова” нашег суграђанина, доцента др Ненада Божовића, затим на топлу божићну легенду о лепоти Богомладенца која ни разбојнике није оставила равнодушним и на текст „Неподношљива лакоћа заједништва, или: Лична пећина за Богомладенца“ монахиње Христине (Стојановић). У наставку отац Љубинко Костић је говорио о прилогу Милорада Васиљевића „Човек из пустиње – Свети Јован Крститељ“, који отвара рубрику Богословље, историја Цркве, култура. Главни и одговорни уредник часописа је представио остале текстове у броју: протојереја Милана Мионића о „Развоју уставности СПЦ – Покрајинске цркве“, Дамјана Станчића о односу телесног и душевног здравља те властити текст о начину на који је свештенство представљено у југословенској и потом новијој српској кинематографији. На овај текст надовезује се и Интервју са глумцем Иваном Вучковићем који је водио јереј Немања Матејић а у рубрици Лирски благовесник Драган Хамовић нас је подсетио на Милована Данојлића и његово поетско стваралаштво. Протојереј Светолик Марковић открива необичну причу из Данојлићевог живота која сведочи о пишчевом ктиторству а број затварају прилози у рубрици Веронаука и летопис богослужбених активности епископа жичког господина Јустина. Видео прилог можете погледати ОВДЕ. Аутор текста Ана Гвозденовић Аутор фотографија Иван Спасојевић Извор: kv-biblio.org.rs

Наша православна браћа, Јелини, овај празник још називају Празником Светлости. Ово није без разлога, јер прослављајући Крштење Христово у Јордану, заправо прослављамо чињеницу да је, пре две хиљаде година, Светлост Бога који је постао човек засијала у греховној тами човековог палог постојања. Свети Исаија, много стотина година пре рођења Господа Исуса Христа, је пророчки гледајући у личност Христову, Њега назвао Светлошћу: „Земља Завулонова и земља Нефталимова, Галилеја незнабожачка – народ који седи у тами, виде Светлост Истинску, и онима који бораве у сенци смрти, Светлост засија“ (Мт 4, 15). Ови географски појмови, непознати просечном житељу наше земље, су, у ствари, територије на којима је Христос испрва живео и са којих је отпочео да благовести реч о Царству Божијем. Свети пророк је могао Њега назвати било којим другим именом, али га је назвао Светлошћу – тиме је много тога саопштио о нашем Господу. То што је Он Светлост која засјâ у тами (пријатељ Христов, Свети апостол Јован Богослов, је још рекао да је Он Светлост која светли у тами, и тама је не обузе – Јн 1, 5) значи да је Он сасвим другачији од нашег греховног живљења. Он је видео Њега као Доброту, као Радост, као Љубав, као Васкрсење, као Спасење и зато је Он Светлост. И пре доласка Господњег, у нашим животима, су постојали и доброта и радост и љубав, али то су били само само зраци који гасну у тами греха, смрти, сујете, мржње, и других пројава таме. Он је дошао да нас сасвим изведе из области таме и смрти на Светлост Вечног Царства Божијег. Зато на Богојављење певамо Господ је просветљење моје (наше), јер Он није само дошао да би просијала Светлост Његовог Божанства међу нама, већ да би нас том Светлошћу обасјао и спасао од таме у којој смо се нашли – да би нас просвет(л)ио… Остало је да, са још неколико речи, опишемо како је изгледао сâми догађај Крштења Господњег, којим је Господ отпочео своје спаситељно дело међу нама. Наиме, када је Господ напунио тридесет година, пре него што је почео да благовести Радост Царства Божијег, отишао је код свога рођака, Јована Крститеља, који је крштавао народ који је исповедао своје грехе. Када је Господ стигао на ред, Јован је, будући пророк, устрашено рекао Господу: „Господе, зар Ти к мени долазиш, да те ја крстим (= јер је и он, попут Светог пророка Исаије, у Њему видео сијање Светлости Божанства)?“. Ипак, Господ је, по своме смирењу, иако Сушта Светлост (=без икакве примесе таме греха), био погружен у воде Јорданске. И, када је излазио из воде, како Јеванђеље приповеда, Небеса се отворише, што вероватно значи да је Светлост Тројичног бића обасјала и небо и земљу, и зачуо се глас Очев са речима: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега послушајте“, и Свети Дух је у виду голуба слетео на главу Христову. Излазећи из воде просијала је Светлост Бога који је због нас постао човек… Уверен сам и да је овакву манифестацију Светлости, видео пророк Исаија… На самом крају, још једна напомена. Светлост Богочовека је тада засијала у нашим животима, али није престала да сија. И дан данас, у својим животима, кроз Цркву, можемо бити обасјани Светлошћу Радости која је тада обасјала небо и земљу. Још увек наши животи нису сасвим преображени у рај, још увек жудимо за изласком из области таме и смрти, и, још увек је могуће, да истинским будемо додирнути Светлошћу Царства Божијег. Прво и основно што нам је потребно је наше опредељење, а све остало ће Господ додати. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 20. јануар 2023. године