Category: Издања

Источно од Јерусалима, на Маслинској гори, испред броја 103. у улици Раба ел Адавија, ходочасници из читавог света готово свакодневно чекају испред остатака припрате некадашње цркве Свете царице Јелене. Издалека допутовали, стрпљиво чекају како би се поклонили великој светињи која се налази унутар овог здања. Овакав призор указује да се на том месту, као и на многим другим у овом небеском граду, одиграо један од чувених библијских догађаја. Високе зидине базилике из времена равноапостолног цара Константина крију скромну капелу Вазнесења Христовог, и у њој „отисак“ Његовог стопала којим је „одступио“ (вазнео се на небо) од апостола, благословивши их уз чувене речи: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Јеванђеље нам казује да су се након тог чудесног догађаја, апостоли са великом радошћу, „спустили“ са Маслинске горе у Јерусалим чекајући Духа Истине, кога им обећа Христос у Очево име. Од капеле Вазнесења Христовог, низ Маслинску гору, мало више од два километара данашњом улицом Ма‘але ха Шалом, стиже се до Сионске Горнице ( =собе на спрату) и јеврејске историјске знаменитости „Давидова гробница“. Предање нам говори да је Свети Сава током свог путовања по Светој Земљи златом и сребром свог синовца краља Радослава од Сарацена откупио једну собу у кући апостола Јована Богослова, и то управо Сионску Горницу. У овој соби је одржана Тајна Вечера, избор апостола Матеја уместо Јуде Искариотског, али  и Силазак Светог Духа на апостоле.    Наиме, након десет дана од  догађаја са Маслинске горе, још увек усхићено препричавајући сваки његов детаљ, док су били на окупу у соби на спрату куће апостола Јована, дуну ветар уз страшну хуку „која напуни сву кућу где сеђаху“. Оно што је убрзо уследило за многе, од великог мноштва окупљених, је било „саблазан“. Раздељени пламени језици су се, уз велику буку од силног ветра, показали и стали изнад главе сваког од апостола. Наједанпут, апостоли „напунивши се Духа Светога“, на дивљење и чуђење свих присутних почеше говорити различитим језицима. „Величине (речи) Божије“ су тог прворођенданског дана Цркве Христове из уста апостола, уз најбољи могући „симултани превод“ Духа Светога, на својим језицима могли чути „Парћани, Миђани, Еламљани, и (многи) из Месопотамије, Јудеје, Кападокије, из Понта и Азије,  из Фригије и Памфилије, из Мисира и крајева Ливијских код Кирине, и путници из Рима, и Јудејци и дошљаци, (као и) Крићани и Арапи“. Пред овим несвакидашњим чудесним призором нико од ових три хиљаде људи, сабраних одасвуд, није остао равнодушан. Једни су се дивили и чудом се нису могли начудити слушајући апостоле како говоре њиховим матерњим језиком. Други пак, разумом својим нису другачије могли објаснити ову необичну појаву до пијанством апостола. Оно што је уследило након тога на најбољи начин осликава улогу коју је Христос апостолима доделио узневши се пред њима на Маслинској гори. Поука апостола Петра изговорена „пламеним језиком“, том приликом, „научи сав (окупљени) народ“, а онда је уследило прво саборно крштење свих присутних, на први рођендан Цркве Христове. Радост се тих дана умножавала „једнодушно у Цркви“, уз непрестано причешће Христом као „храном радости у простоти срца“. Јеванђелист Лука све ово записа у књизи, али и у срцу своме. Пламичак од  пламених језика Духа Светога као да је тада са апостола стао и изнад његове главе, али и изнад глава остале седамдесеторице ученика апостолских, уз одјек Христових речи: „Идите и научите све народе…“ Од ових чувених догађаја на Маслинској гори и у Сионској Горници мисија Цркве Христове је остала иста, „крстити све народе у име Оца и Сина и Светога Духа“. Пламени језици Духа Светога су се кроз историју Цркве спуштали на главе бројних хришћанских мученика, светитеља и равноапостолних народних просветитеља и крститеља просвећујући људе и преобраћајући их у хришћанску веру. Благодат Духа Светога се током векова излила  и међу Словене, деловањем равноапостолних Ћирила и Методија. Тада, као и много пута кроз векове, на дивљење народа и чуђење франачког свештенства, Света браћа као апостоли са пламених језицима су проширила и међу нашим народима радосну вест о Господу који је постао човек, који је страдао због нас и васкрсао, који се вазнео на небеса и потом нам послао дар Духа Светога. Вођени Духом Светим, Свети Ћирило и Методије су нама донели утеху и показали да је живот дар Божији натопљен смислом… Ко има сумњи у погледу тога да ли овај живот има смисла, могао би да посети споменуту улицу у Јерусалиму (и многе друге) и можда му се тада отворе очи и схвати да је Смисао пре две хиљаде година дошао међу нас… Вероучитељ Владимир Грујић Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 02. јун 2023. године

Пре извесног времена, у храм је редовно почела да долази старија жена, која до тада није бивала присутна на богослужењима. Приметивши је,  пришао сам јој и почели смо да разговарамо. Њена прича је потресна и охрабрујућа. Наиме, пре неколико година лекари су јој саопштили да болује од тешког облика канцера са којим се изузетно мали број људи избори. Њено стање које је сваким даном било све горе, ишло је у прилог томе да јој живот на земљи неће још дуго потрајати. Чак су и њени укућани свесни тога почели да се припремају за њен одлазак, припремајући све за погреб. Дани су били у питању. Но баш тих дана по њеном сведочењу, свесна близине и сусрета са смрћу, у свом потпуном смирењу по први пут је почела усрдно да се моли Богу. Иако до тада без искуства у молитви и вери, речи ,,Опрости ми Боже“, низале су се са усана дању и ноћу. Након неколико дана током ноћи почела је да осећа топлину током молитве. Приметила је да се кандило поред иконе љуља, осетила је излив радости и мира те је у зноју утонула у дубок сан. Пробудивши се болове више није осећала. Медицинске анализе су показале да у њеном организму више нема ни трага тешке болести. ,,Мене је посетио Бог“ рекла је и додала ,,ја то знам.“ Можда ова прича некоме ко је слуша са стране звучи чудно и невероватно. Но за жену која је то доживела не постоји никаква сумња у истинитост овог догађаја. То је управо из тог разлога што се наша вера заснива на искуству. Нико никада није успео да одређеним формулама и законима докаже Божије постојање. На крају крајева тамо где постоји знање ту вера није потребна. Када би вера била подложна неком научним доказу она се ни по чему не би разликовала од уобичајеног световног знања. Када човек каже да верује у Бога та је вера свакако и знање али знање које је као у случају поменуте баке, засновано на личном искуству и доживљају. Молитва Христу у заједници са ближњима изазива радост у човеку, а радост ствара љубав које не би било да нема оног према коме је љубав изражена, а то је сам Бог. Господ Исус Христос у Светом Писму често говори да ће нам бити по вери нашој. На нашу веру Бог шаље одговор, можда не баш увек када би смо ми хтели али одговор увек стигне. Свети Апостол Павле је рекао да је вера ,,основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 7). Видети нешто што је невидљиво, чути нечујно… Људској логици која се заснива искључиво на разумском знању ово је немогуће разумети. Али за верника је то знање. Због тога вера никад не настаје на основу некаквих доказа већ на основу искуства сусрета са самим Богом. У свом животу сам имао благослов да се сусретнем са много људи који дубоко верују у Божије постојање. Особито на Светој Гори где су људи због вере оставили све угодности овога живота и одлучили да читав живот посвете молитви и животу који их води ка сусрету са Богом. Неке од њих сам питао шта је то што их је тако снажно привукло животу за који су се определили. По правилу ни они сами не би знали јасно да одговоре осим да су у једном тренутку свог живота осетили баш тај сусрет који их је уверио у ствари ,,невидљиве.“ Након ког су осетили неизмерну радост, спокој и љубав. Шта год да кажемо о том сусрету, доживљају и искуству то ништа посебно не би значило ономе ко то искуство није доживео. Заиста, не могу никоме ништа да докажем, само могу да кажем да верујем. И сви они око мене који то исто кажу потпуно се разумемо, јер смо пробали, осетили и доживели јединствену радост и љубав која је потпуно изван сваког рационалног искуства. И онда ко може мени рећи да је то што сам доживео неистина? Или овој баки која од недавно долази у храм…? Јереј Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. мај 2023. године

У данима Пасхалне радости црквена и шира јавност обрадована је вешћу да је из штампе изашао 390. број „Православног мисионараˮ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, који носи тему „О поштовању светихˮ.  Насловну страну другог броја у 2023. години краси фотографија блаженопочившег знаменитог старца Тадеја Витовничког, а поводом двадесетогодишњице његовог упокојења.   У оквиру уредничког уводника главни и одговорни уредник презвитер др Оливер Суботић светитеље назива пријатељима Божјим. У свом тексту о значају правилног поимања светости отац Оливер указује да у Цркви поштујемо светитеље као богоносне личности, те да су светитељи нама хришћанима вековно укрепљење. Рубрика „Беседаˮ доноси нам литургијску беседу јеромонаха Макарија (Имамовића), игумана Светоуспенске обитељи манастира Савина у Херцег Новом, отац Макарије је наведену беседу изговорио на почетку Великог поста – свете Четрдесетнице 2022. лета Господњег. У истоименој рубрици објављена је и беседа ђакона др Ђорђа Петровића, професора београдске Богословије Светог Саве. Ђакон Ђорђе пише о значају покајања и подсећа да је покајање свецело преумљење и наше делатно окретање ка Богу. Никшићки протопрезвитер др Никола Маројевић за рубрику „Светитељи Црквеˮ пише о Светом Јовану Владимиру као обрасцу небеске правде. Прота Никола кроз светитељски пример зетскога краља мученика поучава да је вера начин живота и унутарњи дамар којим пулсира човекова душа. Број „Православног мисионараˮ који је пред нама доноси нам два интервјуа који су објављени у рубрици „Разговорˮ. У уводном делу часописа објављен је интервју са иконописцем Милицом Мишић, која говорећи о значају службе живописца поручује да сваки живописац благословеним стваралаштвом прославља Бога и светитеље Његове. Рубрика „Српски мартирологијˮ доноси нам ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Миладина Вуковића, архијерејског намесника теслићког, који пише о Светим мученицима из Влајића, а поводом осамдесете годишњице од њихове мученичке кончине. Подсећамо, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године, посебна пажња посвећена је теми светих угодника Божјих. Уношењем у Диптихе,  лику светих прибројани су, поред осталих светих, и свети мученици Зворничкотузлански, са датумом празновања 26. маја/8. јуна у оквиру којих су прослављени и мученици из Влајића код Теслића. Ђакон др Александар Милојков пише о абортусу у црквеној акривији и икономији, а наведени текст објављен је у рубрици „У дијалогу са атеизмомˮ. Тематски део овог броја доноси нам ауторске текстове о поштовању светих угодиника Божјих. Потписник првог међу сабраним текстовима на наведену тему је презвитер Владимир Пекић који је на примеру Преподобне Марије египћанке приближио значај поштовања светих у Цркви Христовој. Катихета Бранислав Илић доноси ауторски текст под насловом „Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш…ˮ. Пример светих угодника Божјих нам поручује да онај који је Христов и који жели да буде Његов, призван је да иде за Њим и Његовим путем, призван је да се одрекне себе и да узме крст свој, истиче новосадски катихета. „Светитељи нису мађионичариˮ наслов је текста протопрезвитера Александра Јевтића. Краљевачки парох указује на болну реалност да се данас побожност сматра „лаким пленомˮ и да смо навикли да гледамо како људи потцењују све око себе, а тако потцењују и сâму светост. Наша сарадница Маријана Пилиповић пише о спомену поштовања светих уз указивање на значај следовања примерима светитеља који нам светошћу живота осветљавају пут. Тематски део 390. броја „Православног мисионараˮ закључен је ауторским текстом протопрезвитера-ставрофора мр Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког. У тексту под насловом „Дођи и видиˮ, никшићки прота и нови уредник листа „Свевиђеˮ, пише о чудесном сусрету Христа са Филипом и Натанаилом. У оквиру рубрике „Из историје Српске Православне Црквеˮ др Ђорђе Вуковић пише о Спаљивању моштију Светог Саве, првог архиепископа српског. Рубрика „Свети новомученициˮ доноси нам текст протопрезвитера-ставрофора др Александра Средојевића под насловом „Јесу ли заборављене жртве у Драгињцу?ˮ. О Светом новомученику Серафиму митрополиту лењинградском и његовом Летопису, наши читаоци могу да се упознају у рубрици „Света русијаˮ. Митрополит Серафим прибројан је лику светих 1997. године, а за дан његовог молитвеног прослављања у Руској Православној Цркви одређен је 26. јануар / 7. фебруар. Превод са руског језика сачинио је наш сарадник Небојша Ћосовић. У рубрици „Разговорˮ објављен је разговор са Винком Мариновић, новинаром и водитељем РТС-а, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Винка Мариновић је упутила поруку читаоцима званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве: Хришћански живот није лак, савремени живот је препун изазова, али човек је ту да мотри на своје поступке и речи и да се у сваком тренутку труди да живи по основним правилима вере. То су заповести, али вредности поштења, рада, и неговања добрих вредности. Јелена Јонић за рубрику „Света земљаˮ пише о манастиру Светог Георгија у јеврејској четврти, док за рубрику „Света Гораˮ др Немања Јонић пише о светогорском скиту Катунакија. Наша нова сарадница којој је поверено вођење рубрике „Трагом старих светиња“ мр Смиља Влаовић, пише о моштима Светог Харалампија у српским и грчким земљама. * * * ИНФОРМАЦИЈЕ О НОВОМ БРОЈУ, КАО И ЗВУЧНИ ЗАПИСИ ПРОМОЦИЈЕ ЧАСОПИСА У МЕДИЈИМА, ДОСТУПНЕ СУ НА ЗВАНИЧНОЈ ИНТЕРНЕТ СТРАНИЦИ ЧАСОПИСА: https://misionar.spc.rs/misionar.php?ARHIVA=390 * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rsили путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима Извор:  https://misionar.spc.rs

Реч захвалност или осећање захвалности, провлачи се као црвена нит кроз читаво Јеванђеље и све посланице. А када помислимо да оне који су писали ове поруке, писма и свете који после њих изнова понављају овај вапај захвалности Богу, треба да размислимо како је то могуће. Сваки од апостола је претрпео велике муке да би могао објављивати Јеванђеље. У два одломка своје посланице Коринћанима, апостол Павле описује шта је лично претрпео. Није било тренутка у животу апостола који није био пун опасности, бола и патње. Па ипак, ни једног тренутка, нису оклевали да певају Богу и да објављују своју захвалност Богу. Како су могли бити овакви? Јер, када погледамо у себе видимо колико се често жалимо на свој живот! Ипак, да ли се оно што нама смета икако може упоредити са околностима из живота апостола? Не! И још кривимо Бога за све што је болно у нашем животу, за све што је у њему горко, за све што недостаје. Једном ми се десило да након исповести кажем човеку: „Не могу ти прочитати разрешну молитву од греха јер је читава твоја исповест била оптужба против Бога: у свим гресима, у свим слабостима, Бог је крив за све што се догодило у твом животу.“ Чини ми се да би, пре него што осудимо Бога, требало да сагледамо шта је све Господ учинио за нас – и још увек чини, из дана у дан. Пре много година срео сам свештеника у Русији који је, због своје вере у Бога, провео двадесет шест година у концентрационим логорима. Седео је наспрам мене, бистрих, блиставих очију, пун захвалности и рекао: „Схватате ли како је чудесно Бог поступио са мном? У оним трагичним данима, када је свештеницима било забрањено да посећују затворенике, Он је мене изабрао, недостојног и неискусног свештеника, и послао ме у затвор да будем Његов сведок онима којима је то најпотребније.“ И ово је све што је изнео из логора: бескрајна захвалност Богу, јер га је изабрао да доноси утеху, да даје снагу, да чини да светлост сија тамо где је тама могла да победи. А ми живимо у свету који није потпуно мрачан, чак и када нам се чини да је сумрак, светлост у њему трепери. И пред нама се налази позив да одемо у свет, односно на сва она места у којима се одвија наш живот и да тамо доведемо Бога. Да свуда доносимо радост и наду. А то можемо учинити само ако се научимо захвалности, ако се научимо благодарности коју је показао тај свештеник. Када бисмо ово урадили – видели бисмо како људи који су били под сенком смрти почињу да виде да светлост сија у тами и да је не може обузети и угасити… И ми бисмо тада били спремни да певамо захвалну песму Богу, и наши животи би тада били испуњени радошћу и светлошћу, без обзира на невоље и патње. Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. мај 2023. године

Читали смо, слушали и чули дивне речи ових Васкршњих химни, речи које би требало да служе као образац за читав живот који је пред нама: „Васкрсења је дан – просијајмо светлошћу Празника“! Ово је дан Васкрсења не само због тога што је Христос Васкрсао, већ због тога што, уколико је Он заиста Васкрсао и уколико се истински радујемо услед чињенице да смрт није могла да однесе победу против Бога и против победне Љубави, онда и ми можемо живети, и притом живети не животе који су хладни и у којима смо незаинтересовани једни за друге, већ животе испуњене радошћу – можемо живети Божији живот који нам Он Сам дарује. И још је речено: „Загрлимо једни друге“! Ко год је постао део нашег живота прихватимо га као човека кога је Христос толико заволео да је и умро због њега и Васкрсао како би и он могао га учествује у Вечном Животу. „Рецимо једни другима: „Браћо“, и опростимо све Васкрсењем“! Опростимо све једни другима. Понижавамо једни друге, повређујемо једни друге, патимо једни од других, али ако истински схватамо да је Христос умро да би ми живели и да је Васкрсао да би имали удела у Његовом Вечном Животу, онда можемо опростити једни другима. И тада истински можемо рећи да је Христос Васкрсао из мртвих и да је Својом смрћу уништио смрт и да нам је даровао живот. Нека ово буде Божија заповест за нас у наставку ове године: 3агрлимо једни друге, опростимо једни другима, примимо опроштај од Христа и поделимо га са другима. Амин! На крају ове службе, свештеници ће изаћи да вас поздраве и да буду поздрављени најславнијим и најснажнијим речима људске историје – речима да је Христос заиста васкрсао и да људски грех и људско зло нису успели да осуде Њега на смрт у којој ће бити занавек, и да је Он победио. Нећу имати довољно снаге да будем један од оних који ће изаћи к вама и поздравити вас, али из све дубине мога срца и свом својом захвалношћу поздрављам свакога од вас овим славним речима и захваљујем вам на вашем бескрајном стрпљењу у погледу мене:   Христос Воскресе! Христос Васкрсе! Христос Анести! Митрополит Антоније Блум Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 21. април 2023. године

Благословом Епископа жичког Г. Јустина и нови број Жичког благовесника (април-јун 2023) представљен је верном народу и широј друштвеној јавности путем локалних телевизија широм територије Епархије жичке. Јеванђелску поуку и реч вере о разним темама које су заступљене у овом броју јавности су упутили свештеници, ђакони и вероучитељи из Епархије жичке.

У данима када смо све ближе Дану светлости који сваку таму разгони – Васкрсењу Христовом, на светлост књижевног дана изашао је нови број Жичког благовесника (април-јун 2023). Празнична рубрика је испуњена са четири текста. Први од њих потписује игуман студенички архимандрит др Тихон (Ракићевић). Текст је тумачење богословских и уметничких домета досегнутих на фресци Студеничко Распеће 1208/9. Указујући на важност натписа „Цар славе“ (Пс 23, 7–10) уместо историјског „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), жртвеног карактера Литургије оличеног у Јагњету Божијем, улоге ликова пророка Исаије и Мојсија, као и евхаристијског и есхатолошког смисла страдања Христовог, игуман Тихон нас упућује на изванредне богословске и уметничке домете ове чувене средњовековне фреске. У тексту „Васкршња утеха при смрти ближњих“, јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, спаја практично пастирско искуство и теолошке увиде који веру у Васкрсење Христово преносе на поље често трагичне људске егзистенције. Текст се тако може читати као помоћно штиво у пастирској служби давања утехе ожалошћенима, као и поука вернима који се суочавају са животним губицима. Јереј Михајло Живковић, парох у Коштунићима, нам предочава историјат и богослужбену улогу Литургије Светог Василија Великог. Време Васкршњег поста, недељни дани током првих пет седмица, Велики четвртак и Велика субота, постају нам кроз овај текст разумљивији као време појачаног молитвеног искуства које је прожето најдубљим догматским и песничким дометима великог литурга Цркве, који је по сведочењу Светог Амфилохија као писца његовог Житија, надахнуће за речи Анафоре добијао од самога Христа Господа. Новосадски катихета Бранислав Илић у тексту „Васкрсење Христово – чудесно пролеће душа наших“ истиче старозаветна и новозаветна места која нам појашњавају смисао Васкрсења Христовог. Посебно издваја Пасхални канон Светог Јована Дамаскина као врхунски домет богословља и химнографије у служби прослављања најрадосније вести о победи Живота над смрћу. У рубрици Богословље и култура, доносимо текст протојереја-ставрофора Милића Драговића на тему „Да буде воља Твоја“. Указујући на свакидашње проблеме и невоље са којима се као људи суочавамо, отац Милић са својственим му даром предочава колико је важно да покушамо да се у својим одлукама ослонимо на присуство Божије и тражење воље Његове. Монахиња Христина (Стојановић) у тексту „Свет потребује свете“ описује догађај који се десио након Октобарске револуције у Русији када се братство једног манастира под животном претњом одлучило да скине мантије и оде заједно на рад у обнови земље, али и даље живећи монашким духом у свету. Њихови радни резултати су били најбољи. Остали радници, склони псовкама и разузданом животу, препознали су их и оптужили да су свештена лица – јер се не понашају исто као они. Тако су разоткривени. Монахиња Христина у наставку развија тему на савремено стање, и поставља питање: Да ли људи у свету данас нас препознају као Христове само по оделу и спољашњем опредељењу или и по начину живота? Дамјан Станчић нас и у овом броју упућује на важност психосоматског разумевања човека, као и деловања и начина живота који ће ово јединство чувати као гарант здравља. У рубрици Мисија Цркве, доцент др Ведран Голијанин, са Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи нас упознаје са деловањем православне мисије на простору Индије. Упечатљивим детаљима о животу и деловању тамошњих мисионара буди у нама наду да апостолска времена и даље трају, са закључком: „Иако се у недостатку храмова богослужења врше у домовима верника и изнајмљеним објектима, Црква у Индији је и после читаве деценије свог постојања изузетно жива и благородна. Божија промисао, која је Поликарпа, Климента и њихове сународнике привела Православљу, води ову младу Цркву светлој будућности, у чему ће јој свакако бити потребна молитвена и свака друга врста подршке и помоћи сестринских Цркава.“ Проф. др Драгиша Бојовић, са Филозофског факултета у Нишу, у тексту „Кад је Сава био Растко“ укршта историјске увиде и даровиту имагинацију приближавајући нам одрастање Растково, као и утицај утисака из родитељског дома на будуће кораке светогорског монаха. Уз бројне драгоцене увиде, попут оног да име Растко вероватно поред везе са градом Расом има утемељење и у имену кнеза Растислава, даје нам и једну необичну епизоду која сведочи како о Растку, тако и о Сави: „ Имамо и пример када се у Сави, можда и мимо воље његове, буди и горди Србин, дакле Растко, који на двору мађарског краља, где више нема леда, не жели да пије топло вино, јер је вазда у свом отачаству научио да пије хладно вино. То Растко жели да покаже да потиче из земље у којој се знају ред и поредак. Сигурно би смерни Сава заћутао пред збуњеним Мађарима. Растко није желео. И тад је Сава био Растко. Онај што је тражио вино беше Растко, а онај што је измолио од Господа леденице са неба, да охлади то вино, беше Сава чудотворац.“ У Лирском благовеснику Драган Хамовић нас подесећа на стварлачке књижевне домете Рајка Петрова Нога, који нас је недавно напустио из овог живота. Уз вредне осврте на његове песничке доменете, закључује: „Последњи његов наслов, Са постеље боланог Дојчина (2022), био је последњи лирски продор за који је имао снаге, баш према слову приче о јунаку који се из самртне постеље диже да би сачувао образ себи и ближњима. „Стих је као платно боланом Дојчину“, написао је Ного давних дана, да би му овај стих послужио као стожер за његове последње дане, означене лирским подвигом, исповедним и борбеним.“ У саставу ове рубрике је избор из збирке песама Сољење речи, краљевачког поете Милоша Милишића. У рубрици Веронаука чачански вероучитељ Ђорђе Матијевић пише о чачанској Гимназији, као историјском и савременом просветном стубу града Чачка. Текст је испуњен представљањем личности чија су дела обележила историјат ове установе, а међу којима су и многи чачански свештеници. Ученици Сава Веселић и Јелена Ђорђевић из Љига нам у својим текстовима показују књижевно умеће и дубоко промишљање савремених тема попут отуђења и моралне посусталости. У рубрици Прикази доносимо два наслова. Први потписује Ђакон др Александар Милојков о књизи Тесла – духовни лик, аутора презвитера др Оливера Суботића, а други потписује др Немања Девићо књизи Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године, аутора Драгана Драшковића. Садржај часописа се завршава Летописом богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који је сачинио ђакон Стефан Симић. Захваљујемо

Драга браћо и сестре, част нам је што можемо да се похвалимо лепом вешћу. Како је наведено у самом наслову, поносни смо што можемо да обележимо објављивање тристотог текста у оквиру рубрике ,,Жички благовесник“ у ,,Ибарским новостима“. Када смо започели свој мисионарски рад, нисмо знали да ли ћемо и колико истрајати на том путу. У времену када се све мање чита, када нам недостаје стрпљења и пажње, знали смо да је потребно уложити немали труд. Поред тога, били смо скептични да ли ће квалитет наших текстова успети да додирне срца читалаца, јер већина будућих аутора није имала искуства у овој врсти писања. Сада, ево, шест и по година од објављивања првог текста оца Ратка Хрваћанина, каснијег доктора богословских наука, видимо да је континуитет у раду донео резултате какве смо прижељкивали. Уз помоћ Божију, успели смо да сваког петка обрадујемо читаоце ,,Ибарских новости“, а касније и посетиоце сајта Епархије жичке, и све вас који нас пратите путем друштвених мрежа. Морамо признати да прија када нам неко од колега, пријатеља, рођака саопшти да је прочитао неки наш текст и уз то дода и коју реч хвале. Тада знамо да овакав вид мисионарења није узалудан и да постоје они који у нашим речима успевају да нађу ободрење, утеху или неку лепу поуку и још више узрасту у вери. Током ових година, многа лица су учествовала у преношењу хришћанских поука. Поред поменутог оца Ратка, свој допринос је дао и отац Миломир Радић, магистар богословских наука, као и др Милица Станковић. Овом приликом им се срдачно захваљујемо на уложеном труду и раду који се препознају у низу лепих текстова. Од самог почетка рубрике, ту је ђакон Храма Светога Саве у Краљеву, отац Стефан Милошевски, покретач, координатор и аутор највећег броја текстова и најзаслужнији што славимо овај, а уз помоћ Божију и неке наредне јубилеје. Сада свештеник у Коштунићима, а тада успешни вероучитељ краљевачких школа, отац Михајло Живковић такође је од почетка са нама. Касније су се раду придружили вероучитељи Клаудија Милошевски, Дејан Драмићанин и Филип Зеленовић, као и психолог Милош Благојевић. Поред тренутних шест аутора, када из оправданих разлога нисмо у стању да напишемо текст, у помоћ позивамо неког од значајних православних мислилаца попут Антонија Блума, Александра Шмемана, Андреја Ткачова, Светог Владике Николаја Велимировића који су на лепши начин преносили оно што ми не бисмо умели. Треба додати и то, да ево већ више од пола године, већина укључених у израду текстова учествује и у организацији ,,Краљевачких разговора о вери“ који се сваког петка у 19 часова одржавају у просторијама Храма Светог Саве. Снимци разговора доступни су и на Јутјуб каналу истоименог назива. Посебно бисмо се захвалили Епископу жичком Господину Јустину који је благословио наш рад, уређивачком одбору ,,Ибарских новости“ који нам све ове године указују поверење и омогућавају да се наше мисли нађу на страницама њиховог недељника, оцу Александру Јевтићу који води рачуна да сваки текст буде објављен на епархијском сајту, али и вама читаоцима који нас пратите и уливате наду да и данас има смисла проповедати Реч Божију. Психолог Милош Благојевић