Category: Издања

,,Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења.“- Св. Николај Жички, Охридски пролог за 23. септембар. Припремајући се да пишем о овом изузетном празнику, приметио сам да много проповедника и теолога говори о њему само са једног аспекта. Наиме, чини се да овај празник Зачећа светог Јована приказује само као једно велико чудо Божије које је Господ учинио над остарелом нероткињом Јелисаветом. Иако је ово чудо Божје несумњиво велико и значајно, мислим да овај празник, осим ове, носи још макар две велике и важне поуке онима који га прослављају, нарочито у савременом добу. А ево и које. Свети Јован Крститељ родио се од првосвештеника Захарије и мајке Јелисавете, на узвишењу између Витлејема и Хеврона, недалеко од Јерусалима. Ово двоје добрих и побожних људи живели су неколико деценија у браку, али нису имали деце. Зашли су у године када, биолошки посматрано, рађање деце постаје све теже, а шансе да се остане без наследника све изгледније. Међутим, њихов проблем није имао само личну,већи друштвену димензију. Бездетност се у јеврејском народу сматрала (а и данас се сматра) знаком Божје казне за грех супружника. Друштво је, дакле, Захарију и Јелисавету етикетирало као грешнике и богоостављене људе.  Многи би на њиховом месту, под теретом таквог крста омрзнули своје ближње, пали у очајање, изгубили веру у Господа или би се једноставно развели. Али не и Захарија и Јелисавета. Они су, слично праведном Јову, свој крст носили без роптања. Упркос личном проблему и друштвеној етикети, и даље су живели по Божијем закону, сачувавши и брачну љубав, и љубав према ближњима. Зато их је Господ и прославио, подаривши им дете у старости – онда када је то по законима овога света, готово немогуће. Тамо ,,где Бог хоће, побеђују се закони природе“- каже се у једној богослужбеној химни. Хајде да на тренутак погледамо икону овог празника. На њој су представљени двоје остарелих људи, два брачна друга, како стоје једно другом у загрљају, целивајући се! Поред њих стоји Свети Јован Крститељ као одрасла и зрела личност. Какав диван призор и наук за све посматраче! Слика заиста говори више од хиљаду речи. Живећи у браку дуго а не имајући деце, Свети Захарија и Јелисавета су наставили да воле једно друго и да живе потпуним брачним животом. И даље су делили исту брачну постељу, и даље су живели по заповестима Божијим, сасвим препустивши своје животе у наручје Божије. Њихов брак, посебно у оваква времена када се блуд, разврат, прељуба и обнаженост доживљавају као ,,природне појаве“, а убиство детета у утроби мајки које могу родити као чин ,,слободе“ и ,,хуманости“, пружа истински пример како треба живети. Овде видимо да полност и полни однос између двоје људи, сами по себи, нису нешто ниско, недостојно, грешно и нечисто, како се то често сматрало у Западној Цркви. У Православној Цркви, полност и полни однос чине брак, а брак је једна од светих тајни, тј. светиња. Брак исто тако може бити пут ка Царству Божијем. Брак је Света Тајна јер у том чину ,,двоје постају једно“ и зато што у том чину настаје живот. У том светом чину настао је ,,највећи између свих од жена рођених“, Свети Пророк, Претеча и Крститељ Јован. У том светом чину од Јоакима и Ане настала је ,,Часнија од херувима и Славнија неупоредиво од серафима“, Дјева Марија, Богородица. У том светом чину од оца и мајке настаје нова личност, нови човек, нови ,,потенцијални богочовек“, по речима Светог аве Јустина. Осим тога прослављајући празник Зачећа Светог Јована Крститеља поново се подсећамо да човеков живот не почиње од рођења, већ од зачећа у утроби мајке. Стога је свако прекидање живота у утроби мајке равно убиству. Свети Јован је почео свој живот, не од тренутка рођења, већ од тренутка зачећа. У наше време када човек истакне ову основну истину често буде извргнут руглу и оптужби за „застарелост“, али то је крајње лицемерје, јер мајка воли своје дете и када је оно рођено у шестом месецу трудноће, а не само на крају деветог месеца, јер дете је и утроби мајке жива личност. На самом крају текста поново ћу нас подсетити да овога дана прослављамо велики празник који осим чуда Божјег над старом нероткињом, велича и Свету тајну брака и тајну почетка човековог живота. Стога, јасни је да празник Зачећа Светог Јована има круцијални значај и отрежњујуће дејство у овом времену. Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 06. октобар 2023. године

У организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“ из Чачка, а у оквиру 8. манифестације „Дани патријарха Павла“, почетком септембра 2023. године штампан је нови број часописа ПАВЛЕ патријарх српски. Часопис је промовисан на Усековање, 11. септембра 2023. године, у сарадњи са Градском библиотеком „Владислав Петковић Дис“ из Чачка у присуству великог броја грађана поштоваоца лика и дела патријарха Павла. Промоција часописа није била сама себи циљ већ прилика да се саберемо и узнесемо овај дар у част патријарха Павла и да се подсетимо на лик и дело ове изузетне личности. У програму су учествовали протојереј мр Игор Ивковић, архијерејски намесник зајечарски, професорка српског језика и књижевности Ана Ранђић, књижевник и публициста Миладин Вукосављевић и проф. др Драго Милошевић. Водитељ програма Душица Брковић, библиотекар. Текстове за часопис написали су проф. др Мило Ломпар, проф. др Борис Брајовић, проф. др Богољуб Шијаковић, владика Фотије, епископ зворничко тузлански, протојереј страврофор Милутин Тимотијевић, професор Слободан Николић, протојереј мр Игор Ивковић, Драган Лакићевић и Предраг Раовић. Часопис је богато илустрован фотографијама чији су аутори Рајко Каришић, хаџи Драган Танасијевић, хаџи Марко Вујичић, Имре Сабо, Слободан Пајић, Душан Милошевић и фотографијама из архива компаније НОВОСТИ. „… Велики молитвеник и духовник, али и државник и песник владика Његош „ово свеколико“, недокучиво, овострано и онострано, сред кога смо, назива „општега Оца поезија“. Сви смо рођени са ритмом те чудесне песме у дамарима, али се ретки никад не удаље од њеног милозвучја. Један од таквих, изузетних је наш блеженопочивши патријарх Павле, чији нам је позив да будемо људи заувек мелем на тешким ранама“ истакла је Ана Ранђић. „Он је био човек и правдољубив и истинољубив, скроман, наравно, и зато га волимо. Он је неко, ко није журио ни са канонизацијом, није напречац доносио одлуке, врло је мудро поступао, два пута је мерио, па је једном секао. Тако сам ја приступио проучавању његове личности, на основу пре свега досијеа у Светом Синоду, кабинету патријарха, затим у епархијама где је он служио, у манастиру Рача где је био монах, искушеник у Благовештењу, такође, мемоара, његових духовних чеда и све то даје једну слику и ствара један леп мозаик о нашем светом човеку који је био носилац 13 ордена, четири књижевне награде, два почасна доктората“ истиче у својој беседи протојереј мр Игор Ивковић. „Ево, надносимо се над нову, другу по реду, руковет, насловљену ПАВЛЕ патријарх српски, која је утемељена у оквиру манифестације Дани патријарха Павла и опечаћена светим и светлим именом! И она је, свим оним што обујмљује, и те како кадра не само да нас подсећа на Човека, који је читавог „свог овоземаљског живота творио Божју вољу“ већ ће нам, здушно, приближавати Његово богоугодно дело и њиме крепити и ум и душу, али и светом светлошћу осветљавати пут само ка доброти, ка чистоуму на сваком месту и у свакој прилици, ка најузвишенијим вредностима!…“ истакао је Миладин Вукосављевић. Драго Милошевић у свом обраћању истиче …“ Вечерас, на Усековање, на дан када је 1914. године патријарх Павле дошао на овај свет, симболично, објављујемо ову књигу која треба да нас подсети на реч и дело човека који је истрајао у добрим делима до краја и стекао славу, част и бесмртност. Садржајима Манифестације као и овом књигом се подсећамо на вредности које је за собом оставио оваj Божији слуга, док је био на земљи, пре него што га је Господ наградио вечним животом. Треба да га следимо, да нам буде светионик на путу до Христа јер ћемо тако стићи, нећемо залутати, ако издржимо. Ако издржимо у поступању по Божијим стандардима, када за то дође час, Христос ће и нас увести у царство Оца нам заједничког као што је увео и Павла…“ У изјави за медије члан градског већа града Чачка проф. Др Милош Папић је рекао: „Часопис и сама манифестација за нас је веома значајна, часопис поготову, јер не да превазилази оквире овог нашег пројекта Чачанска родна већ превазилази и границе нашег града и наше земље“. Ову свечаност је оплеменило појање хора „Свети Цар Константин и царица Јелена“ из Чачка. Оснивач и главни и одговорни уредник часописа је Драго Милошевић, а графички уредник Зоран Јуреш. Издавач су „Дани патријарха Павла“. Покровитељ манифестације и часописа је град Чачак. Часопис нема комерцијални карактер. На крају програма, оснивач и главни и одговорни уредник је поделио (породично) по примерак часописа. Часопис се, осим у штампаној форми, издаје и у електронској форми и доступан је на сајту Манифестације на адреси www.danipatrijarhapavla.rs .

Није згорег да се подсетимо како су идеолози комунизма, у време оно, писали лажи о вери, убеђујући људе да је вера превазиђена и да у њој нема никакве лепоте нити радости. Наиме, написане су стотине (боље рећи: хиљаде) књига и текстова у којима се тврдило да вера потиче из нечега тмурног и негативног: из страха пред непознатим, из незнања, из слабости. Тобоже, када је човек зачуо грмљавину и видео бесну олују, устрашен, не знајући о каквим се силама ту ради, а немајући данашње научно сазнање, био је уверен да се иза свега тога крију некаква страшна божанства која треба умилостивити својим жртвама. Да, обавезно “страшна”: описивали су Бога као некаквог “свемоћног, страшног тиранина”, који својим моралним захтевима стоји на путу човековој срећи, који нас надзире, и кажњава сваки наш погрешан корак. “Са Богом”, говорили су они, “човек је увек на губитку, али Ми ћемо га ослободити од стега вере (замислите: вера је описана као некаква стега која притиска душу човекову) и окова Божијих, и донети жељену слободу.” То није све. Хришћанску веру су називали “вером робова”, која човека држи у покорности и која слаби човеково биће својим причама о несавршенству и греху. Међу најчувенијим крилатицама октобарских револуционара је она: “Човек (без Бога, ослобођен од вере) – то тако гордо звучи!”. Човек је снажно биће, веровали су, које хришћанска вера својим позивима на покајање и очишћење од греха, чини слабим и јадним. Маштали су о дану када ће земљом ходити последњи свештеник Цркве… И, били су уверени да се тај дан веома приближио… На страну што се вера показала много жилавијом, и што се њихова идеологија налази на сметлишту историје, претворена у “прах и пепео”. На страну што човек ослобођен од Бога и “стега вере” није постао срећан, већ, штавише, јадан, згажен и уморан, уроњен у сивило и безнађе. Да ли су, ипак и упркос свему, били у праву у својим тврдњама о пореклу и карактеру вере? Одмах ћу прећи на ствар: почетни импулс вере у души човековој је покајање. Али покајање није, како су они мислили, нешто што приличи слабићима и нешто што указује на јадност човековог бића. Не! Покајање проистиче из свести, из искуства, да овакав живот није истински живот, већ да се налазимо у земљи далекој, како вели Јеванђеље. Човек је отпавши од Бога, од радости заједничарења са Њим, заправо отпао од свог истинског Дома и од оног живота за који смо створени и којим нас је Бог обдарио. Овај живот, уроњен у смрт, грех и лицемерје, није истински живот, и покајање је жеља да се вратим ка свом истинском Дому, у наручје Очево… Као што видите, у основи овог почетног импулса вере се не налази страх, нити било шта мрачно и негативно, већ свест о истинском достојанству човековом: проневерио сам, уништио сам, своју духовну лепоту, завршио сам у тами, и сада желим да се вратим ка светлости од које сам отпао. Фактички посматрано, почетак хришћанске вере је везан за оно што прослављамо на Божић, везан је за рођење Сина Божијега – самога Бога – као једнога од нас, за постајање Бога човеком. И, у овом почетку, опет видимо нешто сасвим другачије од таме и страха, како су идеолози комунизма описивали веру. Бог је дошао ка свом створењу, залуталом у земљу далеку, запалом у ћорсокак из којег се не може само избавити, покренут бескрајном љубављу према нама. И, притом, како нам долази свемоћни Бог: да ли као некакав тиранин који захтева “слепу” потчињеност? Као што видимо, Он долази као Дете, као беспомоћно и нејако Дете, које никога не приморава на било шта, нити понижава човека. Он долази да Га човек заволи, да му се обрадује, да му преда своје срце… Хришћанство је, шта год говорили борци против вере, превасходно вера радости сусрета са Богом. Да бисмо то схватили довољно је да ослушнемо речи Јеванђељa. Оно почиње речима анђела Јављам вам радост велику, а завршава се тако што се апостоли након Вазнесења, са радошћу великом вратише у Јерусалим. О радости коју нам нико не може одузети, говорио је сам Христос. На радост нас позива и Свети апостол Павле оним чувеним речима: Радујте се, и опет велим: радујте се. Свагда се радујте у Господу! Уосталом, целокупно савремено богослужење Цркве, блиста радошћу због сусрета Богом, у Христу. Живот проткан вером врхуни у радости… За разлику од бораца против вере смело можемо рећи: “Са Богом, човек је увек на добитку, а без Бога је страшно згажен и унижен”. Истински пут ка радости је, заправо, стаза која отпочиње покајањем и која нас води ка загрљају Божијем, ни мање ни више! Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 28. јул 2027. године   

Из штампе је изашао 102. број научно-богословског и црквено-друштвеног часописа „Црква и време“, који заједнички издају Факултет за постдипломске и докторске студије равноапостолних Кирила и Методија и Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије. Први богословски део отвара чланак архимандрита Дамјана (Цветковића) „Хришћанско јединство као иницијатива светитеља Николаја (Велимировића)“. У њему су изложене иницијативе Светог Николаја за уједињење хришћана, изражене у његовим у проповедима и предавањима које је држао у Енглеској 1920. године. Аутор анализира главне светитељеве екуменске тезе, приказује његову мисионарску стратегију и еклисиолошке погледе. По том питању, чланак сматра енциклику Цариградске патријаршије из 1920. године логичним наставком иницијативе Светог Николаја. У истој богословској рубрици је и чланак Д.Е. Аракељана који разматра питање благослова „истополних веза“ у Енглеској цркви. Наиме, Генерални синод Енглеске цркве одлучио је 9. фебруара 2023. да се могу благосиљати „истополне везе“. Који су узроци таковг гледишта и које су могуће последице у светлу англиканског учења о браку, као и полемику у вези са употребом молитава за благослов истополних веза, разматра аутор чланка. Поред тога, посебна пажња је посвећена ставу конзервативних англиканских цркава које заступају традиционално учење о браку као о заједници мушкарца и жене. Аутор приказује и учење Руске православне цркве о браку и однос Московске патријаршије према пракси благосиљања „истополних веза“. Следећи чланак свештеника Антонија Борисова, „Коегзистенција редовних доктринарних токова и паралелних токова у католичком богословљу 20. века“, даје преглед најзначајнијих трендова и концепција аутора који су писали на пољу католичког богословља крајем 19-20. века. Аутор је настојао да покаже да, уз званичну линију, фиксирану на фону Катихизиса из 1992. године, постоји читав спектар гледишта значајних аутора у Римокатоличкој цркви, што нам омогућава да опазимо значајну разноликост трендова у католичком богословљу данас. Ова околност, са своје стране, омогућава да се дијагностикује присуство у савременом католичанству појава како блиских православљу, тако и изузетно удаљених од њега. Рубрика „Богословље“ завршава се радом ректора Московске духовне академије, доктора богословља, епископа звенигородског Кирила, „Еклисиолошки проблеми у контексту савремених међуправославних односа“. Чланак је посвећен проучавању процеса формирања и анализи главних карактеристичних обележја богословља Цариградске цркве у области еклисиологије. Од почетка 20. века деловање Цариградске патријаршије имало је за циљ повећање њеног утицаја у православном свету. Методе су сеодувек веома разликовале по питању поштовања не само црквених канона, већ и елементарних норми пристојности. Међутим, сваки пут су идеолози Цариградске патријаршије налазили аргументе да поткрепе своје тврдње. Што су се даље развијали догађаји, то су идеје васељенских патријараха постајале несагласније са православним предањем. У овом тренутку се довршава конструисање нове еклисиологије „источног папизма“, праћене променом норми православног моралног богословља у правцу западних либералних вредности. Аутор чланка „Сведочанства Григорија Турског о литургијском животу Галске Цркве: ка проучавању питања“, који отвара рубрику „Историја Цркве“, асистент Катедре за филологију МДА , магистар богословља Е.Г. Маљута истражује стваралачко наслеђе епископа Григорија Турског. Аутор се фокусира на значај списа овог западног светог из 6. века за проучавање галиканског богослужења. Како истиче аутор, „многа питања литургијског живота Галије су и даље предмет научне расправе“. Чланак актуелизује вредност сведочанстава о овој теми сакупљених из списа Григорија Турског. На основу прегледа релевантних фрагмената његових дела долази се до закључка да, иако су неки од списа ове истакнуте црквене личности Галије крајем 6. века о савременом богослужењу изгубљени, ипак су одломци богослужбене и химнографске природе расути по огромном корпусу његових историјских и хагиографских дела драгоцени за даље свеобухватно проучавање локалне варијанте галиканског обреда. Чланак постдипломца Факултета постдипломских и докторских студија, службеника Секретаријата за институције у иностранству при Одељењу за спољне црквене везе Московске патријаршије В.П. Фролова, „Представништва и подворја Руске православне цркве у пределима Александријске и Антиохијске патријаршије (1988-2013)“ наставља рубрику „Историја Цркве“. У чланку је дат општи преглед формирања и развоја представништава и подворја Московске патријаршије, отвараних на територији Александријске и Антиохијске православне цркве. Изложен је хронолошки опис етапа и начина рада ових установа у периоду од 1988. до 2013. године. према документима архиве Одељења за спољне црквене везе МП. Приказују се најзначајнији догађаји који су утицали на њихово функционисање. Одељак „Црква и друштво“ отвара чланак црквеног стручњака из области катихетске делатности П.П. Попова, „Реторичка средства св. Јована Златоуста у контексту савремене катихетске праксе Руске православне цркве“. Студија актуелизује омилитичко наслеђе св. Јована, показујући његов значај у савременим условима црквене проповеди. Проповеди светог  Златоуста, чувеног оратора и проповедника четвртог века, увек су изазивале одзив и имале одјек у срцима, душама и умовима његове пастве. У чланку се разматрају основни принципи који су га руководили у изграђивању његових проповеди. Ови принципи су актуелни у нашем времену и, према аутору, могу их користити савремено свештенство, политичари, наставници и правници. Рубрика „Црква и друштво“ завршава се чланком протојереја Максима Козлова, председника Просветног одбора Руске православне цркве, ректора Факултета постдипломских и докторских студија, под насловом „Присуство богословских школа у информационом простору“. Како истиче аутор студије, „данас развој информационих мрежа, а посебно афирмација дигитализације као новог тренда у друштвеном развоју уопште, а посебно у области образовања, чини присуство богословских школа у информационом простору не само могућим, већ и неопходним.” „Присуство квалитетног и редовно ажурираног сајта, као и страница на друштвеним мрежама, на каналима вести на популарним платформама, присуство на порталима богословских информација и приступ електронским библиотекама већ постаје прилично функционално за богословске школе“, напомиње протојереј. Максим Козлов. Извор: Рatriarchia.ru Превод с руског редакција портала „Ризница“

Гледаоци локалних телевизија широм Епархије жичке могли су путем тв програма и јутјуб прилога да се упознају са садржајем новог броја епархијског часописа. Сарадници часописа су јавности представили теме које се у часопису могу прочитати, а у наставку Вам преносимо видео прилоге:

Једно време читала се код нас по црквама читаву годину дана једна молитва у којој су, између осталог, биле и ове речи: „Господе, спаси нас од нас самих!“У први мах то звучи мало необично. Зашто би нас Бог спасавао од нас самих кад је – мислимо ми – и тако сваки човек себи највећи пријатељ?Али ако само мало боље загледамо у живот, увиђамо да човек у већини случајева може да буде себи велики непријатељ и уме да нанесе себи страховито много зла.У једном селу крај манастира Каленића показали су нам неког бедно одевеног и по изгледу судећи сасвим пропалог човека и испричали да је томе несрећнику било остало од оца најлепше имање у селу које је он по очевој смрти за врло кратко време пропио и упропастио. Долазило је дотле да је односио у кафану и на коцкарски сто постељне покриваче и женине хаљине. За тога се човека никако не би могло рећи да је био пријатељ себи и он је својом неуредношћу и расипношћу стварно нанео себи и својима далеко више зла, него што му је нанео ико други. У једном женском манастиру живела је нека врло даровита калуђерица: ванредно је певала, везла и сликала. Али су из године у годину почеле долазити у манастир све нове и нове сестре и међу њима се нашло доста способних. То је ону даровиту монахињу која је некада била прва у свему толико погађало да ју је сваки успех млађе сестре ужасно болео. Постала је била у толикој мери завидљива да јој се живот претворио у прави пакао. А Бог јој је био дао толико дарова да јој је живот могао бити као рај. И за ту се сестру не би могло рећи да је била пријатељ себи. И она је, предајући се неразборитој зависти, осудила саму себе на непотребне, али страховите муке. Али, не наносе себи зло само пијанице и не муче себе само болесно завидљиви, него наносе зло себи и загорчавају свој живот и обични честити људи кад оне муке и ране које им задају други сами још позлеђују и повећавају. На земљи нема места где бисмо се могли склонити да нам људи не нанесу зло. Или ће нас увредити, или ће нас оклеветати, или ће нам нанети какву било рану на души. Од тога се нико и нигде на земљи не може спасти. Али на нама стоји да тај бол и те ране које нам други задају сами још не позлеђујемо и не повећавамо. Достојевски је испричао живот онога младића кога су другови још у детињству страшно вређали због његовог ванбрачног порекла. Њега су те увреде толико пекле да је још читав низ година после тога свакоме новоме познанику већ од првих речи с неком чудном и болесном озлојеђеношћу саопштавао да је он ванбрачно дете, премда га за то више нико није питао. Он је оне увреде које је у детињству примио непрестано позлеђивао и себе без стварне потребе мучио. Има, опет код Достојевског, она тужна повест о честитом старцу Николи Сергијевићу, чија је јединица кћи била одбегла из родитељског дома једноме младићу који је није био нимало вредан и чија је породица и без тога била нанела старцу Николи много бола и увреда. Старац је у увређеном родитељском поносу проклео кћер, наредио да се њене ствари избаце из куће и спале и забранио да се у његовом присуству њено име уопште спомиње. Увређени понос није му дозвољавао да опрости кћери ни онда када ју је онај лакомислени младић напустио, а очинска љубав гонила га је да кришом, кад нико не види, узима медаљон са кћерином сликом, да га љуби, да с том сликом разговара и да јој говори милоште и нежности као кад му је кћи још била дете. Увређени понос није му дао да јавно спомене име своје јединице, а ноћу, кад га нико није видео, одлазио је под њене прозоре, стајао и гледао неће ли можда на завеси видети кћерину сенку; прилазио је њеним вратима и стајао у мрачном ходнику и на степеништу и слушао неће ли чути њен глас или корак. И трајале су те страшне и непотребне муке све док очинска љубав није, најзад, победила увређени понос и док старац није поново примио своје дете у очински загрљај. Али зашто наводити примере из манастира и из књига кад је и сваки од нас током живота тако често задавао бол себи и озлеђивао ране које су му други наносили? Колико је сваки од нас пропатио због увређеног самољубља, због љубоморе, због увређеног поноса! Та пола живота прође нам у томе! Кад је наш Спаситељ говорио своју чувену Беседу на гори, Он је првих девет поука отпочео речју „блажени“. Реч „блажен“ на оном источњачком језику на коме је први пут изговорена значи: онај који не гризе себе. Не гризи, дакле, себе, не мучи себе… Доста је што те муче други, не мучи још и ти сам себе. Не мучи себе завишћу, јер тиме не заустављаш успехе онога коме завидиш, него само ствараш од своје душе пакао. Не мучи себе мржњом ни према највећем непријатељу, јер тиме не шкодиш ономе кога мрзиш, него само разједаш сопствену душу.Не мучи себе памћењем увреда, јер се тиме не светиш ономе који те је увредио, него само дозлеђујеш овоје сопствене ране. Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“.Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити?Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшавамо живот и себи и другима. Нека би нам зато наш Спаситељ био у помоћи да не носимо у срцу ништа ни против кога, него да нам у души буде светло, лако и радосно као у царству Оца нашег небеског коме нека је слава у векове! – Амин.             Блаженопочивши Епископ Хризостом (Војиновић), из књиге Тихи глас Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 07. јул 2023. године