Category: Издања

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“ (Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас) Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва. Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“ Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“. Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“:  „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“. Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983). Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која

Александар Пауновић, Манастир Вујан, Прислоница 2023, издавач Манастир Вујан, уредник архимандрит Сава (Илић) УВОДНО СЛОВО Последујући Господу Исусу Христу, своме Подвигоположнику, монаси су вековима тражили место мира, како би у тишини, далеко од светске буке, спасавали душе своје, молећи се за спасење света. Од Светог Саве и његовог богоносног по телу оца жупана Стефана Немање, а по Духу сина Преподобног Симеона Мироточивог, преко многих владара из лозе Немањића, Лазаревића, Бранковића, Црнојевића, Котроманића, Петровића, Карађорђевића, Обреновића, знаних и незнаних великаша, српски народ је своју земљу украшавао Светим манастирима као оазама мира у временима испуњеним вихорима који су кроз ове крстоносне просторе дували за разних страна Истока и Запада. По тим хујањима и ујањима, која су заједно са шумским ветровима пролазила низ планину Рудник, име доби и манастир Вујан. Пролазећи Европом крајем 19. века, путописац Феликс Каниц је уочио да је Угарска испуњена чардама за гошћење поред река, а Србија бројним манастирима на скривеним и најлепшим местима у природи. Једно од таквих места је и манастир Вујан, украс и духовни бисер рудничког краја и Шумадије. Скривајући своје древно порекло, носећи као највеће благо „Светињу“ – гроб непознатог вујанског светитеља, као и гробове и ликове српских јунака на фрескама, овај манастир је Божијим Промислом дочекао у новије дане да буде благословен још једним миомирисним трагом живота Божијег угодника наших времена – Патријарха српског Павла. Боравећи у манастиру Вујну у периоду од 1944. до 1946. искушеник Гојко Стојчевић је, након молитве над гробом вујанског светитеља, исцељен од тешке болести. У знак захвалности Богу, издуборезио је крст који је постао познат као „Вујански крст“. Он се до данас чува у манстирској ризници, будећи наду у поклоницима да ће и њихове искрене молитве са овог места допрети до Престола Божијег и даривати им исцељење од разних душевних и телесних болести. Манастир Вујан је место молитвеног тиховања смерних монаха који су овде вековима своје животе освећивали подвижништвом и уподобљавањем Христу Богу. Они су последујући Светом архангелу Гаврилу и осталим небеским силама, чијем молитвеном покровитељству је манастирски храм и посвећен, своје тело преображавали духовношћу ангеоског лика. Наши благочестиви владари су били свесни важности молитвеног заступништва свештених инока. Подижући манастире као центре писмености и културе, они су мислили и о њиховом насељавању монашким братствима. Посебно је овоме велики труд посвећивао Свети великомученик кнез Лазар (Хребељановић), знајући да без јединства наше Свете Цркве не може бити ни јединства народног. Тако су манастири били символи борбе за Царство Небеско, али и за јединство и слободу српског народа. Ова слобода не значи живот ослобођен свих ограничења (моралних и друштвених), како то проповедају поборници разних либералних идеологија. За хришћане слобода није слобода избора, између мањег и већег зла. Слободан је само онај који чини добро, па је слобода најпре слобода од греха. Зато су светитељи највећи слободари. А пре њих и изнад њих, путоказ слободе је Господ Исус Христос, па зато Свети апостол Павле и благовести: „Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ ( Гал 5, 1). Та слобода је загарантована Васкрсењем Христовим које је, према речима Светог старца Софронија (Сахарова), највећа победа слободе у историји рода људског – победа над смрћу. Верујући у победу слободе, српски јунаци су вековима полагали своје животе, мењајући привремено за вечно, знајући да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн 15, 13). Бранећи кућни праг и своје древне светиње, они су стајали на чело народа водећи га ка слободи од робовања разним завојевачима који су покушавали да у окове таме ставе тело и душу Србинову. Истовремено, они су бранили и капију Европе од продора нехришћанских освајача, према ненадмашним речима Светог владике Николаја: „тупећи својим костима оштрице непријатељских мачева, као трње које брани ружу од чупања“. Или како је писао Никола Тесла у тексту о песништву Лазе Лазаревића: „Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за велике жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде.“ Историјат манастира Вујна је упечатљиво сведочанство о таквом народном етосу, који ношен дубоком молитвом смерних монаха, обједињује Свете ратнике из раних векова са оним српским јунацима попут Лазара Мутапа, који су своје животе полагали током устаничких борби за ослобођење Србије током 19. века. Овде се у крсном спасоносном знаку спајају хоризонтала љубави према ближњима и вертикала љубави према Богу. У знаку те две највеће заповести Божије, манастир Вујан до данас сведочи понос на славне и неустрашиве претке наше које заједно са Светим кнезом Лазаром и косовским јунацима празнујемо сваког Видовдана. Истовремено, њихово страдање се овде кроз молитвено и богослужбено искуство непрестано преображава у слави светлости Васкрслога Христа, Победитеља смрти. Након архипастирског ревновања Светог Владике Николаја Жичког и плодова Богомољачког покрета у виду великог броја обновљених и насељених манастира широм Епархије жичке, у наше дане, Божијим благословом и мудрим пастирским руковођењем Архијереја жичког Господина др Јустина (Стефановића), манастир Вујан доживљава обнову и умножење братства. На челу са игуманом архимандритом Савом (Илићем), братство вујанско приноси молитве за род наш српски и сав Божији свет, дочекујући срдачно сваког ко се упути стазама предака ка овом источнику духовности рудничког краја. И ова монографија, која је сачињена истраживачким трудом г. Александра Пауновића, драги читаоци, део је сусрета и небоземног загрљаја са манастиром Вујном, који стојећи на Крајеугаоном камену Христу зрачи незалазном васкршњом Светлошћу у којој наше очи постају отворене за виђење Бога и красоте Божије творевине. Протојереј Александар Р. Јевтић

У петак 24. новембра 2023. на дан када молитвено прослављамо Светог краља Стефана Дечанског, у просторијама парохијског дома Храма Светог Саве у Краљеву, одржана је у промоција књига чији су аутори протојереј Александар Јевтић и ђакон Стефан Милошевски, из братства овог храма. Промоција је одржана са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина. Ове књиге су плод издаваштва ЕУО Епархије жичке. На самом почетку, у препуној сали, присутнима се поздравним словом обратио старешина храма, протојереј Радоја Сандо, који је рад наших аутора представио као природни наставак мисионарских подухвата Светих апостола. Након тога, окупљенима се обратио аутор књиге ,,Господе где станујеш?”, отац Александар, који је направио осврт на поједине текстове из различитих поглавља књиге, али и на њен додатак, нагласивши да је реч о другом и допуњеном издању. Ђакон Стефан је такође укратко представио основни садржај своје књиге ,,Вера пуна светлости” и искористио прилику да се захвали онима који су посредно и непосредно помогли у настајању исте. Свечаности промоције су додатно допринели протопсалт Иван Трајковић и хор храма Светог Саве на челу са диригентом професорком Драганом Ђокић извођењем пригодних песама којима се слави Име Божје. На самом крају, уприличена је продаја књига по промотивним ценама, а наши аутори су имали довољно стрпљења и љубави да читаоцима напишу посвете. Вероучитељ Дејан Драмићанин

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према “највећем међу рођенима од жене” – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо? Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стaјао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али, у очима Спаситеља то je био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: “Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима” (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, но Бог је њему представио као узор ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, “био је пун вере и Духа Светога”, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да “на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома”. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно.Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин. Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић), Извод из књиге Тихи Глас Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. новембар 2023. године

Уобичајена је пракса да се у богослужбеној и житијној литератури уз имена светитеља додају одређени атрибути. Па тако у календару Цркве Христове, поред имена светих, најпре наилазимо на присвојне придеве, који просторно одређују житије светитеља. Тако је на пример Свети Сава Српски, Апостол Јаков Јерусалимски, Свети Аверкије Јерапољски, а Преподобномученица Анастасија Римљанка. Поред оваквих „географских одредница“, уз имена светитеља наилазимо и на разне друге придеве, попут мироточиви, велики, освећени, четверодневни, праведни, милостиви, златоусти, првозвани, ћутљиви… Ови придеви, као путоказ на подвижничкој стази којом су светитељи ходали хитајући у загрљај Христу, најчешће указују на преовлађујућу врлину која их је красила. Још један у наведеном низу „врлинских придева“, који ближе одређују карактер прича из животописа светитеља, јесте и бесребреници. Ко су заправо бесребреници? Ако знамо да је још од 7. века пре Христа новац кован углавном од сребра, бесребреници би онда били они који су без новца. У контексту светитеља бесребреника, то су они који за свој труд нису узимали никакву награду. Управо због тога безребренике још називамо и безмездници (без плате, без награде), али и  безмитници (непоткупљиви, неподмитљиви). Са друге стране, ако бесребренике потражимо у житијној литератури врло лако ћемо пронаћи неколико парова светитеља уз чија имена стоји бесребреници. Најпре су ту Свети Козма и Дамјан, које називамо и врачевима (врач= лекар). Заправо, Житије нас упућује на три пара ових светитеља, и то онe родом из Рима (1/14. јул), затим имамо пар из Арабије (17/30. октобар) и напослетку онe Азијскe из месопотамског Феремана (1/14. новембар), који су, захваљујући најбогатијем и најдетаљнијем житију, још од 16. века код нас најзаступљенији. Упоредним прегледом њихових житија, поред разлике у погледу начина њихове смрти, запажамо упадљиве сличности. Били су браћа (иако се код Арабијског пара то не наводи); изучавали су лекарску науку, лечили су људе не толико лекарским знањем колико задобијеним од Господа даром исцељења; и на крају, живели су приближно у исто време (3. век). Иако су ове чињенице навеле неке истраживаче да закључе да се ради о једном пару ових светитеља, чије је поштовање постепено подељено у три предања, богослужбена литература нас ипак упућује да су три пара светих лекара постојала и да су прослављана још пре 10. века. Иако најпознатији, Свети Козма и Дамјан нису и једини бесребреници које можемо пронаћи у Житију. Њихови савременици, Свети Кир и Јован (31. јануар/13. фебруар), први као лекар из Александрије, други као римски официр, су такође бесплатно лечили, како молитвом, тако и физичким лековима. Такође, бесплатни лекари су били и Свети мученици Пантелејмон (27. јул/9. август) и његов учитељ Ермолај (26. јул/8. август),алии Свети Самсон Странопримац (27. јун/10. јул), родом из Рима, који је исцелио и самог цара Јустинијана одбивши богату награду за тај труд. Упућујући читаоце на житија ових светих лекара под наведеним датумима, указаћемо на оно што је у њима заједничко. Сви наведени светитељи су имали „дар исцељивања“, а тек успут је неко од њих користио и лекарско знање засновано углавном на лечењу болесника лековитим биљем. Тако код Врачева римских налазимо да су лечили „и људе и животиње полагањем руку“, Арабијски су лечили „искључиво силом Христовом“, док тек код Азијских налазимо да су исцељивали „не толико биљем колико именом Господњим“. Без обзира на то, ови свети лекари нису били против медицинске науке, већ су веру у моћ исцељења силом Христовог имена претпостављали сваком физичком леку. Велики свети Василије нам ово и потврђује када каже да: „као што не треба сасвим избегавати лекарско искуство, тако је нецеломудрено полагати сву своју наду у њега. Већ, као када обрађујемо земљу користећи искуство земљорадње, а плодове молимо од Господа…тако идите лекару…но нека ваша нада (у исцељење) неодступно почива у Бога“. Једна прича из житија Азијског пара светих лекара Козме и Дамјана најбоље одговара на питање зашто су ови свети људи тако категорично одбијали да приме награду за свој труд!? Наиме, пошто су ицелили жену Паладију, која се разболела од непознате болести, она, и након њиховог одбијања, убеди Дамјана да прими у име Свете Тројице три јаја, и то без Козминог знања. Када је Козма сазнао за то, толико се ожалостио да је тражио да га не сахране крај брата Дамјана, зато што је преступио заповест Господњу примивши награду. Ова можда и најживописнија прича из њиховог житија нам говори да су Врачеви исцељивали извршавајући заповест Божију дату самим апостолима: „Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; за бадава сте добили, за бадава и дајите“.(Мт.10, 5-8). Другим речима, бесребреници нису желели да продају благодат Божију коју су од Духа Светога забадава добили, и то од истог оног Духа који, по речима апостола Павла, дарове раздељује, и то „свакоме како хоће“ (1 Кор. 12, 4-11). Ипак, дарови се не раздељују тек тако, свакоме и насумично, већ онима који су (као Свети Козма и Дамјан) „крштени у раној младости и васпитани у хришћанској побожности и свакој врлини“, (од мајке Теодотије) „дивно васпитани у хришћанској вери и у изучавању Светога Писма кроз беспрекорно живљење по закону Господњем“. Порука коју Врачеви упућују данашњим лекарима, гледајући их са икона на зидовима ординација, јесте да лече пацијенте савесно и достојанствено, прописујући лекове увек уз  „један милиграм човекољубља“ више. Скорашњи пример лекара нишке Кардиохирургије који су 12 узастопних викенда радили операције без новчане накнаде, али и многих других који се без обзира на рат или глобалну болест брину о својим пацијентима жртвујући сопствени живот, говори нам да Свети Врачеви и њихово човекољубље живе и данас. Свесни да се чудесна исцељења у многим нашим светињама догађају и пред моштима светитеља који за живота нису били лекари, благодаримо Господу што мошти Светих Врачева у манастирима Зочиште и Сопоћани свакодневно „ординирају“, и то и даље потпуно бесплатно. По исцељење у ове светиње долазе сви, како православни Срби, тако и многи други различитих вера. Стрпљиво чекајући у чекаоници њихове „ординације“ у којој се догађају чудесна исцељења, узнесимо им тиху молитву срца: „Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно дар примисте, бесплатно дарујте нам“. Вероучитељ Владимир Грујић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 17. новембар

Реч уредника – архимандрита Дамјана (Цветковића) Предлажући читаочевој пажњи нову књигу ђакона Стефана Милошевског, уредништво жели да још једном, укратко, истакне достојност овог богословског и пастирског труда који не представља ништа друго него живот и делање ђакона Стефана, лично искуство вере преточено у слова и речи. Имајући радост и благослов да је о. Стефан члан нашег братства, да заједно Богу приносимо бескрвну жртву и да смо кроз такву заједницу стекли дубље познанство, сведочимо о веродостојности изнетог у овој књизи. О. Стефан, Символ вере који тумачи, доживљава дубоко. Текст који пише је због тога налик на његове беседе – жив, непосредан, одмерен и практичан. Премда публикација не претендује да буде научна, аутор одлично познаје правила научне акривије и уредно водећи мисао, текст богати цитатима и референцама које недвосмислено сведоче о његовој ерудици, а уједно су и одличан путеводитељ свима онима који би да се упусте у самостално истраживање неких од тема које су преко тумачења Символа вере покренуте. Из Предговора аутора Са осећањем стида признајем, да сам на почетку свог „бављења“ Веронауком, помало и несвестан тога, имао бојазан да темама везаним за веру не можемо заинтересовати младе људе, рођење у двадесет првом веку. Међутим, показало се да је наша вера много „актуелнија“ и подстицајнија од онога што ми, по својој слабости, сматрамо. Навешћу врло индикативан пример: пре извесног времена, одржао сам час посвећен тумачењу 41. Псалма Давидовог. Садржај тог часа је, готово у целости, потекао из тумачења Светог Јована Златоустог, уз моја, само незнатна, осавремењивања и скраћивања његовог текста. Када сам видео да је деци ово веома занимљиво, одржао сам час са истом садржином у свим одељењима средње школе, у којој предајем, и у свим одељењима је био исти резултат. Са једне стране, деца овог века за коју обично кажемо „да их ништа живо не интересује“, а са друге стране, Свети Јован Златоусти који је живео пре хиљаду пет стотина педесет година, и песма која је настала пре готово три хиљаде година… Колико год то било неочекивано, деца су са изузетном пажњом слушала ове речи, записане у далекој прошлости. Зашто ово говорим? Зато што сам књигу која се налази пред вама писао са уверењем да је наша вера благо испуњено светлошћу и смислом, које је итекако у стању да загреје боготражитељско срце човеково. Жеља ми је била да једноставним језиком, човеку просечног образовања, представим лепоту наше верe, јер прича о љубави и доброти Божијој је насушна потреба у овом времену које нагони људе у депресију. Човек двадесет првог века, као и људи свих претходних векова, жѐђа за Богом, и наша је обавеза, као вероучитељâ и свештенослужитељâ, да пред њега распростремо дар који нам је поверен. Двадесет први век и сви други векови до Доласка Господњег ће се показати као векови вере и Цркве, насупрот многим очекивањима пророкâ безбожности и лажне слободе, јер душа људска жеђа за Богом живим који је Милост, Љубав и Доброта. Наше је да, у складу са сопственим могућностима, сведочимо Лепоту и Светлост којима одише биће Божије, а све остало ће Господ додати. Садржај књиге је у великој мери настао током предавањâ која сам одржавао у Дому Светог Владике Николаја, у Краљеву. Једна од многих тема о којима смо, у оквиру ових сусрета, говорили, била је и тема посвећења тумачењу Символа вере. Наравно, током непосредног писања књиге, трудио сам се да још јасније, прецизније и са више детаља, пишем о ономе о чему смо тамо говорили. Велика већина тих предавања је снимљена у аудио формату и може се пронаћи на YouTube каналу под називом „Хришћански разговори“. У том смислу, дугујем велику захвалност о. Влади Јовановићу, старешини Дома Владике Николаја, и људима који су, из седмице у седмицу, узимали учешће у овим нашим сусретима. Хвала им на истрајности и стрпљењу! Изузетну захвалност упућујем својој супрузи и мајци наших четворо деце, Клаудији, која је и током тих предавањâ и током часова настајања књиге, показивала велико разумевање и пружала подршку како би књига „угледала светлост дана“. Хвала мојој драгој породици. Нека нас Господ чува! Господин Ненад Поповић, вероучитељ из Параћина и мој друг из школских и факултетских дана, је учествовао у свим фазама настанка књиге. Његове, некада и врло строге, критике су ме приморавале да још јасније и недвосмисленије изражавам ставове и закључке који су изражени на претходним страницама. Он је читао радне верзије текста у настајању, пружао сугестије, указивао на пропусте и грешке, марљиво исправљао штампарске грешке… Овим путем му изражавам дубоку захвалност на великом труду и на посвећености са којом је вршио рецензију текста. Током писања сам водио велику борбу са употребом „запетâ“ и других интерпукцијских знакова. У тој борби сам имао вeеома квалификованог савезника у лику др Јовице Станковића, професора. Он је, чини ми се, успео да ми, макар у малој мери, покаже да „запете“ имају своје разлоге које треба испоштовати, како би целина реченице исказивала недвосмислено јасан смисао. Хвала, драгом господину Јовици. И на самом крају, желео бих да изразим захвалност једном монаху дугачке, а сада већ и седе, браде. „Ни на крај памети“ није ми било да пишем било какву књигу. Током тумачења Символа вере у Дому Владике Николаја, једна жена је рекла да би било лепо да то о чему говоримо, буде изражено у форми књиге. Међутим, понављам, нисам ни помишљао на било шта слично. После неколико дана, срео сам овог монаха који ми је, у необавезном разговору, рекао да би требало да напишем некакву књигу. Испрва сам помислио да бих могао сакупити текстове, који су током година писани за локални градски часопис, и од њих саставити својеврстан „зборник“. Ипак, када сам стигао кући, схватио сам да, у забелешкама са предавања, већ имам довољну количину материјала, неопходног за писање. Тако је све и почело. Дакле, књиге не би било да није било речи наговора овог монаха. Овим путем му изражавам своју велику захвалност. И његов удео у овом труду је веома велики. Хвала и нашем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, без чијег благовољења и благослова, верујем, ничега од овога не би било. Слава Ти, Господе! „Не нама, Господе, не нама, већ Имену Твоме дај Славу, због Милости Твоје и Истине

Протопрезвитер Александар Р. Јевтић, Господе, где станујеш?, Краљево 2023, ЕУО Епархије жичке;  друго, допуњено, издање Аутор, протопрезвитер Александар Јевтић, је клирик Епархије жичке, сабрат Саборног храма Светог Саве у Краљеву. Такође, он је уредник часописа Жички Благовесник, као и члан уредништва часописа Православни Мисионар. Уз то је и докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.  Прво издање његове књиге Господе, где станујеш? изашло је 2020. године у издању ЕУО Епархије жичке. Књига је у том издању систематизована и подељена у четири целине: Ликови и дела светитеља, Врлине-украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Сви текстови из ова четири одељка објављени су у часопису Православни Мисионар у рубрикама Светачник и Реч пастира. За ову књигу важи закључак да је теологија молитвени, али и интелектуални израз мисије Цркве. Мисија за Цркву није тек један аспект њеног послања, већ коренити део и крунски критеријум дејства. А шта више један свештенослужитељ може учинити на пољу мисије него да поред хришћанског живљења, проповеда речју или пером? У књизи која истовремено представља беседе, књижевне есеје, теолошка промишљања и критику, отац Александар Јевтић нам приказује мозаик кратких и директних одговора на актуелне, животне теме. Аутор то чини на основу своје ерудиције и неуморног бављења теологијом, философијом, књижевношћу, психологијом. Локално читалиште је 2020. било обогаћено првим издањем књиге оца Александра Јевтића која је тада наишла на добру рецепцију. Стога се  појавила потреба за новим, допуњеним издањем. У том новом издању дoдата је још једна целина под називом Правило вере и молитве. У овом одељку аутор нас поново суочава са различитим феноменима савременог Православља дајући одговоре промишљено и надахнуто. Можемо чак рећи да у овој целини отац Александар на оригиналан начин прави сакралну мапу здраве духовности. У првом тексту под називом Богословље у потрази за изгубљеном целовитошћу отац Александар пише о великом проблему противприродне поделе на молитвено и академско богословље. Међутим, како аутор исправно примећује многи Свети оци били су и академски образовани и живели подвижнички те да у пуном смислу здрав богослов се једино може формирати кроз подражавање таквих светоотачких примера. У одељку Пут Богопознања аутор исправно примећује да опхрвани свакодневницом многи верујући људи не схватају пуни значај Оваплоћења и Васкрсења Христовог и уопште кључних догађаја Домостроја спасења. Међутим, узрастајући у вери могуће је доћи до здравог виђења и живљења вере. Аутор настављајући у истом ритму пише о богословљу и богопознању користећи метафору два плућна крила, те да су оба неопходна за здрав духовни живот. У одељку под називом Света тајна Јелеосвећења: некад и сад пише о потреби схватања ове Свете тајне у данашњем контексту и правилне употребе Јелеосвећења које је неодвојиво од Свете тајне Покајања. Настављајући са суштинским темама отац Александар себи и нама поставља питање да ли је синтагма теологија саборности само запис на застави којом машемо и да ли имамо реалност литургијске заједнице, односно да ли заиста оваплоћујемо саборност? У одељку који затвара књигу под називом Нека се светли светлост ваша пред људима учи нас да је најбоље разумевање овог јеванђелског стиха не потреба истицања добрих дела, већ напротив истина да ће добра дела која чинимо увек наћи пут светла ако су учињена у духу здраве вере. Циљ писања књиге, па и допуњеног издања је свакако жеља оца Александра да као парохијски свештеник, који има дубину и јасну оптику духовних хоризоната, изнесе своја сагледавања различитих насушних тема. Насупрот сувопарном стилу многих савремених теолога отац Александар пише јасно и течно, без непотребног академизма у пастирском богословљу. Закључујући можемо рећи да је реч о веома вредној књизи и за савремене хришћане и теологе. У овом делу мирјани проналазе ризнице светоотачког предања испреплетане са рецентним темама које се тичу сваког хришћанина, а свештенослужитељи инспирацију за своје беседе и подстрек за проповедање. Излишно је наглашавати колико ова књига даје допринос домаћој теолошкој литератури. Њен аутор ће у скоријој будућности тек умножавати своје таланте, јер свакако спада у малобројне ерудите међу домаћим теолозима. Стога, несумњиво очекујемо да ће и ово допуњено издање наићи на одговарајућу рецепцију. Протопрезвитер др Слободан С. Јаковљевић

Свети Лука је писац једног од четири Јеванђеља, која говоре о Господу Исусу Христу. Преко списа „Дела Апостолска“, он је први биограф Цркве Христове. С обзиром на опсег тема о којима је говорио из перспективе непосредног очевица било би за очекивати да се о њему и о његовом животу најпре може сазнати из његових књига. Међутим, потрага за моментима у којима говори о себи и своме животу у његовим списима, би била сасвим узалудна. „Он је био скромног и смиреног срца“, како са правом вели свештеномученик Јован Восторгов. Чак и у случајевима када је било немогуће да игнорише своје сопствено присуство и учешће у тим догађајима, он је успевао да не спомене своје име (нпр. приликом јављања васкрслог Христа њему и Клеопи). Покушајмо себе ставити у сличну позицију – прича о Христу и о почецима Цркве би се, вероватно, претворила у причу о нама самима и о нашој сопственој величини и узвишености. У том смислу, живот овог апостола је снажан пример какви би требало да буду животи истинских следбеника Христових. Његов живот је, то слободно можемо рећи, модел скромности и смирености приликом суђења о себи, о свом знању, о својим способностима… Ово је предуслов за било какав напредак: као што сит човек не размишља о храни, тако ни горд човек не помишља на побољшање, а у питањима начина живота и вере, када не напредујеш, назадујеш… Са приступом према себи и према другима, какав је гајио Свети Лука, наши односи са другим људима би узрастали. И на послу и у комшилуку, би, у много већој мери, све било испуњено атмосфером истинског пријатељства и љубави. Јер нико не воли туђу надменост и надутост, а сви воле кротост и непатворено неистицање себе у први план. По сопственој слабости и по ненавикнутости на било шта слично у овоме гордом свету, неко би могао помислити да је Лука био некакав безначајан лик, без икаквих посебних квалитета (јер себе није истицао). Међутим, највећи благовесник јеванђелске поруке у историји света, Свети апостол Павле, у својим посланицама неколико пута спомиње Светог Луку, називајући га „љубљеним лекаром“  (Кол.  4, 14). Дакле, у она стара времена, он је припадао реду најученијих и најобразованијих људи – лекара. То је, уосталом, јасно читаоцима Јеванђеља по Луки на старом грчком језику. Зналци тог језика сведоче да начин како је Лука писао Јеванђеље открива изузетног познаваоца језика и изузетну вештину у владању књижевним техникама оног доба. Не. Он није био некакав безвредан човечуљак, већ врло угледан и образован човек свога доба чије је биће одисало истинском хришћанском смиреношћу. Самим тим што је по узору на Христа његов живот одблескивао смиреност и кротост, он је био одан и привржен пријатељ. Свети апостол Павле, Луку сврстава у ред својих најближих сарадника. Он је следовао за апостолом Павлом, учествовао је у тешкоћама пута, у опасностима, у страшним бродоломима који су им се дешавали, само да би Светлост јеванђелске речи допрла до што већег броја људи који су боравили у тами бесмисла. И то без роптања и без незадовољства, што је међу нама веома присутно и распрострањено… Врло је дирљиво сведочанство апостола Павла из његових последњих земних дана, када је по наредби психички болесног цара Нерона, због своје вере био заточен у тамницу. У тим тешким тренуцима, апостол је осећао како је напуштен од свих. Његово срце је жудело за утехом и за вољенима – једино га Свети Лука није напустио – његов посвећени Лука, „вољени лекар“: „Ја се већ приносим на жртву и време мога одласка настаде… Постарај се да ми дођеш брзо… Сви ме заборавише… Само је Лука са мном“ (2 Тим 4, 6; 9-10). Дакле, и у свим недаћама и искушењима која је поднео, апостол Павле је увек имао утеху у свом племенитом сараднику и посвећеном пријатељу. Према предању Цркве, Свети Лука је своју посвећеност према своме сараднику и учитељу запечатио мученичком смрћу у Риму. Ето какав је био светитељ којега прослављамо током ових јесењих дана. Не без разлога, његов живот је истински узор нама који покушавамо да живимо хришћански. Нека нам Господ подари врлине којима је било украшено Лукино биће и нека нас спасе његовим молитвама. Амин!                                                                         Дејан Драмићанин, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 03. новембар 2023. године