Category: Издања

Пред читалачком публиком је нови 394. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема наведеног броја носи наслов: „Трпљењем спасавајте душе својеˮ. Насловну страну краси светлопис са свеноћног бденија уочи празника Ваведења Пресвете Богородице у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском Факултету Универзитета у Београду. О златној тријади очишћења душе на првим страницама пише презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник званичног мисионарског гласила. Отац Оливер истиче да је процес духовног узрастања тростепен, а да је врлина трпљења неопходна како бисмо на прави начин ходили путем живота у Христу, јер је трпљење неодвојив пратилац покајања и смирења. Уредник указује да уколико смо истински у покајању, онда трпљење невоља доживљавамо као благослов. У рубрици „Беседаˮ објављено је поучно слово јеромонаха Макарија, игумана манастира Савина у Херцег Новом. Игуман древне обитељи поучава да покајање значи промену живота, јер ако се истински кајемо онда се и мењамо. Протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки, пише о вечној гозби љубави Божије. У тексту који је објављен у рубрици „Живот у Христуˮ аутор истиче да је човек својим рођењем позван на божанску вечеру, а својим крштењем изабран за вечну заједницу са Господом. У закључку свог казивања парох никшићки поучава да кога дотакне кажипрст љубави Божије, постаје налик тројици младића које је небеска роса избавила из огњене пећи по обећању Божјем, јер Господ никада не оставља слуге своје. У овом броју доносимо и беседу ђакона др Ђорђа Петровића, професора Богословије Светог Саве, који прониче у тему јеванђелског зачала о безумном богаташу (Лк. 12, 16-21). Наведена беседа је изговорена у београдском храму Светог Александра Невског у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, 2023. лета Господњег. Уводни део 394. броја „Православног мисионараˮ на свој начин посебно краси интервју са протопрезвитером-ставрофором Бранком Ћурчином, умировљеним парохом новосадским и духовником терапијске заједнице „Земља живихˮ. Разговор који је у име редакције водио катихета Бранислав Илић, доноси животну и пастирску причу о новосадском проти који већ пуне четири деценије ревносно и неуморно служи Цркви. Са пуно љубави отац Бранко је говорио о свештеничкој служби, о својим учитељима, о сусретима са светитељима, као и о благословеном значају терапијске заједнице „Земља живихˮ. У рубрици „Из историје Црквеˮ објављен је текст Милоша Тасића који читаоце упознаје хришћанским катихетским и философским школама у првим вековима, наглашавајући да заокружену целину хришћанских школа сачињавају дела великих кападокијских отаца, као и јерусалимске катихезе Светог Кирила јерусалимског. Први део овог броја званичног мисионарског гласила закључује рубрика „У дијалогу са атеизмомˮ у којој ђакон др Александар Милојков своју пажњу посвећује теми биолошког дертеминизма у служби друштвене нормализације родне идеологије. У наредном број биће објављен наставак текста на исту тему. Тематски део овог броја својим ауторским текстом отвара презвитер Владимир Пекић. У тексту под насловом „Трпљење или кукавичлукˮ, аутор јасно и недвосмислено истиче да се у јеванђељу трпљење сматра једном од најистакнутијих врлина које треба да красе човека, јер нас Христос и позива да „трпљењем спасавамо душе својеˮ (Лк. 21, 19). На питање да ли је трпљење вид кукавичлука, парох београдског храма Светог апостола и јеванђелиста Марка, указује да трпљењем подржавамо Господа. О трпљењу као путу до истинске радости пише јеромонах Макарије, игуман манастира Савина, наглашавајући да би човек имао трпљење потребно је да има веру, јер што је дубља вера, то је трпљење веће. На питање да ли је трпљење увек врлина, одговор даје протопрезвитер Александар Јевтић, који у свом ауторском тексту наводи да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. Ове речи аутор објашњава наводећи бројне примере са којима је савремени човек суочен. Парох краљевачки свој текст крунише светописамским поукама, али и примерима из Старечника и Житија светих. Катихета Бранислав Илић у свом ауторском тексту под насловом „Трпљење – дар Духа Светогаˮ, наглашава да је трпљење током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Аутор истиче и да су различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, само провера снаге и постојаности наше вере. „Када те мрзе, воли непријатеље своје. Када те повреде, опрости. На зло не одговори злом. Опомињи се речима Господњим да твоја жетва зависи од твоје сетвеˮ, поучава Маријана Пилиповић у свом ауторском тексту под насловом „Трпељивом није важно да је у праву, него у мируˮ. Тематски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића који доноси поучну причу о трпљењу Свете царице – монахиње Јелисавете, мајке Светог цара Уроша. Поводом четири деценије од упокојења протопрезвитера Александра Шмемана, редакција „Православног мисионараˮ доноси низ чланака у наставцима. У овом броју објављен је први текст о животу оца Александра Шмемана и матушке Јулијане Шмеман. За рубрику „У разговору са верним народомˮ пише монахиња Екатерина (Комненић), игуманија манастира Орешковица у Епархији браничевској. И овај број доноси нам рубрике „Света Земљаˮ и „Света Гораˮ. Јелена Јонић пише о храму Светог пророка Илије на гори Кармил, и подсећа да је историја овог храма почела 1909. године, када је Руска духовна мисија у Јерусалиму успела да прибави парцелу у горњем делу града Хаифе. У рубирици „Света Гораˮ објављен је текст др Немање Јонића о скиту Нова Тиваида. Наведени скит је основан 1880. године на земљи манастира Хиландара. Наша сарадница мр Смиља Влаовић којој је поверено вођење рубрике „Трагом старих светињаˮ, доноси нам причу о морачком манастиру и моштима Светог Харалампија. У оквиру рубрике „Из библијске ризницеˮ објављен је текст Милене Стефановић о багрему у Светом Писму. Наша сарадница у свом тексту сведочи да је багрем библијско дрво јер је, између осталог, од њега начињени Ковчег завета и делови Шатора од састанка, првог храма који су људи носили. У рубрици „Уреднички изборˮ објављена је уводна реч Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија за књигу „Тако је говорио отац Тадеј или о богословљу светог оца Тадеја Витовничкогˮ, ауторке Оливере Јовановић. Садржај овог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе закључен је рубрикама „Мисионарски излогˮ и „Човекољубљеˮ. * * * Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs или путем

Под Њим се ће се сабрати сви народи (Пост 49, 10), пророковали су праведни људи Старог Завета за Христа. Због овога је толико велико и универзално било рођење Христово за читав свет и све народе који су напето ишчекивали Његов долазак. Да ли су заиста сви народи  и људи свих времена били толико усхићени  у својим надањима и размишљањима? Наравно, сваки народ, и сада и у свим временима, па и у нашим данима, је имао појединце који су од живота очекивали само испуњење својих најосновнијих потреба за богатством, комфором, и другим задовољствима. Али да ли је то истинско биће човеково? И човек, у части будући, не разумеде и изједначи се са стоком неразумном – вели псалмопојац (Пс 48, 21). У сваком случају, овакви људи не могу повести свој народ у снажну и активну будућност. У онима који гаје чиста и духовна ишчекивања и аспирације се налазе темељи друштва. Управо у овом смислу „млади Христос рођен данас“ (како се вели у стихирама празника) је био субјект истрајних очекивања свих народа. Та очекивања су била толико снажна да се слободно може рећи да је читава васељена у уздасима чекала… Разумљиво, овако снажна очекивања су посебно јака била међу Израиљцима, изабраном народу Старога Века. Најуваженији међу њима су живели удишући ову наду још од најранијих времена. Унапред су знали, преко Откривења Божијег, из које ће породице доћи Искупитељ кога су толико очекивали. Не мора се ни наглашавати колико је то што знају одакле ће потећи будући Спаситељ људског рода било значајно за њих као народ. Те породице су биле посебно уважаване и дирљиво поштоване. Неке од њих су толико прижељкивале овај велики благослов Божији који се преноси са оца на најстаријег сина. Познато је, на пример, како је праотац Јаков задобио ову част свога првенства. Очекивали су Га са све већом и већом напетошћу, и што су Га дуже чекали, то је већа била напетост. Што је било више греха, више зла, насиља, неправедности која се ширила светом, то је била снажнија њихова жеља. Устани Боже, суди земљи, јер ћеш ти наследити све народе (јер ћеш владати свом земљом) Докле ћете судити неправедно и гледати на лица безбожника (показивати прихватање неправедности) (Пс 81, 8;2) – вапили су најбољи људи Израиља са тугом. Читајте Псалме и видећете како је сваки уздах остављених сирочића и свака суза угњетаване удовице, у очима старих Јевреја, појачавала очекивање давно обећаног Избавитеља. Веровали су да ће Он избавити сиромаха из руке моћнога и убогог који нема помоћника. Поштедеће сиромаха и убогог  и душе убогих спасиће од камате и неправде (Пс 71, 12-14). Чак неколико векова пре Христа, очекивање Спаситеља је било толико снажно да је изгледа назив „Чекање свих народа“ постало једно од Његових имена којима су Га људи ословљавали. Заиста, „свих народа“ јер је чињеница да су га и незнабошци једнако снажно очекивали што се види из тога како су Га прихватили. Они су Га прихватили са још већом жељом и спремније од Јевреја. Просто, они су у масама нагрнули ка Христу који је дошао у свет. Како је и било могуће да Га не чекају? Оно што се дешавало међу незнабошцима пре Христовог доласка је било много горе, много пута горе, него оно што се дешавало са Јеврејима. Нигде није постојала истина. Неки од њих нису знали шта више да измисле  у свом луксузу и у изопаченим и неприродним страстима. Град Помпеја је спаљен од стране Бога пре доласка Христовог због неморалног живота који су водили његови становници; просто, ни замислити не можемо какве све гадне ствари су биле исписане и исцртане по зидовима Помпеје. Други, на пример, робови су туговали у страшним напорима; били су тучени као животиње и храњени горе од стоке. То је чак дошло дотле да су робовима хранили егзотичне рибе: бацали су робове у рибњаке, једног по једног,  као храну јер су поједине врсте риба, посебно јегуље, уживале у прождирању људског меса. Када су се робови побунили, били су распињани на крстове; једном је дуж пута дугачког педесет пет километара из Рима била поређана колона робова распетих на крстове. Било је немогуће и даље живети тако, и зато је наступила пуноћа времена када је Бог послао свог Сина, рођеног од жене (Гл 4, 4). Христос је дошао и све се променило, веома брзо. Људи који су поверовали у Њега су почели да живе сасвим другачије, попут анђела. Хришћани нису имали сиромашних или презрених и одбачених. Сви су били храњени и неговани љубављу и топлим, саосећањем. Истина, овако је било само док је било веома мало хришћана, када су најбољи људи прелазили у хришћанство из свога убеђења. Али чак и касније, када су читави народи постали хришћански, било је мање неједнакости и горчине на земљи. Чак и сада тога има мање него у оним страшним временима пре доласка Христовог. Наравно, можемо рећи да још увек има довољно зла на земљи – некима се чак и чини да га никад више није било. Али хришћани не могу да престану да верују да ће наступити тренутак, када ће, како кажемо у Оче наш-у Име Божије бити прослављено, када ће Царство Његово наступити, и када ће воља Његова бити остварена и на земљи као на Небу. Свакодневно се молимо за то, заједно са хиљадама и милионима људи. А Бог слуша наше молитве. Спаситељ ће још једном доћи да успостави своје Царство и зато хришћани заједно са апостолом Јованом кличу: Да, дођи Господе Исусе (Отк 22, 20). Михаил Скабаланович Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године

Најављујући празник Рођења Сина Божијег међу људима, нови број Жичког благовесника (јануар-март 2024) читаоце сусреће одевен у празнично рухо – на предњој корици је икона Богомладенца Христа, а на задњој пророк Михеј са чувеним речима о Витлејему као месту рођења Христовог (Мих 5, 2). Садржај часописа отварају три текста на теме везане за овај празник. Прва два текста долазе из пера Светог Макарија Великог и Светог Марка Подвижника, представљајући наслеђе филокалијског богословља у најранијем периоду настанка овог свештенобогословског Предања. У њима се богомудрим словима исписују поуке које догађај Рођења Христовог тумаче као дело почетка домостроја спасења нашег, али и израз крајњег смирења Христовог и љубави Његове према човеку и свету. На ове текстове, надовезује се текст јереја Александра Ђуричића, пароха креманског, који пише о Исусу као обећаном Месији, Кога су многи нараштаји очекивали, а испуњење свих нада се десило у витлејемској ноћи када је Спаситељ света рођен. Текст је осмишљен на тај начин да предочава читаоцима израиљска очекивања најбоље осликана кроз старозаветна пророштва, али и очекивања многобожачког света који је вапио за неком коренитом друштвеном променом и бољим данима. Све ово се уобличава кроз тумачење космичког значаја Рођења Христовог. У рубрици Богословље и историја, катихета Бранислав Илић пише на важну и недовољно познату тему из литургијског богословља – „Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај“. У тексту указује на везу овог чина са Светом тајном крштења: „Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних).“ Текст изобилује увидима из историјских извора и светоотачких списа, па на веома јасан начин приближава смисао овог догађаја који често изазива практичне недоумице, јер се не савршава тако често као остала молитвословља Цркве. У тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“, историчар Драган Драшковић наставља причу из прошлог броја о историјату овог древног манастира, али овога пута везану за време Светог Владике Николаја (Велимировића). Наводећи драгоцене изводе из беседа које је Свети Владика произносио у различитим приликама, упознаје нас са вишестраном личношћу овог Архијереја, који се о народу старао како као духовни пастир, тако и као веома мудар и далековид савременик великих друштвених и политичких изазова у нашем народу. На ову причу се тематски надовезује и текст Марка Пауновића који пише о симболици пресечених стабала у краљевачком спомен парку посвећеном жртвама нацистичког стрељања у Краљеву 14. октобра 1941. године. Указује и на фреску која је посвећена страдању ових новомученика српског рода, а налази се у Храму Светог Василија Острошког на Кованлуку. Рубрика Путем Светог Саве састоји се о два текста која на различит начин приказују сложени лик великог угодника из нашега рода. Др Миша Ђурковић га приказује као конститутивни стуб наше народности у просветном, законодавном и дипломатском смислу. Завршава са позивом да се данас окренемо светосавским вредностима који живе кроз дух наше Цркве. Психолог и психотерапеут Александра Димитријевић пише о психолошким аспектима светосавске личности, сагледаним кроз важан процес идентификације, који од примарних фаза из родитељског дома, траје кроз различите секундарне идентификације у друштвеним односима са којима се појединац суочава. Позивајући се на референтну литературу која представља увиде стручних, али и православно утемељених аутора, усмерава читаоце ка изворном етосу нашег народа који је светосавски уобличен. У рубрици Савремени т(р)агови капетан-јереј Владан Вуковић, војни свештеник Команде 2. бригаде КоВ, у тексту „Отац и његов идентитет“ констатује општу кризу друштвених вредности у савременом свету. Истиче да је породица као основна ћелија друштва угрожена, те да је неопходно разумевање разлога који су до тога довели. На првом месту истиче важност улоге оца, њену црквену и културну утемељеност. Уз многобројне корисне увиде, закључује: „Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.“ Ана Јаковљевић дипл. дефектолог-олигофренолог, у тексту „ Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ уз званичне статистике везане за овај здравствени проблем износи примере добре праксе који се тичу црквене мисионарске делатности. Такође, даје и важне смернице за подухвате који би могли уследити у будућности. У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише на тему чувене приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут са оцем на јутрење“. Овога пута, у центру пажње је Марица, која као изворни лик мајке и стуба породице, својом љубављу, трпљењем, праштањем и несебичношћу, враћа на прави пут супруга Митра који се одао коцкарском пороку. Сцене у којима се она моли Богу као једином који може да помогне у најтежим тренуцима, још једно су снажно сведочанство о религиозности коју сведочи стара српска приповедна литература. У наставку, доносимо пред читаоце садржајан интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је за Жички благовесник водио протојереј Александар Р. Јевтић. Отац Оливер, осведочени вредни прегалац на њиви Господњој, са компетентним знањима из области савремених технологија, одговара на питања везана за савремени изазов вештачке интелигенције (AI). Неслућене размере употребе и злоупотребе које се отварају кроз развој најновијих дигиталних технологија, остављају затеченим, збуњеним, али и забринутим, не само необавештене, већ и веома стручне појединце. Указивањем на историјат развоја, технолошке одреднице, али и правне и етичке оквире који у великој мери касне за овом најпрофитабилнијом области за улагања садашњости и будућности, отац Оливер помаже да њене тенденције разумемо, и поручује: „ да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор.“  Истиче да страх и песимизам нису решење, већ да је неопходно одговорно понашање помесних Цркава кроз промишљање и критичко сагледавање сопствених и других позиција, како би се допринело што бољем сагледавању предности и мана које савремене технологије доносе. Рубрику Веронаука отварају мисли и цртежи ђака трећака из ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, настали на часовима Веронауке са вероучитељицом Александром Малешевић, а на

Пре неколико година спремао сам се да прославим Детињце. Покажем једном свом рођаку поклон који сам купио, но његову пажњу је привукло нешто друго: канап у десној руци. Упитао ме је: ,,Ок, брате, поклон, али шта ће ти тај канап?!! Батали те прастаре обичаје, ово је ХХI век!“ За почетак, треба истаћи да су празници Детињци, Материце и Оци (као и крсна слава), аутентични српски празници. Постоје само у Срба, и нигде више. Чак и када не бисмо имали ниједан други разлог да прослављамо ове празнике и поштујемо њихове обреде, неговање нематеријалне културне баштине народа из којег потичемо би  био сасвим довољан разлог. Ипак, имамо и још један већи разлог. Он се тиче не очувања нашег националног, већ хришћанског идентитета.  Ове три недеље јесу припрема пред најрадоснији хришћански празник—Рођење Христово. Припремамо се за празник измирења човечанства са Богом. Чиме се припремамо? Даривањем других. Стављањем других испред себе, и то баш онда када прослављамо празник у нашу част. Први празник – Детињци, посвећен је деци. По логици овога света, тај дан деца би требало да буду у центру пажње. Она би попут ,,слављеника“ на рођендан требало да седе и уживају, док их родитељи опслужују, угађају им и доносе поклоне. Међутим, управо је супротно. На Детињце, деца су та која спремају дарове родитељима и служе им по својој моћи. Она се везују и дреше на овај дан. Деца се кроз овај празник и обичај уче једној веома важној(и данас све више потиснутој) врлини—ОДГОВОРНОСТИ. Ако су толико мала да не могу да купе поклон, могу да подсете родитеље на то. Могу просто да их загрле и пољубе и буду им нарочито послушна тога дана. И то је за њихов узраст довољно. Осим тога, овде се деци пружа још једна могућност о којој се у савременом добу тако много говори— да буду РАВНОПРАВНИ са својим родитељима. Деца на свој дан чине исте оне обреде које ће њихове мајке и очеви чинити за једну, односно две седмице. Недељу дана након празника деце, Црква прославља празник мајки—материце. Овога дана мајке се везују и дреше. На празник посвећен њима оне даривају своју децу поклонима, а од њих добијају љубав и пажњу. Сасвим супротно од световног ,,дана жена“ када се жене обасипају ружама, поклонима и ласкама. На дан очева—оце, тате су ти који спремају дарове и дарују децу. Овога дана они припремају, постављају трпезу и служе око ње. Очеви на свој празник служе супругама и деци. Какав парадокс и обрт за овосветску логику! Али не и за хришћанску. За хришћане је сасвим природна ствар служити другима. Образац служења налазимо у самоме Богочовеку Христу. ,,Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, јер  ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ у откуп за многе.“(Мт.20) Својим Рођењем у пећини уместо у палати и у јаслама уместо у колевци, Он је то јасно показао. И касније, до пред саму своју смрт Он је служио својим ученицима, перући им ноге и окупљајући их за трпезу. И у самртноме часу када свако очекује да се други посвете њему, Христос не очекује бригу и пажњу, већ је дарује. Он збрињава своју мајку, предајући је своме љубљеном ученику, Јовану Богослову. Дарујући друге на свој празник, подражавамо не само Богочовека Христа већ и тројицу мудрацу. Они су као гости из оближњих и далеких крајева, даровали Богомладенца Христа најбољим што су имали, не очекујући, притом, никаквог уздарја за себе. Везивањем и дрешењем чланова породице исказујемо најбитнију хришћанску врлину—љубав и праштање. Онај који воли везује својом љубављу другога за себе, али и дреши од свих нанетих увреда и кривица. Тиме такође постајемо слични Сину Божијем, који нас је својом љубављу везао за Бога Оца и раздрешио од свих ,,уза адових“, тј. од греха и смрти. Господ наш Исус Христос говорио је да је ,,блаженије давати него примати.“ Има ли празника који то јасније показује него Детињци, Материце и Оци? Има ли обреда који лепше указује на силу породичне љубави, од обреда везивања и даривања? Прослављајући ова три празника пред Божић, негујемо, јачамо и унапређујемо данас све угроженију основну ћелију друштва—породицу. Кроз ове празнике деца се васпитавају у духу хришћанских предака и култури даривања. И за крај: нека су свима срећни предстојећи празници, оци и Рођење Христово! Сетимо се макар на ове празнике чувене изреке оца Митрофана Хиландарца: ,,Наше је само оно што поклонимо другима.“ Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године

Јесте ли икада чули јеванђелску причу о ђавоиманом човеку из Гадаре и о његовом исцељењу које је учинио Христос? Да ли сте чули како је демон мучио несрећника и како је његов живот учинио јадним? Да ли сте видели божанску моћ Исуса Христа над демонима, над читавим легионом демона, који су се уселили у тога човека? Да ли сте видели уништење мноштва свиња у које је демон ушао после изгнања из човека? Хајде да пажљиво саслушамо ову причу и да нешто научимо из ње (Лк 8, 26-39). Ђавоимани људи су постојали и пре, али постоје и данас. Премда тога нисмо ни свесни међу нама постоје многи људи који су у извесном смислу демонизовани. Ко није чуо за случајеве ђавоиманих људи или за људе који су своје животе унаказили алкохолизмом? Ко није чуо за њих или ко не познаје такве који, уколико су ожењени, муче не само себе, већ и своје супруге и своју децу, уколико их имају? Вођени демонима често своје животе уводе у разне неприлике, или упропашћују животе својих супруга и своје деце, разним мукама и батинама. Не могу се речима описати муке онога дома у којем живи пијаница. Пакао, то је истински пакао, са сузама и уздасима свакога дана. А пијаница пије свакога дана и свакога дана односи све из свог дома да би платио пиће. Како је то ужасна страст и ужасно лудило! Кога треба кривити? Наравно, самог пијаницу, који је дошао до таквог демонског стања  кроз своју страст за алкохолом. Свака болесна особа може бити лечена, али алкохоличар се не може лечити ни са чим осим уколико сам одлучно не зажели да одбаци пијанство и читавог срца се обрати Господу Исусу Христу, који једини Својом благодаћу може да излечи страшне и фаталне страсти. Видео сам многе пијанице. Међу њима сам видео многе који су потпуно излечени благодаћу Христовом. Али сам видео и многе, а и ви сте их видели, који су ишчезли у страшним смртима, без покајања, извршивши самоубиство или умревши залеђени у каналима у које су пијани упали. То што сам видео исцељене ми пружа право да кажем алкохоличарима: Потражите Спаситеља, искрено и дубоко, и Он ће вас сигурно спасити, и избавити вас од демонске хорде која је вас и све ваше узела у свој посед, због ваше небриге и непажње, лењости и немолитвености, недостатка вере и неверја, због отклона од Бога и од Цркве. Исто тако, видео сам и људе који су стварно били запоседнути демонима, по Божијем допуштењу и Промислу, и демони су у таквим људима довели до менталних обољења, и подстрекивали их на страшна и ужасна богохуљења. Видео  сам како демони те јадне људе мучи разним начинима. За ове мислим, заједно са апостолом, да је Бог допустио Сатани да се мучи тело, да би дух био спасен (1 Кор 5, 5). Наравно, овакви људи су стању менталног лудила. Они не могу схватити да раде нешто погрешно. Пијанице, међутим, ће бити оптужени за своје поступке, јер имају и разум и слободу; биће им суђено за пијанство и за бес: Пијанци неће наследити Царства Божијега (1 Кор 6, 10). Али, драги моји, постоји још врста бесних (бес је стара словенска реч за ђавола) људи. Постоје љути, иритирајући, гневни људи. Јесте ли икада видели такве? Како је само страшно када се разбесне? Колико су тада ружна њихова лица! Из њихових очију избија таква злоба и бес. Сви смо помало иритантни, сви смо подложни гневу, стога сви треба да молимо од Господа опроштај, да се умекшају наша срца, да нам се да смиреност и стрпљење. Постоји још много врста демонских поседнутости. Такав је случај са људима које мучи туђа срећа и напредак и они, или пате у тишини, гледајући срећу својих ближњих, или просипају гнев и осуду свуда око себе. Постоји поседнутост која се изражава у незајажљивости за новцем, јер постоје људи који су спремни да, због новца, поступају неправедно, а због губитка новца, чак и да изврше самоубиство. Срца таквих људи су отежала до те мере да њих ни најмање не додирују патње других људи: гладних, нагих, болесних, обогаљених, и пролазе покрај таквих свакога дана не оставивши ни новчић, а њихови сефови су дупке пуни по дару Божијим. Зар ово није својеврсно лудило? Постоји коцкарска манија, када људи полагано троше своје вечери и ноћи за картама, убијајући своје драгоцено време, не гледајући на дела Божија, не обраћајући пажњу на своје душе, на своје спасење, не бринући се за своје покајање. Постоји и манија, или демонска поседнутост, међу људима који имају аверзију према Цркви, богослужењима, појању Богу и читању речи Божије. Никада их не можеш убедити да дођу у Цркву. Ако их поведеш, они ће побећи са каквим год разлогом – толика је њихова отуђеност од Бога и од Цркве. Постоји толико много манија или типова демонске поседнутости међу људима! Шта је лек за ову моралну болест, како се може утећи од овог вишеглавог чудовишта? Само скромном вером у Господа Исуса Христа, који је поразио моћ ђавола, и искреним и дубоким покајањем, молитвом и постом. Овај се род не изгони другачије до молитвом и постом (Мт 17, 21). Узгред, то је један од разлога што је Црква установила постове – да би хришћани имали оружје против ђавола и безбројних његових махинација. Божићни пост нам је послала Црква да би нам помогла. Хајде да вољно прихватимо ово црквено исцељивање и да у складу са нашим снагама, постимо од страсти и пожуда. Амин! Свети Јован Кронштатски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. децембар 2023. године

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“ (Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас) Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва. Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“ Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“. Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“:  „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“. Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983). Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која