Category: Издања

Најављујући празник Рођења Сина Божијег међу људима, нови број Жичког благовесника (јануар-март 2024) читаоце сусреће одевен у празнично рухо – на предњој корици је икона Богомладенца Христа, а на задњој пророк Михеј са чувеним речима о Витлејему као месту рођења Христовог (Мих 5, 2). Садржај часописа отварају три текста на теме везане за овај празник. Прва два текста долазе из пера Светог Макарија Великог и Светог Марка Подвижника, представљајући наслеђе филокалијског богословља у најранијем периоду настанка овог свештенобогословског Предања. У њима се богомудрим словима исписују поуке које догађај Рођења Христовог тумаче као дело почетка домостроја спасења нашег, али и израз крајњег смирења Христовог и љубави Његове према човеку и свету. На ове текстове, надовезује се текст јереја Александра Ђуричића, пароха креманског, који пише о Исусу као обећаном Месији, Кога су многи нараштаји очекивали, а испуњење свих нада се десило у витлејемској ноћи када је Спаситељ света рођен. Текст је осмишљен на тај начин да предочава читаоцима израиљска очекивања најбоље осликана кроз старозаветна пророштва, али и очекивања многобожачког света који је вапио за неком коренитом друштвеном променом и бољим данима. Све ово се уобличава кроз тумачење космичког значаја Рођења Христовог. У рубрици Богословље и историја, катихета Бранислав Илић пише на важну и недовољно познату тему из литургијског богословља – „Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај“. У тексту указује на везу овог чина са Светом тајном крштења: „Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних).“ Текст изобилује увидима из историјских извора и светоотачких списа, па на веома јасан начин приближава смисао овог догађаја који често изазива практичне недоумице, јер се не савршава тако често као остала молитвословља Цркве. У тексту „Света Жича – чувар аманета Свете браће Саве и Стефана“, историчар Драган Драшковић наставља причу из прошлог броја о историјату овог древног манастира, али овога пута везану за време Светог Владике Николаја (Велимировића). Наводећи драгоцене изводе из беседа које је Свети Владика произносио у различитим приликама, упознаје нас са вишестраном личношћу овог Архијереја, који се о народу старао како као духовни пастир, тако и као веома мудар и далековид савременик великих друштвених и политичких изазова у нашем народу. На ову причу се тематски надовезује и текст Марка Пауновића који пише о симболици пресечених стабала у краљевачком спомен парку посвећеном жртвама нацистичког стрељања у Краљеву 14. октобра 1941. године. Указује и на фреску која је посвећена страдању ових новомученика српског рода, а налази се у Храму Светог Василија Острошког на Кованлуку. Рубрика Путем Светог Саве састоји се о два текста која на различит начин приказују сложени лик великог угодника из нашега рода. Др Миша Ђурковић га приказује као конститутивни стуб наше народности у просветном, законодавном и дипломатском смислу. Завршава са позивом да се данас окренемо светосавским вредностима који живе кроз дух наше Цркве. Психолог и психотерапеут Александра Димитријевић пише о психолошким аспектима светосавске личности, сагледаним кроз важан процес идентификације, који од примарних фаза из родитељског дома, траје кроз различите секундарне идентификације у друштвеним односима са којима се појединац суочава. Позивајући се на референтну литературу која представља увиде стручних, али и православно утемељених аутора, усмерава читаоце ка изворном етосу нашег народа који је светосавски уобличен. У рубрици Савремени т(р)агови капетан-јереј Владан Вуковић, војни свештеник Команде 2. бригаде КоВ, у тексту „Отац и његов идентитет“ констатује општу кризу друштвених вредности у савременом свету. Истиче да је породица као основна ћелија друштва угрожена, те да је неопходно разумевање разлога који су до тога довели. На првом месту истиче важност улоге оца, њену црквену и културну утемељеност. Уз многобројне корисне увиде, закључује: „Зато, ако су у нашем животу заказале наше породице и наши очеви, ту су Оци Цркве, ту су Свети Оци, ту је и сам Бог Отац који је Творац и Сведржитељ целокупног света. Вера у право очинство и нада у здрав породични живот увек је сијала и даље ће сијати у Цркви Христовој.“ Ана Јаковљевић дипл. дефектолог-олигофренолог, у тексту „ Аутизам – развојни поремећај модерног доба“ уз званичне статистике везане за овај здравствени проблем износи примере добре праксе који се тичу црквене мисионарске делатности. Такође, даје и важне смернице за подухвате који би могли уследити у будућности. У рубрици Хришћанство и књижевност, професор српског језика и књижевности Александра Мијаиловић, пише на тему чувене приповетке Лазе Лазаревића, „Први пут са оцем на јутрење“. Овога пута, у центру пажње је Марица, која као изворни лик мајке и стуба породице, својом љубављу, трпљењем, праштањем и несебичношћу, враћа на прави пут супруга Митра који се одао коцкарском пороку. Сцене у којима се она моли Богу као једином који може да помогне у најтежим тренуцима, још једно су снажно сведочанство о религиозности коју сведочи стара српска приповедна литература. У наставку, доносимо пред читаоце садржајан интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је за Жички благовесник водио протојереј Александар Р. Јевтић. Отац Оливер, осведочени вредни прегалац на њиви Господњој, са компетентним знањима из области савремених технологија, одговара на питања везана за савремени изазов вештачке интелигенције (AI). Неслућене размере употребе и злоупотребе које се отварају кроз развој најновијих дигиталних технологија, остављају затеченим, збуњеним, али и забринутим, не само необавештене, већ и веома стручне појединце. Указивањем на историјат развоја, технолошке одреднице, али и правне и етичке оквире који у великој мери касне за овом најпрофитабилнијом области за улагања садашњости и будућности, отац Оливер помаже да њене тенденције разумемо, и поручује: „ да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор.“  Истиче да страх и песимизам нису решење, већ да је неопходно одговорно понашање помесних Цркава кроз промишљање и критичко сагледавање сопствених и других позиција, како би се допринело што бољем сагледавању предности и мана које савремене технологије доносе. Рубрику Веронаука отварају мисли и цртежи ђака трећака из ОШ „Свети Сава“ из Бајине Баште, настали на часовима Веронауке са вероучитељицом Александром Малешевић, а на

Пре неколико година спремао сам се да прославим Детињце. Покажем једном свом рођаку поклон који сам купио, но његову пажњу је привукло нешто друго: канап у десној руци. Упитао ме је: ,,Ок, брате, поклон, али шта ће ти тај канап?!! Батали те прастаре обичаје, ово је ХХI век!“ За почетак, треба истаћи да су празници Детињци, Материце и Оци (као и крсна слава), аутентични српски празници. Постоје само у Срба, и нигде више. Чак и када не бисмо имали ниједан други разлог да прослављамо ове празнике и поштујемо њихове обреде, неговање нематеријалне културне баштине народа из којег потичемо би  био сасвим довољан разлог. Ипак, имамо и још један већи разлог. Он се тиче не очувања нашег националног, већ хришћанског идентитета.  Ове три недеље јесу припрема пред најрадоснији хришћански празник—Рођење Христово. Припремамо се за празник измирења човечанства са Богом. Чиме се припремамо? Даривањем других. Стављањем других испред себе, и то баш онда када прослављамо празник у нашу част. Први празник – Детињци, посвећен је деци. По логици овога света, тај дан деца би требало да буду у центру пажње. Она би попут ,,слављеника“ на рођендан требало да седе и уживају, док их родитељи опслужују, угађају им и доносе поклоне. Међутим, управо је супротно. На Детињце, деца су та која спремају дарове родитељима и служе им по својој моћи. Она се везују и дреше на овај дан. Деца се кроз овај празник и обичај уче једној веома важној(и данас све више потиснутој) врлини—ОДГОВОРНОСТИ. Ако су толико мала да не могу да купе поклон, могу да подсете родитеље на то. Могу просто да их загрле и пољубе и буду им нарочито послушна тога дана. И то је за њихов узраст довољно. Осим тога, овде се деци пружа још једна могућност о којој се у савременом добу тако много говори— да буду РАВНОПРАВНИ са својим родитељима. Деца на свој дан чине исте оне обреде које ће њихове мајке и очеви чинити за једну, односно две седмице. Недељу дана након празника деце, Црква прославља празник мајки—материце. Овога дана мајке се везују и дреше. На празник посвећен њима оне даривају своју децу поклонима, а од њих добијају љубав и пажњу. Сасвим супротно од световног ,,дана жена“ када се жене обасипају ружама, поклонима и ласкама. На дан очева—оце, тате су ти који спремају дарове и дарују децу. Овога дана они припремају, постављају трпезу и служе око ње. Очеви на свој празник служе супругама и деци. Какав парадокс и обрт за овосветску логику! Али не и за хришћанску. За хришћане је сасвим природна ствар служити другима. Образац служења налазимо у самоме Богочовеку Христу. ,,Ко хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга, јер  ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да свој живот дâ у откуп за многе.“(Мт.20) Својим Рођењем у пећини уместо у палати и у јаслама уместо у колевци, Он је то јасно показао. И касније, до пред саму своју смрт Он је служио својим ученицима, перући им ноге и окупљајући их за трпезу. И у самртноме часу када свако очекује да се други посвете њему, Христос не очекује бригу и пажњу, већ је дарује. Он збрињава своју мајку, предајући је своме љубљеном ученику, Јовану Богослову. Дарујући друге на свој празник, подражавамо не само Богочовека Христа већ и тројицу мудрацу. Они су као гости из оближњих и далеких крајева, даровали Богомладенца Христа најбољим што су имали, не очекујући, притом, никаквог уздарја за себе. Везивањем и дрешењем чланова породице исказујемо најбитнију хришћанску врлину—љубав и праштање. Онај који воли везује својом љубављу другога за себе, али и дреши од свих нанетих увреда и кривица. Тиме такође постајемо слични Сину Божијем, који нас је својом љубављу везао за Бога Оца и раздрешио од свих ,,уза адових“, тј. од греха и смрти. Господ наш Исус Христос говорио је да је ,,блаженије давати него примати.“ Има ли празника који то јасније показује него Детињци, Материце и Оци? Има ли обреда који лепше указује на силу породичне љубави, од обреда везивања и даривања? Прослављајући ова три празника пред Божић, негујемо, јачамо и унапређујемо данас све угроженију основну ћелију друштва—породицу. Кроз ове празнике деца се васпитавају у духу хришћанских предака и култури даривања. И за крај: нека су свима срећни предстојећи празници, оци и Рођење Христово! Сетимо се макар на ове празнике чувене изреке оца Митрофана Хиландарца: ,,Наше је само оно што поклонимо другима.“ Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 29. децембар 2023. године

Јесте ли икада чули јеванђелску причу о ђавоиманом човеку из Гадаре и о његовом исцељењу које је учинио Христос? Да ли сте чули како је демон мучио несрећника и како је његов живот учинио јадним? Да ли сте видели божанску моћ Исуса Христа над демонима, над читавим легионом демона, који су се уселили у тога човека? Да ли сте видели уништење мноштва свиња у које је демон ушао после изгнања из човека? Хајде да пажљиво саслушамо ову причу и да нешто научимо из ње (Лк 8, 26-39). Ђавоимани људи су постојали и пре, али постоје и данас. Премда тога нисмо ни свесни међу нама постоје многи људи који су у извесном смислу демонизовани. Ко није чуо за случајеве ђавоиманих људи или за људе који су своје животе унаказили алкохолизмом? Ко није чуо за њих или ко не познаје такве који, уколико су ожењени, муче не само себе, већ и своје супруге и своју децу, уколико их имају? Вођени демонима често своје животе уводе у разне неприлике, или упропашћују животе својих супруга и своје деце, разним мукама и батинама. Не могу се речима описати муке онога дома у којем живи пијаница. Пакао, то је истински пакао, са сузама и уздасима свакога дана. А пијаница пије свакога дана и свакога дана односи све из свог дома да би платио пиће. Како је то ужасна страст и ужасно лудило! Кога треба кривити? Наравно, самог пијаницу, који је дошао до таквог демонског стања  кроз своју страст за алкохолом. Свака болесна особа може бити лечена, али алкохоличар се не може лечити ни са чим осим уколико сам одлучно не зажели да одбаци пијанство и читавог срца се обрати Господу Исусу Христу, који једини Својом благодаћу може да излечи страшне и фаталне страсти. Видео сам многе пијанице. Међу њима сам видео многе који су потпуно излечени благодаћу Христовом. Али сам видео и многе, а и ви сте их видели, који су ишчезли у страшним смртима, без покајања, извршивши самоубиство или умревши залеђени у каналима у које су пијани упали. То што сам видео исцељене ми пружа право да кажем алкохоличарима: Потражите Спаситеља, искрено и дубоко, и Он ће вас сигурно спасити, и избавити вас од демонске хорде која је вас и све ваше узела у свој посед, због ваше небриге и непажње, лењости и немолитвености, недостатка вере и неверја, због отклона од Бога и од Цркве. Исто тако, видео сам и људе који су стварно били запоседнути демонима, по Божијем допуштењу и Промислу, и демони су у таквим људима довели до менталних обољења, и подстрекивали их на страшна и ужасна богохуљења. Видео  сам како демони те јадне људе мучи разним начинима. За ове мислим, заједно са апостолом, да је Бог допустио Сатани да се мучи тело, да би дух био спасен (1 Кор 5, 5). Наравно, овакви људи су стању менталног лудила. Они не могу схватити да раде нешто погрешно. Пијанице, међутим, ће бити оптужени за своје поступке, јер имају и разум и слободу; биће им суђено за пијанство и за бес: Пијанци неће наследити Царства Божијега (1 Кор 6, 10). Али, драги моји, постоји још врста бесних (бес је стара словенска реч за ђавола) људи. Постоје љути, иритирајући, гневни људи. Јесте ли икада видели такве? Како је само страшно када се разбесне? Колико су тада ружна њихова лица! Из њихових очију избија таква злоба и бес. Сви смо помало иритантни, сви смо подложни гневу, стога сви треба да молимо од Господа опроштај, да се умекшају наша срца, да нам се да смиреност и стрпљење. Постоји још много врста демонских поседнутости. Такав је случај са људима које мучи туђа срећа и напредак и они, или пате у тишини, гледајући срећу својих ближњих, или просипају гнев и осуду свуда око себе. Постоји поседнутост која се изражава у незајажљивости за новцем, јер постоје људи који су спремни да, због новца, поступају неправедно, а због губитка новца, чак и да изврше самоубиство. Срца таквих људи су отежала до те мере да њих ни најмање не додирују патње других људи: гладних, нагих, болесних, обогаљених, и пролазе покрај таквих свакога дана не оставивши ни новчић, а њихови сефови су дупке пуни по дару Божијим. Зар ово није својеврсно лудило? Постоји коцкарска манија, када људи полагано троше своје вечери и ноћи за картама, убијајући своје драгоцено време, не гледајући на дела Божија, не обраћајући пажњу на своје душе, на своје спасење, не бринући се за своје покајање. Постоји и манија, или демонска поседнутост, међу људима који имају аверзију према Цркви, богослужењима, појању Богу и читању речи Божије. Никада их не можеш убедити да дођу у Цркву. Ако их поведеш, они ће побећи са каквим год разлогом – толика је њихова отуђеност од Бога и од Цркве. Постоји толико много манија или типова демонске поседнутости међу људима! Шта је лек за ову моралну болест, како се може утећи од овог вишеглавог чудовишта? Само скромном вером у Господа Исуса Христа, који је поразио моћ ђавола, и искреним и дубоким покајањем, молитвом и постом. Овај се род не изгони другачије до молитвом и постом (Мт 17, 21). Узгред, то је један од разлога што је Црква установила постове – да би хришћани имали оружје против ђавола и безбројних његових махинација. Божићни пост нам је послала Црква да би нам помогла. Хајде да вољно прихватимо ово црквено исцељивање и да у складу са нашим снагама, постимо од страсти и пожуда. Амин! Свети Јован Кронштатски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. децембар 2023. године

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“ (Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас) Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва. Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“ Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“. Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“:  „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“. Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983). Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која

Александар Пауновић, Манастир Вујан, Прислоница 2023, издавач Манастир Вујан, уредник архимандрит Сава (Илић) УВОДНО СЛОВО Последујући Господу Исусу Христу, своме Подвигоположнику, монаси су вековима тражили место мира, како би у тишини, далеко од светске буке, спасавали душе своје, молећи се за спасење света. Од Светог Саве и његовог богоносног по телу оца жупана Стефана Немање, а по Духу сина Преподобног Симеона Мироточивог, преко многих владара из лозе Немањића, Лазаревића, Бранковића, Црнојевића, Котроманића, Петровића, Карађорђевића, Обреновића, знаних и незнаних великаша, српски народ је своју земљу украшавао Светим манастирима као оазама мира у временима испуњеним вихорима који су кроз ове крстоносне просторе дували за разних страна Истока и Запада. По тим хујањима и ујањима, која су заједно са шумским ветровима пролазила низ планину Рудник, име доби и манастир Вујан. Пролазећи Европом крајем 19. века, путописац Феликс Каниц је уочио да је Угарска испуњена чардама за гошћење поред река, а Србија бројним манастирима на скривеним и најлепшим местима у природи. Једно од таквих места је и манастир Вујан, украс и духовни бисер рудничког краја и Шумадије. Скривајући своје древно порекло, носећи као највеће благо „Светињу“ – гроб непознатог вујанског светитеља, као и гробове и ликове српских јунака на фрескама, овај манастир је Божијим Промислом дочекао у новије дане да буде благословен још једним миомирисним трагом живота Божијег угодника наших времена – Патријарха српског Павла. Боравећи у манастиру Вујну у периоду од 1944. до 1946. искушеник Гојко Стојчевић је, након молитве над гробом вујанског светитеља, исцељен од тешке болести. У знак захвалности Богу, издуборезио је крст који је постао познат као „Вујански крст“. Он се до данас чува у манстирској ризници, будећи наду у поклоницима да ће и њихове искрене молитве са овог места допрети до Престола Божијег и даривати им исцељење од разних душевних и телесних болести. Манастир Вујан је место молитвеног тиховања смерних монаха који су овде вековима своје животе освећивали подвижништвом и уподобљавањем Христу Богу. Они су последујући Светом архангелу Гаврилу и осталим небеским силама, чијем молитвеном покровитељству је манастирски храм и посвећен, своје тело преображавали духовношћу ангеоског лика. Наши благочестиви владари су били свесни важности молитвеног заступништва свештених инока. Подижући манастире као центре писмености и културе, они су мислили и о њиховом насељавању монашким братствима. Посебно је овоме велики труд посвећивао Свети великомученик кнез Лазар (Хребељановић), знајући да без јединства наше Свете Цркве не може бити ни јединства народног. Тако су манастири били символи борбе за Царство Небеско, али и за јединство и слободу српског народа. Ова слобода не значи живот ослобођен свих ограничења (моралних и друштвених), како то проповедају поборници разних либералних идеологија. За хришћане слобода није слобода избора, између мањег и већег зла. Слободан је само онај који чини добро, па је слобода најпре слобода од греха. Зато су светитељи највећи слободари. А пре њих и изнад њих, путоказ слободе је Господ Исус Христос, па зато Свети апостол Павле и благовести: „Стојте дакле чврсто у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ ( Гал 5, 1). Та слобода је загарантована Васкрсењем Христовим које је, према речима Светог старца Софронија (Сахарова), највећа победа слободе у историји рода људског – победа над смрћу. Верујући у победу слободе, српски јунаци су вековима полагали своје животе, мењајући привремено за вечно, знајући да „од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јн 15, 13). Бранећи кућни праг и своје древне светиње, они су стајали на чело народа водећи га ка слободи од робовања разним завојевачима који су покушавали да у окове таме ставе тело и душу Србинову. Истовремено, они су бранили и капију Европе од продора нехришћанских освајача, према ненадмашним речима Светог владике Николаја: „тупећи својим костима оштрице непријатељских мачева, као трње које брани ружу од чупања“. Или како је писао Никола Тесла у тексту о песништву Лазе Лазаревића: „Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за велике жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде.“ Историјат манастира Вујна је упечатљиво сведочанство о таквом народном етосу, који ношен дубоком молитвом смерних монаха, обједињује Свете ратнике из раних векова са оним српским јунацима попут Лазара Мутапа, који су своје животе полагали током устаничких борби за ослобођење Србије током 19. века. Овде се у крсном спасоносном знаку спајају хоризонтала љубави према ближњима и вертикала љубави према Богу. У знаку те две највеће заповести Божије, манастир Вујан до данас сведочи понос на славне и неустрашиве претке наше које заједно са Светим кнезом Лазаром и косовским јунацима празнујемо сваког Видовдана. Истовремено, њихово страдање се овде кроз молитвено и богослужбено искуство непрестано преображава у слави светлости Васкрслога Христа, Победитеља смрти. Након архипастирског ревновања Светог Владике Николаја Жичког и плодова Богомољачког покрета у виду великог броја обновљених и насељених манастира широм Епархије жичке, у наше дане, Божијим благословом и мудрим пастирским руковођењем Архијереја жичког Господина др Јустина (Стефановића), манастир Вујан доживљава обнову и умножење братства. На челу са игуманом архимандритом Савом (Илићем), братство вујанско приноси молитве за род наш српски и сав Божији свет, дочекујући срдачно сваког ко се упути стазама предака ка овом источнику духовности рудничког краја. И ова монографија, која је сачињена истраживачким трудом г. Александра Пауновића, драги читаоци, део је сусрета и небоземног загрљаја са манастиром Вујном, који стојећи на Крајеугаоном камену Христу зрачи незалазном васкршњом Светлошћу у којој наше очи постају отворене за виђење Бога и красоте Божије творевине. Протојереј Александар Р. Јевтић

У петак 24. новембра 2023. на дан када молитвено прослављамо Светог краља Стефана Дечанског, у просторијама парохијског дома Храма Светог Саве у Краљеву, одржана је у промоција књига чији су аутори протојереј Александар Јевтић и ђакон Стефан Милошевски, из братства овог храма. Промоција је одржана са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина. Ове књиге су плод издаваштва ЕУО Епархије жичке. На самом почетку, у препуној сали, присутнима се поздравним словом обратио старешина храма, протојереј Радоја Сандо, који је рад наших аутора представио као природни наставак мисионарских подухвата Светих апостола. Након тога, окупљенима се обратио аутор књиге ,,Господе где станујеш?”, отац Александар, који је направио осврт на поједине текстове из различитих поглавља књиге, али и на њен додатак, нагласивши да је реч о другом и допуњеном издању. Ђакон Стефан је такође укратко представио основни садржај своје књиге ,,Вера пуна светлости” и искористио прилику да се захвали онима који су посредно и непосредно помогли у настајању исте. Свечаности промоције су додатно допринели протопсалт Иван Трајковић и хор храма Светог Саве на челу са диригентом професорком Драганом Ђокић извођењем пригодних песама којима се слави Име Божје. На самом крају, уприличена је продаја књига по промотивним ценама, а наши аутори су имали довољно стрпљења и љубави да читаоцима напишу посвете. Вероучитељ Дејан Драмићанин

Када ми, мали, просечни људи, почнемо да размишљамо о свету и животу и о себи самима, дође нам понекад да се сажалимо над собом. Сав наш живот пролази у ситним доживљајима и ситним делима која се у општем току живота и не примећују. Одживећемо свој век и оставити за собом незнатан траг само у најужем кругу у коме смо се кретали. Једнога дана угасићемо се за овај свет, не давши му ништа значајније и трајније. Људи који су нас познавали помињаће нас још неко време по добру или по злу и онда ће нас полако заборавити. Када прође једно двадесетак година од наше смрти, тешко да ће нас се више ико на земљи сећати.Истина је, мали смо ми људи и незнатна су за свет наша дела, али не мери увек и Бог ствари онако како их ми људи меримо. Јер, и за нас незнатне је умро Христос, и нас је Он назвао својом малом браћом, и нама је – према нашим моћима – дао савет да Му будемо верни у малом (Лук. 16, 10). Док је ходао по земљи, велику је љубав указивао баш малима и незнатнима. Незнатни су у очима света били они које је изабрао за своје ученике, незнатне жене које су га помагале и пратиле, незнатни пријатељи у чије је куће залазио. Он се није устезао да говори о највишим проблемима с оном простом женом водоношом с којом се срео крај студенца Јаковљева, није се устезао да уђе у кућу малога Закхеја, није одгурнуо презрену грешницу која му је опрала ноге у дому Симона Губавог. Према свим тим бедним и пониженим односио се са исто онолико поштовања с колико и према “највећем међу рођенима од жене” – светом Јовану Крститељу. Јер, сви су за њега синови Оца небеског, сви су му подједнако драги, сви су његова мала браћа. Не морамо, дакле, жалити што можда нећемо моћи да дамо свету велика дела и што нас људи можда неће имати по чему да спомињу. За Бога је доста да му будемо верни у малом: у преданом обављању свакодневних послова, у ревносном испуњавању ситних обавеза које је Бог пред нас ставио и које смо на себе узели.Јер зашто сањати о великим делима, а стално пропуштати мале послове које нам Бог свакодневно шаље да испунимо: да некоме помогнемо, да некога утешимо, да према људима с којима се у животу срећемо покажемо знаке добре воље и љубави? И зашто сањати о љубави према целом свету, а не подносити ни оно неколико особа из своје најближе околине и вечито имати неког суседа или сусетку, рођака или рођаку са којима не говоримо? Будимо верни Богу у маломе и не очекујмо у животу неке велике тријумфе. Све учињено од добре воље и од чистог срца прима Бог као највећи дар, ма то било и нешто најнезнатније у очима људи. У Јеванђељу је изнета она дирљива сцена како је Спаситељ стaјао пред Јерусалимским храмом и посматрао како свет даје прилоге. Наишла је и једна сирота удовица и стидљиво спустила своје две лептице. Шта су за људе значила та два новчића?! Али, у очима Спаситеља то je био велики, највећи прилог, јер је био дат од свег срца.Не мери Бог дела по спољашњој величини, него по унутрашњој каквоћи. Зато Апостол и саветује: “Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима” (Кол. 3, 22). А служећи људима око себе, у ствари служимо Господу. Има код Толстоја она потресна прича о јеромонаху оцу Сергију који се подвизавао у једноме скиту, но Бог је њему представио као узор ону стару госпођу која је, бедно обучена, по читав дан трчала по граду, давала часове и тако издржавала болесног зета и кћер с многобројном децом. Она је то радила и не мислећи да тиме стварно служи Богу и да му је верна у малом.Житија светих пуна су тих малих Божјих трудбеника. Већ први по времену хришћански светитељ – свети архиђакон Стефан није заузимао неки високи положај у свету ни у цркви. Ђаконски чин ни данас није неки високи чин, а у његово време био је још нижи. У хришћанској општини у Јерусалиму, где је он као ђакон служио, сви верни су имали заједничке трпезе и ђаконска се служба стварно састојала у служењу око трпезе. По речима светог апостола Петра, тај је посао био ниже врсте и није пристојао апостолима. Али свети Стефан је и на том незнатном послу умео да буде веран Богу, “био је пун вере и Духа Светога”, како пише у Делима апостолским, и њега је Бог изабрао за свог првог светитеља и мученика.На свакоме се, дакле, послу може послужити Богу, само ако се он ради из љубави и од добре воље. Бог види сваки, и најмањи труд; сваку, и најтајнију, молитву; сваку, и најскривенију, добру мисао и намеру. За њега је важно све оно што служи добру, што служи љубави, што служи човеку: и рад у канцеларији, и рад у школи, и рад у фабрици, и одлажење на пијацу, и чекање у редовима и обављање ситних домаћих послова.Бог није само тамо где се свршавају велика дела, дела која ће забележити историја, него је и тамо где мајка подиже своје дете, где човек с трудом поштено зарађује хлеб својој породици; Бог је тамо где човек воли, где човек подноси жртве ради другога, где се човек радује човеку. Један надахнути индијски песник написао је да “на звук Божје свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома”. Свуда је Он и све је за њега подједнако важно.Будимо му, дакле, верни у маломе; у свакодневним пословима из којих је изаткан наш живот, свесни да оваквим преданим, па и најмањим трудом, и сваком жртвом, учествујемо у његовом великом делу и служимо њему, Највишем и Највеличанственијем. И нека буде на нама безгранична милост његова, да се и кроз нас мале прослави свето и велико Име његово! Амин. Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић), Извод из књиге Тихи Глас Извор: Ибарске Новости, рубрика „Жички благовесник“ петак, 24. новембар 2023. године

Уобичајена је пракса да се у богослужбеној и житијној литератури уз имена светитеља додају одређени атрибути. Па тако у календару Цркве Христове, поред имена светих, најпре наилазимо на присвојне придеве, који просторно одређују житије светитеља. Тако је на пример Свети Сава Српски, Апостол Јаков Јерусалимски, Свети Аверкије Јерапољски, а Преподобномученица Анастасија Римљанка. Поред оваквих „географских одредница“, уз имена светитеља наилазимо и на разне друге придеве, попут мироточиви, велики, освећени, четверодневни, праведни, милостиви, златоусти, првозвани, ћутљиви… Ови придеви, као путоказ на подвижничкој стази којом су светитељи ходали хитајући у загрљај Христу, најчешће указују на преовлађујућу врлину која их је красила. Још један у наведеном низу „врлинских придева“, који ближе одређују карактер прича из животописа светитеља, јесте и бесребреници. Ко су заправо бесребреници? Ако знамо да је још од 7. века пре Христа новац кован углавном од сребра, бесребреници би онда били они који су без новца. У контексту светитеља бесребреника, то су они који за свој труд нису узимали никакву награду. Управо због тога безребренике још називамо и безмездници (без плате, без награде), али и  безмитници (непоткупљиви, неподмитљиви). Са друге стране, ако бесребренике потражимо у житијној литератури врло лако ћемо пронаћи неколико парова светитеља уз чија имена стоји бесребреници. Најпре су ту Свети Козма и Дамјан, које називамо и врачевима (врач= лекар). Заправо, Житије нас упућује на три пара ових светитеља, и то онe родом из Рима (1/14. јул), затим имамо пар из Арабије (17/30. октобар) и напослетку онe Азијскe из месопотамског Феремана (1/14. новембар), који су, захваљујући најбогатијем и најдетаљнијем житију, још од 16. века код нас најзаступљенији. Упоредним прегледом њихових житија, поред разлике у погледу начина њихове смрти, запажамо упадљиве сличности. Били су браћа (иако се код Арабијског пара то не наводи); изучавали су лекарску науку, лечили су људе не толико лекарским знањем колико задобијеним од Господа даром исцељења; и на крају, живели су приближно у исто време (3. век). Иако су ове чињенице навеле неке истраживаче да закључе да се ради о једном пару ових светитеља, чије је поштовање постепено подељено у три предања, богослужбена литература нас ипак упућује да су три пара светих лекара постојала и да су прослављана још пре 10. века. Иако најпознатији, Свети Козма и Дамјан нису и једини бесребреници које можемо пронаћи у Житију. Њихови савременици, Свети Кир и Јован (31. јануар/13. фебруар), први као лекар из Александрије, други као римски официр, су такође бесплатно лечили, како молитвом, тако и физичким лековима. Такође, бесплатни лекари су били и Свети мученици Пантелејмон (27. јул/9. август) и његов учитељ Ермолај (26. јул/8. август),алии Свети Самсон Странопримац (27. јун/10. јул), родом из Рима, који је исцелио и самог цара Јустинијана одбивши богату награду за тај труд. Упућујући читаоце на житија ових светих лекара под наведеним датумима, указаћемо на оно што је у њима заједничко. Сви наведени светитељи су имали „дар исцељивања“, а тек успут је неко од њих користио и лекарско знање засновано углавном на лечењу болесника лековитим биљем. Тако код Врачева римских налазимо да су лечили „и људе и животиње полагањем руку“, Арабијски су лечили „искључиво силом Христовом“, док тек код Азијских налазимо да су исцељивали „не толико биљем колико именом Господњим“. Без обзира на то, ови свети лекари нису били против медицинске науке, већ су веру у моћ исцељења силом Христовог имена претпостављали сваком физичком леку. Велики свети Василије нам ово и потврђује када каже да: „као што не треба сасвим избегавати лекарско искуство, тако је нецеломудрено полагати сву своју наду у њега. Већ, као када обрађујемо земљу користећи искуство земљорадње, а плодове молимо од Господа…тако идите лекару…но нека ваша нада (у исцељење) неодступно почива у Бога“. Једна прича из житија Азијског пара светих лекара Козме и Дамјана најбоље одговара на питање зашто су ови свети људи тако категорично одбијали да приме награду за свој труд!? Наиме, пошто су ицелили жену Паладију, која се разболела од непознате болести, она, и након њиховог одбијања, убеди Дамјана да прими у име Свете Тројице три јаја, и то без Козминог знања. Када је Козма сазнао за то, толико се ожалостио да је тражио да га не сахране крај брата Дамјана, зато што је преступио заповест Господњу примивши награду. Ова можда и најживописнија прича из њиховог житија нам говори да су Врачеви исцељивали извршавајући заповест Божију дату самим апостолима: „Болесне исцјељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; за бадава сте добили, за бадава и дајите“.(Мт.10, 5-8). Другим речима, бесребреници нису желели да продају благодат Божију коју су од Духа Светога забадава добили, и то од истог оног Духа који, по речима апостола Павла, дарове раздељује, и то „свакоме како хоће“ (1 Кор. 12, 4-11). Ипак, дарови се не раздељују тек тако, свакоме и насумично, већ онима који су (као Свети Козма и Дамјан) „крштени у раној младости и васпитани у хришћанској побожности и свакој врлини“, (од мајке Теодотије) „дивно васпитани у хришћанској вери и у изучавању Светога Писма кроз беспрекорно живљење по закону Господњем“. Порука коју Врачеви упућују данашњим лекарима, гледајући их са икона на зидовима ординација, јесте да лече пацијенте савесно и достојанствено, прописујући лекове увек уз  „један милиграм човекољубља“ више. Скорашњи пример лекара нишке Кардиохирургије који су 12 узастопних викенда радили операције без новчане накнаде, али и многих других који се без обзира на рат или глобалну болест брину о својим пацијентима жртвујући сопствени живот, говори нам да Свети Врачеви и њихово човекољубље живе и данас. Свесни да се чудесна исцељења у многим нашим светињама догађају и пред моштима светитеља који за живота нису били лекари, благодаримо Господу што мошти Светих Врачева у манастирима Зочиште и Сопоћани свакодневно „ординирају“, и то и даље потпуно бесплатно. По исцељење у ове светиње долазе сви, како православни Срби, тако и многи други различитих вера. Стрпљиво чекајући у чекаоници њихове „ординације“ у којој се догађају чудесна исцељења, узнесимо им тиху молитву срца: „Свети бесребреници и чудотворци, Козмо и Дамјане, исцелите немоћи наше, бесплатно дар примисте, бесплатно дарујте нам“. Вероучитељ Владимир Грујић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 17. новембар