Category: Богословље

Српска Православна Црквена Општина при храму Вазнесења Господњег у Чачку организује добротворну хуманитарну акцију у току трајања Божићног поста. Проналажење смисла поста требало би прочитати још у старим списима Старога Завета где пророк Исаија мудро пише и проповеда: „ Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као трска и да простире пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хлеб свој гладноме и сиромахе и прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола да га оденеш и да се не кријеш од свог тела? (….) Тада ћеш призивати и Господ ће чути, викаћеш и рећи ће: „Ево ме!“ Ако избациш са себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло, и ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне.“ ( Ис. 58, 5 – 10 ) Храм Вазнесења Господњег у Чачку у току „Недеља милосрђа“  свакодневно сакупља прилоге у прехрамбеним производима, личној хигијени, кућној хемији, новчаним прилозима. Сакупљена средства расподелићемо суграђанима којима је помоћ најпотребнија, ђацима, установама. Mилосрђе покреће нешто што је веће од камених планина – оно покреће окамењена срца. „Заиста вам говорим, ако неко каже гори овој: „Подигни се и баци се у море“ и не посумња у срцу свом, него поверује да ће се десити по речима Његовим, – биће му, шта год да каже“ (Мк. 11:23). То су речи Христове. Истинско милосрђе је увек просто и делатно. Оно је воља, спремна на сваки труд, оно је срце, које се сагласило да претрпи сваку патњу, љубави ради. Истинско милосрђе је делатно. Оно уједињује у себи небо и земљу, и помаже, не само осјећањима и намерама, него и моментално – делима! Чинимо милосрђе и корачајмо ка добрим делима у току поста! Припремио: вероучитељ Ђорђе Чоловић

Ове године, на Ђурђиц, навршава се 170 година од изградње и освећења цркве Светог Великомученика Георгија у Ужицу. Црква Светог Георгија грађена је у периоду од 1842. до 1844. године. Подаци о њеној градњи могу се наћи како у самој цркви тако и у записима. На фреско-плочи у цркви стоји запис: „У част и славу светога Великомученика Георгија основа се храм овај 1842. лета Господњег. Животопис и иконостас украшен је за време Светлога Господара и Књаза Српског Александра Карађорђевића, при Архиепископу Београдском и Митрополиту Српском Петру Јовановићу и при Епископу ужичком Никифору Максимовићу.“ Црква Светог Георгија је изграђена на иницијативу Ужичана коју је подржало тадашње окружно начелство и актом од 6. фебруара 1840. године обавестило Попечитељство просвештенија да је одлучено да се гради црква и тражи зајам у износу од 20.000 гроша. Кнез Михаило Обреновић, актом од 24. марта 1840. године, када су Ужичани већ почели зидање, одобрава зајам за наставак градње. Радове су изводили крагујевачки мајстори Настас Стефановић и Паун Антонијевић. Црква је, поред недостатка новца и отпора и тужби локалних Турака упућених везиру у Београду, након две године, 1844. године завршена и свечано освећена од Епископа ужичког Нићифора Максимовића. Као ктитори цркве наводе се народ и окружно начелство. Црква Светог Георгија  је једнобродна грађевина, са полукружном апсидом, и правоугаоним певничким просторима. Фасада храма је једноставна. На северној и јужној фасади, изнад бочних врата, налазе се шиљасти турски лукови са крстовима. Иконе са иконостаса и зидне фреске у цркви Светог Георгија дело су наших познатих уметника: Милије Марковића и Димитрија Посниковића. Од икона на иконостасу сачуване су само царске двери и северна страна иконостаса, пошто је јужна страна страдала у пожару 1955. године. У септембру 1859. године на торњу цркве Светог Великомученика Георгија, постављен је први јавни сат, по коме су Ужичани навијали своје часовнике и то захваљујући иницијативи Трговачких еснафа и теразијских организација. Црква је имала три звона. Једно је, саливено у радионици Стефана Бота у Вршцу, ужичкој цркви приложио књаз Александар Карађорђевић. Сачувано је до данас, а једно је после поправке звонаре 1910. године (када су учвршћена три звона), однето од стране Аустријанаца 1916. године. У периоду између два светска рата, с леве и десне стране од главног улаза у цркву, постављене су две веома лепо обликоване спомен-плоче на којима је уклесано 279 имена погинулих ратника у ратовима 1912-1918. године из Ужица и околних села. Црква Светог Георгија је знатно пострадала током ратних сукоба у Другом светском рату. Из извештаја који је старешина цркве, прота Радосав Симић, поднео преко архијерејског намесника Црквеном Суду види се да је, приликом заузимања Ужица од стране Немаца 1941. године, једна топовска граната ударила у цркву са северне стране и нанела штету зиду. Како је граната била распрскавајућа учинила је штету и у унутрашњости цркве док су капија и ограда на порти биле изломљене. 23. новембра 1944. године савезничка авијација бомбардовала је Ужице у циљу уништења непријатељских јединица које су се, повлачећи се из Грчке, задржале у Ужицу. Ужице је тада претрпело знатно разарање у коме није била поштеђена ни црква Светог Георгија, која је оштећена са јужне стране, где је читав један ћошак са симсовима био срушен. Већа оштећења цркве, настала бомбардовањем у току рата, отклоњена су током 1945. године. Црква Светог Великомученика Георгија у Ужицу је стављена под заштиту државе решењем Завода за заштиту споменика, број 891 из 1954. године. Од свог настанка до 1956. године на цркви су повремено вршене неопходне поправке. Највећа поправка је рађена након великог пожара на цркви 1955. године. Наиме, у ноћи између 29. и 30. децембра 1955. године избио је пожар у цркви Светог Георгија, који је трајао пуних 10 дана и сензационално одјекнуо како у Ужицу и његовој околини, тако и у целој држави. У пожару су потпуно уништене 12 икона на десној страни иконостаса, заједно са дрвенаријом и четири стуба са ументнички израђеним капителима. Остали део иконостаса знатно је био оштећен и захтевао је рестаурацију. Целокупни животопис у цркви је почадио, а поједине фреске су биле више или мање оштећене. Нарочито су биле оштећене фреске изнад солеје и венац који одваја олтарску апсиду од лађе цркве. Велика оштећена претрпела је фреска Бога Саваота у кругу апостола и јеванђелиста јер је била у непосредном домету пламена који се уздизао са иконостаса. Неке фреске су биле избушене млазевима воде при гашењу, а друге више или мање потамнеле. Једном речју: целокупни живопис цркве је морао да се рестаурира па је управа цркве поднела молбу Заводу за заштиту споменика културе у Београду. Завод је на себе преузео чишћење и рестаурацију фресака унутар цркве и тај посао су обављали: Константин Ђорђевић и Душан Брајовић под контролом Јарослава Кратине професора ликовне академије из Београда. Почетком месеца августа 1956. црква је у потпуности обновљена тако да се трагови пожара нису ни познавали. То је била највећа поправка од њеног постанка. Капеле за паљење свећа, која се налази поред  храма Светог Георгија, изграђена је 1998. године. Уједно је преуређена порта и проширене обе продавнице за продају свећа на улазу у порту. Са завршетком капеле за паљење свећа и изношењем горионика из цркве Светог Георгија, у којој су се годинама палиле свеће, а од чијег дима су потпуно почадиле, створени су услови за чишћење фресака и иконостаса од чађи и разних других оштећења. 1. фебруара 1999. године отпочели су радови на чишћењу иконостаса, икона и живописа у цркви. За почетак овога посла направљен је уговор са сликарем-рестауратором Миодрагом Марковићем из Ваљева који је прихватио да буде руководилац екипе састављене од студената треће и четврте године на Академији СПЦ у Београду,а сви родом из Ужица. Док је рађено на рестаурацији цркве и прикупљању прилога за исту, Србија је бомбардована од стране НАТО-алијансе. Због тога, као и због велике бојазни за безбедност оних који су радили на рестаурацији, размишљало се о прекиду послова. Међутим сами рестауратори и учесници рестаурације одбили су да прекину посао па је он завршен што се најбоље могло и умело. Рестаурација је настављена и у 2000. години. Иконостас је цео прерађен, а десна страна осликана и 130 оштећених елеманата обновљено. Такође су обновљени и тронови за епископа и владара и црквени и државни грбови. Обновљена је и дарохранилица и

Стари манастир Рујан, посвећен Светом великомученику Георгију, подигнут је највероватније током 15. или на самом почетку 16. века. О самом подизању овога манастира нема поузданијих извора на основу којих би се могле темељити тврдње о његовој градњи, ктитору и току изградње. На основу писаних извора зна се да је манастир Рујан, 1529. године, поседовао прву штампарију у Србији, коју је набавио и у њој радио монах Теодосије. Сматра се да је он био и игуман овога манастира у коме је, са својом братијом, приредио и штампао прву, у Србији, књигу ћирилском азбуком са српскословенском рецензијом. То се, сматра се, догодило 1537. године, а књига се звала Рујанско Четворојеванђеље. Једини потпуни примерак Рујанског Четворојеванђеља, у коме се налази једино поуздано сведочанство о овој књизи и манастирској штампарији, чува се у Националној библиотеци у Прагу, у Шафариковој збирци, и има 300 листова. Други окрњени примерак од 296 листова чува се у Руској Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Примерак Народне библиотеке у Београду уништен је у бомбардовању Београда 1941. године, а један одломак од 92 листа чува се у Српској Академији наука и уметности. У колофону Рујанског Четворојеванђеља, који је написао монах Теодосије, на савременом преводу стоји: „По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и пречисте Владичице Мајке Његове и наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045. у манастиру који се зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се Врутци, при храму Светога и славнога Великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, у Христу слуга, монах Теодосије…“ У колофону Теодосије каже да је се штампање догодило 7045. године, мислећи при томе на византијско рачунање времена. Уколико се прерачуна на наше рачунање времена добија се година 1536/1537. јер византијска 7045. почиње 1. септембра 1536. године, а завршава се 31. августа 1537. године. Дакле књига је настала у периоду 1536-1537. године. Нажалост, век штампарије је био кратак јер су Турци манастир запалили, а штампарију уништили. Монаси су из Рујна пребегли у манастир Рачу. По овоме се види да се стари манастир Рујан налазио у селу Врутцима близу Биоске недалеко од Ужица, у тадашњој рујанској кнежини. Све до 80-тих година 20. века из тзв. Ћириног воза према Кремнима су се, са десне стране, могли видети остаци некадашњег манастира Рујно. Тако је било све док на Ђетињи није подигнута брана и образовано вештачко језеро ради снабдевања Ужица и околине пијаћом водом. Тада је језеро потопило остатке овог манастира. Током векова манастир је био заборављен све док на Жичку епархију, 2003. године, није дошао Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) који је сазнавши за рушевине манастира Рујан, донео одлуку о његовој обнови. Његова жеља је била да се манастир обнови у непосредној близини старог манастира. Године 2003. на састанку ужичког свештенства, месних власти и имућних грађана, Епископ Хризостом је дао свој благослов за почетак обнове. У том тренутку још увек није било утврђено место и локација за подизање новог манастира. Становници Врутака су, чувши за обнову порушеног манастира, сами понудили своје њиве и плацеве за локацију новог манастира као дар за напредак и здравље својих породица а 24. августа 2004. године Блаженопочивши Епископ Хризостом је коначно утврдио изглед и план манастира и порте од 65 ари. Темељи цркве манастира освећени су на Свету Петку 2004. године. Десет година касније, манастир Рујан је прелеп манастир са црквом у стилу ранохришћанске базилике и звонаре у облику светогорских пиргова или оних на Охридском језеру. Поред звонаре постављен је и споменик посвећен монаху Теодосију. Радови на конаку су у завршној фази мада је остало још доста посла око уређења његове унутрашњости. Нарочита заслуга за обнову овог манастира припада старешини цркве Светог Георгија у Ужицу, протојереју-ставрофору Зорану Јанковићу који је задужен за његову обнову. Велика промисао Божија је да се и данашњи игуман манастира такође зове Теодосије као и онај у 16. веку. Манастир је духовно жив и велики број верника долази сваке недеље и празника на богослужења у манастир, који покушава да обнови сјај старе светиње. ипођакон Немања Спаловић, историчар    

На Томиндан, 19. октобра 2014. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Господина Јустина освештана је капела Богородице Тројеручице у селу Дреновци, општина Косјерић. Освећење је извршио Архијерејски намесник црногорски протојереј-ставрофор Слободан Марковић уз саслужење надлежног пароха, протојереја Ивана Терзића и првог пароха косјерићког, јереја Жељка Пантелића и ђакона Живка Дамјановића из Косјерића, као и верног народа овог села. На Литургији су уручене епископске грамате ктитору цркве Милинку Ђуровићу из Београда и госпођи Ванди Станојевић из Мрчића.

У селу Дићи, на осам километара од Љига према Г.Милановцу, на локалитету „Манастирина“ откривени су 1991.год. темељи средњовековне цркве са великом некрополом. Археолошка истраживања од 1991-1993.год. спровео је Завод за заштиту споменика културе „Ваљево“. Због недостатка средстава радови нису завршени. Оно што је том приликом пронађено, представља изузетно откриће. Ради се о једној од највећих некропола на подручју Србије из 14. века, која обухвата преко 200 надгробних камених плоча необичних облика. Црква је масивна једнобродна грађевина са припратом, зидана крајем 13. или почетком 14. века, а откопани зидови су у висини од 1,5-2м. У храму је поред ктиторске надгробне плоче пронађено још 14 надгробних плоча. Ктитор храма је челник Влгдраг у монаштву Никола, властелин краља Стефана Уроша II Μилутина. Један део гробова је истражен, а скелетни остаци(око 170 скелета) су пренети у Ваљево ради детаљније анализе. Ктиторска плоча са добро очуваним натписом је изложена у Ваљевском музеју. „У лето шест тисућно и Осам стотина и тридесет пете у дане краља Уроша месеца маја у осми дан и Вазнесење Господње на Спасовдан представи се раб Божији монах Никола, а мирски зван челник Влгдраг, ктитор овога светог места. И овај камен постави раба Божија Ана, мирски звана госпожда Владислава. Богу пак нашем слава у векове. Амин.“ Откривени зидови храма и надгробне плоче нису адекватно конзервирани од стране Завода, па је током двадесет година услед атмосверских утицаја дошло до урушавања зидова, а надгробне плоче су зарасле у траву и коров. Црквена општина Љиг је на молбу и инсистирање верника села Дићи донела одлуку да се приступи обнови ове средњовековне цркве. Током 2007.год. земљиште на којем се налази храм са некрополом пренето је у власништво Црквене општине Љиг. Прибављене су све потребне дозволе од стране Општине Љиг. Одлуком ЕУО бр.45-Љ-1 од 25.јануара 2008.год.одобрена је обнова цркве, а такође и избор Грађевинског одбора за изградњу храма. Блаженопочивши Епископ Жички Г.Хризостом посетио је локалитет у Дићима 2008.год. и дао благослов да се приступи обнови цркве. На основу идејног пројекта архитекте Божидара Петровића, урађен је главни пројекат који је одобрио Завод за заштиту споменика културе „Ваљево“ . Радови су започети довођењем електричне струје и постављањем помоћне зграде, а у јесен 2012.год. почели су радови на самом храму. У пролеће 2013.г. ЦО Љиг је конкурисала код Министарства финансија и привреде-Сектор за туризам, за средства намењена за пројекте туристичке инфраструктуре. Пројекат реконструкције средњовековне цркве Св.Јована Крститеља са некрополом, прихваћен је од стране Министарства је и одобрена су средства за суфинансирање овог пројекта у износу од 3.493.644,оо. После спроведене јавне набавке изабран је најповољнији понуђач грађевинско предузеће „Гроуп гранит“ д.о.о. из Г.Милановца. Уз лоше временске услове и одређене проблеме са извођачем радова и надлежним Заводом, рокови су прекорачени. Ипак крајем јула месеца 2014.год. грађевински радови на храму су завршени: црква је озидана, покривена, омалтерисана, уграђени прозори, бетониран под у наосу и президани су зидови припрате.  У јесен 2013.год. по упутствима архитекте из Завода „Ваљево“ изграђена је крипта у коју су 29.новембра 2013.год. пренете све кости које су се последње три године налазиле у депоу ваљевског Завода, (пре тога су биле у истраживачком центру „Петница“). Том приликом администратор епархије Жичке Епископ шумадијски Г.Јован служио је парастос ктитору монаху Николи и монахињи Ани и свима који су сахрањени у цркви и поред цркве уз саслужење свештеника качерског и таковског намесништва и присуство свештеника из шумадијске и ваљевске епархије. Поред верника из Дића и околине парастосу присуствују и: директор Владине Канцеларије за односе са верским заједницама г.Милета Радојевић, директорка Републичког Завода за заштиту споменика културе г-ђа Нада Андрић, директор Завода за заштиту споменика културе „Ваљево“ г.Немања Радојичић, председник Општине Љиг г.Миодраг Старчевић, директор предузећа „Гранит Пешчар“ д.о.о. Љиг. У крипту са костима, поред иконе Васкрсења Христовог, положен је и запис са следећим текстом: 29/16. новембра Лета Господњег 2013.-ог на дан када Света Црква од Истока слави Светог апостола и јеванђелиста Матеја Би пренос и сахрана часних костију ктитора монаха Николе, по мирском зову челника Влгдрага, који се представио на Вазнесење Господње 8.маја 1327.год., жене његове монахиње Ане, мирски звана госпођа Владислава и више од 170 незнаних хришћана србскога рода који су током 14. и 15. века били сахрањени покрај цркве Св.Јована Крститеља, коју подиже као своју задужбину овај челник Влгдраг. Кости њихове откопане током 1991. и 1992.године бејаху однете у град Ваљево ради испитивања и проучавања. Сада пак би воља Божија да се врате на место часног погреба и да ту чекају други долазак Христов и васкрсење из мртвих. Молитве за упокојење душа њихових Васкрсломе Господу Исусу Христу принесе Епископ Шумадијски и администратор Епархије Жичке Г.Г. Јован, са часним свештенством и верним народом парохије љишке. Богу нашем у Тројици прослављеном Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је слава кроз векове и сву вечност. Амин. Почетком августа месеца започети су радови на конзервацији надгробних плоча којих има укупно 210, са новооткривеним плочама. Проф.Др Слободан Савић са факултета Примењених уметности у Београду је урадио пројекат конзервације .Он и његови сарадници конзерватори Бојана Волаш и Игор Ђорђевић из Београда, тренутно изводе радове на чишћењу и заштити надгробних плоча. Део средстава за овај пројекат конзервације ЦО Љиг је добила од Министарства културе Р.Србије (700.000,оо дин), после учешћа на Конкурсу за финансирање и суфинансирање пројеката у области културног наслеђа, који је био отворен до 21.јануара 2014.год. Уз благослов Епископа Жичког Г.Јустина, 23.августа о.г. одржан је скуп у Дићима, на којем је археолог Жељко Јеж одржао презентацију археолошког локалитета, уз приказ фотографија и филма снимљеног приликом археолошких ископавања 1992.год. Пред око педесетак: професора, адвоката, књижевника, новинара, уметника, и др., Жељко Јеж је говорио о значају открића ове цркве и некрополе, која је највећа на Балкану, уз стручна објашњења археолошког рада и тумачења неких од знакова уклесаних у надгробне плоче.Међу присутнима су били: Војислав Коштуница, Милован Данојлић, Радован Бели Марковић, сликар Веља Михаиловић, редитељ Младен Матерић, Милорад Зупанц, Милутин Дедић, професор Правног факултета Мирко Васиљевић, архитекта Тихомир Обрадовић, академик Часлав Оцић, Душан Михаиловић, адвокат Радомир Милошевић, Триво Инђић, Бојан Бугарчић и др. Иницијатор овог окупљања је члан грађевинског одбора г-ђа Мила Коругић-Милошевић. ЦО Љиг је прихватила овај предлог, како би шира јавност била упозната са значајем цркве и

У недељу 13. октобра 2013. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Чувар трона Епархије жичке Господин Јован саслуживао је Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју на Светој Литургији у храму Светог великомученика Лазара косовског и свих српских мученика на брду Љубићу изнад Чачка. Литургији је предходило освећење новоподигнутог храма. Чину освећења присуствовао је велики број верника, нарочито деце, из Чачка, Београда, Новог Сада, Батајнице, Бања Луке и Срема, који су са радошћу дошли да дочекају свог Патријарха и епископе Јована и Теодосија. У Часну Трпезу храма положене су мошти Светог Лазара Косовског што је била још једна радост, да истоимени храм има мошти свог светитеља заштитника. На Светој Литургији началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење Епископа Јована и рашко – призренског Теодосија са преко тридесет свештеномонаха и свештеника, као и осам ђакона из више епархија наше Свете цркве. Директан пренос освећења и Литургије тумачили су на локалној ТВ „Галаксија“ свештеници чачанске цркве Марко Мирковић и Слободан Јаковљевић, објашњавајући свештенорадње. Чином протојереја одликован је свештеник Милорад Милидраг старешина храма на Љубићу, који је највише заслужан за изгрању овог велелепног храма, а правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани протојереј Томислав Катанић из Чачка. Освећењу и Светој Архијерејској Литургији присустволи су и председник Скупштине Србије Г. Небојша Стефановић као и представници Владе Србије и локале власти. Храм Светог Лазара на брду Љубићу грађен је од 2007. године. Пројектовао га је у моравском стилу чувени архитекта др Пеђа Ристић. Иконописано је већ две трећине храма које је фреским сликарством осликао иконописац Горан Јовић.Ово је историјско место на коме је историју писала битка за одбрану овог краја у коме је важну улогу одиграно славни Танаско Рајић, капетан у војсци Милоша Обреновића. Одлучујућа битка у одбрани овог краја одиграла се 6. јуна 1815. године у којој је Танаско Рајић изгубио живот, али је своме народу подарио слободу. После Свете Литургије Његова Светост и Епископи, одржали су помен Танаску Рајићу, устаницима и свим српски мученицима пострадалим од Косова до дана данашњег. Након помена уследио је програм локалног културно-уметничког друштва „Танаско Рајић“ из Љубића и додела грмата признања ктиторима и приложницима овог светог храма. Пригодном беседом обратио се и старешина храма захваливши Његовој Светости и Епископима на великом благослову и радости коју су причинили својим доласком међу свој народ. Нека би Господ дао да нам добра никад не нестане и да овако лепе храмове подижемо за спасење наше, а у Славу Божију. Презвитер Владе Г. Капларевић

У суботу 12. октобра 2013. године, на дан Светог Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Епархије жичке Г. Јован, освештао је новоподигнути храм Светог Преображења Господњег на Златибору, a саслуживало је више од двадесет свештеника и шест ђакона. Богом дано лепо време учинило је дочек и литију веома свечаним. Епископа су дочекали: свештенство, верни народ, званичници Општине Чајетине, ученици четвртог разреда Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца, ученици Основне школе на Златибору и бројни гости ове прелепе планине. Завршавајући овај свети чин Владика се захвалио свима који су на било који начин помогли да се овај храм подигне и да Златибор добије свој биљег, своју круну, која ће је красити. На Светој Литургији у чин протојереја и правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани парох златиборски протонамесник Слободан Ратковић, правом ношења напрсног крста одликован је и протојереј Миљко Старчевић, пензионисани парох ужички, а чином протојереја одликовани су парох чајетински јереј Драгиша Ђуричић, који је пре двадесет година као старешина цркве у Чајетини са Црквеним одбором започео градњу овог храма, и садашњи парох златиборски јереј Ненад Бајић. Дајући им ово велико одликовање Свете Цркве, Епископ Јован им је захвалио за досадашњи рад, али је нагласио да су позвани на одговорност и рад до краја живота. Орденом Светог Саве Другог степена одликован је Господинн Бранко Игњатовић, архитекта са Златибора, који као члан Грађевинског одбора стручношћу и знањем помаже да се храм заврши. Поред тога пројектовао је и велики број храмова не само у ужичком крају, парохијски дом на Златибору и многим другим местима. Граматама признања одликовао је велики број задужбинара, великих добротвора и добротвора Цркве на Златибору. У пригодној беседи после Свете Литургије Владика је позвао народ да води рачуна о свом животу, о свом понашању, да учествује на Светој литургији, а не само да присуствује, а учествоваће ако редовно долази на Службу, себе уграђује у Цркву и редовно се причешћује. Свечани ручак је приређен у Студентском одмаралишту „Ратко Митровић“ на Златибору. Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић

Празник Рођења Пресвете Богородице овога лета Господњег обасјао је посебном, нестварном светлошћу небоземног догађаја град Рашку и верни народ овога краја. Двадесет и први септембар 2013. године остаће у сећању не само нас одраслих већ и наше омладине, нашег подмлатка као дан у којем се дешавало нешто што се не виђа често у животу једног човека па ни у служби једног свештеника.        Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор епархије жичке Г. Јован обавио је Велико освећење новоподигнуте Цркве Рођења Пресвете Богородице у насељу Власову, вароши Рашка и том приликом положио свете мошти Великомученика Косовског и Кнеза Српског Лазара у часну трпезу овога храма. Радост верног народа нашег Архијерејског намесништва студеничког делили су наши многопоштовани ктитори ове Цркве докторка Хаџи-Весница Савић-Урошевић са својим супругом Славомиром и синовима Андрејом и Стефаном.        Као и свака наша светиња од искони нашег народног бића па до данас и ова новоизграђена Богородичина Црква у Рашки представљала плод несебичне љубави ктитора према Богу и своме роду, плод видљивог уздарја као хвале једином Господу и Његовој Пресветој Богоматери за сва доброчинства и благослове којима су неизрециво даривали докторку Весницу и њену породицу. Из те немерљиве жеље да се на видљиви начин ода никада до краја изрецива хвала Богу никао је овај храм за тачно годину дана. 17. септембра 2012. године Архимандтрит Тихон, игуман студенички, је по благослову сада блаженопочившег епископа Хризостома, обавио освећење темеља; након једног годишњег циклуса никао је и уцвао предивни духовни цвет, бела Црква крајпуташица на раскршћу вековних друмова ка распетом Косову и далеком сињем мору Јадранском.        Након завршеног Великог освећења наш Преосвећени Владика одслужио је Свету Литургију са свештенством како жичке и шумадијске тако и из рашко-призренске епархије. Саслуживали су: Архијерејски намесник новопазарски протојереј-ставрофор Томислав Миленковић, секретар епископа жичког јереј Ђорђе Лазаревић, парох јошаничко-бањски јереј Жељко Филиповић, парох ушћански јереј Милован Крупниковић, парох павлички јереј Данило Петровић, парох бељачки јереј Слободан Глишовић, ђакони Иван Гашић и Небојша Јаковљевић из Крагујевца, ђакон Александар Грујовић из Краљева, ђакон наше Светоархангелске Цркве Бојан Сујић и чтец господин Марко Петровић из Крагујевца.        Овом Светом Литургијском сабрању присуствовали су поред ктитора и верног народа игуманија манастира Градац монахиња Ефимија са својим сестринством као и настојатељица манастира Павлице монахиња Екатарина, председник Општине Рашка господин Јован Чорбић као и други виђенији људи како из општинских установа тако и из војске, 21. пешадијског батаљона, полицијске управе, просвете и дома здравља.        Након Свете Литургије под новоосвећеним сводовима овога храма пререзан је и славски колач са овогодишњим домаћинима-ктиторима докторком Весницом и члановима њене породице након чега је у порти храма организован краћи културно-уметнички програм у којем су учествовали члнови,углавном они млађи, из оба наша фолклорна друштва, КУД “Рашка” и Ансамбл “Фрула”.        Литургијско заједничарење свих нас сабраних око нашег Светог Владике као иконе самога Христа под куполом Богородичине Цркве у Власову и резак звук тешких и тужних речи песме “Ој Косово Косово” који се проламао из грла младих девојака, уздигао је Ибарску долину са свим оним народом, ктиторима, свештенством и оном новоизграђеном белом Црквом небу под облаке одакле свемилостивим оком непрестано на све нас гледа и молитвама Светога Кнеза нашег Лазара непрестано шаље благослов Блага Богомајка, Пресвета Владичица наша. архијерејски намесник студенички и парох рашки протојереј Мирослав П. Петров

У петак, 02. августа 2013. године, када наша Света Црква прославља Светог пророка Илију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Рти код Гуче, уз саслужење Високопреподобног архимандрита студеничког Тихона, шест свештеника и четири ђакона. Том приликом чином великог освећења освећена је новодигнута Црква брвнара посвећена Светом пророку Илији. Након Свете Литургије и резања славског колача, Владика је одржао пригодну беседу у којој је верни народ подсетио да је спасење једино могуће у заједници Тела Христовог, тј. Цркви. Овом приликом Епископ Јован уручио је ктитору храма господину Миленку Костићу из Чачка високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светога Саве првог степена.           Истог дана Епископ Јован обишао је и Цркву Светог великомученика Пантелејмона у Котражи чији је ктитор такође господин Миленко Костић. У Котражи Владика је обишао и Цркву Светог великомученика Георгија.