Света Архијерејска Литургија у Светотројичном храму у Краљеву
Данас када празнујемо Светог апостола Филипа (на божићне покладе), Епископ Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Цркве Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереји Радован Парезановић и Милутин Балтић, ђакони Стефан Симић и Горан Вучковић. На овај дан у нашем Светом храму излила се радост благодати Божије на свештенике Мирољуба Попадића и Милутина Балтића, које је Владика Јустин наградио протојерејским чином за несебични труд на њиви Господњој. Владика Јустин се у својој пригодној беседи на Литургији обратио верном народу и пожелео срећан и благословен почетак поста осврнувши се на прочитано зачало из Јеванђеља, на сам празник и почетак поста. Велики број народа и деце приступили су Светој Тајни Причешћа. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је крстио ћерку протојереја Милутина Балтића, дете Божије Илинку, а потом је послужена пригодна трпеза. Чтец Петар Ђерковић
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Мијаила Милосављевића (1935-2022)
Прота Мијаило Милосављевић рођен је 17. 01. 1935. године у месту Бучје код Трстеника. Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену уписује после Другог светског рата. Уписати се у богословску школу у та смутна послератна времена није било нимало лако, јер је читава породица због тога била на маргини комунистичког друштва. По завршетку богословије у Призрену жени се са Зорком Малићанин, а потом бива рукоположен од стране блаженопочившег Епископа жичког Василија (Костића). Са протиницом Зорком добио је сина Славољуба. По рукоположењу у чин свештеника Владика Василије га шаље на парохију Влајковићи код Бруса, а после годину дана добија премештај 1968. године у село Годачица код Краљева. После пар година проведених на парохији у Годачици добија премештај у Саборни Храм Свете Тројице у Краљеву, где бива постављен за старешину а касније и за намесника архијерејског намесништва жичког, одакле одлази у пензију. Прота је иза себе оставио велики број унука и праунука којима се са веома радовао. Протојереј-ставрофор Мијаило Милосављевић важио је за једног угледног проту који је својим господственим изгледом красио градске улице где год би се појавио. Уснуо је у Господу на празник Светог апостола Филипа уочи почетка Божићњег поста у својој 87. години. У понедељак, 28. новембра, у 9 часова служена је заупокојена Литургија у Храму Свете Тројице где је и било изложено тело покојног проте. У 11 и 30 часова извршено је опело у којем је учествовао велики број свешетника, верног народа, родбине и пријатеља.Опелом је началствовао архијерејски заменик Епископа жичког Јустина протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Прота Љубинко се на крају опела обратио пригодном беседом рекавши: да свештенички позив и пут није нимало једноставан и лак, а да је прота Мијаило важио за свешетника који се млађим свешетеницима налазио на помоћи у вођењу администрације. На крају како и сам црвени песник каже „Вечан ти помен и пут којим идеш данас душо, јер ти је уготовљено место покоја.“ Чтец Петар Ђерковић
Гостовање Литургијске секције из Гуче на ТВ Храму
Дана 24. новембра су у јутарњем програму на телевизији Храм гостовали чланови Литургијске секције из Гуче заједно са вероучитељом Дарком Стевановићем. Литургијска секција окупља ученике Основне школе ,,Академик Миленко Шушић” и Средње школе ,,Драгачево”. Настала је у септембру ове године, као производ интересовања ученика и труда вероучитеља. На почетку је окупљала мали број ученика, али се постепено тај број повећао и сад сваке недеље на Литургији учествују ученици обе школе. Они су редовни на ,,пробама” певања, како их они називају, а оне се врше четири пута недељно. Ученици много воле све што раде током Литургије, било да је то певање, читање Апостола или помагање свештеницима, јер је то њима занимљиво, а поврх свега воле то што се сједињују са Богом и другим људима преко Причешћа, што за њих представља ,,Христов загрљај”, како су и рекли у јутарњем програму. Такође, основана је и инстаграм страница секције, која је почела да објављује фотографије и снимке са проба и Литургија, као и разноразне верске садржаје. Захваљујући тој инстаграм страници, наша секција је примећена од стране људи из ТВ Храм, који су нас позвали у емисију. Након интервјуа, обишли смо Храм Светог Саве, највећи православни храм на Балкану и дивили се његовој величанствености, величини и лепоти, а посебно лепоти крипте испод Храма. Након тога, обишли смо Патријаршију и њен музеј и тамо видели многе предмете важне за историју СПЦ, као што су разне одежде свештеника, крстови, фреске, Богослужбени предмети, а и једни од најважнијих експоната Музеја: кивот краља Стефана Дечанског и ,,Похвала Кнезу Лазару”. Након тога, отишли смо на Калемегдан, где смо обишли Капелу Свете Петке, у којој је свако узео Свету воду са извора Свете Петке, која има исцелитељска својства, а шетњу Калемегданом смо завршили одласком у Цркву Ружицу и посетом споменику ,,Победник”. Нека би Господ дао да ученици приступају Чаши Заједништва с њим како би се љубав међу људима и њихова љубав према Богу, цркви и вери наставиле да се шире. Вељко Марковић, ученик верске наставе одељења 1/г СШ ,,Драгачево”
Одржани “Дани патријарха Павла“
Дана 19. 11. 2022. године, одржана је завршна свечаност овогодишњих “Дана патријарха Павла”, а седмих по реду коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка, а у сарадњи са Туристичком организацијом и другим установама културе града Чачка. Свечаност је започела у горњем холу Културног центра, изложбом МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ– СВЕТЛОПИСИ аутора Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда и резбарених крстова – ХОДАЊЕ У СВЕТЛОСТИ, насталих на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Изложбу је пригодним говором отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности, а присутне је поздравио и аутор фотографија који је између осталог истакао да је приказане фотографије даровао као легат удружењу „Павле–живот по Јеванђељу“ и граду Чачку. На овај начин град Чачак, уз дрворезбарене крстове колоније „Крст патријарха Павла“, чији се број повећава из године у годину, обогаћује збирку уметнина које ће се чувати у просторијама које је град наменио у ту сврху. Како је најавио проф. др Драго Милошевић на свечаности у манастиру Благовештење кабларско, 27. септембра 2022. године, то ће већ бити мали музеј посвећен патријарху Павлу. Дакле, за такво нешто већ има елемената, а то ће свакако обогатити нашу културну баштину. Треба истаћи да изложбу фотографија прати изванредно урађен и каталог, чији је графички уредник Зоран Јуреш, који је уједно и каталогизација свих фотографија које је аутор, Рајко Р. Каришић даровао. Овогодишња изложба у холу Културног центра трајаће до 5.12.2022. године како би суграђани који нису били у могућности да присуствују отварању исту могли да посете у данима који предстоје. Након свечаног отварања изложби, у великој сали Културног центра посетиоци су имали прилику да слушају концерт хора „Београдски мадригалисти“ који је, под диригентском палицом г. Александра Бурића, извео један бројдела Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Војислава Симића, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића и других. Поред сјајног хора посетиоцима се обратио и проф. др Мило Ломпар историчар књижевности, есејиста и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду који је говорио своју беседу о патријарху Павлу. Започео је присећањем на један врео августовски дан када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле тако тихо да нико не примети. У возилу је било троје људи, који су одмах након његовог уласка устали. А он је погледавши их рекао: „Седите, седите, ја ћу брзо сићи“. Мада је места било колико се хоће и мада је он заиста сишао после две станице, а да нико није ни помислио да седне, по прећутном осећању сви су стајали. Ко је био тај човек, упитао се Ломпар? Човек пред којим смо стајали био је, како каже Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења. Такође нас је подсетио да је патријарх био сведок вере која је, како је говорио апостол Павле, тврдо чекање онога чему се надамо. Он је веру сведочио животом што је најтеже, сведочио је умом што је тешко, и сведочио је духом што је нешто што га је издигло и учинило да његов дух лебди над нама увек када помислимо да духа нема и да баш ничег нема око нас, он је ту. На крају програма, професор Драго Милошевић је у име удружења „Павле–живот по Јеванђељу“ прво захвалио свима који су допринели грађењу ове манифестације, а потом је уручио велике захвалнице са примерком првог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски и репликом крста који је патријарх Павле ручно урадио током свог боравка у манастиру Вујан, хору „Београдски мадригалисти“, беседнику проф. др Миру Ломпару и аутору фотографија портрета патријарха Павла, Рајку Р. Каришићу. Овом приликом организатор најављује да након ове свечаности следи издавање другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски чиме би седми „Дани патријарха Павла“ били окончани. “Дани патријарха Павла“
Свети Јустин Ћелијски, Пост – чишћење душе
Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га! Како Господе да те сретнемо? Како? Постом, браћо и сестре. Ето, Света Црква је одредила шестонедељни пост пред Божић. Зашто? Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну? Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама? Свети Јустин Ћелијски
Катихета Бранислав Илић, Божићни пост – у сусрет Богомладенцу
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮКако би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка:Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса ХристаНебо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
Епископ Јустин: Свети Јован Златоусти је светило васељене
У суботу, 26. новембра, на празник Светог Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, протојереји-ставрофои Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић,као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. На самом крају евхаристијског славља Његово Преосвештенство је поучио верни народ рекавши: – О великом светитељу тешко је говорити, јер речи о њему у сами свет не би могле да стану. Сва његова дела, сви списи, сва борба, сви подвизи, читав опус и његова личност не могу да стану у реч. Свети Јован се одувек гнушао незнабоштва, а Господ Милостиви посадио је у душу његову љубав према самом Богу. Иметак који је његова мајка за живота очувала, светитељ је након њене смрти раздао невољнима и ништима, и слободан отишао да служи Господу. Иако је његов живот био скопчан са многим невољама и потешкоћама које изазива непомјаник рода људскога, Свети Јован Златоусти је остао достојан имена Христовога и постао светило васељене, као земаљски анђео и небески човек. Такође, Владика је позвао верни народ на читање житија светих, не би ли смо се сви ми тако, ближе упознали са животом овог светитеља. Честитао је и пожелео благослов Божији верницима који овај дан прослављају као своју крсну славу. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Свети Нектарије Егински – праведни Јов ХХ века“
Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија. Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић. Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“. Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“ Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом. Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице. Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана. Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге. Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова,
Литургијски обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин Епископа жичког Јустина
Обележавање годишњица значајних догађаја у животу свештенослужитеља јесте подсетник на положене завете и својеврсна ретроспектива свега проживљеног кроз године које се броје од тог тренутка. Управо је зато прослављањем Светог Краља Стефана Дечанског, литургијским славословљем у Манастиру Благовештење кабларско, обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин епископа жичког Јустина у Манастиру Дечани, 1984. године. Уз монашко појање сестринства овог манастира и присуство верног народа, празник је прослављен у духу монашке радости и благодарности Господу и Светом Стефану Дечанском за све дарове и заступништво. Из канцеларије Епископа
Слава Храма Светога принца Урошице Мироточивог у Ариљу
У дану када се широм Србадије слави дан Светога Краља Стефана Дечанског, литургијска заједница у Ариљу слави и његовог брата од стрица, Светог Урошицу Мироточивог, млађег сина Светог Краља Драгутина. Његове мошти су по предању чуване у Храму Светог Ахилија, али су услед освајачких похoда однете некуда преко Дрине, и данас о њима не знамо ништа. Но то нас није спречило да му саградимо параклис, у порти ахилијевског храма, и да га славимо као нашег заштитника, покровитеља, молитвеног оца и заступника. Празнично вечерње су служили протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, јереј Александар Каранац, парох брековачки и јереј Бојан Милошевић, старешина нашега храма. На крају вечерње беседом се обратио отац Александар, честитајући славу нашој литургијској заједници. Говорећи о подвизима светитеља, подсетио нас је да смо сви позвани на светост. Светом Литургијом началствовао је прота Драган уз саслужење оца Бојана, протонамесника Несторовић Дарка и ђакона Срећковић Ненада. У беседи отац Дарко је рекао да је данашња слава, као и све остале, наше славље због тога што је један човек, један од нас, рођен као и ми од оца и мајке, са свим жељама, потребама, слабостима људске природе, достигао меру раста Христова и постао светац. Због тога и ми морамо бити свесни да је и нама дато да исто постигнемо, и то само од нас зависи. Свети принц је био краљевић и имао је на располагању сва блага овога света и могућност да удовољи свим својим слабостима, али се он уздигао изнад тога и победио смртност, поставши пример живота свима нама и након 724 године од упокојења. Овај најмлађи храм у Ариљу полако постаје место у које се са радошћу срца сабирамо и поштовање његовог заштитника из године у годину све је веће у нашем месту. На крају, славље смо наставили у нашој трпезарији, за трпезом љубави, коју су припремили наши парохијани. Братство храма
Света Архијерејска Литургија у Светотројичном храму у Краљеву
Данас када празнујемо Светог апостола Филипа (на божићне покладе), Епископ Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО-а, Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, протојереј-ставрофор Јован Ђорем, старешина Цркве Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереји Радован Парезановић и Милутин Балтић, ђакони Стефан Симић и Горан Вучковић. На овај дан у нашем Светом храму излила се радост благодати Божије на свештенике Мирољуба Попадића и Милутина Балтића, које је Владика Јустин наградио протојерејским чином за несебични труд на њиви Господњој. Владика Јустин се у својој пригодној беседи на Литургији обратио верном народу и пожелео срећан и благословен почетак поста осврнувши се на прочитано зачало из Јеванђеља, на сам празник и почетак поста. Велики број народа и деце приступили су Светој Тајни Причешћа. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин је крстио ћерку протојереја Милутина Балтића, дете Божије Илинку, а потом је послужена пригодна трпеза. Чтец Петар Ђерковић
Опело и сахрана протојереја-ставрофора Мијаила Милосављевића (1935-2022)
Прота Мијаило Милосављевић рођен је 17. 01. 1935. године у месту Бучје код Трстеника. Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену уписује после Другог светског рата. Уписати се у богословску школу у та смутна послератна времена није било нимало лако, јер је читава породица због тога била на маргини комунистичког друштва. По завршетку богословије у Призрену жени се са Зорком Малићанин, а потом бива рукоположен од стране блаженопочившег Епископа жичког Василија (Костића). Са протиницом Зорком добио је сина Славољуба. По рукоположењу у чин свештеника Владика Василије га шаље на парохију Влајковићи код Бруса, а после годину дана добија премештај 1968. године у село Годачица код Краљева. После пар година проведених на парохији у Годачици добија премештај у Саборни Храм Свете Тројице у Краљеву, где бива постављен за старешину а касније и за намесника архијерејског намесништва жичког, одакле одлази у пензију. Прота је иза себе оставио велики број унука и праунука којима се са веома радовао. Протојереј-ставрофор Мијаило Милосављевић важио је за једног угледног проту који је својим господственим изгледом красио градске улице где год би се појавио. Уснуо је у Господу на празник Светог апостола Филипа уочи почетка Божићњег поста у својој 87. години. У понедељак, 28. новембра, у 9 часова служена је заупокојена Литургија у Храму Свете Тројице где је и било изложено тело покојног проте. У 11 и 30 часова извршено је опело у којем је учествовао велики број свешетника, верног народа, родбине и пријатеља.Опелом је началствовао архијерејски заменик Епископа жичког Јустина протојереј-ставрофор Љубинко Костић. Прота Љубинко се на крају опела обратио пригодном беседом рекавши: да свештенички позив и пут није нимало једноставан и лак, а да је прота Мијаило важио за свешетника који се млађим свешетеницима налазио на помоћи у вођењу администрације. На крају како и сам црвени песник каже „Вечан ти помен и пут којим идеш данас душо, јер ти је уготовљено место покоја.“ Чтец Петар Ђерковић
Гостовање Литургијске секције из Гуче на ТВ Храму
Дана 24. новембра су у јутарњем програму на телевизији Храм гостовали чланови Литургијске секције из Гуче заједно са вероучитељом Дарком Стевановићем. Литургијска секција окупља ученике Основне школе ,,Академик Миленко Шушић” и Средње школе ,,Драгачево”. Настала је у септембру ове године, као производ интересовања ученика и труда вероучитеља. На почетку је окупљала мали број ученика, али се постепено тај број повећао и сад сваке недеље на Литургији учествују ученици обе школе. Они су редовни на ,,пробама” певања, како их они називају, а оне се врше четири пута недељно. Ученици много воле све што раде током Литургије, било да је то певање, читање Апостола или помагање свештеницима, јер је то њима занимљиво, а поврх свега воле то што се сједињују са Богом и другим људима преко Причешћа, што за њих представља ,,Христов загрљај”, како су и рекли у јутарњем програму. Такође, основана је и инстаграм страница секције, која је почела да објављује фотографије и снимке са проба и Литургија, као и разноразне верске садржаје. Захваљујући тој инстаграм страници, наша секција је примећена од стране људи из ТВ Храм, који су нас позвали у емисију. Након интервјуа, обишли смо Храм Светог Саве, највећи православни храм на Балкану и дивили се његовој величанствености, величини и лепоти, а посебно лепоти крипте испод Храма. Након тога, обишли смо Патријаршију и њен музеј и тамо видели многе предмете важне за историју СПЦ, као што су разне одежде свештеника, крстови, фреске, Богослужбени предмети, а и једни од најважнијих експоната Музеја: кивот краља Стефана Дечанског и ,,Похвала Кнезу Лазару”. Након тога, отишли смо на Калемегдан, где смо обишли Капелу Свете Петке, у којој је свако узео Свету воду са извора Свете Петке, која има исцелитељска својства, а шетњу Калемегданом смо завршили одласком у Цркву Ружицу и посетом споменику ,,Победник”. Нека би Господ дао да ученици приступају Чаши Заједништва с њим како би се љубав међу људима и њихова љубав према Богу, цркви и вери наставиле да се шире. Вељко Марковић, ученик верске наставе одељења 1/г СШ ,,Драгачево”
Одржани “Дани патријарха Павла“
Дана 19. 11. 2022. године, одржана је завршна свечаност овогодишњих “Дана патријарха Павла”, а седмих по реду коју организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ под покровитељством града Чачка, а у сарадњи са Туристичком организацијом и другим установама културе града Чачка. Свечаност је започела у горњем холу Културног центра, изложбом МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ– СВЕТЛОПИСИ аутора Рајка Р. Каришића, уметничког фотографа из Београда и резбарених крстова – ХОДАЊЕ У СВЕТЛОСТИ, насталих на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Изложбу је пригодним говором отворила Ана Ранђић, професор српског језика и књижевности, а присутне је поздравио и аутор фотографија који је између осталог истакао да је приказане фотографије даровао као легат удружењу „Павле–живот по Јеванђељу“ и граду Чачку. На овај начин град Чачак, уз дрворезбарене крстове колоније „Крст патријарха Павла“, чији се број повећава из године у годину, обогаћује збирку уметнина које ће се чувати у просторијама које је град наменио у ту сврху. Како је најавио проф. др Драго Милошевић на свечаности у манастиру Благовештење кабларско, 27. септембра 2022. године, то ће већ бити мали музеј посвећен патријарху Павлу. Дакле, за такво нешто већ има елемената, а то ће свакако обогатити нашу културну баштину. Треба истаћи да изложбу фотографија прати изванредно урађен и каталог, чији је графички уредник Зоран Јуреш, који је уједно и каталогизација свих фотографија које је аутор, Рајко Р. Каришић даровао. Овогодишња изложба у холу Културног центра трајаће до 5.12.2022. године како би суграђани који нису били у могућности да присуствују отварању исту могли да посете у данима који предстоје. Након свечаног отварања изложби, у великој сали Културног центра посетиоци су имали прилику да слушају концерт хора „Београдски мадригалисти“ који је, под диригентском палицом г. Александра Бурића, извео један бројдела Стевана Мокрањца, Исидора Бајића, Војислава Симића, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића и других. Поред сјајног хора посетиоцима се обратио и проф. др Мило Ломпар историчар књижевности, есејиста и редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду који је говорио своју беседу о патријарху Павлу. Започео је присећањем на један врео августовски дан када је у тролејбус на Теразијама ушао патријарх Павле тако тихо да нико не примети. У возилу је било троје људи, који су одмах након његовог уласка устали. А он је погледавши их рекао: „Седите, седите, ја ћу брзо сићи“. Мада је места било колико се хоће и мада је он заиста сишао после две станице, а да нико није ни помислио да седне, по прећутном осећању сви су стајали. Ко је био тај човек, упитао се Ломпар? Човек пред којим смо стајали био је, како каже Ломпар, један од оних самозатајених, а светих, за које Јустин Ћелијски каже да су имали три дара – дар суза, дар сећања на смрт и дар умилења. Такође нас је подсетио да је патријарх био сведок вере која је, како је говорио апостол Павле, тврдо чекање онога чему се надамо. Он је веру сведочио животом што је најтеже, сведочио је умом што је тешко, и сведочио је духом што је нешто што га је издигло и учинило да његов дух лебди над нама увек када помислимо да духа нема и да баш ничег нема око нас, он је ту. На крају програма, професор Драго Милошевић је у име удружења „Павле–живот по Јеванђељу“ прво захвалио свима који су допринели грађењу ове манифестације, а потом је уручио велике захвалнице са примерком првог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски и репликом крста који је патријарх Павле ручно урадио током свог боравка у манастиру Вујан, хору „Београдски мадригалисти“, беседнику проф. др Миру Ломпару и аутору фотографија портрета патријарха Павла, Рајку Р. Каришићу. Овом приликом организатор најављује да након ове свечаности следи издавање другог броја часописа ПАВЛЕ патријарх српски чиме би седми „Дани патријарха Павла“ били окончани. “Дани патријарха Павла“
Свети Јустин Ћелијски, Пост – чишћење душе
Ето, Божић је пред нама, та велика вододелница историје рода људског, та велика и највећа скретница у историји рода људског. Бог силази на земљу, како да га сретнемо? У дивној песми једној пева се: Христос с небес, срјашчите! Христос силази с неба, сретните га! Како Господе да те сретнемо? Како? Постом, браћо и сестре. Ето, Света Црква је одредила шестонедељни пост пред Божић. Зашто? Зато што се јавља Бог на земљи. Како да га сретнеш, ако постом не очистиш душу своју прљаву и грешну? Како да га сретнеш, ако љубављу не испуниш душу своју и не украсиш? Како да га сретнеш, ако молитвом душу своју не опајаш, не ометеш, не очистиш, не узнесеш? Како да га сретнеш, ако душу своју не испуниш еванђељским врлинама? Свети Јустин Ћелијски
Катихета Бранислав Илић, Божићни пост – у сусрет Богомладенцу
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮКако би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге – мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење.Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка:Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса ХристаНебо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.(Прва литијска стихира)Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
Епископ Јустин: Свети Јован Златоусти је светило васељене
У суботу, 26. новембра, на празник Светог Јована Златоустог, Његово Преосвештенство Епископ жички господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Саве у Краљеву. Епископу су саслуживали: архимандрит Дамјан (Цветковић) секретар ЕУО-а, протојереји-ставрофои Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј Радоја Сандо, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић,као и ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. На самом крају евхаристијског славља Његово Преосвештенство је поучио верни народ рекавши: – О великом светитељу тешко је говорити, јер речи о њему у сами свет не би могле да стану. Сва његова дела, сви списи, сва борба, сви подвизи, читав опус и његова личност не могу да стану у реч. Свети Јован се одувек гнушао незнабоштва, а Господ Милостиви посадио је у душу његову љубав према самом Богу. Иметак који је његова мајка за живота очувала, светитељ је након њене смрти раздао невољнима и ништима, и слободан отишао да служи Господу. Иако је његов живот био скопчан са многим невољама и потешкоћама које изазива непомјаник рода људскога, Свети Јован Златоусти је остао достојан имена Христовога и постао светило васељене, као земаљски анђео и небески човек. Такође, Владика је позвао верни народ на читање житија светих, не би ли смо се сви ми тако, ближе упознали са животом овог светитеља. Честитао је и пожелео благослов Божији верницима који овај дан прослављају као своју крсну славу. Вероучитељ Дејан Драмићанин
Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Свети Нектарије Егински – праведни Јов ХХ века“
Када се помене име светог Нектарија Егинског, прво што падне нам падне на ум су његова чуда. Хиљаде људи широм васељене победили су рак и друге опаке болести благодарећи молитвама св. Нектарија. Међутим, оно што нам је мање познато су тешка искушења која је овај светитељ из прошлог века стрпљиво и без роптања подносио до краја свог живота на земљи. По јуначкој борби са различитим искушењима, у којој ни за тренутак није изгубио веру и наду на Господа, Свети Нектарије се може упоредити са праведним Јовом. О животу овог светитеља прошле године је снимљен играни филм Човек Божији у режији Јелене Поповић. Да кренемо редом. Свети Нектарије Егински родио се 1846. године у Тракији као Атанасије. Радио је као шегрт у трговини свога рођака, но тај посао га није интересовао. Млади Атанасије чезнуо је за духовним животом и науком. Стога, одлази на острво Хиос, где у манастиру прима монашки постриг и најпре добија име Лазар, а као јерођакон Нектарије. Високо богословско образовање стиче у Атини, а након студија одлази у Александрију у Египат, где постаје архимандрит и секретар патријарха Софронија. Убрзо затим постаје и епископ Пентапољски. Kao епископ био је прави пример ,,Доброг пастира“: својим врлинама, трудом и залагањем епископ Нектарије је задобио велику љубав и поверење народа. По речима савременика, био је попут светионика који ,,свима светлољубцима сија светлошћу еванђелске истине и врлине“. Но, како кажу древни Римљани, завист је сенка славе (Invidia gloriae umbra est). Видевши да је Нектарије стекао велику популарност, претентденти на патријаршијски трон оклеветали су га код патријарха: причали су му да се Нектарије спрема да искористи народно поштовање како би постао нови патријарх. Узалуд је Нектарије покушавао да докаже своју невиност. Патријарх га је без суда и саслушања лишио дужности епископа и наредио му да напусти територију Александријске патријаршије. Нектарије је сада био без средстава за живот, јер је све што је имао у Египту разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига. Иако је имао могућност да се са народом одвоји од званичне Цркве од које је претрпео неправду и оснује своју Цркву, Нектарије то није учинио. Препустио је себе Божијем промислу, а клеветницима рекао да ће ,,примити правду у дан у који буде хтео Господ.“ Протеран на правди Бога, без крова и крува, Нектарије одлази у Атину. Ни Свети Синод Грчке Цркве није имао разумевања за њега. Факултетски образованог епископа, Синод одређује за путујућег проповедника у Евијском срезу (на Евији, где се данас налази познато летовалиште и бања). Међутим, он је то прихватио без сујете, са смирењем и своју дужност обавља предано. Његово име се брзо прочуло у грчком народу, те је и овде задобио љубав народа какву је имао у Египту. После годину дана, Синод га поставља за начелника једне Атинске Богословије. На овом положају, Нектарије је дословно испунио задатак од Господа: ,,Који хоће да буде први међу вама нека буде слуга свима“(Мк 10:44). Устајао је пре свих, помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Ученике није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Као академски образован богослов и управник, није се либио ни најтежих послова: у одсуству болесног домара, вршио је поправке, чистио тоалете и подове, како би ономе сачувао радно место. Толика је била његова солидарност са свима. Ни ту светитеља нису оставили на миру. Поједине колеге су у његовом аскетизму и молитвољубљу, видели назадност и називали га ретроградним. На ове оптужбе светитељ је одговарао љубављу, постом и молитвом. Године 1904. оснива манастир на запустелом острву Егини, и посвећује га Живоначалној Тројици. Четири године потом, даје оставку на место ректора и прелази у манастир. Као и свуда, Свети Нектарије је и овде бивао пример свима. Сестринство манастира га је веома поштовало и волело, чувајући га као мало воде на длану. Напоредо са писањем књига и химни у част Пресвете Тројице и Мајке Божије (од којих је најпознатија Αγνη Παρθενε), свети је обављао и физичке послове на економији манастира. Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на богослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ брзо је осетио да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Овде га је Бог први пут прославио даром чудотворства: светитељевим молитвама два пута је пала киша у време суше, једна девојка исцељена од болести, а друга од ђавоиманости. За време Првог Светског рата, чудесно је умножио храну у манастиру, тако да је и без прављења залиха било довољно и за њих и за ратне избеглице. Но, ни у манастиру светитељ није био поштеђен од искушења и клевета. Нека жена која је живела блудно, а чија је ћерка била у сестринству на Егини, оклеветала је светитеља за нечастан однос са њеном кћерком. Током истражног поступка, Свети је више пута вербално нападан и вређан од стране судије али и црквених лица. Он је и сада ћутао и стрпљиво чекао резултат истраге. На крају, гинеколошки налази су потврдили да је девојка потпуно чедна и да никаквог недозвољеног односа није било. Свети Нектарије молио се Господу да опрости грех поменутом судији и желео је лично да се измири с њим, но судија умире у болници након пет дана. Претрпевши све оптужбе и увреде, свети је годину и по дана пред своју телесну смрт понео још један крст: болест тела. Оболео је од рака простате , али никоме о томе није желео да прича. И тада му је више стало до молитве и сестринства него до себе. Предвидео је своју смрт и благословио манастир последњи пут пре него што ће отићи на лечење у атинску болницу. Након два месеца проведена у болници Свети Нектарије се упокојио 9. новембра 1920. године , у 74. години живота. Искуство Свете Цркве обилује сведочанствима о његовим чудесима и чудесним јављањима, о чему су написане бројне књиге. Ако мислимо да је дуготрпљење праведнога Јова,
Литургијски обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин Епископа жичког Јустина
Обележавање годишњица значајних догађаја у животу свештенослужитеља јесте подсетник на положене завете и својеврсна ретроспектива свега проживљеног кроз године које се броје од тог тренутка. Управо је зато прослављањем Светог Краља Стефана Дечанског, литургијским славословљем у Манастиру Благовештење кабларско, обележено 38 година од рукоположења у свештенички чин епископа жичког Јустина у Манастиру Дечани, 1984. године. Уз монашко појање сестринства овог манастира и присуство верног народа, празник је прослављен у духу монашке радости и благодарности Господу и Светом Стефану Дечанском за све дарове и заступништво. Из канцеларије Епископа
Слава Храма Светога принца Урошице Мироточивог у Ариљу
У дану када се широм Србадије слави дан Светога Краља Стефана Дечанског, литургијска заједница у Ариљу слави и његовог брата од стрица, Светог Урошицу Мироточивог, млађег сина Светог Краља Драгутина. Његове мошти су по предању чуване у Храму Светог Ахилија, али су услед освајачких похoда однете некуда преко Дрине, и данас о њима не знамо ништа. Но то нас није спречило да му саградимо параклис, у порти ахилијевског храма, и да га славимо као нашег заштитника, покровитеља, молитвеног оца и заступника. Празнично вечерње су служили протојереј Драган Стевић, архијерејски намесник пожешко-ариљски, јереј Александар Каранац, парох брековачки и јереј Бојан Милошевић, старешина нашега храма. На крају вечерње беседом се обратио отац Александар, честитајући славу нашој литургијској заједници. Говорећи о подвизима светитеља, подсетио нас је да смо сви позвани на светост. Светом Литургијом началствовао је прота Драган уз саслужење оца Бојана, протонамесника Несторовић Дарка и ђакона Срећковић Ненада. У беседи отац Дарко је рекао да је данашња слава, као и све остале, наше славље због тога што је један човек, један од нас, рођен као и ми од оца и мајке, са свим жељама, потребама, слабостима људске природе, достигао меру раста Христова и постао светац. Због тога и ми морамо бити свесни да је и нама дато да исто постигнемо, и то само од нас зависи. Свети принц је био краљевић и имао је на располагању сва блага овога света и могућност да удовољи свим својим слабостима, али се он уздигао изнад тога и победио смртност, поставши пример живота свима нама и након 724 године од упокојења. Овај најмлађи храм у Ариљу полако постаје место у које се са радошћу срца сабирамо и поштовање његовог заштитника из године у годину све је веће у нашем месту. На крају, славље смо наставили у нашој трпезарији, за трпезом љубави, коју су припремили наши парохијани. Братство храма