Н. М.: Помаже Бог Иване. Најпре бих желео, да ти се захвалим што си издвојио своје драгоцено време и пристао да даш интервју за наш епархијски часопис Жички благовесник. Да ли би нам за почетак нешто укратко рекао о своме одрастању и детињству, као и веома раном опредељењу за уметнички пут – пут глуме, будући да си њоме почео да се бавиш са десет година?
И. В.: Свет уметности се представио у мом животу у основној школи. Кораци су били несигурни, препуни страха и незнања. Али, мој период прилагођавања, учења и откривања неког непознатог света који сам носио у себи, трајао је кратко. До своје петнаесте године сам проглашаван два пута за најбољег младог глумца дечије сцене Србије и најбољег рецитатора Србије. Све је указивало да ми је судбина предодређена. А онда мој живот одлази у сасвим други свет, због недовољног разумевања мојих родитеља. Живот се поиграо са мном. Дуго сам чекао да се вратим уметности. Пут је био још тежи, трновитији, несигурнији него што тај пут и јесте тежак, кад је уметност у питању.
Н. М.: Каква је концепција вере у твом животу и твој однос према оностраном?
И. В.: Наш ген, нашу суштину је пре скоро хиљаду година устројио наш духовни отац, највећи учитељ, лекар, дипломата и светац – Свети Сава. Свако ко себе сматра Србином морао би да има дефинисан однос према вери и невери. Али, није тако. Од Француске буржоаске револуције почиње отворена борба против Христа Бога нашег, рушење свега суштинског када је хришћанска цивилизација у питању. Европа се тада дигла против онога који је разапет на крст на Голготи, зарад наших грехова. Хришћанство је срушено, нова вера је постављења кроз хуманистички покрет. Та револуција није заобишла ни нашу земљу, уз дигресију да су наша браћа у Христу, како смо их некада звали, Европљани, били према нама још немилосрднији и крволочнији управо због Светог Саве, који нас је устројио, обликовао, упутио на пут вере у Бога нашег Исуса Христа. Сава нам је оставио као наслеђе веру, правду, човечност и љубав према ближњем свом, чак и према непријатељу. Али, као што сам рекао, трансхуманизам се примио и код нас. Све више можемо чути да ништа више није битно осим плате, посла и лепог, конформистичког живота. Нажалост, нови родољуби не кажу да без духовности нема морала, без морала нема етике, самим тим нема ни доброг, праведног живота. Уместо тога држава се претвара у предузеће, где нема места емоцији, нема места за слободно мишљење. Човек постаје број и његова једина вредност ће бити његова способност да испуњава своје дужности. Рад, плаћање рачуна и апсолутно губљење права на своје мишљење.
Н. М.: За тебе, као глумца, шта предствавља глума и уопште култура? Које она место заузима у човековом животу?
И. В.: Одавно се знају постулати делотворног живота и државе у којој живимо. Једна од најбитнијих свари је, наравно, култура. И ја око тога не бих говорио већ познате чињенице. Оно што је за мене битно и што има незаобилазни значај и вредност је национална култура. Ако се трудимо да познајемо друге културе, то значи да ћемо бити образованији и искуствено јачи. Али, ако занемаримо нашу културу, оно што је изникло из нашег народа, наше писце, сликаре, редитеље, онда нећемо постојати. Постојаћемо, али суштински нећемо бити Срби. Зато ја врло често инсистирам на нашој националној култури и чини ми се да у неким круговима нисам омиљен због тога, али то није важно. Наша национална култура је непресушни извор невероватних тема, људи и догађаја. Још увек нисмо открили много тога о себи. Култура је један од начина да то учинимо.
Н. М.: Будући да си уметник, да ли би нам могао представити шта вера може да пружи једном уметнику, и да ли отвара нова обзорја на пољу уметности и другачијег сагледавања стварности?
И. В.: Живимо у доба када су трубе почеле да трубе. Говорећи о трансхуманости која се примила и код нас, морам да приметим њено велико присуство и у култури. Бити данас верујући и говорити о лепоти света и прелепих културних дешавања, бити део тога, изузетно је тешко. Не због верујућих, већ због оних који не верују. За њих су верујући нешто назадно, иритирајуће, недовољно вредно њихове пажње. Тако да верујућим врло често остаје да чувају у себи смирење и да наставе да верују. Највећа реченица икад изговорена је реченица Христа Бога нашег: Не бој се, стадо моје малено, јер ја победих свет.
Н. М.: Ми данас живимо у смутном времену и очевици смо да се новим нараштајима намећу неке друге вредности за разлику од времена у ком си ти одрастао. Да ли је могуће пренебрегнути љубав и веру у Бога као највећи дар човеку и живети без њих?
И. В.: Не, није могуће. Без тога нам је пропаст сигурна. Ново време је време великог знања из чега се развила мисао људске генијалности, што је проузроковало егоизмом невиђених размера. Човек је заборавио да су живели људи и цивилизације и пре нас, све су пропале. Пропаст је дошла у тренутку највећег напретка. Било би добро сетити се свега тога. Посебно они који имају моћ да одлучују. Ново време лаж претвара у истину, кукавичлук у храброст, лоповлук у поштење, на наше очи се дешава катаклизма у људима. Све више људи гледају само себе, са лудачком жељом да буду млади и са сто година, да зараде за десет живота, да пљуну на све часно, смирено, достојанствено. Данас скромност изазива подсмех. Врло брзо платићемо цену свега. Многи праве планове без Бога, а то није план који има просперитет за дуговечност. Љубав, вера, нада, једине су праве и истините вредности. Биле и биће.
Н. М.: Из твоје богате уметничке каријере провејава љубав према звању које си изабрао, да се бавиш њиме. Да ли је љубав према уметности био главни мотив за такав успех?
И. В.: О успеху не бих да причам. Не зато што немам шта да кажем, већ зато што је тај појам подложан великим расправама. Оно што је некоме успех, другом је неуспех. Као и појам ,,најбољи глумац“. Најбољи глумац не постоји. У послу који се заснива на нечијем субјективном мишљењу, појам ,,најбољи“ није релевантан. Ја једино могу да кажем да сам бавећи се уметношћу желео да људима понудим своју емоцију. Емоцију у коју они могу да верују или не верују. Ако верују у тај тренутак када ме гледају у некој улози, онда се труд исплатио. Када прође неко време на ту улогу се полако заборавља и онда се креће од почетка. Нова улога, нова брига како је урадити, и ново ишчекивање да ли ће људи реаговати на улогу.
Н. М.: Да ли си приметио, да до серије „Село гори а баба се чешља“ није постојао ниједан филм или серија где је православни свештеник приказан као позитиван лик. Зашто је то тако?
И. В.: Да, то је опште позната ствар. Свештеници су скоро седамдесет година у нашим филмовима, серијама, позоришту, приказивани као нешто најнепрогресивније, најгоре и апсолутно непотребно за народ. За такав статус Цркве, која је од Стефана Немање до данас била Српска мајка, можемо да захвалимо Титу и српским комунистима, који су волели Тита више од своје деце, оца и мајке. Цркву су уништавали, често гласно, али више тихо и детаљно. Нажалост, и данас се могу чути гласови о непотребности и небитности СПЦ.
Н. М.: Како ти као глумац видиш сусрет две генерације, старог и младог свештеника, с обзиром да си феноменално одиграо улогу младог свештеника Ђорђа?
И. В.: То су два свештеника из другачијег времена, али са истим духовним приступом и животом према Цркви и својим парохијанима. Те прве сцене у серији и појављивање свештеника Ђорђа на мотору, наочарима, зализаном косом, могле су да преваре гледаоце. Многи су, а то сам слушао од људи више пута, очекивали да ће Ђорђе урадити нешто, понашати се другачије од старог свештеника, али није било тако. Свештеник Ђорђе је био спој духовног и материјалног, али духовни свет је тај који води, који је доминантан и који увек показује пут. Трудио сам се да и кад Ђорђе ћути у кадру, говори и шаље поруке. Кроз очи свештеника Ђорђа и његов став, била је жеља да се види сва снага хиљадугодишње православне цивилизације. Тежак задатак, сви смо се трудили да се такве поруке и пошаљу.
Н. М.: Позната је чувена реченица Достојевског:„лепота ће спасити свет“. Како ти схваташ ову реченицу? Шта за тебе представља лепота?
И. В.: То је једна од великих философских реченица јединственог Достојевског. Лепота је универзални појам. За мене је највећа она унутрашња лепота која зрачи из сваког живог бића које је има и гаји. Мене импресионирају добри људи. пожртвовани, хумани, доброчинитељи, они који верују, праштају и који носе свој живот и муку, смирено са вером у боље дане. Спољашња лепота привлачи, али може да буде фасада иза које се крије хладноћа и егоизам.
Н. М.: Живимо у времену, када је култура на веома ниском степену. Да ли верујеш да ће филм и позориште преживети и ову кризу културе, и изаћи опет као победници?
И. В.: Ако култура не преживи, онда нам држава и није потребна. Није питање да ли ће преживети, хоће. Питање је у којој форми и облику. Када човек сублимира уметничка дела кроз књижевност, филм, позориште и друге видове уметности, испада да је све што је битно већ речено, снимљено и написано. Које речи ставити у књиге, после толико речи, коју представу режирати и како је поставити после толико одиграних, шта снимити после толико кадрова снимљених. Мислим да ће све попримити другачије форме. Представе ће све мање личити на оно што смо навикли да гледамо. У развијеним земљама се већ снимају филмови без глумаца, писци понављају задате теме. Највеће је ипак питање о чему писати, режирати, сликати, глумети, а да већ није негде у некој форми урађено. Биће да нам је све више потребно неко ново искуство, довољно фасцинантно или трагично као инспирација.
Н. М.: За крај, шта је то што би поручио млађој генерацији и уопште сваком читаоцу овог текста? Који би то био био лајтмотив, који би требало да следе у својим животима?
И. В.: Млађа генерација не личи на нашу генерацију. То је разумљиво и није трагично. Оно што изазива страх и зебњу је да су се драстично променили постулати живота. Али, оно што је непроменљиво, јесте човеково мишљење о себи самом. Моја порука је да се млади људи труде да добро упознају пре свега себе, да не дозволе да имају погрешну представу о себи, да их не завара погрешна амбиција и емоција. Такође, желим им да имају сан, да теже ка њему, и ако је реалан, не одустају никада. И наравно, трудите се да будете добри људи, да увек будете на страни добра, колико год да то није примамљиво – јер, добро увек побеђује, увек. Можда не баш тада када ви мислите да треба, али добро се не може уништити.
Разговор водио јереј Немања Матејић,
парох вички
Извор: Жички благовесник (јануар-март 2023)