Категорија: Православље

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на Свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној Цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим. Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света. Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се „Ћеле-кула“. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, клали се са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Свети Николај Охридски и Жички

Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас*, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто. Свети Јован Златоусти (*ово је извод из беседе на Недељу свих Светих, која је у четвртом веку била посвећена првенствено мученицима, јер је њих највише било као незнаних светитеља у чему је и био смисао прослављања свих Светих)

Данашње* Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље. Свети Јустин Ћелијски (*из беседе на Недељу свих Светих, 1965)

У згради Владе Републике Српске 4. јуна 2021. године представљена је мобилна апликација Николај чију је израду подржало Министарство за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Апликација евидентира око 4500 храмова Српске Православне Цркве на простору бивше Југославије где живи или где је живео српски народ. Доступни су геолокацијски сервиси и кратак опис са фотографијом за android и iOS платформе. Министар за научно-технолошки развој, високо образовање и информационо друштво Републике Српске г. Срђан Рајчевић је истакао да је дигитализација културне баштине српском народу преко потребна и навео да је апликација превасходно намењена туристима али и свима који желе да посете богомоље Српске Православне Цркве, као и да ће ресорно министарство подржати све сличне пројекте. – Потребно је да свету покажемо са каквом баштином располажемо, као и да у сарадњи са Српском Православном Црквом евидентирамо све наше богомоље, рекао је  министар Рајчевић. Аутор апликације Срђан Бијелић је рекао да је било потребно годину и по дана како би се идеја спровела у дело, као и да се из писаних и електронских појединачних медија подаци о богомољама преточе на телефоне. У име Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема, клира, свих оних који ће користити ову апликацију, као и у име братства манастира Осовице и у своје лично име, присутнима се  обратио настојатељ манастира Осовице Теофил (Димитрић) који је захвалио људима сабраним у тиму Николај који су својом љубављу, трудом и залагањем реализовали идеју о стварању апликације која ће засигурно бити пример и подстрек за нове и благословене пројекте који су савременом човеку насушно потребни. Николај тим чине: Недељко Смиљанић, Срђан Бијелић и Срђан Станковић. Овим подухватом отргнуте су од заборава све наше дивне светиње – цркве и манастири са простора свих шест република бивше државе. Уведене су у сферу ере која познаје комуникацију савременог човека, у највећој мери, преко друштвено-социјалних мрежа и савремених апликација. Сакрални објекти су сабрани у овој софтверској апликацији и доступни на електронским мапама, намењеним корисницима мобилних уређаја. Пројекат има за циљ да буде на духовну корист свима како верницима који посећују светиње тако и широком аудиторијуму који жели да се упозна са културним наслеђем у оквиру тематског туризма. Апликација је гарант очувања историјске истине о свим садашњим светињама, као и локацијама оних које још увек вапе за обновом. Она ће на најбољи начин будућим генерацијама да покаже куда и где сеже простор српског националног и духовног корпуса. Апликација Николај у времену које долази биће сведок вековног постојања српског народа на овим просторима. Мобилна апликација је бесплатна и доступна на: https://play.google.com/store/apps/details?id=rs.nikolaj.app Јеромонах Иларион (Коста), сабрат манастира Осовице Извор: www.spc.rs

У храму Светога кнеза Лазара, у крипти Храма Светог Саве у Београду, одржано је редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, од 24. до 29. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће свих епархијских архијереја Српске Православне Цркве, с тим што Епископ шабачки г. Лаврентије није остао до краја заседања. Сабор је своје заседање започео служењем саборне свете Литургије са призивом Светога Духа у храму Светог Саве на празник светих Кирила и Методија, 24. (11.) маја ове године. Сабор са задовољством констатује да се ове године навршава сто година од оснивања Епархије америчко-канадске, прве епархије наше Цркве на америчком континенту, деведесет година од оснивања Архиепископије београдско-карловачке, као и сто четрдесет година од рођења светога Владике Николаја (Велимировића), шездесет пет година од његовог упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. Сабор препоручује свим епархијама Српске Православне Цркве да ове значајне годишњице на достојан начин обележе. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Са истом пажњом је узет у обзир извештај саборског Одбора за Јасеновац, а уједно су размотрени проблеми Српске Православне Цркве како у Србији и у земљама региона тако и у дијаспори широм света. У том оквиру посебна пажња је посвећена стању наше Цркве и положају српског народа на Косову и Метохији, где се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, правâ и имовине Српске Православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Исто тако се Сабор суочио са изазовима пред којима су се наша Црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, чиме је Српска Православна Црква дискриминисана у односу на све друге Цркве и верске заједнице које делују у Црној Гори. Као и сваке године, Сабор је брижљиво анализирао стање и проблеме црквене просвете и верске наставе у јавним школама Србије. Сабор је ставио ван снаге раније саборску одлуку о оснивању епископских савета у разним црквеним областима с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима, а данас, хвала Богу, више не постоје препреке за редовне сусрете и сарадњу између наших архијереја на читавом њеном канонском подручју. Сабор изражава своју дубоку забринутост због појаве нових нацрта законâ, па и законâ донетих на брзину, без ваљане припреме и довољне јавне расправе и без дијалога са Црквама и верским заједницама иако се ти нацрти закона и закони њих непосредно тичу, уз претњу ограничавања или чак укидања права Цркава и верских заједница на слободно исповедање вере, што је противно Уставу Србије и обавезујућим међународним конвенцијама. Сабор такође сматра неприхватљивим да нацрт закона о културној баштини ограничава његово важење само на део територије Србије, јер искључује територију Косова и Метохије из сфере његовог дејства, премда се тамо налазе највеће српске светиње и најважнији српски културни споменици. Сабор је попунио упражњене епархије. За Митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за Епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни Епископ диоклијски Методије (Остојић), за Епископа ваљевског досадашњи викарни Епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу са титулом Епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, са титулом Епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), са титулом Епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж), изабран је за викара Епископа бачког са титулом Епископ мохачки, а за викара Епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), са титулом Епископ хумски. У Светом Синоду је престао мандат епископима бачком г. Иринеју и шумадијском г. Јовану који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Порфирија, епископи сремски г. Василије и зворничко-тузлански г. Фотије. Доставља: Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: spc.rs

Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремљеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи. По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. Извор: www.spc.rs

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо – сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила – заједно доносили решења која нису напросто  административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово.   То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве – друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора – као једног организма – јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас конституише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и  дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих – патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су  допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: www.spc.rs

„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (6, 53-54) Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, а камоли да га, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богом, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људској, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“. И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Јн. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти? Свети Јустин Ћелијски, Тумачење Јеванђеља по Јовану

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, донео је одлуку да редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве отпочне служењем Свете Архијерејске Литургије, 24. маја 2021. године, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, у Спомен-храму Светог Саве на Врачару. Свету Литургију ће служити Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење отачаствених архијереја. Раније предвиђени свечани чин устоличења предстојатеља Српске Православне Цркве у Ставропигијалном манастиру Пећкој Патријаршији, древном седишту Српске Православне Цркве, одложен је до даљег због епидемиолошких мера које су на снази у овој jужној српској покрајини. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: spc.rs

Још се нису добро ни угасили угарци ватре на којој су спаљене мошти Светог Саве (1594), а Господ је око 1610. године српском народу подарио ново велико светило – дечака Стојана, који ће постати монах Василије. У мраку који су зулумима и разним терором турске силе неметале српском народу, засијала је најсветлија звезда. Десило се то баш над небом хумске земље (Херцеговине) коју је Растко Немањић добио на управу од свог оца Стефана Немање, а где је касније као Сава, архиепископ српских и приморских земаља, основао и хумску епископију (1219). Село Мркоњићи, у Поповом пољу, између Требиња и плавог мора, својим положајем осликавало је и будућност дечака Стојана који се овде родио. Окружено каменим планинама, испресецано лепом реком Требишњицом, једно од најплоднијих поља у овом делу Европе, било је симбол и колевка најлепшег плода који ће овде нашем народу и Цркви сазрети. Негован је од благочестивих родитеља као најлепши чокот лозе винове којом је ова област богато благословена. Средњовековни немањићки Манастир Завала, на домаку мора, био је место у коме је од учених калуђера научио да чита и да ум свој просвећује јеванђелским и светоотачким поукама. Монашки чин је примио у Манастиру Тврдош, а потом неко време провео на Цетињу да би се опет вратио у Тврдош. Посетио је Русију и Свету Гору, где се напојио бистре воде са извора православне побожности. Патријарх пећки Пајсије Јањевац хиротонисао га је 1638. за митрополита захумског са седиштем у Тврдошу, а касније је по благослову патријарха Гаврила (Рајића) постао митрополит источно-херцеговачки са седиштем у близини Оногошта (данашњег Никшића). Тако је у Острогу „у студеној стени топлоте ради Божије“ (Писмо из 1666.) проводио дане у великом подвигу који га постави пред Бога и овенча славом да постане сасуд Божије милости који чини чуда до данас. Питамо се данас: Шта то беше главни разлог да Господ пронесе глас о Светом Василију Острошком широм васељене, да њему на поклоњење и молитву притичу под острошке стене многи верни и иноверни промрзли од невоља и болести, да се његово име у многим крајевима не изговара док се не устане и каже оно чувено „слава му и милост“, да се многи храмови с краја на крај света посвећују овом угоднику Божијем? Чини нам се да су то врлине трпљења и истрајности којима је овај светитељ омогућио да се на њему изврши воља Божија у једном времену и простору. Ово посебно долази до изражаја ако се има у виду да су околности његовог земног живота и епископског служења биле такве да се непрестано налазио између иноверне турске силе и римокатоличке пропаганде. Није било лако остати православан у време и на месту где су са једне стране дували јаки ветрови турске оружане силе која је контролисала све поре живота, а са друге стране ветрови латинске лукавости која је са сунчаних обала околних богатих трговачких крајева увек била спремна да уз неке материјалне услуге тражи да се узврати издајом Православља. Још већа рана и искушење за трпљење била је самовоља и охолост оногоштког кнеза Раича и дела народа из племена Бјелопавлића који су светитељу и острошком манастиру често чинили неправду и непријатности. Ипак, све ово он је схватао као демонска искушења и са таквом духовном оптиком чинио да непријатељски подухвати остају неплодни, а на њима се испуне библијске речи да ће Господ „злочинце злом смрћу казнити“. Многи су кроз пример врлинског живљења Василијевог били приведени покајању, па се тако воља Божија преко њега испуњавала и на људима који су га окруживали. До данас, светитељ острошки остаје велики учитељ трпљења, сасуд Божије воље и утеха свима ожалошћеним који под крстом болести, невоља и сваковрсних искушења посрћу. Зато му реке народа, верног и иноверног, притичу по жези и мразу под острошке стене. Од њега задобијају необични осећај присуства Божијег које им улива наду да је Господ близу и да не треба да се боје ничега, јер је Његова воља увек за нас спасоносна ма колико се пут до ње чинио тешким. Свети Василије се тако јавља као миомирисни цвет Божијег присуства на земљи препуној страдања вољних и невољних. Он је на себи остварио оно што и другима молитвено посредује пред Господом, а то је да упркос привидној победи зла у овом свету увек имају на уму да је за нас коначни циљ да ми не постанемо зли. То осећају и они који чине зло, па и они у тескоби и муци душе притичу њему, макар туристички, осећајући да још није касно да се промене и покају. Тако Свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити. Антрфил: Свети Василије Острошки је био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. Убрзо, воља народна је кроз грађанске изборе показала да Острог и остали манастири и цркве припадају Српској Православној Цркви и да народ не кличе узалуд „Не дамо светиње“. Господ је истрајност свештенства и народа овенчао дивном победом која је сведочанство да зло не може историјски победити када му се удружено добро супротстави. Аргумент свештенства и народа је био јак, јер је био наставак деловања које је пројавио и острошки светитељ када је својевремено упркос разним притисцима показао поштовање канонског поретка и архијерејско достојанство примио од пећког, а не било ког другог патријарха. Тиме је Црној Гори, као најбољи „син њеног стијења“, показао где јој је место и којим путем треба да иде. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Православни мисионар, 378, март-април 2021.