Категорија: Православље

Васкршње Слово, Свети Јован Златоусти Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко дошао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко дошао у девети час, нека приступи  не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога награђује; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и усрдност хвали. Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не плаче због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија рече: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и обнавља се живот ! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу! Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и сила у векове векова. Амин!

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5).

Свети Симеон Дајбабски је живео веома строгим подвижничким животом. Истицао је важност подвига, али увек као усмереног ка циљу који је у Светом Причешћу. Био је далеко од логике да се олако причешћујемо због “ваља се“, али и од логике одустајања од Светог Причешћа због лажне скромности изражене кроз истицање сопствене недостојности. Подстичући верне на подвиг, указивао је на здраву логику о којој упечатљиво говоре његови богословско-поетски искази које наводимо у наставку. јереј А. Јевтић “Причешће Свето клица је здравља, Светињом душу оно обнавља. Приступит’ чешће, живот се тече, Живота што је скупље и прече? Зар онда, кад га дуго не примаш, Гријеха мање у себи имаш? И онда мислиш, достојан да си Небесног дара, да те он спаси? Анђео да си, и то је мало, Да би се све то поправит’дало!“ (Извод из: Архимандрит Симеон (Поповић), Отац и син, Сабрана дела, Манастир Дајбабе 2007.г.) Архимандрит Симеон (Поповић) је рођен 1854. године на Цетињу. Оставши рано без родитеља, отишао је код свог деде Лазе Поповића, пароха на Цетињу. Ту стиче образовање, које наставља завршавајући Кијевску Семинарију и Духовну академију. Слушао је предавања на Сорбони и у Женеви. Замонашио се у Кијево-печерској лаври. Вратио се у Црну Гору и постао предавач у монашкој школи при манастиру Острог. После чудесног виђења дечака Петка Ивезића, почиње да гради манастир на обронцима Дајбабске горе. Народ га је сматрао великим духовником. Велике похвале о њему, између осталих,  изрекли су и Свети Николај Жички, Свети Јустин Ћелијски, као и руска монахиња Марија (Дохторова). Сачувана су и објављена његова изванредна Сабрана дела. Упокојио се 01. априла 1941. године. Светитељем је проглашен 2010.године, а његов свештени спомен је 01. априла. Мошти  му се налазе у манастиру Дајбабе крај Подгорице.

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети,  не жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи „О нашем надању“: „Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: „Хришћанство је радост.“ А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. „Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном,“ рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: „Није мене достојан.“ А то значи: „вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак.“ Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става: сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, односно у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна, али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили „знак“ од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погреб и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, блажени Августин, је рекао: „Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин.“ Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст, морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и апостол Павле: „Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.“ (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати (са крстом у руци не напредујеш), него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију, али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту (српски би ова скраћеница била ХСК, прим.прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. (Извод из: Архимандрит Георгије (Капсанис), Крст Христов, Манастир Хиландар 2011.г.)

Често се као изговор за неревносно мисионарско деловање свештенства износи аргумент да народ није заинтересован. Чињеница је да ту име истине. Тачније, данашњи човек је све мање заинтересован за било какав духовно-просветни садржај. Време ријалити шоу програма, досаде и међу старим и међу младим (“смарања“, како каже омладина), наркотика, проналази све више присталица. Могли бисмо рећи да су ово неки од изазова на које је савремени свештеник позван да одговори. Извод који нудимо у наставку указује на светао пример Светог Григорија Паламе. Сигурно ће неко да помисли да ми нисмо он. То је тачно. Ипак, овде видимо да је и он своје време оцењивао као незаинтересовано за веру. Виђење које је имао га је поучило другачијем размишљању. Могуће да ми нећемо имати овакво виђење, али ваљда нам је Свети Григорије довољан сведок. Млеко учења вере данас је неопходно српском народу као духовном одојчету. Само тако ће се припремити за вино догматског учења и Вино које је Крв Христова чији причасници постајемо. Томе нас учи и спомен Светог Григорија у Другу недељу Великог поста. јереј А.Јевтић “Од тога времена, причао је о томе сам блажени Григорије, он је стварно свагда, ма где се налазио, имао очигледне доказе о нарочитом божанском промишљању о њему. Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се присни: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? – Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? – Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун. При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли.“ (Извод из: Житије Светог Григорија Паламе, 27⁄14. новембар)  

      Ви знате да је ово молитва преподобног Јефрема Сирина. О њој сам вам већ понешто говорио. Зашто наша света Црква овој молитви поклања посебно место у богослужењу и зашто се толико пута понавља на богослужењима током Великог поста? Свакако не без разлога! Верујем да разлог срцем и сами осећате јер ова молитва, као ни једна друга, продире у само срце и човек осећа њену изузетну и јединствену моћ, њену божанску моћ. То је зато што се ова молитва излила из савршено очишћеног и светог срца и из ума просвећеног Божјом благодаћу, ума који је постао причасник Христовог ума. Отуда таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Без обзира што је веома кратка, она садржи огромно богатство мисли и осећања, па зато о богатству те чудесне молитве треба често и говорити. На самом почетку рећи ћу да је од изузетног значаја чињеница да Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од свега што је порочно и Богу мрско и да га удостоји врлина, најбитнијих, узвишених врлина. Зашто моли баш то? Постоје људи, а таквих је нарочито било у паганско доба, који су се у свему ослањали на себе и мислили да све могу постићи снагом свог ума и осећања. И данас постоје људи који не схватају да је много шта, посебно оно најбитније и најдрагоценије, скривено од нашег ума и недокучиво за наша осећања. Људи који то схватају увек имају на уму оно што је рекао Свети Апостол Павле: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним (Рим 7, 15). Овако говори велики првоврховни апостол који увиђа своју немоћ да ходи путем добра и који је дубоко свестан да његово тело има огромну власт над њим, тело које га мучи и које срцу не дозвољава да се вине ка Богу. Туговао је и у души патио што није чинио она добра којих је његова душа била жедна, него зло које није желео да чини. Дубоко свестан тога, Свети Јефрем Сирин молио је Бога да га избави од порока и да му да снаге да чини добро. Само од Бога можемо добити снагу да чинимо добра дела и само од Бога добијамо снагу да се ослободимо порока. Наслућује то душа сваког хришћанина. Зато нас се молитва Светог Јефрема и дотиче. Проникните још дубље у ову молитву и размислите зашто се у њој једноставно не тражи да нас Бог избави од одређених порока и да нам дȃ одређене врлине, него се вели: “дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми“. Веома је важно схватити зашто се говори о духу порока и о духу врлина. Ви знате да ствари имају свој дух и њима својствен мирис. Ако у вашој соби остану ваше ствари, посуђе и све оно што сте ту за време живота употребљавали и ако соба буде затворена, у њој ће остати ваш мирис, дух тих ствари. Или, ако у неку посуду успете нешто што је пријатног мириса, а потом посуду испразните и исперете, знате да ће тај мирис дуго у њој остати, а ако је то било нешто што заудара, онда ће се дуго осећати дух који заудара. Исто то се догађа и у људској души. Пороци у које човек западне и згреши остављају свој дух у његовој души, док добра која чини остављају своју светлост. Ако је човек увек чинио рђава дела и ако му је душа прожета пороцима, у души ће заувек остати дух тих порока. Ако, пак, човек живи честитим хришћанским животом, ако чини многа добра дела и стално душу освећује молитвом, онда он бива прожет духом молитве, духом врлина и духом праведности. Знамо из животног искуства да након кратког познанства, а понекад чак и при првом сусрету можемо наслутити каквог је духа неки човек. Кад се сретнемо с побожним човеком, с човеком који ходи путем Христовим, осећамо Божији мирис који се излива из његовог срца. Ако се пак сретнемо с човеком који је огрезао у гресима, наслућујемо каквог је духа тај човек. То је слично као кад пас следи мирис, који човек оставља иза себе као траг, и доводи нас до тог човека. Сваки човек има свој дух! Свети Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна. Треба рећи да се много лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока. Тај дух изузетно снажно влада нашим срцем и потпуно га се ослободити могуће је само постепено и молећи Бога за помоћ, молећи Га да нас Он избави од тог погубног духа. Тако треба схватити ове речи Јефрема Сирина. (Извод из књиге: Свети Лука Кримски (Војно- Јасенецки), Тумачење Великопосне молитве преподобног Јефрема Сирина, Манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци, 2011.г.)

Презвитер Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Објављено у новинама Православље, бр. 1175, 01. март 2016.године, стр.33 На пажњу и посвећеност приликом савршавања богослужења подсећали су многи Оци Цркве. У новије време на то је посебно скретао пажњу блаженопочивши Патријарх српски Павле. Чини нам се да и данас постоји потреба да се подсети на неке неправилности, које су се одомаћиле, па чак постале и правило. У другом тропару који се пева на поменима за упокојене постоји место на које је потребно обратити пажњу. Црквенословенски текст “В покојишчи твојем Господи“ у српском преводу гласи: “У почивалишту Твоме Господe“ (превод Архимандрита др Јустина Поповића). Потребно је нагласити да је неправилно певати “В покојишчи твојим“. Разлог за то је што именица “покоишче“ није везана за покојника, него за почивалиште за које се молимо да у њему упокојени почива. Вероватно је сличност ове две именице утицала да дође до забуне. То је посебно изражено када је у питању заједнички помен у коме се молимо за више упокојених. Као да тада “покоишчи“ као именица у претпостављаној множини (иако је она у једнини) наводи на подударност са заменицом “твојим“. Да би се видело до какве то забуне доводи, навешћемо како би у том случају звучао српски превод текста: „У покојнима твојима Господе, где почивају сви Твоји светитељи“.  Светитељи не почивају у покојнима, већ у почивалишту Божијем. За покојне се молимо да и они доспеју у исто то почивалиште. Правилно је, дакле, “В покојишчи Твојем Господи“.

(Изговорено 1965. године у манастиру Ћелије)   Браћо и сестре! Данас је Недеља изгубљеног Раја, Недеља палог Адама, а то значи – Недеља изгубљене светости, изгубљене безгрешности, изгубљене бесмртности, изгубљене вечности. Своју светост човек је заменио порочношћу, своју безгрешност грешношћу, своју бесмртност смртношћу, вечност пролазношћу. Данас је човек увео грех у наш земаљски свет, а за њим и са њим смрт. Али је тиме протерао себе из Раја, из тог блаженог Царства бесмртности и безгрешности и потопио себе у тамну смрт. Јер, шта је Рај? Ништа друго до живот у Богу и Богом, живот у Божанској безгрешности и бесмртности и вечности, Божанској љубави и радости, и у свим осталим Божанским својствима и блаженствима. Данас смо изгубили Рај. Како? Грехом. А шта је грех? Грех је одвајање човека од Бога, напуштање Бога човеком. То је грех, сав грех. Из тога се роје сви остали греси, сва остала зла. У чему је суштина сваког греха посебно и свих грехова скупа? Одговор може бити само један: у напуштању човековом Божанске Истине и Правде, Божанске безгрешности и бесмртности, Божанске светости и вечности, Божанске љубави и радости. Једном речју, у напуштању човеком Бога и живота у Богу. Све то сурвава човека у смрт, а грех је другом половином својом смрт, јер кад грех сазри рађа смрт. Тако је човек постао најкобнији и најстрашнији проналазач у свима световима, проналазач смрти. Пронашао је смрт и претворио овај свет у фабрику смрти, а сам постао главни проналазач смрти за све светове. Земља, о! шта је земља? Једина радионица смрти у васиони. А човек, несветичовек, једини извозник смрти за све светове, извозник који је занавек патентирао свој кобни проналазак. Први заводник наше душе због кога смо изгубили Рај како се зове? Неуздржљивост. Ми смо изгубили Рај јер смо нарушили божански пост. Јели смо од забрањеног рода. Ми смо изгубили бесмртност јер нисмо хтели да постимо. Непост је не само наш први грех, већ и отац свих наших грехова и отац свих наших смрти. Авај, мајко, кад ти смрт отме јединца, оче кад ти смрт покоси узданицу, реците себи: То је због људског непоста. Сва наша умирања, све наше смрти долазе од нашег непоста, јер је непост једини извор свих смрти у нашем земаљском свету. Кад је тако, онда како ћемо повратити изгубљени Рај? Постом, једино постом! А бесмртност, како ћемо повратити изгубљену бесмртност? Опет постом, једино постом. Гле, пост нам је дат као лек од греха и смрти. Да, као лек од греха и смрти. Постећи, ми се лечимо од греха и избављујемо од смрти. Јер постом повраћамо себи изгубљену Божанску светост, изгубљену Божанску бесмртност, изгубљену Божанску Истину, изгубљену Божанску Правду, изгубљену Божанску Доброту, изгубљену Божанску Лепоту. Сежући постом за Божанским савршенствима ми преносимо центар свога бића са земље на Небо. Сабирамо себи блага на Небу, где их ни мољац греха ни рђа смрти не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Постиш ли – гле, ти постајеш божански чист, божански свет, божански бесмртан. Постиш ли – ти срце своје приносиш и преносиш са земље на Небо, где ни мољац ни рђа не квари, и где ти ништа ни греси ни страсти не могу украсти. Постиш ли – гле, ти постом стичеш сва непролазна вечна божанска блага. Такво је Еванђеље о посту. Њега нисам пронашао ја, грешни и ништавни, већ Безгрешни и Свеблаги Господ Христос. То Еванђеље о посту гласи, чули сте данас. Рече Господ: „Ако опраштате људима грехе њихове опростиће и вама Отац ваш Небески. Ако не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше… А кад постите не будите жалосни као лицемери; они начине бледа лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј да не виде људи где постиш, него Отац твој који види тајно, платиће теби јавно. Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају, него сабирајте себи блага на Небу, где ни мољац не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду. где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше (Мт 6, 14-21). Ето Еванђеља о посту, Еванђеља о сабирању постом свих непролазних и вечних блага: молитве и милосрђа, братољубља и богољубља, истине и правде, доброте и красоте, смерности, љубави и наде, бесмртности и вечности и осталих еванђелских врлина. Свака од њих низводи у душу по једно божанско непролазно вечно благо. Живећи еванђелским врлинама, човек иако је на земљи живи као на Небу, живи небеском Истином, небеском Правдом, небеским Животом, а то значи, савлађује смрт и све што је смртно, грех и све што је грешно, и стиче бесмртност и Живот Вечни. По Христовом Еванђељу, пост је бојиште на коме се хришћанин непрекидно бори са гресима и страстима, то јест, са свим оним што изазива смрт душе и тела. За време великог поста хришћанин је пре свега борац, борац са собом и са кушачем. Никада кушач није тако будан и насртљив као у свете дане Великог Поста. Може ли му човек противстати ако не држи себе будна молитвом и постом? У посне дане кушач мобилизује сва зла и сва искушења. Зар им човек може одолети ако не мобилише сва еванђелска добра? Четрдесет дана Великог Поста и јесу четрдесет дана великих кушања. Из Еванђеља знамо: Господ Христос је Духом Светим победио кушача. Зар га ико може победити без Духа Светога? Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом – и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те

Архимандрит Јован (Крестјанкин) Х И М Н А  М А Л О М  Д О Б Р У   Вера без дела је мртва (Јак. 2, 26) Живот нам је дат за добра дела (руска народна пословица) Многи људи мисле да је врло тешко живети по вери и испуњавати вољу Божију, иако је то у ствари лако. Потребно је само обратити пажњу на ситнице и старати се да се уздржимо од зла у најмањим и најлакшим стварима. Ово је најправилнији и најједноставнији начин да се уђе у духовни свет и приближи Богу. Човек обично мисли да Творац тражи од њега велика дела и да Јеванђеље поставља као услов вере крајње човеково самопожртвовање, уништавање његове личности итд. Човек се тако боји од овога, да се почиње плашити да се било чиме приближи Богу и „крије се“ (склања се), не желећи чак ни да се удубљује у Реч Божију. „Не могу никако учинити нешто велико за Бога, зато је боље да се држим по страни од духовног света и не мислим о вечности, и живим како се уобичајено живи.“ Код улаза у религиозну област постоји некаква хипноза „великих дела“: требало би учинити неко велико дело или не чинити ништа. И тако људи не чине никакво дело за Бога и за своју душу! Зачуђујуће је да што је човек више предан ситницама живота, тим мање управо у ситницама не жели да буде поштен, чист и веран Богу. Међутим, кроз правилан однос према „ситницама“ мора проћи сваки човек који жели да приближи Царству Божијем. Овде се управо крије и сва тешкоћа религиозних путева човека. Обично он хоће да уђе у Царство Божије потпуно неочекивано за себе, магијски-чудесно, или пак по праву, кроз неки велики подвиг. Но, ни једно ни друго није истинско налажење вишег света. Човек не улази код Бога магијски-чудесно, остајући туђим на земљи интересима Царства Божијег и светле вечности, не купује вредности Царства Божијег неким својим спољашњим поступком, ма колико велики био овај поступак. Добра, света дела су потребна за привијање човеку вишег живота, светле воље, жеље за добрим, психологије небесне, срца чистог и праведног. А управо кроз мала дела, свакодневне уобичајене поступке се све ово може привити и укрепити у човеку. Мали добри поступци представљају воду на цветићу људске личности. Потпуно је непотребно и необавезно да се на жедан цветић излива море воде. Може се излити пола чаше, и то ће за живот цветића имати већ велики значај. Потпуно је непотребно гладном човеку и дуго гладујућем да поједе брдо хлеба, – довољно ће бити неколико кришки и његов организам ће већ живнути. Сам живот даје задивљујуће примере важности малих ствари. У медицини, која увек има посао са малим строго ограниченим количинама лекарских материја, постоји још читава хомеопатска наука, која признаје само потпуно мале лекарске величине услед тога што наш организам прерађује изванредно мале количине вредних за њега материја, задовољавајући се њима, ради подржавања и развијања свог живота. Требало би задржати пажњу сваког човека на сасвим малим, врло лаким за њега и при томе неизмерно потребним стварима. Истину, истину вам говорим, и ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). У овој речи Господњој је изражавање важности малог добра. Чаша воде није много. Палестина у време Спаситеља је била процветала, орошена (влажна) земља, и чаша воде је била нечим врло малим, али свакако практично вредно у то време, када су људи путовали већином пешке. Но, Господ се не ограничава указивањен на малу чашу хладне воде. Он још каже, да се она даје у име ученичко. Ово је значајан детаљ… На њему се треба с пажњом задржати. Најбоље творење свега у животу – јесте творење у име Христово. Благословен је долазећи, у било ком смислу, у име Христово. Име Христово придаје свим стварима и поступцима вечну вредност, ма колико мали били ти поступци. И пожртвована људска љубав, на којој увек лежи одговор љубави Христове, чини значајном и драгоценом сваку реч, сваки гест, сваку сузу, сваки осмех, сваки поглед човеков. И управо овде Господ јасно каже, да чак не у име Његово, него само име Његовог ученика учињено мало добро јесте већ велика вредност у вечности. У име ученичко, то је граница везе са Његовим Духом, Његовим делом, Његовим животом. У сваком општењу људском мора бити неизоставно дух добри, Христос, било у очигледном Његовом јављању или скривеном. У име ученичко – то је први степен општења са другим човеком у име Самог Господа Исуса Христа. Многи, који још не познају Господа и чудесно општење у име Његово, већ имају међу собом ово несебично, чисто општење људско, које их приближава Духу Христовом. И на овом првом ступњу добра, о коме је Господ рекао као о давању чаше хладне воде само у име ученика могу стајати многи. Боље рећи – сви. Такође, правилно је схватити ове речи Христове буквално, и тежити да се помогне сваком човеку. Ниједан тренутак оваквог општења неће бити заборављен пред Богом, као што ниједан врабац неће бити заборављен пред Оцем Небеским (Лк. 12, 6). Спасење људи је у томе, што се они могу привити стаблу вечног Дрвета Живота кроз најситнији поступак добра. Дивљем јаблану је потпуно непотребно калемити читаво стабло питомог јаблана. Довољно је узети мали пелцер (петељку) и привити га на једну од грана дивљаке. Да би тесто нарасло није потребно сипати у њега читаву посуду са квасцем, већ је потребна само мала његова количина. Исто је и са добром. Најмање може произвести огромно дејство. Ето зашто не треба пренабрегавати ситнице у чињењу добра и говорити себи: „Не могу да учиним велико добро – зато се нећу бринути ни за какво добро.“ Колико је најмање добро корисно за човека, може се неоспориво доказати из тога, да је најмање зло неизмерно штетно за њега. Ако нам је запала трунка у око, оно већ ништа не види, сузи, и тада је чак тешко гледати и другим оком. Мало зло, допало као трунка у око душе, већ одмах изводи човека из поретка правилног живљења. Ситно добро: извадити себи или другом човеку трунку из ока телесног или душевног – али ово

Јереј Александар Бојовић, парох студенички Објављено у новинама Православље бр. 1173 (стр. 18, 19) и бр. 1174 (стр. 11–13) од 1. и 15. фебруара 2016. године.     Завјештања Стефана Немање није написао Немања. То је савремено књижевно дело чији је аутор писац Миле Медић. Увод Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“. Уз сво поштовање према писцу, морамо приметити да се са његовим Завјештањимадесило нешто што он вероватно није желео када их је писао. Успех његовог дела је одавно превазишао границе онога за шта је исто намењено. Оно је постало апокриф. Апокрифи су примамљива дела која приповедају о пророцима, апостолима, светцима итд, али у њима су помешана хришћанска учења са јеретичким и нехришћанским. Она су опасна само у случају да читалац не зна ко је прави аутор. Ово се, нажалост, дасило са Завјештањима. Неупућена српска јавност често мисли да их је написао Немања. Само због ове чињенице Завјештања су постала штетна за читаоце. Међу људима који мисле да је реч о нечему што је написао Немања, она данас шире идеје које нису Немањине и дају лажну слику о њему и о Светом Сави. У најмању руку овај апокриф збуњује људе, a у основном смислу изопачује и квари истинску Христову науку на којој су утемељена дела наших светих предака Где се налазе истинске Немањине поуке Хиландарска повеља Преподобног монаха Симеона Немање из 1198., на крају које су стављени Крст и његов потпис, сматра се заједничким делом Немање и Саве. Зато повељу налазимо у Сабраним делима Светога Саве. Свети Сава је у Хиландару боравио уз Преподобног Симеона у последњим данима његовог земаљског живота. Он је донео његове мошти у Манастир Студеницу 1206. или 1207. године и положио их у ктиторски гроб. Убрзо је Свети Сава, као студенички игуман, написао чувено дело Житије Светог Симеона у коме су поуке које му је Преподобни Отац говорио пред смрт. Нема старијег записа Немањиних поука. Ово је писао онај који их је слушао – Свети Сава, вољени син Немањин. Његово срце се показало као добра земља на коју се стачу речи оца његовог: „Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак, речима приклањај своје ухо, и да не оскудевају источници живота твога, сачувај их у свом срцу, јер живот су свима који их нађу.“ (Свети Сава, Житије Светог Симеона) Не постоје сачуване Немањине поуке пре ових које је сачинио директни слушалац и очевидац. Немањина житија су писали: Стефан првовенчани, Доментијан, Теодосије и други. Сви они, у свом смерном стајању пред светим претком, имају за циљ да прикажу светост онога о коме пишу исказујући му послушност и поштовање – као што пише Стефан: „све твоје заповести извршише се и жеље срца твога испунише се“. (Стефан Првовенчани,Житије Светог Симеона) Иако су и та житија веома лепа и корисна за читање, једино нам је Савин запис донео аутентичне Немањине поуке. Оне су махом сачињене од делова Светога Писма (Приче Соломонове 1, 8; 4, 20–5, 2; 8, 32–34; 9, 6–11; Постање 3, 19), а њихова суштина изражена је у речима Светог старца: „Имајте љубав међу собом!“ што је парафраза новозаветног стиха (Јован 15, 12). Преподобни Симеон је пред своје упокојење тражио од Светог Саве да оде по „оца духовнога и по све часне старце Свете Горе“. Монаси који су дошли примили су од њега благослов и остали уз њега до упокојења. Сава пише како „Блажени старац“ ништа од хране није окушао последњих дана већ се свакодневно причешћивао. Немања је са сузама говорио: „Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века.“ (Свети Сава,Житије Светог Симеона Последње што је рекао биле су следеће молитве: „Хвалите Бога међу светима његовим, хвалите га и на тврђи силе његове!“ и „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој владавини његовој!“ (Пс. 150, 1–2). После ових псаламских стихова, по речима Саве, „одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у Господу“. Дакле, у данима пред смрт Преподобни Симеон се понашао као најбољи и најскромнији монах. Просио је од монаха њихове молитве за себе, молио се Богу за опроштај, од светогораца је тражио да га благослове а и сам их је благосиљао. Реченице које је изговорио пред Светим Савом мешавина су отачких добрих жеља и цитата и парафраза Светог Писма. Овако се понашао прави монах – Преподобни Симеон. Појава нових изрека које нису Немањине Током 90-их година прошлог века појавиле су се неистините гласине о томе како је група књижевника посетила манастир Хиландар и како су, наводно, тамо открили Немањина завештања у манастирској ризници, како су их преписали и пренели у Србију. Одмах потом, појавило се књижевно дело, један филозофско-поетски трактат, под насловом Завјештања Стефана Немање чији је аутор писац Миле Медић. Као засебну књигу Завјештања је објавила издавачка кућа Филип Вишњић из Београда 1998. године. Ово издање „уместо поговора“ садржи писмо Медићеве супруге. Она у њему одушевљено пише: „Tвоја ’Завјештања Стефана Немање’ прихваћена су у нашој јавности спонтано, срцем и душом, као да су одавно била чекана, па изненада, жељно дочекана. Одмах су ушла у новине, часописе, на радио и телевизију, у школе, међу ђаке и студенте. Читана су на Светосавској академији у Сава центру, на Светосимеунској академији у Патријаршији, у скоро свим градовима Србије, у нашој Републици Српској и у Црној Гори. …