Категорија: Православље

  Емисија “Жички благовесник“, РТВ Краљево Тема: У борби са тумором – дијалог медицине и теологије Аутор емисије: јереј Александар Р. Јевтић Гост: субспец. онколог Душица Александровић

Чачанска црква је на дан Светог Лонгина Мученика угостила старешину цркве Светог Марка из Ужица, протојереја-ставрофора Милића Драговића. Као рођени Ужичанин на себи носи благослов Господњи да обрађује виноград Господњи свог родног краја. Поред тога што је служитељ у цркви, отац Милић је и богато надарени беседник и духовник. Христос је рекао „ко има даће му се“, дубоко и исправно схваћена парабола коју смо цитирали огледа се на примеру оца Милића. Таленат благоглагољивости преточио је и излио на папир. Сабирајући приче које је својевремено прочитао, чуо, или доживео, као аутор се остварио и својом последњом књигом, јеванђеоског наслова, „Куцам на врата вашег срца“. Отац Милић је Саборну цркву у Чачку посетио на позив братства храма. Након свршеног Вечерњег богослужења присутни су прешли у салу парохијског дома и имали прилику да слушају мудрости и поуке аутора. Прича је књижевна врста која најлакше проналази пут до срца слушалаца. Да је тако, напоменуо је и гост предавача, јереј Љубан Петровић. Отац Љубан се осврнуо на Христове параболе и приче којима се обраћао својим ученицима и окупљенима на беседама. Наш народ као да заборавља приче којима су родитељи васпитавали, укоравали, охрабривали или успављивали своју децу. Христова реч одржала се и одржава се, увек актуелна и увек применљива. Јеванђеље по Јовану почиње „У почетку беше Реч…“, самим тим Господ, између осталог, указује на Христа, на Реч, али уједно и на снагу коју Реч има. Ко има уши да чује, чуће и препознаће моћ приче и приповедања. Усмено изражена прича постаје дијалог двоје, или више, људи који размењују своја искуства и изводе поуке из дела, догађаја. Слично томе и отац Милић осмислио је ову збирку прича поделивши је у више целина. Педагошки потенцијал прича које су сабране толико је велик и пријемчљив свим узрастима да је књига дело које би требало поседовати и поносно држати на полици личне библиотеке. Да се представљање књиге не би свело на пуко ex catedra предавање постарала и млада Ангелина Драговић која је прочитала неколико прича након којих је следило тумачења од стране самог аутора. Посебан утисак на присутне у сали оставила је прича „Мајка“ која је снагом емоција које су у њој изнете додирнула срце свих сабраних. На самом крају промоције присутнима се обратио протојереј Небојша Дабић, Архијерејски намесник трнавски, који се захвалио аутору књиге што је издвојио време да посети наш град. Вероучитељ Ђорђе Чоловић

Први српски краљ Стефан Првовенчани, као монах Симон умро је 7. октобра 1228. године и сахрањен је у наосу Студенице преко пута свога оца Симеона Немање. Када је Св. Сава дошао у Студеницу да се поклони гробу Св. Симеона 1230. године, он је пренео тело свога брата у Жичу, Стефанову задужбину и седиште архиепископије, али као мошти објављеног светитеља Симона, које постају национална реликвија првог реда. Са овом годином почиње историја моштију и ћивота Стефана Првовенчаног – светог краља, необична историја преноса забележена кроз седам векова од стране биографа, летописаца и монаха. У Жичи мошти Првовенчаног остају до 1290. године када су пренете у Сопоћане. Разлог је био или упад Бугара или пожар у Жичи. Све до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, мошти су биле изложене у цркви, након чега су закопане у земљу где су остале све до 1629. године. У овом периоду мошти су два пута закопаване и вађене из земље. Од 1629. године оне стоје у кивоту који је израдио „грешни мајстор Антоније“ 1607. године по налогу митрополита кир Симеона (данас у наосу цркве, на месту првобитног гроба Стефановог, преко пута гроба Св. Симеона Немање). Мошти су остале у Сопоћанима све до 1687. године, када су током великог бечког рата прилике биле несигурне и ћивот је пренет у цркву Св. архистратига Михаила и Гаврила у Црној Реци, где су остале све до 1704. године када су враћене у Студеницу. Мошти је пренео у Црну Реку Мојсије, као еклесијар Студенице, који их је натраг и вратио, сада као рашки митрополит. Те године еклисијар Мисаило је поправио турски покров за ћивот Првовенчаног. Нови ратни талас прелази преко Србије за време новог аустријско-турског рата (1788-1791. године), када монаси пред опасношћу од Турака напуштају Студеницу носећи мошти Првовенчаног. Турци су Студеницу напали 7. јануара 1790. године, а монаси преко Јагодине стижу у Београд где остају од 1. фебруара до септембра 1790. године. Према одлуци црквеног сабора у Темишвару ћивот бива пренесен у манастир Војиловицу код Панчева, где ће остати до децембра 1791. године. После Свиштовског мира (1791.), општа жеља је била да се мошти Првовенчаног врате у Србију. Турци су такође желели повратак да би се народ умирио, па су прогласили општу амнестију за учеснике у рату. Рашки епископ Јоаникије пише карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу и овај дозвољава пренос. Мошти крећу на пут 1. децембра 1791. године и стижу у Студеницу 5. фебруара. Пред први српски устанак млади студенички калуђер Мелентије Никшић почиње да диже нахију на устанак, што изазива гнев Турака који 1805. године нападају Студеницу под Сулејман пашом Скопљаком. Монаси беже са ћивотом у паници уочи самог напада и са околних брда гледају како гори манастир. Почиње лутање калуђера са ћивотом и ризницом које је описао калуђер Герасим: „Свете ствари гди би сохранили Свете ствари које смо понели Наши стари што нам сачували Светог древа и часнога крста Светог краља божјег угодника Светитеља Саве, Симеона Ту бијаше празничка икона Крест у њизи честнији животворни Светитељске мнози утвари И остале црквене потребе Петрахиљи и свете одежде“ (монах Герасим Георгијевић) На крају се склањају у манастир Враћевшницу, где су остали шест година. Враћевшница је нека врста зборног места за устанике, где Карађорђе држи скупштину „код светог краља“ поводом мира у Букурешту 1. августа 1812.г. Следеће 1813. почињу опет тешка времена и монаси средином септембра те године крећу са ћивотом из Србије, што изазива приличан немир у народу. Калуђери иду према Београду и у групама прелазе преко Саве и Дунава. Први прелази у Аустрију архимандрит Василије: „Светог краља у Земун пренео, све црковне ствари избавио“ У то време у Земуну је и Карађорђе са својима. Његова жена Јелена даривала је покров ћивоту те године. Митрополит Стратимировић доноси одлуку да се мошти и десет калуђера који ће их чувати, сместе у манастиру Фенек, где је и направљен први попис ризнице. У то време игуман је Мелентије Никшић, а с обзиром да је Фенек близу границе он постаје главно место окупљања бунтовника-Срба и зато 1815. године аустријске власти пребацују монахе у Беочин. На тражење кнеза Милоша 28. децембра 1815. ћивот и ризница стигли су у Србију у манастир Каленић. Од 1833. године почињу радови на обнављању Студенице, тако да је кивот Првовенчаног свечано пренет преко Љубостиње и Дубочице 23. августа 1839. и постављен у Богородичиној цркви и ризница обновљена. Кивот је међутим још једанпут кренуо из Студенице и то у ХХ веку. У јесен 1915. године мошти су покренуте са српском војском и преко Пећи, заједно са другим стварима однете у Горњи Острог одакле је враћен у Студеницу, после ослобођења 1919. године. Извор: www. manastirstudenica.rs

Емисија “Жички благовесник“, на РТВ Краљево Тема: Црква у савременом свету Аутор емисије: јереј Александар Р. Јевтић Гост: јереј Ратко Хрваћанин  

Благодарећи Господу имали смо част и духовну радост да будемо домаћини доценту Православног Богословског Факултета у Београду господину др Србољубу Убипариповићу. Професор је вишегодишњи предавач на катедри за Литургијско Богословље Богословског Факултета. Своје, изузетно богато искуство, поделио је са присутнима у сали парохијског дома цркве Вазнесења Господњег у Чачку. На позив братства храма у Чачку господин Србољуб дошао је спремивши предавање на тему „О Светотајинском и подвижничком животу у цркви“. Предавање је отворио пригодним цитатом из Јеванђеља по Марку : И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима. Предавач је изнео став цркве да се целокупан подвижнички смисао нашега живота налази изражен у овим стиховима. Наиме, хришћанин, подвижник, је онај који је позван да следи Христа и да Га подражава у овоме свету. Уколико се крене од ове Јеванђеоске премисе сав остали живот нам иде исправним током. Онај човек који следи Христа биће у свему веран Христу и у тој љубави израшће у мудру особу која ће знати да је следећи степен живота, након прихватања и примања хришћанства, управо СВЕТОТАЈИНСКИ. Ко живи Христа кроз Свете Тајне и побожно Га следује учествује у истинском животу цркве. Наглашавајући смисао светотајинског живота кроз Свету Тајну Крштења и подсећајући присутне колико су наши стари озбиљно приступали Светој Тајни Крштења професор је парафразирао оно што и јесте смисао нашега живота, живот у Христу. Прави хришћанин врлине стиче кроз светотајинско – литургијски живот. Управо је тај сегмент нашег духовног живота најважнији, редовно учествовање на Литургији где је остварење свих осталих Тајни Цркве. Предавање је завршио позивајући се на апостола Павла и његове речи у Посланици Ефесцима: Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете. Дакле, оружје у које се облачимо и којим се супротстављамо изазовима овога света јесте управо Светотајински живот. Професор је кроз овај цитат, као и цитат из Јеванђеља по Марку, повезао и смисао свог предавања. Онај који следи Христа је онај који облачи свеоружје Божије. Односно, онај који је хришћанин, ако живи светотајински, молитвено и смерно у побожности јесте прави хришћанин. Наш подвиг је управо у томе што следимо Христа и приближавамо Му се кроз Свете Тајне. Захваљујемо се др Србољубу Убипариповићу што је дошао у Чачак и присутним верним људима одржао једно богонадахнуто предавање подсећајући нас ко је и шта је, заправо, хришћанин. Вероучитељ Ђорђе Чоловић  

  „Ђурђевдан“ – најтужнија српска химна настала у „возу смрти“   Мало је познато да је велики народни хит „Ђурђевдан“, заправо стара предратна пјесма и најтужнија српска химна, која би можда до данас и била заборављена да није било једног судбоносног воза и језивих злочина почињених у Јасеновцу за вријеме Другог свјетског рата. О тој чувеној пјесми насталој у „возу смрти“, који је путовао из Сарајева за великомученички Јасеновац, остало је свједочење преживјелог свједока и путника тог стравичног воза, познатог философа и историча­ра умјетности професора Жарка Видовића. Жарко је био у затворима до 1942, и то прво у њемачком, па у усташком. У „Великом транспорту“, пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој. Потресан је текст његовог свједочења о страхотама Срба из Сарајева. Он наводи да су од самог почетка сукоба, усташе хапсиле српски народ. Због сурових прогона Срби су почели бјежати из Сарајева. Уточиште су налазили на сусједним планинама или пак у Србији. На­равно, одређени број људи је остао у свом граду, вјерујући да у душманима ипак постоји мрва чо­вјечности и емпатије. Нијесу ни претпоставили шта им ђаволи спремају. Освануо је 6. мај 1942. Било је то хладно са­рајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми „Ђурђевдански ура­нак“. У четири сата ујутру у град су се слива­ле колоне заробљеника из Јајце-касарне – са брда изнад Бембаше. Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те централног градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на оба­ли Кулина бана гдје су дочекали „воз смрти“. Наиме, трамвајска пруга у Сарајеву имала је ширину ускоколосјечне жељезнице па је воз из Брода по наредби Руководства НДХ ушао у град. Пред очима Српских мученика на обали Кули­на бана појавила се дуга композиција теретних вагона која се простирала баш колико и колона затвореника – од Вјећнице па све до Електроцен­трале. У колони је било око три хиљаде махом младих људи. Међу њима било је и домаћина који су утамничени заједно са својим синовима, а било је и муслимана који су се заузимали за Србе или су се изјашњавали као Срби. Разула­рени усташа пред колоном је узвикивао: „Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасе­новац!“. На вагонима је писало: „седам коња или четр­десет војника“, а усташе су у један вагон уводиле и до двије стотине људи. Воз смрти је тог истог 6. маја 1942, на Ђурђевдан из Сарајева кренуо у Јасеновац. На путу према казамату, заточеници у вагонима без хране и воде почели су падати у кризе због страха и неизвјесности. У општем хаосу један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге“, у сопственом грчу и не­моћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је: „Прољеће на моје раме слијеће, Ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је!“ По доступним свједочењима, усташе су због песме „Ђурђевдан“ затвориле шибере на вагони­ма, а затвореници су остали без ваздуха на ма­лом простору, збијени једни до других. Од три хиљаде колико их је кренуло из Сарајева, у Јасе­новац је стигло двије хиљаде душа, а њих двије стотине је преживјело тортуру. Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај. Под утиском ове приче, Горан Бреговић је об­радио пјесму коју су пјевали заробљеници – „Ђурђевдан“. Та пјесма је постала планетарни хит који се изводи на више свјетских језика. Али, на нашу велику жалост, многи Срби данас не знају за „воз смрти“ и за право значење ове пјесме. Сви смо свједоци да је она заступљена на свакој српској прослави, уз алкохол и дигну­те руке. Било би добро када бисмо за промјену почели поштовати нашу прошлост и клањати се овим мученицима штујући њихову крсно-ва­скрсну жртву и иштући од њих пред Богом за­ступништво.   „Шоте мори шоте“, пјесма посвећена злу Распадом Југославије, отворене су многе теме, о којима се у вријеме њеног трајања, у циљу очувања Братства и јединства није смјело јавно говорити. Једна од мрачних тајни балканске прошлости, која је за Србе била забрањена, али су је Албанци преносили с кољена на кољено, је прича о Шоти Галици, шиптарској од­метници, по којој је настала свима позната пјесма и игра, уз коју су се Срби деценијама веселили – Шоте, мори шоте. Сабор трубача у Гучи је 2007, реагујући на текст српског свеш­теника са Косова и Метохије, забранио извођење ове нумере на Сабору. Наравно, одмах су се јавили они који су покуша­вали да оповргну ову теорију и игру Шоту одрже у животу. Године 1919. албански качаци, предвођени Аземом Бејтом из села Галице и његовом женом Шотом Галицом, дигли су устанак у области Дренице, на западу Косова. Они су чак успјели да оформе тзв. неутралну зону, која је трајала од 1921. до 1923. Албански националисти су ову област одмах прозвали „Мала Албанија“. Крајем септембра 1924, тадашња Југословенска војска је у великој акцији разбила већину ка­чачких банди и ликвидирала њихове вође. Том приликом смртно је рањен Азем Галица. Његова жена Шота преузела је вођство над његовим четама и наставила да се бори. Године 1927. побјегла је у Албанију, гдје је и умрла. Шота, рођена као Черима Хаљиљи (1895–1927), уда­ла се за Азема Бејту када јој је било 19 година. Том при­ликом Азем је наручио да се испјева пјесма његовој бу­дућој невјести и тако је настала чувена „Шота“. Пет дреничких села – Галица, Љубовац, Пољанце, Микушинце и Дубовце – под својом влашћу држао је мали цар, шиптарски терориста Азем Бејта, окружен својим наоружаним до зуба качацима. Годинама, ни жандармерија, ни војска Краљевине Југославије није смјела да ступи у дренички атар. Тамо су Шиптари имали своју „државу“, „мали цар“ им је расписивао порезе, глобио их, мобилисао, увјежбавао у руковању оружјем, гонио на кулук итд. Дреница је требало да буде једна од база у којој ће се, до Рамазана 1924, оку­пити одметници са разних страна, да би на Бајрам дигли сународнике на устанак. Вече уочи Бајрама, јед­на војно-жандармеријска јединица опколила је Дрени­цу. У зору, Азем Бејта је позван на предају. Шиптари су припуцали. Пуковник Стојановић, наредио је артиље­ријску паљбу. Борба је трајала читав дан. На згаришту до земље разрушене и спаљене Галице, остало је 125

“Крст је та Тајна која је саздала Цркву, али је Крст, у исто време, браћо моја и сестре, суд. Сада је суд овоме свету (Јн. 12, 31), вели Господ. Када се Син Божији уздигне на крст, када Га уздигну на крст, онда је то био већ суд онима који Му хоће веровати за Живот Вечни, а онима који неће, за суд и осуду. Али Божији суд није увек осуда, него расуђивање. Зато што је Бог милостив, човекољубив и дошао је да спасе нас грешне. Пре тога, кажу Светитељи, а и Јеванђеље сведочи, да је Христос добровољно Себе принео на жртву у Сионској горњици (то је горња соба) када је на Тајној Вечери преломио Тело Своје и излио Крв Своју за живот вечни свега света. То је Света Литургија, Света Евхаристија: Ево вам завештавам Царство које је Мени Отац од вечности завештао, да седите са Мном у Царству, за Трпезом Оца Мога, и да једете и пијете Храну и Пиће Живота Вечнога. И то је резултат Крста, јер са Крста је истекла крв и вода, када су проболи ребро Господње. Ребро је оно место одакле је Бог узео Еву, а Ева је прва послушала ђавола, па навела Адама. Онда је Господ исцелио тим пробадањем, допуштањем пробадања ребра Свога, и Еву и Адама. И истече из ребра крв и вода. Вода је Крштење, Крв је Света Литургија, Света Евхаристија – опет плодови Крста. Плод Крста је и силазак Христа у Ад, јер је разорио пакао и ниједан више нема у гробу. И нема пакла откако је Христос разорио пакао, али има паклених стања. Има, нажалост, вечних мука у онима који то сами себи припреме и приреде. А има још раја и овде на земљи, а поготово у вечности, онима који душу своју и тело своје припреме за Рај. Тако је Крст – и спасење и суд!“ Епископ Атанасије (Јевтић), Косовске беседе и речи, 34-35

Благословен почетак школске 2016/2017. године свим ђацима и наставницима! Христос и деца Кад је Христос доле ходо Оставивши рајску славу, Зборио је старим, младим Прави наук, веру праву. Слушали га седи старци Чистим духом умивени, Али Христос једном рече: Припуштајте децу к мени! Благо вама,малишани, Духом чисти ка голуби, Благо вама, децо драга, Кад вас Христос тако љуби. И данаске његов наук Над душама вашим бдије, – Кад га деца у се приме, То је Христу најмилије. Штујте цркву, веру своју, Тај аманет праотаца; Клоните се зла и греха Који душу у кал баца. Трудите се, учите се, Знање диже, знање крепи, За неверу, за незнање Свака с’ рђа радо лепи. Помажите сиротане, Умирите сузе њине, – Така дела благосиља Наш Спаситељ са висине. Српско име, српски језик И то вам је с неба дано, А што вам је богодано, Нек не буде окаљано. За истину и за правду Трпео је Христос муку; Сећајте се крсних мука, Нек вам буду за науку. Лако ј’ наћи пут поштења, А куд води сјај је диван; Над њем’ каткад има трња, Али Бог ће помоћи вам. Ј. Ј. Змај