Категорија: Православље

Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, које гледамо сваког дана и сваког часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А будемо ли упорно и без застајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли. Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати, зато што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу на њих. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му их је жао, што значи да их је волео…Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима, и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити, но што је преопдобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе, који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека, тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се речима светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога… дух љубави, даруј мени слузи Твоме! И даће вам Бог дух љубави! (Из књиге: „Тумачење великопосне молитве Св. Јефрема Сирина“, изд. ман. Превлака, 2011. г.)

ТВ емисија “Жички благовесник“, РТВ Краљево Тема: Васкршњи пост Гост: јереј Радован Парезановић Аутор: јереј Александар Р. Јевтић  

„Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“. Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“. (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169) Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.

  “Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“. Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању

“Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти – створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави… Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе.“ Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327  

ТВ емисија “Жички благовесник“, РТВ Краљево Тема: О Светом Сави и Светосављу Гост: Проф. др Драгољуб Даниловић Аутор: јереј Александар Р. Јевтић

Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере његове. Јер, као што рече Апостол, „темеље другога нико не може поставити осим онога којега постави“ Дух Свети преко Светих Апостола и богоносних Отаца, а то је – права вера која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање [вере] без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да „савршен буде човек Божји“, а не да због недостатка [једнога] храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: „Спасава вера, која кроз љубав дела“. Цео текст Беседе: овде

Из штампе је изашао нови број Жичког благовесника, часописа Епархије жичке.  Поред тематског садржаја посвећеног празнику Рођења Христовог – Божићу, ту су и текстови посвећени темама из историје Цркве, богословља, Веронауке (радови наставника и ученика), разних области културе, преводи, прикази књига, као и Летопис богослужења Епископа жичког. Радујући се мисионарском делу које часопис чини на пољу изградње живе Цркве Христове, што и јесте основна улога богословља, препоручујемо текстове пажњи верног народа, као и оних који то тек треба да постану. Такође, позивамо свештенство да препозна важност деловања проповеди Речи Божије и да својим пастирским трудом учини да буде препозната истинска брига пастира за спасење и просвећеност поверене пастве. Штампарије нису настале због штампања, већ због читања. О важности заједничког подухвата сведочи и Уводна реч нашег Епископа, штампана у овом броју часописа. Уредник (Текстови за Васкршњи број су нам потребни најкасније до 15. фебруара 2017.г. Упуство видети овде)   Часно свештенство, богољубиво монаштво, верни народе, драга децо наша духовна, Са радошћу вас поздрављамо и желимо добродошлицу на ово место саборовања и духовног узрастања. Пред нама је одговоран и свети посао: не само због осмишљавања садржаја прикладног за све узрасте, већ и првенствено због тога што су за покретање и уређивање Жичког благовесника везана многа значајна имена наше цркве. Наиме, овај лист је покренут на иницијативу Светог Владике Николаја Велимировића 1919. године и под именом Преглед цркве Епархије жичке излазио све до 1938. године. Тада мења име у Жички благовесник чије даље објављивање бива прекинуто ратним збивањима 1941. године. Ради бољег разумевања доприноса и значаја овог Николајевог дела, морамо се осврнути за тренутак на историјски контекст у коме се одвијало покретање и рад на овом гласилу. Било је то време буђења народно-религиозног покрета у коме је Свети Владика препознао душу нашег народа који је у себи носио чежњу да се, упркос општем страдању, призове и угледа на свете оце, свете подвижнике и угоднике. Свакако да је овај покрет био у опасности да прерасте у својеврсну народну елиту, те да од одушевљења Христом и подвигом прерасте у зилотизам и распе се у јерес и отпадништво. Будући свестан те опасности, богомудри Владика је уложио сав труд да потенцијал ревновања богомољачког покрета усмери ка саборности и тако га сачува у оквиру Цркве. Почетком рата редакција часописа престаје са радом све до 1997. године када по благослову блаженопочившег Епископа жичког Стефана (1978-2003), ово гласило наставља своју мисију. Блаженопочивши Епископ Хризостом (2003-2012), на иницијативу градске библиотеке „Свети Стефан Првовенчани“ у Краљеву чини још један корак даље у унапређењу, те даје благослов за дигитализацију часописа. На тај начин ова културна баштина постаје доступна свим истраживачима, на интернет презентацијама градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку (Преглед цркве Епархије жичке) као и Народне библиотеке Србије (Жички благовесник). Жеља нам је да наставимо рад на унапређењу нашег Благовесника, да би, поред интернет презентације и простора на краљевачкој телевизији, ова делатност постала значајна мисија наше Цркве, како бисмо трудом, молитвом и залагањем читаве црквене заједнице учинили богочовечански подвиг изразом народног живота, а душу народну изаткали христоликим врлинама. У томе је спасење од приземног духа овога времена: да у нашим текстовима преовладава вечно жива Личност Богочовека Христа. Овакав подухват подразумева ревност и труд свих нас, јер су сви позвани и призвани да оприсутне и дочарају нашим читаоцима силу дејства Божијег – кроз знање, лично промишљање, искуство, кроз љубав и благодат, кроз врлине и тајне Духа Светога у Цркви. Нека Господ благослови наше мисли и молитвене жеље, а све у славу Божију и спасење рода нашег. Епископ жички Јустин

    Емисија “Жички благовесник“, РТВ Краљево Тема: Представљање Божићног броја часописа Жички благовесник Говори: јереј Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божјем. Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде. Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом. Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас. Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути. Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја. Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију, и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу. Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте. Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте. Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде. Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут. Мајко небесна, Невесто Свесветога Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути. Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео. Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе! (Свети Николај Жички, Молитве на језеру, XVIII)