Категорија: Православље

Црква ће пред очи наше душе поново извести догађај рођења Господњег и позваће нас да се заједно са пастирима и мудрацима поклонимо рођеноме Цару и да са војскама небеских анђела појемо очовечење Бога мира и љубави. У нашим храмовима ће се поново чути анђеоска химна рођења: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ . У витлејемском новорођенчету ћемо видети рођеног нашег Спаситеља, оваплоћеног Бога. У овом детету ћемо се сусрести са „избављењем“ које је Господ „послао народу Своме“, јер се у његовом дечјем телу не крије само Бог, него и испуњење нашег спасења и обожење наше пропадљиве природе, ново стварање, човек који постаје Бог, сама тајна спасења и избављења свих нас. Управо због овог богословског значаја, Божић и празник Пасхе представљају две велике осе око којих се окреће богослужбена година. Пасха је центар покретних, а Божић непокретних празника. Према Светом Јовану Златоустом, празник Рођења Христовог је „митрополија“ празника, јер је догађај који њиме прослављамо предуслов свих других догађаја нашег спасења. Да се Христос није родио, не би се ни крстио, нити би поучавао и чинио чуда, нити би страдао и васкрсао. Већ се рођењем Христовим спасење нашег рода потенцијално остварило. Божанска и људска природа су се сјединиле у Христу. Бог и човек Исус Христос представља живу икону и јемство будућег возглављења свега у Њему. Извод из: Јоанис Фундулис, Словесно богослужење

Ко си ти? питају деца света Сина… А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета,и снагом лава, и замахом орла, и лицем анђела, одговара: Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини. Свети Николај Жички, Молитве на језеру, Поглавље 55

“Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.   (2) Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3).“ Свети Игњатије Богоносац, Посланица Магнежанима, 7. поглавље

Не треба сматрати да је родитељска љубав поклон детету које мора да буде захвално за доброчинство. Љубав мајке према детету испуњава њен властити живот, обогаћује га. То је љубав према неком другом него што је она, према нечему што њој не припада. Жртвени хришћански смисао родитељске љубави је управо у признању тога, у радосној сагласности са правом детета на независност. Ликови Авраама и Исака данас су пуни смисла за родитеље који желе да посвете живот детета Богу – да га потчине више Богу, него родитељима. По мом мишљењу, тај однос је дивно изражен на оним иконама Мајке Божије где Спаситељ седи у Њеном крилу, исправивши се, а Њене руке Га грле, али га не притискају уз Себе. Архиепископ ивановски и кинешемски Амвросије

„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Онај који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама“. Свети Фотије Цариградски

Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са  Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста! (Марко Радаковић – страница Авденаго)

Православни хришћани не сматрају да су туга и радост две различите ствари. Оне су једно. Овај посебан спој у православној традицији се зове радосна туга (χαρμολύπη). Чим заплачемо сузама жалости зато што смо згрешили, зато што смо удаљени од нашег вољеног Бога, појављује се сигурна нада да нам Бог опрашта и да нас враћа Себи. Одједном се сузе исушују. Облачни хоризонт се разведрава. И радост царује у души.     Свети Јован Лествичник нас саветује: “Чувај, пажљиво чувај блажену радосну тугу светог умиљења, и немој престати да је негујеш у себи докле год те она не подигне одавде и чистога не приведе Христу“. Ова веза жалости и радости, жалости по Богу и радости по Богу, јасно је приказана у блаженствима која је Господ изговорио у Проповеди на гори (Мт 5, 1-12). Ту она назива блаженима оне који плачу у овом животу, који тугују, који су прогоњени, и обећава им да ће наследити Царство небеско. Затим Он сам напомиње: радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт 5, 12). Архимандрит Спиридон Логотет  

Светом архијерејском Литургијом началстовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован, Митрополити загребачко-љубљански Порфирије и дабробосански Хризостом и Епископи зворничко-тузлански Фотије, сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније и умировљени канадски Георгије. Животопис Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Свечаном чину устоличења присуствовали су умировљени Епископи зворничко-тузлански Василије и средњоевропски Константин. Саслуживали су и архимандрити Серафим из манастира Рмња и Исихије из манастира Ковиља. У торжественој Литургији у величанственом храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице саслуживали су протојереји-ставрофори Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; др Драгомир Сандо, проф. Православног богословског факултета у Београду и председник Одбора за верску наставу у Архиепископији београдско-карловачкој; Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу; Јово Лакић, архијерејски заменик Епархије зворничко-тузланске, као и јеромонах Доситеј Хиландарац. У ђаконском сословију су се налазили Слободан Вујасиновић и Никола Перковић и Владимир Руменић, као и јерођакон Силуан из манастира Григоријата. Своје величанствено пјеније песме славе и хвале Господу узнели су чланови хора Србадија из Бијељине вођени диригентском руком Десанке Тракиловић. Одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о избору Његовог Преосвештенства г. Фотија за Епископа зворничко-тузланског прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј пожелео је владици Фотију да сеје семе јеванђељске љубави према свештенству, пастви и свим другим народима, јер је љубав највећа снага против сваког зла. Првојерарх наше Цркве је пожелео Преосвећеном г. Фотију да живи животом наше Свете Цркве и народа њеног,  јер Епископ Цркве нема свој живот него је у служби Господу. Новоустоличени Епископ зворничко-тузлански Фотије поздравио је све присутне и заблагодарио на указаном поверењу. Казујући приступну беседу и подсећајући на Епархију далматинску којом је управљао осамнаест година, а затим на историјат страдалне Епархије зворничко-тузланске, позвао је сав народ на окупљање око Господа Творца свега света. Устоличени Епископ је поручио да је његов програм садржан у Светом писму и Јеванђељу што је, уз пост и молитву, темељ новога живота у Господу. Свечаном устоличењу присуствовали су: члан Председништва БиХ г. Младен Иванић, генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић, саветник Председника Републике Српске г. Миладин Драгићевић, министар здравља Републике Српске г. Драган Богданић и министар финансија г. Зоран Тегелтија; градоначелник Бијељине г. Мићо Мићић, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, помоћник Директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић; г. Миодраг Линта – посланник у Скупштини Србије, начелници  општина. Часно монаштво из свих манастира Богом спасаване Епархије зворничко-тузланске; монаштво фрушкогорских манастира: архимандрити Доситеј из Гргетега и Сава из Крушедола; јеромонах Поликарп из манастира Свете Тројице у Бијелим Водама; многобројно свештенство и благочестиви народ који је организовано дошао из Тузле, Модриче, Брчког и најудаљенијих крајева Епархије, присуствовали су величанственом сабрању. Свечаном чину устоличења присуствовали су и многобројни верници из неколико епархија наше Свете Цркве, представници Издавачке установе Епархије далматинске,  декан Православног богословског факултета у Београду протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, г. Зоран Вучић – уредник Издавачке фондације  Архиепископије београдско-карловачке, као и многобројне личности јавног и културног живота. Трпеза љубави организована је у етно селу Станишићи. За време агапе први се обратио у име свег свештенства и монаштва протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски заменик, који је уручио пригодне дарове епископу Фотију и митрополиту Хризостому, који је био досадашњи владика у овој Епархији. Градоначелник Бијељине г. Мићо Мићић пожелео је да сарадња буде на корист Цркве и народа. У име Председника Републике Србије обратио се г. Никола Селаковић, док се у име Председника Републике Српске обратио саветник г. Миладин Драгићевић. Владици зворничко-тузланском је Патријарх српски г. Иринеј пожелео да долгодејствује на славу Господњу са благочестивим и добрим народом ове Епархије. Митрополит дабробосански Хризостом је пожелео устоличеном зворничко-тузланском Фотију да долгодејствује у обављању епископске службе, и бираним речима се опростио од својих досадашњих епархиота и свештенослужитеља и свег монаштва. На крају се обратио и епископ Фотије, заблагодарио Господу, Свјатјејшем и браћи архијерејима, свима који су увеличали чин устоличења и, између осталог, казао да ће рад на Њиви Господњој бити посвећен сведочењу Православља и Истине Божје. Владика Фотије је захвалио свесрдно и свом духовном оцу, Епископу бачком Иринеју, на свакој духовној помоћи и подршци у животу. У културно-уметничком програму учествовао је оркетар Министарства одбране Републике Србије Станислав Бинички са уметницом Данком Стојиљковић. З. Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић Извор: www.spc.rs  

  Текст ће се бавити негативним аспектима коришћења мобилних телефона, посебно код деце и младих особа. Посебна пажња ће бити усмерена на штету коју претерана употреба мобилних телефона наноси когнитивном (сазнајном) функционисању ученика и студената. Сви смо приметили како је говор младих све сиромашнији. Социјални психолози сматрају да је таквом стању добрим делом допринело коришћење мобилних телефона, односно дописивање путем СМС порука, различитих апликација или друштвених мрежа. Неки теоретичари културе такође упозоравају да информисање путем телефона (мисли се на читање вести преко апликација и интернет портала) подстиче површност, пасивно-прималачки став и трагање за занимљивостима. Што је још важније, такве навике доводе до ,,сметњи“ у сазнајном функционисању, на тај начин да се размишљање замењује информисањем, долази до немогућности дуготрајне концентрације, измрвљености пажње, несклоности и неспособности да се прате сувише спори“ филмови, тешкоћа у разумевању текста са дугим и замршеним реченицама и слично.   Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“ Једно истраживање спроведено у Јапану, показало је да ученице средње школе проводе просечно седам сати користећи мобилне телефоне. Једна наша непрофитна организација је прошле године објавила резултате свог истраживања, где је испитано 1.200 тинејџера од којих је 50 % њих известило да осећа ,,зависност“ о мобилним уређајима. Податак је забрињавајући. Не бих да будем песимистичан и да изводим исхитрене закључке, али ипак бих направио дигресију. Док сам седео у једном краљевачком кафеу, ушли су момак и девојка и сели за сто поред мог. Од четрдесетак минута колико су ту провели, разменили су не више од по три реченице (не рачунајући разговор са конобаром приликом наручивања пића), док су остататак времена провели гледајући у екране телефона. Није било пуно контакта очима, ни додиривања, наравно. Како то да је телефон, који између осталог служи да нас зближи тако што ћемо бити чешће у прилици да комуницирамо са пријатељима, довео до тога да када се нађемо очи у очи са људима не осећамо блискост? Ернест Џонс, писац биографије Сигмунда Фројда, у једној својој књизи наводи да је Фројд својој вереници написао преко девет стотина писама. Свакодневно су се дописивали, а прескок од два или три дана се морао исцрпно објашњавати. Често су једно другом слали два или три писма, од којих је ретко које било краће од четири густо исписане странице. Како то данас делује далеко, анахроно, несавремено. Отац Милош Весин наводи леп пример двоје младих људи који се забављају у Америци,  а престали су да користе мобилне телефоне. Када их је упитао како се договарају када да се виде, одговорили су да на крају састанка закажу термин наредног виђења и то је све.  Некоришћење телефона помогло им је и да направе ,,филтер“ својих пријатеља, тако да ће они којима су драги покушати да дођу до њих, а наравно увек их могу позвати на фиксни телефон. („Бојим се дана када ће технологија угушити упућеност људи једних на друге. Свет ће имати генерацију идиота“, Алберт Ајнштајн.) Истраживања спроведена у Србији показују да више од половине ученика основне школе користи мобилне телефоне за време наставе. Ученици се снимају, играју игрице, преузимају апликације, док правилници о казнама не постоје. Код нас не постоји довољно података о томе колико често ученици и студенти користе телефоне приликом учења. Америчка истраживања доносе податке који су у најмању руку забрињавајући. Навешћу најкарактеристичнија. У једном истраживању у ком су снимани студенти, показано је да више од половине учесника, након мање од шест минута учења узима свој телефон у руке. Исто истраживање  наводи да они студенти који користе Фејсбук приликом учења имају ниже просечне оцене на факултетима. Једно друго истраживање у ком је учествовало више од 500 студената открило је да 73% њих није у стању да учи уколико поред њих није телефон, таблет или лаптоп, док је 38% њих известило да након десет минута морају да погледају у свој телефон или таблет. Такође је испитан и ефекат тзв. мултитаскинга (обављања две или више радњи истовремено или у кратком временском интервалу). Показано је да  ученици који пишу поруке или користе Фејсбук приликом учења или израде домаћих задатака имају ниже оцене у школи. Чак је и утврђено да уколико је неко власник смартфона, односно уколико има више пријатеља на друштвеним мрежама, негативно корелира са школским успехом ученика. Уколико бисмо сумирали већи број налаза, могли бисмо да закључимо да било каква употреба телефона током учења – дописивање, провера ствари, па и коришћење истог за учење, продужава време потребно да завршите, док истовремено смањује степен ретенције наученог, а самим тим и учинак на тесту за који се спремате. Капацитет краткорочне меморије је ограничен, те човеков мозак није у стању да обради велики број различитих информација када често мења фокус своје пажње. Такође, често гледање у телефон онемогућава дубљу обраду информација, тако да је теже научити градиво. Млади данас све мање читају књиге. Када некога питамо шта чита, обично ћемо добити одговор у ком се наводе веб странице са вестима које излазе из минута у минут или апликације у којима се може прочитати мноштво занимљивости о природи, историји, музици и слично. Књиге су досадне. Не држе пажњу. Или смо ми постали трагачи за сензацијама, па просто живећи брзе животе нисмо у стању да одвојимо рецимо један сат дневно како бисмо у тишини прочитали неку књигу. Нестрпљиви смо и немамо смирења. Да ли на нашем списку активности, на ком гледање у мобилни телефон одузима неколико сати дневно може да се нађе место за један и по сат недељно, колико траје недељна Литургија?                                                                                                Дипл. психолог Милош Благојевић Преузето: Жички благовесник, април-јун 2017.      

Наш Свети Сава и сви Свети Срби засветлели су пред Богом и засјали у историји нашој јер су са духовне висине, из Божије близине сагледали свет и живот и налазили свој прави пут. У низинама, далеко до Бога, гасне дух човечји, као што нестаје руменило са лица лишеног чистог ваздуха,  као што копне очи које су дуго лишене светлости Божијег сунца. Живот без вере, без љубави, без циља и смисла, живот без истине и оних светлих тренутака додира са Богом убрзо постаје мучилиште људског духа. Свега овога сведоци смо данас. Сведоци смо идејног лутања по бепућима милиона младих бића, за које је генерација Отаца изгубила снагу узора, а неповерење према свему што је још у овоме свету лепо и здраво, гони у инат, у духовно номадство, праћено невиђеним немиром.   …  И постадосмо сведоци великих збивања и преокрета. Али и сведоци како поново милиони и милиони деце Божије седају крај ногу Исусових као некада Марија из Витаније. Међу њима је процентуално баш највише оних који највише знају и који су на доњим и горњим границама овог видљивог и мерљивог света назрели неизрециве тајне вечности. Епископ Симеон (Злоковић), “Наша вера и наши светитељи“, проповед у глинској цркви на дан освећења фреске Сабора светих Срба, 1968.