Категорија: Православље

“Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Архиепископ Анастасије (Јанулатос)

„Ум порочан следује тело када оно бива распаљивано од сопствених чулних похота и сласти, и слаже се са маштањем и стремљењима његовим, а врлински ум се уздржава и удаљује себе од страсних маштања и стремљења, и више настоји да учини пориве тела бољима.“   У природи је нашег разумног дела и да се потчињава божанском Логосу и да влада нашим неразумним делом (тј. над жељним и афективним делом).“ „Тако и ум на оном највишем степену молитве, умирући, одваја се од свих светских појмова. Јер ако он не умре таквом смрћу, не може пребивати и живети са Богом.“ Из: Четири стотине глава о љубави

Говорити о Светом Сави и његовом значају за српски народ, истовремено значи говорити о традицији српског народа. Појам „Светосавље“ је превазишао историјски контекст једне личности – Растка Немањића, потоњег монаха Саве. У томе и јесте величина људи попут светитеља Саве, што њихова дела трају и након физичке смрти. Као да се њихово трајање продужује и бива све плодоносније како време одмиче. Време, као хоризонт на коме искрсава појавност бићâ (према филоософији Хајдегера), или онај чудесни спој садашњост-прошлост-будућност који на нивоу тренутка (према блаженом Августину) стапа се и чини непрепознатљивом појединачну временитост, сведочи парадоксалну истину да појединац није поседник истине, већ учесник и светионик исте. Свети Сава је то заиста био. Велики светионик свеколике доброте, лепоте и истине. После њега Србин је много теже, али и лепше бити. “Пут који води у живот“ (о коме пава тропар овом угоднику Божијем) је постао јеванђелски “уски пут“ или “пут којим се ређе иде“, али који сигурно води ка циљу. То је “пут Богочовека“ који је “Пут, Истина и Живот“. Питање о односу према сопственој традицији је веома битно за развој како појединца, тако и народа. Позната је изрека: Ко не зна одакле је кренуо, не зна ни куда је иде. Такав пут није пут, већ странпутица. Могли бисмо рећи, парафразирајући једног руског мислиоца који је говорио о историји свога руског народа, да су и путеви нашег српског народа често беспућа српског народа. Зато је традицију потребно истраживати и расветљавати. Баш супротно савременој, често изношеној и излизаној крилатици да се не смемо враћати у прошлост, због будућности. Прошлост постоји без обзира да ли јој се ми враћамо; али ми нисмо исти са њом или без ње. Њој се морамо окренути, ако желимо да сачувамо достојанство. Вратићемо се поносни због добрих дела или скрушени због падова и промашаја, а највероватније обоје истовремено. Ипак, у оба случаја ћемо сачувати достојанство човека, “малог бога у блату“ или “твари која је добила назначење да постане бог“, по премудром казивању Светих отаца. Вратићемо се у садашњост са даровима традиције, те “живе вере мртвих“ како ју назвао чувени Јарослав Пеликан, иначе по мајци и српског порекла. Нажалост, ми као народ смо у великој мери имали несрећу да у току двадесетог века пројавимо неодговорност према традицији. Већ крајем деветнаестог века разни појединци и покрети наклоњени Западу, почели су негирати вредност наше традиције. Тако је и чувени књижевни критичар Јован Скерлић сматрао да српска средњовековна књижевност „и није била књижевност у правом смислу“. Касније је ту мисао Оскар Давичо, позивајући се и на Философију паланке Радомира Константиновића, проширио сматрајући да „истинска српска културна традиција (је) она сељачка, која није била ни религиозна, ни монархистичка, ни ‘романтичка’, ни лазаревско-косовски опредељена“. Морамо нагласити да овакви ставови нису самоникли. Они су плод западне духовне климе која је већ кроз своју историографију, крај античке, али и православне јелинске философије, смештала у 529. годину по рођењу Исуса Христа, када је указом цара Јустинијана затворена последња неоплатоновска школа у Атини. Тако не чуди што Хегел није сматрао за потребно да у Филозофији историје помене средњовековну византијску философију. Тек на крају 19. века на Западу се јављају мислиоци који препознају драгоцености ове философије и почињу да их представљају јавности. И док се Запад на крају 19. века буди, многи угледни мислиоци и представници српске друштвене сцене тада почињу да тону у сан заборава својих средњовековних корена. Сетимо се само свештеника који жртвујући живот и спасавајући школску икону Светог Саве из пожара који је захватио школу, у приповеци “Школска икона“ Лазе Лазаревића, наслућује пожар безбожја које долази. У том пожару, који је обележио већи део 20. века по други пут је спаљиван Свети Сава. Овог пута не само на Врачару као 1594. године, већ и у скоро сваком српском селу где су на пример деца добијала батине од учитеља због тога што су на празник Светог Саве виђена у Цркви. То безбожје је формирано кроз ученост, али кратковиду и без корена. Тако се често испостављало тачним оно што је једном приликом средином 19. века дечаку рођеном на Савиндан 1839.године још једном потоњем монаху Сави, а касније чувеном митрополиту дабробосанском Сави Косановићу, рекао гувернер далматински у Задру генерал Мамула. Наиме, када је даровито, али сиромашно српче тражило помоћ да се школује у Задру, поменути генерал је одговорио: „Што ће Босанцу и Херцеговцу наука? Док сте прости, боље ћете чувати вјеру!“ Испоствило се да је Сава упркос школовању успео да сачува веру. Знање и вера се нису искључивали међусобно, баш као ни у случају његовог претходника, великог Саве првог архиепископа српског, који нас је вечарас и сабрао и увек нас на сабрање као начин живота, али и историјског и вечног трајања зове. Начин или етос живота који је сведочио Светитељ Сава је био саборност. Она се пројављивала кроз многе аспекте. Утемељена је у истини о Богу који иако је у Три Личности (Отац, Син и Дух Свети), не престаје бити Један Бог. У заједници једносушности Божије ми смо добили могућност учешћа кроз величанствени догађај када Један од Тројице, предвечни Син Божији постаје Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Природа Божија и природа људска од тада су у најприснијем јединству, “несливеном“ и “нераздељивом“ (како пише у Халкидонском исповедању вере из 451. године). Неуморни причасник тог јединства постаје и краљевић-дечак Растко који постаје светогорски монах Сава. Ревнујући за саборност пројављену увек кроз љубав, он напушта Свету Гору, предивни и мирисни врт Пресвете Богородице, и долази у своју отаџбину како би помирио браћу, мржњу лечио Христовом љубављу. Тако је смиривао непријатељства међу појединцима, међу народима, сведочећи да је Бог у тихом поветарцу у коме се некада јавио због људских грехова неутешном и ожалошћеном великом пророку Божијем Илији. Налик тихом поветарцу, светитељ Сава је био омиљен и код Бога и код људи. На поклоничким путовањима која је предузимао његовом појавом нису остајали равнодушни ни иноверни муслимани. Са ових путовања он је донео многе драгоцености, међу којима штап/патерицу Светог Саве Освећеног, Иконе Тројеручицу и Млекопитатељницу, део Часног Крста Христовог и мноштво других часних икона и моштију. Доносио је и књиге, али и вековна искуства најугледнијих манастира који нису били само богослужбена, већ и образовна средишта средњовековног друштвеног

Овај мишљу беше узнесен и жељаше: као да стоји на узвишеном месту, у пролетње време, у веселу дану, тј. сунчану; виде издалека равну ливаду, красну изгледом, лепу створењем. Сред ње стајаше дрво дивно, округласто гранама, пуним лишћа, преукрашено цвећем и пуно плода, благи мирис одајући. А сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у цвркутању, јасна у шаптању, једна од мудрих птица љубавних, слатки његов детић, који је некада био мени везом рођења брат, звани Сава монах. Овај сеђаше у дрвету, тј. у Светој Гори и неумуклим гласом, високим грлом, јасним звуком, измењујући гласове прелепе и предивне, и необичне песме појући. И тај глас уђе у уши пречудног и дивног господина ми Светога Симеона, часнога старца. А њој и остале птице, на доњим гранама седећи, слатком њеном гласу својим гласовима весело помагаше. И овога гледајући, овај дивни муж – љубљено и слатко чедо своје, које беше отишло и одвојило се, пређе у свету ту ливаду, и лепо дрво и предивне птице – помисли у себи овај глас: „Да сиђем на красну ту ливаду; дошавши, лепоту дрвета сагледаћу, и близу њега ставши, наситићу се краснога гласа предивне оне птице. Из: Стефан Првовенчани, Хиландарска повеља

То уништење старог човека и рађање новог човека, није се најпре извршило у ономе ко се крштава, већ у Христу, мртвом и васкрслом. “Крштење, пише Свети Кирило, није само очишћење од греха и благодат усиновљења, већ је оно исто тако уподобљавање страдању Христовом“. Ту поново наилазимо на три равни: Адам, Христос, крштавани, као што смо досад често сретали. Али овде уподобљавање смрти и васкрсењу Христовом добија апсолутно прворазредну важност. Ту чињеницу је прво на многобројним местима развио Свети Павле, а за Свете Оце 4. века она је реалност која означава погружавање и излазак из воде. Тако Свети Кирило пише: “Затим вас приводе до светог базена божанственог крштења, као што је Христос с крста био положен у већ раније припремљен гроб. Сваки од вас је био испитан у име Оца, и Сина и Светога Духа. Исповедили сте спасоносно исповедање и три пута сте били погружавани у воду и излазили из ње, означавајући тиме на сликовит начин Христово тридневно погребење. Тим чином, умрли сте и родили сте се, а спаситељна вода била је за вас истовремено и гроб и мајчина утроба“. Одломак из: Жан Данијелу, Свето Писмо и Литургија

“Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 3, 2) Када су Светог Амвросија Оптинског упитали које је његово молитвено правило, одговорио је да на крају живота може да каже само молитву цариника: Боже, милостив буди мени грешном. Нашавши се у индијским планинама један хришћанин је срео гуруа и упитао га: да ли ти се сада може десити да погрешиш када си достигао такве висине? Он је рекао: Не. Сада не можемо да погрешимо, и зато немамо за шта да се кајемо. Хришћанин се сетио речи Светог Исака Сиријског који је рекао: Боље је грешити и кајати се, него достићи било какву “висину“ и сматрати се свецем који више не може да погреши.

“Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена.“ Извод из: “Беседа која подстиче на Свето Крштење“

Тема људских права је више него актуелна. О њој се говори са различитим поводима, намерама и из различитих углова. Утемељена је на слободи човека. Као таква она има порекло у давној прошлости. Ипак, као уставно гарантовано право човека везује се за модерну. Анализирајући питање људских права Христо Јанарас пише: „Законско (правним кодексом) обезбеђење индивидуалних права је основни знак распознавања модерне. Теоретски се заснива на философији просветитељства (крај 18. века). Појам права познат је на Западу од Средњег века, мада није могуће установити када је тачно почео да се користи. Међутим, у Средњем веку права су се тицала конкретних особа и конкретних социјалних слојева. Радикална новина модерне је у томе што је права учинила ‘људским’, дакле заједничким свим људима без разлике.“ Када се помене реч „просветитељство“ укључује се и помисао на световни карактер чиниоца везаних за њега. Међутим, то је само делимично тачно. Познаваоци ове тематике истичу да сви припадници покрета просветитељства нису били нерелигиозни. Посебно истичу разлику између енглеског и француског просветитељства. Дејвид Литл пише: „Међутим, стварност је много сложенија. Прво, просветитељство није било идеолошки јединствено. Француско просветитељство је, наглашавајући атеизам и антиклерикализам, заиста имало снажан световни призив, али енглеско просветитељство га није имало. Џон Лок, један од отаца модерних идеја о људским правима, је био побожни хришћанин који је бранио слободу верског богослужења и савести, да би се обезбедила чистота религије и да би се држава заштитила од доминације Цркве. Сматрао бих да је ова идеја постала заштитни знак америчког предања религијске слободе, која дакле много тога дугује Локу. Ма колико звучало изненађујуће Лок је као аргумент у прилог забрани самоубиства навео убеђење да људски животи у крајњој линији припадају Богу а не њима самима!“ Посебан разлог промовисању људских права у двадесетом веку био је изазов фашизма. Други светски рат који је разорио велики број држава, уништио мноштво живота на најсвирепије начине, ставио је након наступања мира ову тему на сто међународне политике. На заседању Генералне скупштине Уједињених нација 10. децембра 1948. године усвојена је Декларација о правима човека. Утемељена је на основним вредностима: праву на живот, слободу, разум, савест, веру, равноправности заједничке људске природе. Циљ је био заштита права човека не само од фашизма, већ од сваког политичког покрета који би са позиције власти над људским животима исте под било којим изговором угрожавао и њима манипулисао. До данас под изговором заштите људских права учињено је много добра, али и много зла. Стога је непрестано потребно преиспитивање ове теме. Православље ту не сме остати немо, већ је позвано да предочи своје виђење проблема. У својој студији о људским правима Констадинос Деликонстадис је записао упечатљиву Кантову мисао: „Право је зеница ока Божијег на земљи.“ Основно полазиште хришћанства је утемељење изворишта људских права. Оно се налази у створености човека од стране Бога и постојању Лика Божијег у сваком човеку. Употреба слободе на добро или зло чини да човек поступа у складу са Божијом вољом или против ње. Поштујући законодавство које штити права човека на слободу избора, Православна Црква сведочи да је потребно имати одговорност. Она није пуки избор између добра и зла, већ одлука за стремљење бића ка свом Извору – Богу. Рођење Бога међу људима је чин који има несагледиву важност за тему људских права. Овим догађајем је Бог показао да није престао да воли људе, да и даље промишља о њима и жели да се спасу. Неуништивост Божијег Лика је посведочена, али је човек позван да живећи Христом преображава палу природу узводећи је у богоподобно живљење. Тиме је подвиг и борба са сопственим греховима постала основно поље хришћанског виђења људских права. Могли бисмо рећи да је човеку на овај начин даровано право да постане Бог. Ипак, не по природи, већ по благодати. Ово пројављује важну чињеницу: природа сама по себи није савршена, већ јој треба усхођење и посета Божије благодати да би се усавршавала. Тиме се не потцењује природа, јер она носи печат Лика Божијег. Он може бити избледео, помућен наносима греха, али човек остаје биће које Бог воли и жели да спасе. На човеку је да пројави да ли воли Бога и жели да учествује у Њему. Светитељи су најбољи пример и путоказ шта то значи. У тексту тропара из Чина опела пише: „Слика сам неизрециве Твоје славе иако носим ране грехова… Некад си ме из небића саздао и својим божанским ликом почаствовао. Но због преступа заповести опет си ме вратио у земљу из које сам узет. Уздигни ме до боголикости, стару красоту опет уобличи.“ У савременом свету је много изопачености које се под маском људских права покушавају промовисати као нормалан и достојанствен начин живљења. По речима једног теолога постоји „тиранија маргиналних идеологија“. Не негирајући право избора и не посежући за методама принуде, Православна Црква има мисију да сведочи етос који је из Откривења Божијег добила као дар за живот света. Плачући над сопственим и греховима целог света, призвани смо да будемо светлост свету како би и други видећи веру нашу заволели Бога Кога проповедамо и кроз Њега се мењали у „меру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). Протонамесник Александар Р. Јевтић Храм Светог Саве, Краљево Преузето из: Жички благовесник 2019/1

“У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“ Протопрезвитер Александар Шмеман

У част јубилеја осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве (1219-2019), под пуним покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду домаћин је, од 10. до 14. децембра 2018. године, међународног научног скупа посвећеног догађају самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. У међународној научној манифестацији учествује више од стотину истакнутих иностраних и домаћих истраживача, чиме се објављује неподељена жеља колективне научне свести за актуалним значењима православног хришћанства у српском контексту и шире од тога. Опшириније на интернет страници научног скупа. Извор: www.spc.rs