Категорија: Православље

У години када се обележава 800 година самосталности Српске Православне Цркве значај Светог Саве за Србе је немерљив. Ако је Бог наш небески Отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Он нас је родио у вери, поставио нас на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Свети Сава је, свакако, наша најзначајнија историјска личност и најпоштованији је светац међу Србима. Његов лик и дело су утицали на нас, на нашу културу и традицију. Дух Светосавља који ми осећамо одражава се свуда око нас: у топонимима, обредима, традицији. Значај Светога Саве за Србе се може упоредити са значајем Мојсија код Јевреја, али и хришћана уопште. Чини се да све знамо о Светом Сави. Био је принц који је одбацио овоземаљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе. Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила. Номоканон или Законоправило или Крмчија је зборник правила која регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије. Реч „номоканон” је грчког порекла: номос значи грађански закон, а канон је црквено правило. „Крмчија” води порекло од старословенског придева који се и данас користи у савременом руском језику: кормчий  што значи кормилар, онај који управља кретањем брода. Крмчија је написана 1219. године, а идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњевековна држава је прави пример земље која се владала према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила: „СЬ Б(О)ГОМЬ ПОЧИНАЈУТЬ СЕ КНИГИ СИЈЕ ГЛ(АГО)ЛЕМИЈЕ ГЬРЬЧЬСКИМЬ ЈЕЗИКОМЬ НОМОКАНОНЬ И СКАЗАЕМИЈЕ НАШИМЬ ЈАЗИКОМЬ ЗАКОНОУПРАВИЛО“, што би у преводу на савремени српски језик значило: „СА БОГОМ ПОЧИЊУ ОВЕ КЊИГЕ КОЈЕ СЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИЗГОВАРАЈУ НОМОКАНОН, А НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЗАКОНОПРАВИЛО“. Крмчија је највећа српска књига. Имала је 400 листова исписаних на пергаменту, што је чинило 800 страница, димензије 24×31 цм, садржала је 64 главе, што би данас одговарало члановима закона, и гране, што би данас одговарало тачкама закона. Настала је на основи Методијевог Номоканона из 9. века, написаног око 868. године, који је био базиран на Јустинијановом зборнику. Међутим, својеврсност Номоканона Светога Саве је у слободном одабиру и распореду текстова. Приликом превођења Свети Сава је проширивао текстове својим објашњењима, скраћивао их или изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског Номоканона, по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник! Свака глава која уређује духовни живот ослања се на црквене саборе, Библију и Житија светаца. Највероватније, тајна за овако добар одабир и распоред грађе у Номоканону лежи у чињеници да је Свети Сава око десет година био игуман Студенице где је током боравка и вођења написао Студенички типик – правило о животу монаха, као и Житије Светог Симеона Мироточивог. Мало после писања Крмчије, 1221. године Свети Сава је написао Синодик. Управо су Номоканон и Синодик постали правни и духовни стубови српске средњовековне државе. Оригинал Савиног Законика није сачуван, али постоји око 10 преписа. Најзначајнија је Иловачка крмчија из 1262. јер је њу преписао са оригинала будимљански Епископ Теофил у Манастиру Светог арханђела Михајла у Бококоторском заливу. Постоје још Морачка, Хиландарска, Рашка, Сарајевска, Пчињска, Пећка, Дечанска и Милешевска крмчија. Проучавање Законоправила је тежња ка животу у складу са Божијим Законом. Тако је 1963. године САНУ основала комисију која се бавила проучавањем Иловачке Крмчије. Највећи спорови међу научницима су били у вези са садржајем преписа Крмчија, јер су преписивачи Законоправила током векова додавали своје текстове и мењали оригинал. Између Иловачке и Морачке Крмчије научници САНУ су расправљали око десет година, али на крају Српска академија није ни издала фототипију Законоправила, већ Дечје новине 1991. године. Нажалост, препис који је најближи оригиналу – Иловачка крмчија данас се чува у Загребу у Хрватској академији знаности и уметности. Иако је у једном тренутку Иловачки препис био у Србији, наша држава га је морала вратити Хрватској због данашњих савремених закона, а Законоправило Светога Саве је и данас званичан правни кодекс СПЦ. Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу. Рјазанска крмчија је скоро годину дана преписивана и овај препис потврђује да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. Овај препис је имао своје редакције у древној Русији. Постојале су још Софијска, Мјасњиковскаја и Чудовскаја крмчија. За средњовековну Русију у периоду између 13. и 17. века су карактеристични летописи – књижевне форме које су сведочиле о догађајима времена у ком су писане. Најзначајнији летопис ране руске књижевности је „Повесть временных лет” тј. „Повест минулих времена”. Иако многи руски научници данас оспоравају истинитост ове повести, форма летописа је достигла свој врхунац за време Ивана IV Рјуриковича. Нама је овај руски цар познатији као Иван Грозни. Када је Иван Грозни имао само три године, остао је без оца. Иако је одмах по наслеђу постао цар, на чело Руске царевине је стао 1547. са свега 17 година. До тог тренутка о њему се бринула и одгајала га је бака по мајчиној линији – Ана Јакшић, удата Глинскаја, потомак Теодоре Немањић, полусестре цара Душана. Управо су у овој чињеници, да је венама Ивана Грозног текла Немањићка крв, укрепљене братске везе двају народа које је Свети Сава заподенуо одбегавши са двора свога оца на Хиландар заједно са руским монахом. Чак постоји легенда, која, додуше, нема историјске основе, да је круна Душана Силног тајно однета у Москву на крунисање Ивана Грозног (грозный (рус.) – страшан, силан, величанствен). Ставши на чело руске државе цар Иван IV је пожелео да својој царствености подари

Највише признање Жичког духовног сабора и једна од најпрестижнијих књижевних награда у нас уручена песнику Владимиру Јагличићу На празник Преображења Господњег у Манастиру Жичи песнику Владимиру Јагличићу додељена је награда Жичка хрисовуља, као највише признање Жичког духовног сабора “Преображење” и једна од најзначајнијих књижевних награда код нас. Избор баш овог песника, учињен је “за поезију укорењену у своме језику и духовном позиву“.   Програм је водио Милош Милишић. О поезији Јагличићевој говорили су др Драган Хамовић, председник жирија за доделу награде, и песник Ђорђо Сладоје. Они су присутнима предочили значај постојања аутентичне, ненаручене поезије, која одолева приземним укусима свакодневнице. Глумац Миломир Недељковић говорио је одабране стихове лауреата, док је у музичком делу програма учествовао Градски хор „Црвчанин“.  Архијерејски заменик Епископа жичког протојереј-ставрофор Љубинко Костић је у име Епископа честитао песнику, и казивањем одабраних стихова из богатог стваралаштва Јагличићевог нагласио вредност домета ових поетских исказа. На крају, песник се обратио присутнима. Истакао је везу Шумадије са вековном нашом православном вером, коју је попут брдовитих пејзажа који красе шумадијске просторе у усталасалој борби са собом и другима носио српски човек. Вековна страдања нашег народа на просторима српских земаља, о чему надахнуто и потресно сведоче стихови Јагличићеве поезије, израз су жеље да се остане на светосавском путу. Зато је у овој години јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве у Манастиру Жича награда додељена у праве руке. Између осталог песник је рекао: – Пажња која се овом наградом скреће на нечије песничко дело треба да укаже на чињеницу припадности вековној традицији која помаже нашем народу да опстане, и физички и духовно. Себе не осећам толико важним, поготово моћним, за такав високи наум, али би ме обрадовала могућност да и сам узидам некакав, ма и најмањи, камичак у тако моћну и трајну грађевину– беседио је овогодишњи лауреат Владимир Јагличић. – У сваком случају, трудио сам се да, читавог свог свесног живота, обдржим ту, готово немогућу, идеју – да је наша духовност већа и јача од наших физичких мањкавости и несрећа, и да треба да тежимо тој неоскрвњеној, опстојној целини. Ма шта ми се догађало, и ма шта се догоди, ја сам стајао једино у таквом једном идеалу. Награду “Жичка хрисовуља“, 28. по реду, песнику Владимиру Јагличићу доделио је градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Протонамесник Александар Р. Јевтић

“У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста). У смислу засебних делова, крст (се може посматрати) тако што линијом нагоре указује на Бога, Који је увек исти и никада не иступа из Своје постојаности јер је чврсто и непомериво установљен, и тако што попречном линијом показује да свеукупна творевина потпуно зависи од Бога и да нема другога начела и друге основе осим у Богу. У смислу енергије, крст (се може посматрати) тако што показује немогућност делања и умртвљеност оних који су на њега приковани. “ Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама

Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости! Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу. У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, „неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе“. Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном. Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега. Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела. Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу. Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота. Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од

“Да је Господ дошао као исцелитељ болесних, потврђује Он сам“, истиче Свети Иринеј Лионски. Јер он јавно каже: “Не требају здрави лекара него болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт 9, 12-13; Мк 2, 17; Лк 7, 31); и: “Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам“ (Лк 4, 23); и још: “Дух Господњи је на мени…, посла ме да исцелим скрушене у срцу“ (Лк 4, 18). У складу са овим Христовим учењем о Њему Самом, Свети Оци и читаво црквено предање виде у Њему лекара којега је Отац послао како би излечио људе оболеле од последица прародитељског греха и како би људску природу повратио у првобитно здравље“. Жан Клод Ларше, Лечење духовних болести   “Наш Господ је дакле дошао, поставши човеком ради нас, да би исцелио слично сличним, душу душом, тело телом“. Свети Григорије Богослов “Отац је послао с неба свог истинског Сина како би исцелио све слабости и болести људи“. Свети Амон “Рана је била неизлечива и ниједно створење није могло да је исцели, осим Сина јединога, савршеног образа Оца; Спаситељ је опрезан исцелитељ: Пророци су то знали“. Свети Антоније Велики

  „Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако – у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма’ заведем неки ред тамо – као свештеник, ја га гледам и кажем: ‘Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!’ Али, кажем себи – ‘ајде, нећу ништа да му причам; ‘ајде да сад не правимо свађу… па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот – онда ћу да реагујем. Он иде с оном лименком, долази до мене… е сад, пазите – ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари: ‘Магарче један, је л’ им’о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд…’, ја то све у себи говорим о томе момку. Он је пришао… е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже: ‘Оче, је ли вруће?’ Ја кажем: ‘Па, јест’…’ Каже он:’Ево мало сока да се освјежите.’ Ето како срце ради, како душа ради… а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем – и то с правом! Погледајте како може човек да се превари! У суштини, Христос каже: ‘Не судите, да вам се не суди.’ Немојте никога да осуђујете.“ Према казивању протојереја-ставрофора Гојка Перовића Извор: pouke.org

“Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу. Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу“. Свети Максим Исповедник, О разним недоумицама

„Могуће је бити, за предањску и отачку веру и немати дух Христов, живети у братомржњи и безосећајности. Могуће је чинити добра дела, а не знати за живога Христа. Могуће је говорити о хришћанским начелима и идејама, а на своме личном пути никада не срести живога Христа Спаситеља… Бити хришћанин значи – живети у Христу, свагда стајати пред Њим, волети Га свом силом своје благодарне и жртвоване љубави, и ништа друго не волети више (од Њега), па чак ни оно што је само по себи достојно љубави… Истину треба волети не зато што је она корисна и утешна. У Бога треба веровати не зато што од Њега долазе животна добра и не ради тога да бисмо од Њега добили световно благостање. Њега треба волети некористољубиво.“ Г. Флоровски

У вези са тим, треба да испитамо како ми познајемо Бога, јер (Он) нити је доступан уму, нити чулима, нити је уопште иједно од бића. Можда је пак истинито да кажемо да Бога не познајемо по његовој природи (пошто је она несазнајна и надилази сваки разум и поимање) него по устројству свих ствари, јер оне су од Њега устројене и поседују некакве образе и сличности Његових божанских примера, успињемо се постепено и по реду, колико нам је то могуће, до онога што је са оне стране свега што постоји, кроз укидање и надилажење свега и кроз узрок свега. (…) Најбожанственије заједничко и у миру предавање једнога истога Хлеба и Чаше законополаже им исто божанско владање јер се истом храном причешћују. (…) (Оно је) Мера и пример емпиријског знања оних који доживљавају, а не само уче божанске ствари. Ареопагитски списи