Категорија: Православље

Вас, вође небеских војски, ми недостојни увек молимо, да нас заштитите својим молитвама, као заклоном крила своје бестелесне славе, чувајући нас који пред вама падамо и усрдно вапијемо: избавите нас од беда као вође небеских сила. (Тропар, глас 4) Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? Зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени.   Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији“. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13-15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила бестелесних. Амин. *** Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Свети Николај Жички, Охридски пролог

“Драга браћо и сестре, имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и на послетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Бог вас благословио!“ Патријарх српски Павле Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд, 1998 Извор: www.spc.rs

У суботу у Дому културе у Чачку одржана је завршна свечаност четврте по реду манифестације „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. У оквиру завршне вечери манифестације отворена је изложба фотографија 33 портрета патријарха Павла аутора хаџи Марка Вујичића из Београда. Портрети су власништво музеја града Београда, градске општине Младеновац. Саставни део изложбе су и крстови фондације колоније „Крст патријарха Павла“ која је део манифестације. Изложбу је, пригодном беседом, отворила Ана Ранђић, професор српског језика чачанске гимназије. Након отварања изложбе, одржана је свечаност уз беседу о патријарху Павлу и целовечерњи концерт хора “Преподобни Рафаило банатски“ из Зрењанина. О патријарху Павлу је беседио и читао одабране текстове глумац хаџи Петар Божовић из Београда. На крају су ЗА ИСКАЗАНУ ЉУБАВ ПРЕМА НАШЕМ УСНУЛОМ ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ И ДОПРИНОС МАНИФЕСТАЦИЈИ „ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА“ захвалнице добили хаџи Петар Божовић, хор “Преподобни Рафаило банатски“, Епископ жички др Јустин, општина Младеновац и Драгомир Савић из Чачка. Д. Милошевић  

“Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.“ (Из посланице Бокељима, 1804. г.)

“У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав ‘која превазилази разум.’ Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. ‘Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас’ (Рим 5, 6-8). Није ли то љубав која превазилази сваки разум?“ Свети Николај (Велимировић), Касијана

„Молећи се Именом Исуса Христа, ми стојимо пред апсолутном пунотом, како Нетварног Прво-Бића, тако и тварног постојања. Како бисмо ушли у област ове пуноте Бића, треба најпре Њега да уселимо у нас тако да Његов живот постане нашим – кроз, сагласно са заповешћу, призивање Његовог Имена речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.“ „Медитација, као метод апстраховања нашег ума од свих представа, може нам дати осећај смирености, ослобађања од условности простора и времена, али у њој нема свести о томе да стојимо пред личносним Богом; у њој нема праве молитве, то јест лицем у Лице. То може да има за последицу да неко ко се бави медитацијом буде задовољан психичким резултатима сличних експеримената и, што је још горе, да му постане сасвим стран осећај Живог Бога, Личног Апсолута.“ „Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ό όντως Ών, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.“ Изводи из списа О молитви

Ми људи смо као на једном гумну. Уз помоћ коња или волова, пшеница се одваја од класа. Слама се одваја на једну страну, а пшеница и плева на другу. Када буде погодан ветар, не прејак, пшеница и плева се заједно лопатама бацају увис. Пшеница пада тежином својом на земљу, а плеву носи ветар. Неко може да се жали да га је ветар учинио плевом, али Ориген каже да ветар нема ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Он је само показао плеви да је празна. Потрудимо се да будемо пшеница Божија, па ћемо одолети ветровима који дувају са свих страна да нас однесу.

Стокхолм – Нобелову награду за књижевност за 2019. годину добио је аустријски писац Петер Хандке, а за 2018. пољска књижевница Олга Токарчук, саопштила је данас Шведска академија.   „Хандке је добио Нобелову награду за 2019. годину за утицајан рад који је лингвистичком генијалношћу истражио периферију и специфичност људског искуства”, навела је Академија у образложењу, пренео је Танјуг. Хандке је рођен 6. децембра 1942. године у немачком граду Грифену, а оно што је за српску јавност и читалачку публику посебно значајно у овој вести је то што је Хандке велики пријатељ Србије, писац који је овде боравио више пута, који је посећивао Косово и Метохију, писао и говорио о њему, о Србији, српском народу,  српској литератури коју је представљао у свету. Лист „Франкфуртер рундшау” је поводом објављивања О „Трагичном интензитету Европе – Литератури из Србије” 71. одабиру српске литературе у издању књижевног часописа „Свеска” у коме је учествовао и Петер Хандке, констатовао да Хандке „уме да претерује када је у питању Србија”. Због тога је често био нападан и оспораван. Током рата у БиХ, боравио је у сукобима захваћеним подручјима и написао жестоко оспоравани есеј „Правда за Србију”, у којем се залагао за диференцирани приступ западних земаља и против сваљивања кривице само на српску страну. Извор: politika.rs

И Р И Н Е Ј, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама   (II Кор. 13, 13). У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију. Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми! Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено- -политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред  значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо. Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија. Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“. Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих. Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална. Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља. То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.“ У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми

Човече, размотри природу богатства. Због чега си толико задивљен пред златом? Злато је камен, сребро је камен и бисер је камен. Камен је и сваки други [вид] драгог камења: хрисолит, вирил, ахат, јакинт, аметист, јаспис. То су, дакле, цветови богатства. Један њихов део чуваш у тајности, покривајући тамом најпрозрачније камење, док други део носиш на себи, превазносећи се сјајем својих драгоцености. Објасни ми какву корист имаш од окретања руке која блиста од [драгог] камења? Зар ти не црвениш што, слично бременитим женама, желиш камење? Оне, наиме, чежњиво ишту каменчиће. [Међутим, зашто] ти жудиш за цвећем камења и трагаш за сардониксом, јасписом или аметистом? Који би гиздавац могао додати свом животу макар један дан? Да ли је смрт некога поштедела због богатства? Да ли је болест некога заобишла због новца? Докле ће злато бити омча за душу, удица смрти, мамац греха? Докле ће богатство служити као узрок рата, због кога кују оружје и оштре мачеве? Због њега рођаци заборављају на природне везе, а браћа убилачки гледају један на другога. Због богатства пустиње угошћују убице, море пирате, а градови потказиваче. Ко је отац лажи? Ко је узрочник лажних потписа? Ко је изродио кривоклетство? Зар није – богатство? Зар није брига за богатство? Шта се догађа с вама, људи? Ко је ваш иметак употребио као средство да вас улови? Богатство вам је дато као средство за живот, а не као залиха за зло. Оно вам је дато за искупљење душе, а не као узрок њене пропасти. „Богатство је нужно због деце“. Ето погодног изговора за лакомце. Позивајући се на децу ви, у ствари, објављујете [расположење] свог срца. Немој кривити невинога. Дете има свог Владику и свог Домостројитеља. Од другога је добило живот: од Њега и очекује средства за живот. Зар су Јеванђеља писана само за оне који нису у браку? Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21). Молећи Господа да ти подари добар пород и да се удостојиш да постанеш отац деце, да ли си додавао и следеће речи: „Дај ми децу да бих преступио заповести твоје. Дај ми децу да не бих ушао у Царство небеско“. Ко може јемчити за произвољење свог сина, тј. да ће долично употребити оно што му је дато? Богатство је многима послужило као средство за распусност. Зар не слушаш шта каже проповедник: Видех љуто зло: богатство које се чува на зло онога коме припада (Проп.5,13), и: Оставићу га човеку који ће доћи након мене… и ко зна хоће ли бити мудар или неразборит (Проп. 2,18-19). Пази, дакле, да богатство које си сабрао уз много труда другима не припреми грађу за грехе, те да будеш двоструко осуђен: и што си чинио неправду, и што си и другога снабдео [и дао му могућност да греши]. Осим тога, зар ти душа није ближа од деце? Зар ти она није сроднија неголи све остало? Њој првој пружи најбољи део наслеђа, њој осигурај богата средства за живот и потом подели иметак својој деци. Чак и кад ништа нису наслеђивала од родитеља, деца су често себи градила домове. Ко ће се, међутим, сажалити над твојом душом уколико је ти напустиш? Свети Василије Велики, Из беседе О богатству