Категорија: Православље

Има ситуација у којима је човеку ускраћена могућност да остварује смисао радом или уживањем у животу, али неминовност патње се никада не може избећи. Прихватајући тај изазов на храбро трпљење, живот има смисла до последњег даха. Другим речима, смисао живота је безуслован јер укључује чак и смисао трпљења. Желим да подсетим на оно што је било моје, можда, најдубље искуство у концентрационом логору. Шансе да преживим у логору нису биле веће од 1 : 20 што се лако може проверити статистичким подацима. Није било могуће, а камоли вероватно, да ћу спасти рукопис моје прве књиге, коју сам стигавши у Освјенцим сакрио у свом капуту. Морао сам да се помирим и преболим губитак свог духовног чеда. Изгледало је да ме нико и ништа неће надживети: ни моје физичко, ни моје духовно чедо! Био сам суочен са питањем није ли мој живот, у таквим околностима, изгубио сваки смисао… А мене је мучило ово питање: “Има ли сво ово трпљење, ово умирање око нас смисла? Јер, иначе, нема смисла преживети. Живот чији би смисао зависио од таквих околности, извукао се човек или не, уопште није вредан да се живи.“ Виктор Франкл, Човекова потрага за смислом

Велики светитељ Јован Златоусти каже: “Господ није посадио тугу у нашу природу да бисмо је користили неприкладно и пречесто у неповољним околностима наших живота, нити да би нас уништила, већ управо супротно, да бисмо задобили огромну корист од ње. Како нам она може бити од користи? Када је употребимо у одговарајуће време. Право време за тугу није када патимо због несрећа које су нас задесиле, већ када чинимо зла дела. Међутим, ми смо обрнули овај редослед и заменили право време. Ни најмање нам није жао када починимо мноштво зала. Међутим, када искусимо чак и малу несрећу, ми потонемо, затечени смо, жалимо, па чак долазимо до тога да желимо да се лишимо својих сопствених живота.“ Као што можемо видети из овог поучног текста, православно богословље нас учи да тугујемо и да се кајемо због грехова које свакодневно чинимо, а не због животних невоља. Много раније апостол Павле је изговорио следећу изреку, несхватљиву за световне људе: Сада се радујем у својим страдањима… (Кол 1, 24). Архимандрит Спиридон Логотет, Депресија, стр. 35-36

Једном за време молитве, преподобнога Григорија захвати лак сан, и њему се присни: он у рукама држи суд чистога млека толико пун, да се оно прелива; затим млеко доби изглед мириснога вина, које, преливајући се преко ивице суда, окваси његове руке и одело, ширећи унаоколо диван мирис. Осећајући дивоту мириса, Григорије се радоваше. Утом му се јави лучезарни младић и рече: Зашто ти не дајеш и другима од тог чудесног напитка, који ти намерно расипаш? Или не знаш да је то непресушни дар благодати Божје? – Свети Григорије одговори: Али ако у данашње време нема људи који осећају потребу за таквим пићем, коме онда давати? – Младић на то узврати: Иако у данашње време нема жедних таквога напитка, ипак си ти обавезан да испуњаваш своју дужност и не занемарујеш дар Божји, за који ће Господ тражити од тебе рачун. При тим речима виђење се заврши. Григорије се прену из сна и остаде ту седећи цео дан и ноћ обасјан неописивом божанском светлошћу. Свети Григорије ово виђење објасни касније своме пријатељу и ученику Доротеју овако: млеко означава дар обичне речи, појмљиве за срце простих, жељних моралне поуке; а претварање млека у вино означава да ће се са временом од њега тражити поуке о најузвишенијим истинама вере Христове, истинама догматским и небеским. Послушан Божанском призиву он отада отвори своја медоточива уста и сва Света Гора се дивила дубинама његове мисли. Тада он написа и прво своје дело „Живот преподобног Петра Атонског“, а затим и „Слово о уласку Богородице у Светињу над Светињама“. Житије

„Самопоништено завапи: Нисам достојан да под кров мој уђеш! Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвљење са страхопоштовањем. Пошто, пак, сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примиш самога Господа, а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети.“ Свети Теофан Затворник, Пут ка спасењу

Да би просјак добио милостињу – треба да пружи руку, да би дете узело себи храну – треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човек тежи к Богу, да добије благодат Божију – треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божије; она је отворена уста ради окушања небеског пића.

  “Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари. Јер су ове тајне Тело и Крв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело… Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије).“ Свети Никола Кавасила, Тумачење Литургије

Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати! Ово не може сваки разумети. Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела. Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу. Каква самообмана! И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових „безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним. На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом. Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер,4,14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе. Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље. Како народ мисли и осећа? На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном: Покајање Богу радовање, Некајање паклу радовање. После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу: Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо. У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. Зар није тако браћо? Тако је! -одјекну кроз вечерњу тишину. Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем. Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид. Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други. Свети Николај Жички Извор: mitropolija.com

“Храна оних који се у Христу подвизавају је радост. Радост им храни душу, дух, ум, како би могли да усходе и предају себе Богу. Ниједан подвиг, ниједно уздржање, ниједна чежња, ниједна љубав не може да стигне до циља ако се не храни. Замислите некога ко жели да буде добар спортиста, а не једе – просто би се срушио. Управо то се догађа и сваком духовном подвижнику ако нема радости. Храна подвижника и стога и умилење и хранитељ јесте радост.“ Архимандрит Емилијан, Радост пропаст туге

Побачај је био највећи узрок смрти у 2019. години, према подацима објављеним на Worldometers.info, веб страници која доноси извештаје влада у свету пратећи демографију и виталне статистике. LifeNews.com је такође известио о броју побачаја за 2019. годину, који показују да је 42,3 милиона нерођених беба убијено широм света. Ворлдометерс је прошле године забележио 58,6 милиона смрти од насиља, болести и природних узрока. Статистика побачаја се води одвојено од броја смртности.   Ради поређења, 8,2 милиона умрло је од рака; 5 милиона од болести повезаних са пушењем, а 1,7 милиона за ХИВ / АИДС. Бројеви такође бележе смрт од маларије, алкохола, медицинских грешака, повреда у саобраћајним несрећама и других фактора. „Број побачаја је несхватљив, али сваки од тих 42 милиона побачаја представља живо људско биће чији је живот био насилно уништен у материци његове мајке“, написали су Стевен Ертелт и Мјакеја Билгер за LifeNews. „Свака нерођена беба већ је имала свој јединствени ДНК, што ју је разликовало од мајке.“ Извор: Basilica.ro (Са енглеског Информативна служба Српске Православне Цркве)

„Ова изрека ће ти бити корисна као добар саветник који те опомиње на човеков ход и ако живиш у благостању и ако се читав твој живот одвија према уобичајеном току. Уколико те, пак, угњетавају тешке животне прилике, она ће ти благовремено насладити срце. На тај начин те разметљивост неће узнети до прекомерне гордости, нити ћеш услед очајања пасти у малодушну чамотињу. “ Свети Василије Велики, Беседе