Категорија: Православље

“Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.“ Свети Николај Охридски и Жички

“Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград, чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу, говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божије? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство. Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем. (…) Пожуримо да творимо дела Божија, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божију. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божије. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин.“ Архимандрит Јован (Крестјанкин)

„Прво бестрашће јесте потпуно уздржавање од чињења зала, и оно се може видети код почетника; друго бестрашће јесте потпуно уклањање сваке помисли од умног пристајања на (чињење) зала, и оно се збива код оних који се свесно предају врлини; треће (бестрашће) јесте потпуна непокретност жеље према страстима, код оних који посредством облика, мислено доспевају до виђења логоса видљивих ствари; четврто бестрашће јесте потпуно очишћење чак и од простог замишљања страсти, и оно је присутно код оних који су, посредством познања и созерцања, владалачку способност душе учинили чистим и провидним огледалом Божијим.“ Свети Максим Исповедник, Одговори Таласију 2

(…) Тако видимо да је Радоје Арсовић (отац Јаков) рођен у миланџанско-косорићкој парохији, а да је крштен у цркви Светог Саве, задужбини епископа жичког Јанићија (Јоаникија) Нешковића, званог „Јања“ (1804-1873), где је Радоје 1893. године и заведен у протоколу рођених у тој парохији. Рођен је у Кушићима, 13. децембра 1893; међутим, по податку који сам преузео из његове легитимације, коју је отац Касијан студенички сачувао и мени доставио, са познатом фотографијом, он је рођен 1894. године. Отац му се звао Јефта, а мајка Сава. Крштен је седам дана после рођења, 20. децембра. Радоје Арсовић је учио основну школу, „као најмирније дете и најбољи ђак“, у Миланџи, коју је у свом селу подигао владика Јања 1853. године. Међутим, као и многе друге школе, због недостатка деце сада ни она не ради и тако пропада. Између Првог и Другог светског рата, упознао се са светим владиком Николајем Жичким. Замонашен је по његовом благослову, у манастиру Жичи 1939. године и добио монашко име Јаков. Умро је у четвртак пред месне задушнице 1946. године, у педесет другој години свога живота, од прехладе и исцрпљености по затворима нове власти. Архимандрит Јован (Радосављевић)

Преминуо Антоније Ђурић, човек који сведочио шта Солунци говоре (Сјеница, 21. јануар 1929 – Чачак, 15. август 2020) Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт 10, 28). Антоније Ђурић, новинар, књижевник, историчар и публициста, носилац Ордена Светога Саве, аутор култне драме „Солунци говоре“, потресне књиге „Црвена куга“ и многих других, преминуо је 15. августа 2020. године у својој кући у Чачку. Антоније Ђурић је рођен 21. јануара 1929. године у Сјеници. Гимназију је завршио у Ужицу. Као млад од стране комунистичког режима је осуђен и робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време кад и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, прота Сава Банковић и Борислав Пекић. Био је човек чији је живот обележило трагање за истином, писање о њој на сурово искрен и директан начин и онда када је то значило „главу на пањ“ ставити… Биле су то године које су многима „појеле“ најбоље, златне дане живота, чудовишно их отцепивши од обичног, свакодневног, мирног проживљавања дана… Али, нису на свакоме такве борбе оставиле исти траг, исту рану… Антонију Ђурићу, приповедачу страхотног кала кроз који се српски живаљ вукао у данима без свитања и ноћима без сна, кроз два, светска рата, бол као да је попримао свесрпске размере, као да је на својим плећима понео сузе, ударце, камен, крв и метак сваког детета, младића, девојке, жене, мужика које је докачила или докрајчила страшна и тегобна ратна и послератна порођајна мука српског бића. Године 2008. Антонију Ђурићу је уручено највише одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве. Том приликом Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да је Антоније Ђурић сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом. Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија“ из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина“ из Чикага, као и Православља, новина Српске Патријаршије. По његовој култној драми „Солунци говоре“ направљен је истоимени телевизијски филм 1990. године, а он је био сценариста филма. Ђурићева дела су „Солунци говоре“, „Крај Мораве долина наде“, „За част отаџбине“, „Обавештајац каплар Милоје“, „Жене Солунци говоре“, „По заповести Србије“, „Равногорци говоре“, „Црвена куга“ (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину“, „Топлички устанак“ и многа друга. О његовој књизи „Црвена куга“ у којој се на упечатљив начин говори о комунистичким злочинима и непочинствима, о томе како су комунисти сатирали духовно и физичко биће српског народа, монтираним суђењима, тамничком тортуром и масовним стрељањима, Душан Ковачевић је рекао: „Имао сам осећање док сам читао књигу Антонија Ђурића да бих волео да то није истина. Неке делове сам читао по два пута, јер сам мислио да их нисам разумео читајући први пут. Једноставно говорећи, ова књига мртвих ми личи на ручни споменик. Пошто споменика нема свако ће узети ту књигу и носити је са собом. То је од папира, није од камена, али су ту уписана имена оних којих треба да се сећамо.“ И поред тога што је за свог живота Антоније Ђурић од комунистичког система био скрајнут он је ушао у антологију српских писаца и српских величина. Од Антонија се могло доста научити и на њега се у много чему угледати. Био је и остао пример непоклека и један од ретких људи који није узмицао пред проблемима нити се од њих склањао. Као човек који је био увек спреман да помогне другом, Антоније ће остати у сећању многих који ће узносити молитве Господу да га Он, коме је верно и предано служио, сачува у свом вечном памћењу. С. Крупниковић Извор:  spc.rs

“У самој сржи учења светог Силуана је христологија, према којој се овај светитељ односи егзистенцијално, а не схоластички, како смо научили да се она обрађује у уџбеницима догматике. Веран једном типично руском предању, о којем нам говори Достојевски и остали руски мислиоци, свети Силуан посматра христологију кроз призму кеносиса и наглашава да је пут Крста опитни начин спасења. Не можеш да се приближиш животу, ако не умреш, као што је Христос умро, пре него што је васкрсао. Свети Силуан развија ово питање до неке своје мере, «достојевскијевски» изражено у познатој његовој мисли: «Држи ум свој у аду и не очајавај.» Изван христологије, ова реченица би звучала потпуно нихилистички. Ако се издвоји из свог христолошког контекста, могла би да доведе до самоубиства. Ад је прелаз  (етапа), а не циљ. Нисмо призвани да обитавамо тамо. Међутим, не постоји заобилазни пут, који бисмо могли искористити да бисмо га избегли, ако желимо да стигнемо до крајњег циља – до неба и Царства Божијег. Управо тако ствари стоје, јер је и сам Христос умро. Старчева мисао је христолошка и зато не доводи до очајања. Христова победа ада је претпоставка за прелазак преко њега. Намеће се један спој опречности смрти-васкрсења. Али, сада нас на улазу у ад чека Христово васкрсење и управо зато не можемо да очајавамо.“ Митрополит Јован Зизјулас, Извод из текста “Богословље Светог Силуана Атонског“

У данашњем разговору придружиће нам се уметник, чији се радови налазе на сваком континенту где људи живе. Особа која иза себе има много тога да нам исприча везано за један правац црквене уметности. То је филигранство. Горан Ристовић, познат и као Покимица, савремени је лингвиста, уметник и један од светски признатих мајстора филиграна. Живи и ради у Краљеву. У овом разговору приближиће тему о филиграну као врсти приноса Богу кроз уметност. За почетак, волели бисмо да нам мало више приближите сам појам филиграна и уметничку обраду племенитих метала. Да ли у данашњем свету можемо рећи да је филигран остао везан само за црквену уметност или шире од тога? – Филигран је један од најстаријих златарских поступака и сматра се најпрефињенијом златарском техником. Обзиром да се ради искључиво ручно, за разлику од других савремених технолошких процеса за израду накита, филигран даје слободу да се могу израдити уникатни предмети. Назив филигран потиче од две латинске речи, filum et granum (нит и зрно). Тиме је представљена основна одлика ове златарске технике.  Радови израђени на овај начин састоје се од уплетених нити сребрне или златне жице које се међусобно повезују отвореним пламеном. Завршеном предмету се додају куглице, ромбови, и слични декоративни елементи. Након велике популарности филигранског накита у XVIII и XIX веку, интересовање за тим предметима је једноставно престало да постоји крајем прошлог века. Тражња је остала присутна једино у Цркви. У новије време, поново оживљава тражња за филигранским накитом. Разлог томе је можда и засићеност тржишта јефтиним, индустријским накитом масовне производње који долази са Истока. Бавили сте се разним пословима, били преводилац, радили у другим фирмама, одакле идеја за овим занатом ? Да ли је то породична традиција или један посебан вид надахнућа, умножавања или откривања својих таланата ? – По основној професији сам оријенталиста. Десетак година сам радио као преводилац, а по повратку у Краљево у једној међународној компанији. Иако професионално остварен, осећао сам да нешто недостаје. Решење је свих тих претходних година било ту, испред мене, али га ја нисам видео. Оног тренутка када сам осетио дубоку унутрашњу потребу за духовним узрастањем, ствари су постале јасне. Господ нам свима дарује више таланата. На нама је да их потражимо у себи и да радимо да се они развију. Спознаја да је филигран нешто што ће определити мој живот догодила се тек у средњим годинама. Имао је Господ стрпљења да ме сачека да почнем да видим. Основну технику рада сам научио од таста који је пореклом из Призрена. Али, мене израда накита није занимала. Без јасног разлога, трагао сам за црквеним предметима израђеним у техници филиграна по нашим храмовима и манастирима. Први озбиљнији посао била је рестаурација дарохранилице из Манастира Жиче. Божијом вољом, а не мојом вештином, посао сам завршио успешно. Тог тренутка сам знао да ће предмет мог интересовања бити искључиво црквено златарство и ништа друго. Добрих седам или осам година сам паралелно радио у фирми, а кући ноћу филигран. У једном тренутку сам донео одлуку да напустим сигурност сталног запослења и да се потпуно посветим филиграну. Како се догодило да Црква усвоји филигранско искуство као један од видова сопствене уметности? – Филигран је настао, по неким изворима, још у време Месопотамије. Распрострањен је као техника рада од Јапана, преко Азије, Европе па све до Латинске Америке. У наше крајеве стигао је преко Византије. Мишљења сам да се на овим просторима није дешавала само културна вертикала из правца Југа ка Северу, већ и хоризонтала из правца Истока ка Јадрану. Ту пре свега мислим на Кавказ, Грузију, Јерменију. Запањујуће су сличности детаља камене пластике на јерменским храмовима и хачкарима, крстовима крајпуташима, са одређеним мотивима на српском филиграну. Порастом економске моћи средњовековне српске државе, поготово у време краља Милутина, природно је било да храмови буду опремљени најскупоценијим и најфинијим предметима. Економски ојачала властела обилато је даривала храмове бројним богослужбеним предметима, израђеним од племенитих метала.Филигран је био у могућности да одговори овим захтевима. Потреба за таквим предметима у Цркви је опстала до данас. У прошлом веку, филиграну је претила опасност да нестане. Доживљаван је као нешто архаично, превазиђено, нешто из прошлих времена чему нема места у савременом свету. Међутим, Црква кроз векове није одустала од филиграна. Зато и са правом баштини право на њега. Да ли нам можете приближити како се црквена уметност јавља као посебан вид службе Богу тј. богослужења? – Поред таланата Господ нам даје и друге дарове. Неком молитвеност, различите видове подвижништва, телесну аскезу, ревност у вери, теолошку образованост… Све су то видови личног богослужења. Нама, који се бавимо црквеном уметношћу, Господ је даривао другу улогу. Улогу да улепшавамо храмове, домове верника. И то не зато што је Господу било шта потребно од тога што створи људска рука, макар се он звао и уметником, већ зато што нам је потребно, као слабим људима, да голим очима наслутимо како изгледа Царство Божије. Да својим радом призовемо вери макар једну душу. Зато је и црквена уметност један вид службе Богу. Блажен је онај црквени уметник који успе да поред тог дара барем мало додирне и друге поменуте дарове. Прочитали смо став да је потребна припрема за рад на неком делу црквене уметности. Како ви ово видите, да ли осећате Божије присуство у свом раду?  – Иконопис је најстарији вид црквене уметности. Неопходно је искорачити из себе и препустити да вашу руку води Дух Свети. Ту не може постојати ауторство у класичном смислу. Слично је и са филигранством и другим пољима црквене уметности. Да би неки богослужбени предмет имао смисао, мора се поштовати црквена традиција, функционалност. Једном речју канон. Али канон у смислу духовног скелета на који се може надоградити тело, лични печат уметника. Не ради сопствене промоције, већ ради разноврсности црквеног израза. Зар није прелепо видети, примера ради, другачије камилавке, расе, одежде, напрсне крстове карактеристичне за друге помесне православне цркве? Видети различитост у духовном јединству православне вере… Речима је неописива радост када ноћу, у осами радионице, надвијени над предметом који радите, осетите присуство Њега, а у исто време неизрецив страх, страх од сопствене недостојности наспрам пута који Вам је Господ отворио. Шта говоре мирјани, свештеници, Епископи када добију један Ваш готов производ ?

“Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“ Растко Петровић,  из чланка под насловом „Божићна звона кроз векове“

“Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44). Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама. Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “ Свети Софроније Нови Есекски, О молитви