Категорија: Православље

Надвладавање греха Сажето речено, све предстојеће нам великопосно поприште посвећено је теми надвладавања греха у човеку. И ако се ми током поста не мењамо на боље, онда смо се узалуд трудили, узалуд молили, узалуд постили, зато што и пост и молитва задобијају смисао само онда када дају резултате. Ово не значи, да ми треба да прекинемо пост и молитву, ако не осећамо некакав плод од њих. Не, никако! Ово означава, да ако ми не осећамо резултат, онда треба да увидимо да се у нашем животу одвија нешто неправилно, иако ми савршавамо молитву и ограничавамо себе у храни. И ради тога да би истакли духовну димензију поста као најважнију, нама се и предлаже у последњи дан пред Великим постом да измолимо једни од других опроштај и још једном увидимо, да без праштања нема спасења. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески (Мт. 6, 14), – овакве чудесне речи смо ми чули данас у јеванђељском читању. А како је важно сачувати ове речи у сећању и срцу – нарочито онда када је тешко некоме опростити, када је увређеност од некога врло велика! Јер има људи са којима се чак не жели ни сусрести и у чије очи је немогуће погледати. И што је већа отуђеност, што је већа унутрашња недобронамерност, што више негативних осећања изазива у нама неки човек, тим јача треба да буде наша тежња да се управо помиримо са овим човеком. Можда нам Господ специјално шаље оваквог човека – да би испитао нашу верност, да бисмо увидели своју способност или неспособност да праштамо другима, од чега зависи и Божији опроштај који нам долази од Бога на Његовом Страшном суду. Способност  праштања открива за човека перспективу вечног живота. Као што је рекао Јефрем Сирин, ако нема праштања, нема потребе ни за молитвом ни за постом, јер ће све то бити испразно, без икаквог смисла! Молитва и пост задобијају смисао само онда када се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност праштања и измољавања опроштаја.  А зашто је тако? Зато што је највећи најопаснији грех, од кога потичу сви други греси – гордост. А њено присуство човек спознаје  кроз своју неспособност да измоли опроштај или опрости другом човеку. Ово је као некакав индикатор, као лампица која се пали, када наступа нека опасност, на пример када се смањује количина кисеоника или се појављују штетне материје у атмосфери. Има апарата који неизоставно реагују на ову промену: пали се лампица или се огласи јак звук, упозоравајући човека на опасност. Управо тако је и у духовном животу. Уколико ми нисмо способни да праштамо и нисмо спремни да измољавамо опроштај, сматрајте да се у вама упалила црвена лампица, упозоравајући нас на опасно стање наше душе. Велики пост је време које нам се даје ради очишћења наших грехова, ради приношења нашег покајања, ради трпљења искушења, тешкоћа, у том погледу ограничења у храни, пићу, разонодама. Све су ово само средства, усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана са нашом способношћу праштања људима и измољавања опроштаја за наша сагрешења. Хајде да се бар данас прожмемо осећањем важности онога што представља праштање, јер током читавог нашег живота ми о томе вероватно размишљамо као о нечему последњем. Ми имамо толико брига, тако много сујете, тако да скоро нико од нас не мисли свакодневно колико је кадар да прашта и моли за опроштај. То нам и не пада на памет. Међутим данас је управо такав дан, када ми треба да себе подвргнемо испиту и одговору на важно питање: можемо ли праштати и молити за опроштај или је то терет који је изнад наших снага? И у једном и у другом случају – ако ми кажемо да можемо или ако кажемо да не можемо – дани светог Великог Поста омогућавају нам или да ојачамо у овој врлини или да надвладамо греховну склоност и неспособност помирења са људима. Ослобођење од егоизма  Циљ поста је ослобађање човека од његовог егоизма, од власти његовог сопственог „ја“. У суштини сав хришћански живот је и посвећен томе да „ја“ престане да господари и гута сву човекову пажњу, да би се имало снаге да се свој поглед окрене ка Богу и својим ближњим. И управо у ове последње часове пред Великим постом Црква нам предлаже да измолимо једни од других опроштај, призива сваког да прође кроз некакав испит, кроз испитивање своје сопствене савести. На жалост, за многе се чин праштања претворио у некакав обред. Људи прилазе једни другима и аутоматски моле опроштај,  и аутоматски одговарају на ову молбу. Најчешће се тако догађа када међу људима нема реалног конфликта, када нико није оптерећен тешким негативним осећањима, када нема дубоког непријатељства, понекад и мржње према човеку. Но, ако ми, прилазећи неком човеку увече уочи поста и желећи да измолимо од њега опроштај, осећамо стешњеност, узнемиреност, чак спремност да се окренемо и не изговоримо реч „опрости“, онда ће то значити да управо пред овим човеком ми и треба особено да се покајемо, нарочито од њега да испросимо опроштај. И што је теже то учинити, то је тим вредније у очима Божијим. Чин праштања  Ми започињемо чин праштања у храму, али треба да га завршимо кући или међу онима са којима свакодневно општимо (контактирамо). Обавезно се овај чин завршава, приношењем покајања и молбе пред оним људима, које смо стварно увредили, са којима смо у конфликту, којима је врло тешко рећи „опрости“. Праштална недеља нас приморава да предузмемо напоре, који треба да буду настављени током читавог поста и буду управљени на то да се наше „ја“ затвори под строгу контролу, да нас не би ни осећања, ни мисли, ни зла воља омели да учинимо најглавније дело свога живота – то јест да по милости Божијој и благодаћу Божијом задобијемо спасење. Овај велики задатак од огромне важности  захтева врло велике напоре и не може се започети и савршити без врло простог чина, који ми данас овде у храму и код себе кући треба да савршимо – то јест да се од свег срца раскајемо пред нашим сродницима, ближњима, познаницима, сарадницима у оним мислима и поступцима, којима смо помрачили себе у односу

Послије одслуженог Јутрења и опијела упокојеном умировљеном Епископу Атанасију, пред требињским Саборним храмом, од 10.00 часова, служена је Божанствена литургија. Сабрањем је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење више Епископа, који су саслуживали и током Јутрења са опијелом, а којима су се на Литургији придружили и Епископи пакрачко-славонски Јован и милешевски Атанасије. У Сабрању је учествовало и бројно свештенство, монаштво и вјерни народ, међу којима и представници држава, градова и општина. детаљније…

Испред Саборног храма у Требињу јутрос од 8.30 часова служи се јутрење и опело упокојеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Атанасију. Сабрањем началствује Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Епископа: жичког Јустина, диселдорфског и немачког Григорија, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, западноамеричког Максима, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, диоклијског Методија и захумско-херцеговачког Димитрија, као и многобројног свештенства и верног народа Цркве Божје.

Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто. Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку  (друштвену) теологију. Институт у једној личности. Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку. Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље. И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година. Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш. Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити. Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље. Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима. Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије. Извор: teologija.net

Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски, Атанасије, упокојио се у Господу. Његово Преосвештенство преминуо је у четвртак, 4. марта 2021. године, у 18.45, у Јавној здравственој установи Болница Требиње. Обавјештење о сахрани новопредстављеног владике биће објављено накнадно. Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com

  Све јединице у библио-графији прегледане су и проверене са изворницима посебних издања и периодичних публикација. Забележено је укупно ??? јединица. Поделе су извршене у шест целина: I Књиге на српском: а) богословље, б) историја, в) књиге преведене; књиге на грчком, француском, италијанском; II Студије, расправе, чланци, огледи, прилози, беседе; III Књиге у припреми; IV Необјављени радови; V Преводи; VI Приређене књиге и зборници; VII Прикази и оцене радова Епископа Атанасија Цитирање је вршено овако: Књиге, зборници и часописи (тј. општа дела) писани су курзивом, а конкретни чланци, студије, и сл. писани су под наводницима. Поштован је хронолошки ред појављивања дела, па су она цитирана, али само једанпут, при првом појављивању. Затим је под истом јединицом навођено следеће појављивање истог дела у осталим публикацијама. СКРАЋЕНИЦЕ (abbreviationes): Од Косова до Јадовна = Од Косова до Јадовна – путни записи (изд. аутора), Београд 1982; 8. проширено издање 1989/?/; 9. издање /поновљено 1/ 2002. Χριστὸς – Ἀρχὴ καὶ Τέλος = Χριστὸς – Ἀρχὴ καὶ Τέλος (изд. Ἴδρυμα Γουλανδρή-Χόρν, Imago), Атина 1983. Патрологија = Патрологија (4–5. век), књ. 2 (изд. Богословски факултет), Београд 1984. Трагање за Христом = Трагање за Христом (изд. „Храст“), Београд 1989, 2. изд. 1993. Духовност Православља = Духовност Православља (изд. „Храст“), Београд 1990. Великомученички Јасеновац = Великомученички Јасеновац – документи и сведочења, Београд 1990; 2. проширено издање: Великомученички Јасеновац после Јасеновца, Београд–Ваљево 1995. Страдање Срба на Косову и Метохији 1941–1990 = Страдање Срба на Косову и Метохији 1941–1990, изд. „Јединство“– Приштина 1990. Φῶς ἱλαρὸν = Φῶς ἱλαρὸν (изд. Ἀκρίτας), Атина 1991. Српски завичај = Српски завичај (изд. „Јединство“), Приштина–Београд 1991. Богословље Светог Саве = Богословље Светог Саве (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања, 1991. На путевима Отаца I = На путевима Отаца I (изд. „Храст“), Београд 1991, 2. изд. 2001. На путевима Отаца II = На путевима Отаца II (изд. „Храст“), Београд 1991, 2. изд. 2001. Бог се јави у телу = Бог се јави у телу (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања, 1992. Свети Сава и Косовски Завет = Свети Сава и Косовски Завет (изд. СКЗ), Београд 1992. Знак препоречни = Знак препоречни (изд. Студенти Богосл. факултета), Београд 1994. Философија и теологија = Философија и теологија (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања 1994. Etudes hésychastes, (L´Age d´Homme), Editions L’Age d’Homme. Series, La Lumière du Thabor. Publication Date, Lausanne 1995. Књиге Макавејске = Књиге Макавејске: превод, увод и коментари, (изд. „Видослов“-„Јасен“-Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања 1995, 2. изд. 2002; 3. издање ….. Загрљај светова = Загрљај светова (изд. „Символ“), Србиње 1996. О следовању Светим Оцима = О следовању Светим Оцима (3 текста), (изд. ман. Св. Пантелејмона), Врање 1996. Распета Херцеговина = Распета Херцеговина, ур. В. Џомић, Краљево 1997. Живо Предање у Цркви = Живо Предање у Цркви (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог и„Видослов“), Врњачка Бања–Требиње 1998, 2.изд. 2002. Дела Апостолских Ученика = Дела Апостолских Ученика: превод, уводи и напомене (Братство Св. Симеона Мироточивог, „Видослов“) Врњачка Бања–Требиње 1999, 2. изд. 2002; 3. издање 2005. Бог Отаца наших = Бог Отаца наших (изд. Манастира Хиландара, 32), Солун 2000. Нова Косовска Голгота (књ. 1–4), изд. „Светигора“, Цетиње 2000. Христос – Алфа и Омега, Врњачка бања, 2000; 2. издање 2005. Беседе Светога Григорија Богослова = Св. Григорије Богослов, Беседе Светога Григорија Богослова, Требиње-Врњачка Бања 2001 Св. Јован Дамаскин, Беседе, изд. Хиландар-Острог-Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, 2002. Свештени Канони Цркве = Свештени Канони Цркве, у преводу са грчког и словенског Епископа Атанасија, Београд 2005. О Цркви и Литургији = О Цркви и Литургији, Врњци-Требиње 2007. Christ – The Alpha and Omega = Christ – The Alpha and Omega, Sebastian Press – Los Angeles 2007. Emmanuel = Emmanuel. The Only Begotten and Firstborn among Many Brethren, Sebastian Press – Los Angeles, 2008. Христос Нова Пасха = Ур. Епископ А._Јевтић, Христос Нова Пасха – Божанствена Литургија I-IV, Београд-Требиње 2008–2009. Свети Максим Исповедник = Свети Максим Исповедник: живот и избор дела, са уводима, схолијама и студијама, превео са грчког и приредио Епископ Атанасије, Врњци-Требиње-Лос Анђелес, 2012. I КЊИГЕ На српском језику (a) БОГОСЛОВЉЕ Патрологија (4–5. век), књ. 2 (изд. Богословски факултет СПЦ), Београд 1984. Трагање за Христом (изд. „Храст“), Београд 1989, 2. изд.1993. Духовност Православља (изд. „Храст“, Београд 1990, 2. изд. 1994. На путевима Отаца I и II (изд. „Храст“), Београд 1991, 2. изд. 1996. Богословље Светог Саве (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања, 1991. Српски завичај (изд. „Јединство“), Приштина–Београд 1991. Свети Сава и Косовски Завет (изд. СКЗ), Београд 1992. / в.приказ К. Крстић, у Беседа, Нови Сад, бр.3-4/1992,292-3. Бог се јави у телу (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања, 1992. Знак препоречни (изд. Студенти Богосл. факултета), Београд 1994. Философија и теологија (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог), Врњачка Бања 1994; друго, допуњено издање 2004. Загрљај светова (изд. „Символ“), Србиње 1996. О следовању Светим Оцима (3 текста – која?),(изд. ман. Св. Пантелејмона), Врање 1996. Српски Православни буквар (изд. „Хришћанска мисао“). Србиње-Београд-Ваљево-Минхен, 1997, 2. изд. 2001; на енглеском: Serbian Orthodox Elementary Reading Book, Belgrade 2002. Живо Предање у Цркви (изд. Братство Св. Симеона Мироточивог и „Видослов“), Врњачка Бања–Требиње 1998, 2. изд. 2002. Вапај Срба Косова и Метохије, Грачаница 1999; 2. изд. Требиње 1999; вебсајт страница Пројекат Растко: http://www.rastko.org.yu/bogoslovlje.atanasije-vapaj-c.html. Уп. превод на енглески, грчки и сл. Свете Иконе (Библ. Св. Петар Цетињски: Азбучни мисионар, књ. I), (изд. „Светигора“), Цетиње 1999; унето и у друге зборнике о Св. Иконама на италијанском, француском (Annuarium Historiae Conciliorum, 162–170), грчком (и на српском: Инок Григорије Круг, Икона, изд. Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњачка Бања, 1997, 115–169). Бог Отаца наших (изд. Манастира Хиландара, 32), Солун 2000. Христос Алфа и Омега (зборник 12 изабраних чланака-студија, објављиваних и нових, у част 2000-годишњице Хришћанства), изд. Братство Св. Симена Мироточивог, Врњачка бања 2000. Христос а не Христ, изд. Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњачка бања 2002. Аскетика, Београд-Србиње-Ваљево, 2002. [предавања из аскетике на Православном богословском инстуту Св. Сергија у Паризу, академске 1971/72; превод са француског изворника Cours d’Ascetique, Paris 1972; уз додатак: „Исихастичка антропологија“, стр. 109-132]. Беседе и речи… (збирка 120 беседа и текстова), Ман. Тврдош-Врњачка Бања 2003. Човек Богочовека Христа – Саборник-ἀφιέρωμα-festschrift-homage о 110-годишњици рођења и 25-годишњици блаженог престављења Оца Јустина (Поповића), текстови на 5 језика, Београд, Благовести 2004. Заблуде расколника тзв. “Старокалендараца”, Требиње-Врњци 2004 [два издања]. Преподобни Јустин Нови Ћелијски (Житије, Акатист, чуда), Београд 2005. Истовремено и џепно издање (без Акатиста и колора), Ман. Ћелије 2005. [опис: страна 96, са 1 табаком у колору: иконе, фреске, слике]. Еклисиологија Светог Апостола Павла, Врњци-Требиње 2006. О Цркви и Литургији, Врњци-Требиње 2007. Исус Христос је исти јуче, данас и довека, [петојезично издање] Врњци-Требиње-Лос Анђелес 2010. Од Откривења

Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати! Ово не може сваки разумети. Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела. Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу. Каква самообмана! И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових „безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним. На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом. Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер 4, 14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе. Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље. Како народ мисли и осећа? На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном: Покајање Богу радовање, Некајање паклу радовање. После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу: Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо. У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. Зар није тако браћо? Тако је! -одјекну кроз вечерњу тишину. Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем. Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид. Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други. Свети Николај Жички Извор: www.spc.rs

„Устаћу и поћи ћу…“. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков. Протојереј Александар Шмеман

Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин. Свети Исак Сиријски