Категорија: Православље

Као сапутници света у 21. веку сведоци смо једне чудне ситуације: иако се непрестано говори о повезивању људи и тзв. „смањењу“ света, људи су све више међусобно удаљени. Медији, дигиталне технологије и виртуелна познанства стварају илузију да је све у реду. Ипак, изворно битије се не да одглумити, па тако најбољи индикатор стања јесте све већи степен агресивности у друштву и вртоглави успон најразличитијих менталних болести (дијагностикованих и недијагностикованих). Социјално здравље је могуће проверити сваког дана информисањем са страница црне хронике. Већина се понаша као да се то не догађа у свету и времену где сви живимо, већ тамо негде и некад… Само се пред оком камере чује већ стереотипна изјава комшија: „Би(ла)о је увек миран и нисмо ништа чудно приметили.“ И тако од места до места, од случаја до случаја… Као да ће све нетрагом нестати и да никаквих вечних веза и односа нема. Да ли је то цена за прогонство сваког вида метафизике и за посвећивање практичним и примењивим циљевима? Шта Црква има да каже? Да ли она нуди „органску заједницу“ о којој као спасоносном социјалном моделу пише савремени мислилац Александар Фатић? На сва ова питања одговор се налази у процени реалног живљења поруке коју доноси Васкрсење Христово. Као индивидуални чин оно не би било неки велики искорак за човечанство. Била би то само славна победа Бога нас светском трагедијом. Али зар се од Бога може друго и очекивати? Шта ћемо са човечанством? Да ли локалне црквене заједнице имају снаге да се супротставе тренду глуме и заснују аутентичне односе који ће бити светлост која светли у тами? Бог Логос је постао човек да би као Богочовек отворио пут кроз смрт у живот вечни. Подношење животних пораза отада је у знаку победе која се већ догодила као залог, а непрестано из будућности продире у време. Васкрсење целокупне твари је обећано, али је и догађај који обећава заједницу. Дакле, растанак на земљи и боравак у гробу биће превладани. Онај ко не буде у рају могао да поднесе ближње, мораће изаћи из њега без ангажовања професионалних избацивача. Тако се рај (читај: Царство Божије) не јавља као добитак за појединца као таквог, већ као одржавање, побољшање и успостављање односа љубави са Богом и ближњима – истовремено и на истој „локацији“. Само преображених. Марија Магдалина не препознаје Васкрслог Христа, мисли да је виноградар. Разлог је тај што је чак и Он преображен. Тако би и ми енергијама Васкрслога требали да се преображавамо, да нас људи не препознају у свим нашим манама и палости. Просто, да људе изненадимо променом. То је на крају и покајање. Пост је управо та естетска хирургија хришћанског живљења, која без козметике сведочи лепоту која се крије. Старац Пајсије Светогорац описује да се већина здравствених проблема дешава када се нечим бавимо непосвећено. Наука о хормонима, мозгу, ембриону, говори да стресогене ситуације захтевају релаксацију и мир да би човек био здрав. Док чекамо Васкрслога, ми кроз пост имамо прилику да саваскрснемо у Њему кроз умирање нашег палог и егоистичног ја које се гуши и друге гуши. Када се цео свет домишља како да се супротстави вирусу короне, предлажемо пост као уздржање од сувишног уношења хране, борбу против свих видова зависности, чињење добрих дела. Овим ћемо јачати свој имунитет, који је иначе најбоља и жељена одбрана од свих вируса. Васкршњи оптимизам ће учинити да безнадежност као најјачи непријатељ имунитета буде далеко од нас, а већ тиме ћемо крочити ка изворном назначењу које кроз ходнике времена одјекује гласом апостола Павла, неуморног проповедника Васкрсења: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим радујте се! Кротост ваша да буде позната свим људима. Господ је близу. Не брините се низашта него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше“ (Фил 4, 4–6). Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Жички благовесник, бр. април-јун 2021.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2021. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! Дођите на нови род Винограда, на побожно весеље, посебан је дан Васкрсења; уђимо у заједницу Царства Христова, појући му као Богу у векове! (пасхални канон, прва строфа осме песме) Овим речима, драга браћо и сестре, славећи Васкрсење Христово, Црква нас позива и сабира на побожно пасхално весеље, весеље које превазилази и надмашује сва наша овоземаљска весеља. Побожно весеље које нам Господ уготови јесте радост вечног Живота, вечне победе Добра над злом и пораза демона. Предивни Јован Златоуст у празничном усхићењу кличе: „Нека се (данас) нико не боји смрти, јер нас ослободи Спасова смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај Који сиђе у ад, горак постаде ад примивши тело Његово.” Суштина овог нашег побожног васкршњег весеља јесте Сâм Васкрсли Исус Христос Који Себе Самог даје као „нови род винограда” да Га пијемо. У великој и божанској Тајни Тела и Крви Његове Он нам говори: „Узмите, једите, ово је Тело моје…”, а затим: „Пијте, ово је Крв моја Новога Завета…” Господ не успоставља Нови Завет на неким обредима и религијским ритуалима већ га установљава на Себи Самом кроз вечно давање Себе као божанског Јела и Пића. Нашу тугу Великог Петка и Велике Суботе, док смо пратили Христа Господа од Гетсиманије до Голготе, Господ одједном измени и уведе нас у васкршњу радост. То је, као што каже црквени песник, посебан дан! То је дан Васкрсења. То је благодатна снага Васкрсења коју нити од Бога изабрани синови Израиљеви нити мудри Грци нису могли да схвате. Први говораху да је проповед о Васкрсењу „безумље”, други пак да је то „лудост”. А управо кроз то што је за прве било „безумље”, а за друге „лудост”, Господ је показао величину божанске благодати и моћи. Знајући то искуствено, радујмо се, браћо и сестре, и веселимо се кличући једни другима: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Васкрсење Господа Исуса Христа, браћо и сестре и драга децо духовна, највећи је догађај у историји видљивог и невидљивог света. Зато је он непоновљиви догађај. Васкрс је ново стварање, а за човека ново рађање. Гле, све ново постаде! Богочовек Исус Христос васкрсе из мртвих и све дотадашње „вредности” бише оборене и нови свет настаде. Наднесен над тајном Христова Васкрсења, Свети апостол Павле сведочи оно што зна и што јесте истина: сведочи да, „ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде”, па додаје: „А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења” (2. Кор 5, 17 – 18). То је она неистражива дубина и висина тајне Васкрсења о којој толико пишу и певају свети Оци Цркве. Најбитније је, браћо и сестре, да познамо дубину и висину тајне Васкрсења, да у њу верујемо и њоме се спасавамо. Не допустимо да нам празник Васкрсења Христова буде празник обичаја, као што често чујемо, већ празник новог живота, нове наде, нове твари. Управо на такво славље и весеље позива нас Црква. На овај празник Пасхе, преласка из смрти у прави и вечни живот, Господ нас позива да окусимо „нови род винограда”, оног Винограда у којем је Он Чокот, а ми лозе. Господ је створио свет као добар виноград. Он у Својој беседи о злим виноградарима каже да човек домаћин засади виноград, огради га плотом, ископа у њему пивницу и подиже кулу, те га предаде виноградарима да га обрађују. Када дође време бербе, посла господар винограда слуге своје да донесу рода од винограда. Видећи да слуге господара винограда долазе, виноградари, који се у међувремену беху претворили у разбојнике и узурпаторе Божјег давања, „похваташе слуге, па једнога изудараше, једнога убише, а једнога засуше камењем”. На крају господар винограда посла „сина свога говорећи: постидеће се сина мога”. Уместо да га се постиде они Га ухватише, одведоше напоље и убише. Управо то смо гледали на Велики Петак: неправедно осудивши Господа, разапеше Га на крст. Тек што прођосмо страхоту Великог Петка, када гледасмо убиство Наследника Винограда на крсту, ево нас у радости новог Винограда, у радости новог Живота. Наста време истинског Чокота и правог Винограда. Зато, приђите сви и окусите од новог рода Божјег винограда и видите да је добар и благ Господ! Ово је ново весеље којим се побожно веселимо сви ми који кличемо: Христос васкрсе! Али, исто тако се радују са нама и сви остали хришћани, и сви који доживљавају Божју доброту, и сва творевина Божја. Позивамо вас, драга децо духовна, на радост Васкрсења како бисмо одагнали од себе тугу нашег живота, тугу која нас је, ево више од годину дана, притисла, тугу која се уселила у сваку пору нашег живота, тугу која је многе куће затворила. Устанимо, и веселимо се, и победоносно кличимо једни другима: Христос васкрсе! Радосним васкршњим поздравом Христос васкрсе! поздрављамо све вас, драга децо духовна, који живите широм света, вас који сте далеко од својих огњишта, од завичаја, а често и од својих најрођенијих. Знајте да ваша Светосавска Црква непрестано брине о вама као нераскидивим деловима нашег народа и живим удовима Тела наше Цркве. Остављамо вам завет, пред Васкрслим Господом и светитељима Његовим, да чувате и јачате најпре наше унутарње црквено јединство, а онда и национално, језичко и културно јединство. Не допустите времену и приликама да вас поделе и одвоје једне од других, а тиме и од Мајке Цркве! И поред чињенице да сте стално под одређеним притисцима, што међу вама изазива несугласице и расправе, молимо се Васкрслом Господу за вас да у Њему Васкрсломе пронађете снагу за своје јединство и крепост за братску слогу. Апелујемо на вас да увек пред собом имате дивне примере вере и родољубља наших дичних предака и наших великана који, живећи у далеком свету, задивише свет у лицу Тесле, Пупина и многих других. Будимо достојни наследници њихових имена и њихових великих дела, њиховог примера

Дана 18. априла 1993. године, убијена су од руке сатанисте три монаха Оптине Пустиње: јеромонах Василије, монах Трофим и монах Терапонт.  Поука Василија Оптинског: „Главно је да се свој крст донесе до краја. Без крста нема Христа. Милост Божија се даје на дар, али треба да дамо Господу све што имамо.“       Више о њима прочитајте: https://srpska.pravoslavie.ru/60962.html  

Савремени човек велики део времена проводи гледајући телевизијске програме или користећи интернет садржаје. Као и свуда, овде се време може употребити на спасење и сопствену изградњу или се злоупотребити. Програм који емитује Тв Храм, телевизија Српске Православне Цркве је уистину саделатник светотајинског бића Цркве у изградњи свести верујућих људи о припадности Цркви као Телу Христовом, кроз усмеравање на начин живота који одговара јеванђелској логици живљења. Емисија “Одговор духовника“ завређује посебну пажњу. У њој се могу чути одговори на различита питања која муче савременог човека. Од мноштва тема, издвајамо најактуелније: О вакцинацији, О вези верника и атеисте, Причешће у време корона вируса, О ношењу марама, Проблеми у браку, О нетрпељивости према другима, О опелу над самоубицом, Пост и родитељско противљење. Сећајући се речи почившег Владете Јеротића да не треба осуђивати домете савремене технологије, већ се према њима односити без зависности и са свесним одабиром садржаја, препоручујемо Тв Храм и емисију Одговор духовника као прави избор за оне који желе да своје време искористе за упознавање са  душекорисним садржајима. Емисију можете погледати на адреси: Одговор духовника Протонамесник Александар Р. Јевтић  

Немој се плашити ни када сваки дан падаш, и немој престати да се молиш, већ стој храбро. Анђео који те чува, без сумње, одаће признање твоме трпљењу. Док је још свежа и запаљења, рана се лако лечи; но застареле, нелечене и запуштене ране се тешко лече: да би се исцелиле, потребно је већ много рада и свестраног заузимања лекара. Многе ране с временом постају и неизлечиве. Али, Богу је све могуће (уп. Мт.19,26). Извор: Лествица, поука пета

Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. У породици је било седморо деце: Катарина, Никола, Стеван, Вучко, Милован, Кристивоје и Милисав, од којих су Никола и Кристивоје умрли још у раном детињству. У породици се живело скромно, али побожно и молитвено. Домаћим молитвама присуствовали су сви чланови породице, стојећи пред кућним иконама и молећи се, шапатом, својим речима. „Та наша кућна молитва у молитвеном ћутању и разговору са Богом остала ми је у сећању са осећањем неког посебног благодатног мира“, сећа се архимандрит Јован. Отац Радомир умро је изненада, када је малом Милисаву било свега три године. Мајка је остала са петоро деце, која су јој по својим моћима помагала око кућних послова и пољских радова. После завршеног четвртог разреда основне школе у родном селу, Милисав са једанаест година живота одлази у Краљево светом Владици Николају. Ту остаје краће време, а потом га Владика води у манастир Жичу, где постаје манастирски ђак, па искушеник. Духовни однос са светим Владиком Николајем, тада остварен, постаће камен темељац монашког живота архимандрита Јована. После немачког бомбардовања и паљења манастира Жиче 1941. године већи део братства се повлачи у планину Столове и манастирске колибе, а потом у Студеницу. У лето 1944. године, услед ратних прилика, Милисав одлази у манастир Вујан, у који, уочи доласка партизанâ, стиже и теолог Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле. Познанство са будућим патријархом и године проведене уз њега оставиће на Милисава неизбрисив духовни печат. После годину дана, читаво братство прелази у манастир Благовештење код Овчар-Бање. Ту Милисав остаје до 1947. године, када одлази на одслужење двогодишњег војног рока. По повратку из војске, настањује се у манастиру Рачи код Бајине Баште, где се тада налазило и раније братство манастира Благовештења. У том периоду утврђује се и његов духовни однос са Светим авом Јустином Ћелијским. На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашен у малу схиму, по благослову митрополита скопског Јосифа, који је у то време био администратор Жичке епархије. Чин монашења обавио је игуман Јулијан (Кнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част Светог Јована Крститеља. У Рачи је монах Јован завршио један разред гимназије, а 1957. године, када је архимандрит Павле постао рашкопризренски епископ, завршио је и остала три разреда. Године 1966. уписује се на Богословски  факултет у Београду, где се упознаје и духовно зближава са младим теологом Мирком Буловићем, потоњим Епископом бачким Иринејем. Током студија Свети Архијерејски Синод га поставља за наставника Монашке школе у манастиру Острогу. Богословски факултет завршава 1971. године и одлази у Грчку, на постдипломске студије на Атинском универзитету. Крајем 1974. године, на позив Светог Синода, прима дужност управника Монашке школе у Острогу, која је касније премештена у Далмацију, у манастир Крку. После годину дана рада у њој, наставља наставнички рад у призренској Богословији 1978/1979. године, а професорски испит полаже у Београду 1983. године. Пензионисан је као професор Богословије 2001. године. За собом је оставио вредно писано сведочанство о историји и животу наше Цркве, које обухвата педесетак наслова. Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање, док је зимске периоде обично проводио у Новом Саду, уз Епископа бачког Иринеја. Премештен је у манастир Јежевицу 2015. године, а следеће године у манастир Рачу код Бајине Баште. Међутим, због влаге, хладноће и лошег здравственог стања упућен је у погодније климатско подручје код Врања, у манастир Светог Стефана у Горње Жапско, где је, захваљујући доброти Eпископа врањског Пахомија и сестринству манастира, провео последњих пет година живота. У току прве недеље Великог поста 2021. године архимандрит Јован је оболео од инфекције изазване вирусом ковид-19 и смештен у Инфективну клинику Клиничког центра Војводине, где се и упокојио 8. априла. Захваљујемо свим лекарима и медицинском особљу који су му помагали у  последњим данима живота. По његовој жељи биће сахрањен у манастиру Лелићу, а детаљи сахране биће накнадно објављени. Вечан ти спомен и Царство небеско, драги наш оче Јоване! Извор: www.spc.rs

„Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година. Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио. Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: ‘Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.’ Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна. Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио. Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна… Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао: ‘Оче, мени су рекли да пост не постоји.’ Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји. Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је ‘постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао’. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 – 18).“ Старац Јаков Цаликис Извор: dodjiividi.blogspot.com

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“(Писмо 89, Кесарији). Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: „Неће ли он (то јест муж-паганин – прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?“(Посланица жени). Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући (Стромате 1). Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: „Добро је и прекорисно“ – пише он – „сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: „Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни“ … Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе причешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади“(Писмо Кесарији). У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти (Живот Светог Василија). Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања (Надгробно слово Горгонији). Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: „Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( – Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси.“ Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде.  Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани „у прекој потреби“ могу причестити умируће. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву, где је оно постојало закључно са XVII веком. Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана – о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени „која је пошла сусетки да би се причестила“ (Духовни луг). Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш…. После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: „Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје…“. Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај „минимум“ без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум  делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христос није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: „Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов

(…) Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју)

Два значења причешћа   Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење Свете Литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им јс даровао Царство да би могли ,да једу и пију у Његовом Царству“. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој Трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспект православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је свето Причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили свето Причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним