Категорија: Издања

У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Уредник издања је протојереј Радош Младеновић, а лектуру је извршила гђа Бранка Косановић. Штампарија је Интерклима-графика, Врњци. – 191 стр.; 21 цм. Тираж 1.000. Наслов књига је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Ова књига је израз исте жеље. “Књига Господе, где станујеш?  је плод деценијског писања о. Александра за Православни мисионар. […] Текстови оца Александра су од почетка били препознатљиви по томе што су писани у нешто краћој форми, директни, са јасном поруком, и са, готово по правилу, пропратним уоквиреним додатком. Оно што је још једна особеност његових текстова који су објављени у овом зборнику јесте то што у њима човек наилази на мноштво тема и мотива не само из теологије, већ и из области философије, науке и књижевности, који су одраз огромне начитаности аутора и његовог готово енциклопедијског знања. Због свог редовног доприноса унапређењу квалитета Православног мисионара, о. Александар је веома брзо постао члан редакције часописа, у којој је активан до дана данашњег. […] Књига је систематизована тако што је подељена у четири тематске целине: Ликови и дела светитељâ, Врлине – украси душе, Бог у књижевности и Вечно у савременом свету. Притом, она се не мора (и вероватно од већине читалаца и неће) читати „линеарно“ – можете је слободно насумице отварати и читати са пронађеног места, а она тиме неће изгубити на својој садржајности и дубини.“ Презвитер др Оливер Суботић, Уводна реч “Књига Господе, где станујеш? протонамесника Александра Јевтића није ништа друго него продужетак његове службе у Епархији жичкој – годинȃ већ под сводовима новог Храма Светог Саве у Краљеву – али и као израз путање властите изградње, која не престаје до послетка. И то је први и најосетљивији елеменат што ове текстове држи на окупу. Образован аутор, утемељен у предању којем припада, поглед усмерава на проблемске тачке од егзистенцијалног значаја, и за посвећене и за непосвећене, и за дубоке и за летимичне. […] Негде се пак Јевтић обраћа баштини српске и светске књижевности, доказаном изворишту података о човеку, тврдих антрополошких истина. Јер, књижевна дела и јесу велика ако су есенција општег искуства. […] У текстовима књиге Господе, где станујеш? затичемо и жива сведочанства из нашег доба и најближег окружења, која делују јаче од сваке речите проповеди. У читавом том мозаику од елемената црквенопредањског, историјског, књижевног и свакидашњег трајања и опитовања, о. Александар се довољно спремно, али и с дужним опрезом, хвата у коштац са непосредним изазовима и појединца и заједнице у којој служи. У кратким обимима, на делу показује изразиту економију и информативност излагања, на тачно издвојену тему, никада једнослојну. Да се не умноже речи. […] Има писаца који вас лако придобију и воде својим путем, у чијим текстовима читалац затекне своје сталне упитаности и недоумице. Затиче у тим текстовима подстицајна места на која тражи одговор, али и кључеве што му отварају запекле менталне браве. Трусне теме које о. Александар Јевтић дотиче и укратко развија у записима књиге Господе, где станујеш? припадају широком кругу тема за шири круг духовно наднесених читалаца, као што, уједно, осветљавају изнутра и не сакривају њиховог аутора. И када то још с почетка проосетимо, надаље му приступамо с поверењем. А поверење је велика, често недосежна ствар.“ Др Драган Хамовић, Записи из трусног подручја званог душа

У данима када се кроз Васкршњи пост припремамо за прослављање сверадосног празника Васкрсења Христовог, светлост дана пред очима читалачке публике дочекао је и нови број часописа Жички благовесник. Новонастала ситуација, проузрокована проблем око вируса корона, учинила је да овај број буде додатно важан као мисионарски начин да се са верним народом буде у свим околностима. Управо са том намером га је 1919. и покренуо Свети Николај Охридски и Жички, желећи да народу измученом вишегодишњим ратом пружи утеху и наду за дане који су уследили. Стога, на првим страницама доносимо текст Светог Николаја. Он нам на себи својствен начин, погледом човека који је „видео Бога“ и даље сезао до познања дубина тајне постојања човека и света, објашњава значај Васкрса. Сликовито нам описује као је светом текла апостолска проповед, која се „није састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило“. Протонамесник Александар Р. Јевтић нам актуализује важност догађаја Васкрсења, као начина за објашњење аутентичне слободе (чак и од смрти). Обзиром на све већи број видова зависности, и последица који они носе за човечанство, реч Цркве о слободи постаје све насушнија и неопходнија. О теми радости, која је нераскидиво повезана са празником Победе живота над смрти, пише нам ђакон др Ђорђе Петровић. Он анализира антрополошки феномен радости, сагледавајући га даље кроз догађаје домостроја спасења које је извршио Богочовек. Протојереј-ставрофор Милић Драговић је све нас поставио пред огледало десет Божијих заповести, које нас уче основима човечности. Новозаветно искуство нас кроз пост и празнике учи да људе видимо очима Божијим. Зато прота Милић поручује: „Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!“   Јереј др Слободан Јаковљевић детаљним прегледом историјског развоја богослужбеног поретка Цркве, упознаје читаоце са развојним фазама истог. Постојање парохијског и монашког типика (разлике и историја утицаја), историја типика на тлу Палестине и на тлу Византије, студитска и друге редакције типика, чине део сложеног задатка који је пред собом имао Свети Сава када се опредељивао за организацију богослужбеног живота српских манастира и новоуспостављене српске архиепископије. Његов задатак није био лак, али је пројавио величину и далековидост коју је имао. Различитост типика није доживљавао као проблем, већ као изазов и богатство којим је требало украсити богослужење у црквама и манастирима свога отачаства. Вероучитељ Милош Живановић нас упознаје са ликом и делом проте Живојина Алексића, првог уредника часописа Жички благовесник (тада под именом Преглед Цркве Епархије Жичке). Овај вредни и угледни чачански прота био је један од свештеника са простора наше Епархије, који су са великим бројем наших сународника прошли тешко искуство заточеништа у Нежидеру. Његова сећања и духовне рефлексије имају изузетну важност за историју Цркве и народа. Вероучитељ Милорад Васиљевић пише о дивном лику преподобномученика Харитона (Лукића) и његовој мученичкој смрти. Страдање које је претрпео након што је 15. јуна 1999. киндапован од стране шиптарских терориста, овенчало га је венцем мучеништва а нама даривало још једног смелог молитвеника пред престолом Божијим за род православни. Стару мудрост да се најслађе смеје онај ко се последњи смеје, можемо тумачити и у светлу Васкрсења Христовог као победе над смрћу. Управо зато нам и у овом броју протонамесник Дејан Марковић на Страници православног хумора поново даје прилику да се осмехнемо. Казивање протојереја-ставрофора Мирослава Јаковљевића у рубрици Парохијске приче нас подсећа да је гатање вид пријатељства са ђаволом који се свакоме сурово освети. Управо о томе говори случај који у тексту на упечатљив начин описује шта се десило са једним гатаром. Др Драган Хамовић нам доноси текст „Свети Сава у оптици модерних српских песника“. Наводећи примере истакнутих српских песника, подсећа: „Наслеђе није само оно што смо напросто наследили од прошлости. Традиција, њен опсег и облик, проистиче из нашег односа према прошлости. Тај однос се гради у форми приче, култа, усмене предаје. Тај процес је активан, усмерен. Ми стварамо своју прошлост, а од нас зависи да ли ће бити утемељена, потпуна или мањкава, модификована или фалсификована.“ Протојереј-ставрофор Љубинко Костић пише о књизи „Богословија Светог Саве 1836-2016“, која је штампана у издању Богословије Светог Саве у Београду са благословом Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, а резултат је саборног труда монаха Игнатија (Марковића) и ученика Богословије Светог Саве. Пред читаоце износи бројне личности и догађаје који су обележили време кроз које је Богословија пролазила до данас. У другом делу књиге налазе се говори и беседе о светосавским прославама: др Никодима Милаша, архимандрита Фирмилијана, архимандрита Илариона Весића, проф. Атанасија Поповића, протосинђела Доментијана, проте Стевана Димитријевића, јеромонаха др Николаја Велимировића/Светог Николаја Охридског и Жичког, ученика београдске Богословије/, ректора архимандрита Кирила, Епископа горњокарловачког Симеона и других. Ту су и цртице из живота Светосавске Богословије и са поклоничких путовања, као и матурских прослава, са сликама паноа генерација свршених богослова. Марко Трајковић, докторанд на ПБФ-у Универзитета у Београду, наставља да нас и у овом броју упознаје са стањем Верске наставе у Србији између два светска рата. Подаци које нам доноси, имају изузетну важност за сагледавање појединих околности око Верске наставе које су актуелне и у овом времену. О Гимназији у Врњачкој Бањи, њеном историјату и знаменитостима, пише врњачки ђакон Саво Величковић. Миа Павловић, ученица 7. разреда ОШ „Живан Маричић“ из Жиче, поделила је са нама своје стихове из песме „Свети Сава осам векова са нама“. Часопис се закључује Летописом богослужења Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, Епископов пратилац у канонским посетама широм наше Епархије. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

У очекивању радосног празника Рођења Бесмртног Бога међу нама смртнима, светлост дана и сусрет са очима читалаца дочекао је нови број часописа Жички благовесник. Заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким на првим страницама путујемо кроз време сусрећући тројицу источних мудраца на путу поклоњења Богомладенцу Христу. Речи Златоустог проповедника из рода нашега помажу нам да осетимо и разумемо догађај који је најављиван од пророкâ, а потом, пре више од две хиљаде година у скромној витлејемској пећини остварен нас ради и нашега спасења. Чувајући од заборава догађај прославе великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, преносимо и текстове који су забележили најважније тренутке прославе чији смо домаћин, као Епархија жичка, имали част да будемо.     У тексту посвећеном руској миграцији и Српској Православној Цркви у периоду 1920-1940. протојереј-ставрофор Љубинко Костић је издвојио неколико личности које су свака на свој начин и у различитим областима стваралаштва обогатиле нашу Помесну Цркву дометима оствареним на просторима величанствене царске Русије. Податак да је ревносни јеромонах Митрофан Романов, сродник царске породице, био у овом периоду на дубовској парохији у селу Гокчаници, потресно је сведочанство како је у овом свету све неизвесно и крхко. Подсећања ради и опомене, преносимо текст „О Македонији и Македонцима“. Према запажању чувеног швајцарског форензичара и осведоченог српског пријатеља Арчибалда Рајса, све величанствене победе српског војника прокоцкане су недостојанственим и корумпираним држањем српских политичара. Тако је било и са Македонијом. Слободан Чкребо нас кроз стихове упознаје за ликом и делом Епископа шабачког Максима (1839-1842), који је био из рода Чкреба са територије села Вранеша код Врњачке Бање. Простори наше данашње Епархије били су у саставу шабачке Епархије, па тако овај трагично страдали српски Владика заслужује пажњу да га се сетимо и о њему нешто научимо. Ту је и текст посвећен схватању Ериха Фрома о љубави према самом себи као основу здравог личног и друштвеног живота. Често несхваћена и погрешно тумачена, ова тема заслужује посебно време за промишљање. Овде је томе значајно допринео и труд аутора текста. Доносимо и наставак текста Џима Фореста о Митрополиту Антонију (Блуму), у преводу ђакона Стефана Милошевског. Следи увек радо читана Страница православног хумора, по избору протонамесника Дејана Марковића. Трудом протојереја Светолика Марковића, читаоци овога пута имају прилику да се у рубрици Интервју упознају са Милованом Данојлићем. Овај познати песник, родом са простора наше Епархије, на искрен и веома трезвен начин одговара на многа питања која је са не мањом пажњом и важношћу сачинио прота љишки. Драган Хамовић нас у рубрици Лирски благовесник води кроз стваралаштво Растка Петровића. Истичући различите фазе стваралаштва, издваја везаност за православне корене који су као духовно откривење Петровића инспирисали док је боравио на просторима Македоније, некадашње Старе Србије. О томе најбоље сведоче редови из текста „Божићна звона кроз векове“: „Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“ У рубрици Веронаука, Марко Трајковић, докторанд ПБФ у Београду, нам приближава време између два светска рата и положај Веронауке у Краљевини Југославији у том периоду. Разлике, али и сличности, са којима се данас суочава одржавање Веронауке у школама широм Републике Србије могу бити од користи за шире сагледавање и извлачење поука, као и корисних смерница за будућност. Текст се овде не завршава, већ представља увод који ће бити настављен у идућим бројевима часописа. Вероучитељ Милан Милутиновић пише о успесима наших вероучитеља на фестивалу Креф. Вероучитељ Дарко Главоњић нас упознаје са радом Основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, са издвојеним одељењима у неколико села рудничког краја. Овде се могу пронаћи сведочанства која упућују на чињеницу да је просвета код Срба нераскидиво, па чак и у новијој историји 19. века, везана за нашу Свету Цркву у њене вредне свештенике. О акредитованом стручном семинару који је за вероучитеље одржан у Краљеву пише вероучитељ Филип Зеленовић. Протођакон Александар М. Грујовић у рубрици Летопис богослужења прати богослужбене активности Епископа жичког Г. др Јустина. Радови за наредни број април-јун 2020. потребни су нам до 15. фебруара 2020. Упутство за ауторе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

У последњих неколико месеци, од када је из штампе изашао званични џепни црквени календар за 2020. годину (ауторско дело заштићено у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије, дана 22. априла 2019. г., под бр. А-0094/2019 и редним бр. 6942), на многим јавним местима, као што су тргови, улице, пијаце, тржнице и томе слично, на готово читавој територији Републике Србије, продају се фалсификовани „црквени календари“. Текст црквеног календара који издаје Свети Архијерејски Синод злоупотребљен је, нажалост, и од стране многих дневних и недељних листова, који га штампају и нуде читаоцима као „црквени календар“. Починиоци овог незаконитог дела том приликом узрокују не само штету материјалне природе већ  изазивају и забуну међу вернима који се овим календаром евентуално служе, јер приликом копирања или прекуцавања његовог текста често долази до разних грешака. Овом приликом обавештавамо јавност да продавци на горенаведеним локацијама не продају црквени календар већ његов фалсификат и да ниједне новине нису од Светог Архијерејског Синода добиле одобрење да објаве или ставе у промет штампану копију црквених календара, и сви који то раде чине кривично дело. Исто тако, противзаконито поступају и лица која поменути календар дистрибуирају у дигиталном формату (на интернет-страницама, у виду апликација, итд.), због чега могу одговарати кривично, као и претходно споменути појединци и групе. Као и претходних година, тако и овом приликом позивамо верни народ да користи искључиво црквени календар у издању Светог Архијерејског Синода, који се може набавити у свим храмовима Српске Православне Цркве, и који је једини аутентичан и потпун. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: spc.rs

Тешко је у данашње време наћи књигу за децу, као што је ”Мала прича о великој Жичи” која на тако леп начин говори о историји, духовности, нашој Православној вери, а све је то речено поетски, јасним стихом и лепом римом. Ово је поема која извире из самог бића, корена народа, попут некадашњих народних песама које су преносиле поруку, поуку и памћење, а васпитавајући, и поучавајући многе генерације и биле су брана забораву. Кад би уџбеници историје били писани као ”Мала прича о великој Жичи” Милоја Радовића, верујем да би малишани заволели историју и много научили, на лак и њима привлачан начин.   Поред, поетски бриљатно обрађене историје Манастира Жиче, која није само манастир, већ и срце српске духовности и државности, књига има и дубоку духовну поуку. О лепоти и вредности књиге академик Светислав Божић каже: ”Као ветар који над Жичом кружи и никад не стари, као што Николајев глас с тим ветром путује, тако и немир склупчан на савијутку око Жиче, кроз певање Милоја Радовића, постаје лек и мелем, за оне душе, које ће у дану неком, сунчаном, препознати Светлост и Свете претке, у ово сневање, уткане.” Писати о Жичи није лако, а нарочито за децу, мада је, искрено речено, ова књига намењена свима, без обзира на године. Она нас враћа у време кад су нам мајке и баке причале приче, и кад смо били ушушкани у те приче као у паперјасту бундицу. ”Милозвучно, као кад се говори у светој порти, у летње затишје… О таквој историји има се шта и како рећи, поготово кад је Жича, са својим светитељима више од историје” каже о књизи књижевник Драган Лакићевић. А књига кроз седам певања креће од Неба, одакле све и почиње, па се полако пред нашим задивљеним очима појављује на земљи Жича са Светитељима и владарима, али се кроз причу о изградњи објашњавају неке веома озбиљне ствари, свађа и борбе браће Вукана и Стефана око престола, и како их је Свети Сава, њихов најмлађи брат, измирио над моштима њиховог оца Светог Симеона Немање. О веома озбиљним и осетљивим темама, као што је крунисање Светог краља Стефана Првовенчаног, Милоје Радовић на изузетно леп и деликатан начин објашњава суштину тог чина, судбински важног за српски народ и државу: ”Круна за краља Стефана стиже из Рима. На први погледа изгледаше како треба: Отмена, прожета златом и драгуљима. Али, они који не гледају само очима, Спазише да у њој нема правог неба. Открише да је прошарана захтевима, Опасним за народ наш богобојажљиви, Што само би да у вери отаца живи.” ”Само песник са особеном духовном тананошћу може да исприча красним и бираним речима повест о узрастању једног народа, чији се идентитет чврсто везао за манастир Жичу” (др Драгољуб Даниловић, историчар). Поред лепоте поеме, треба нагласити исто тако значајан подухват уметника Бојана Миљковића, који је певања осликао, тако да је све сливено у једну целину. Сликао је на модеран начин, али кроз те слике провејава дух Византије, великих узора наших сликара. Књига која је пред вама, уметнички и сликарски, филигрански је обликована,  баш као што псалмопојац Давид каже: ”Сребро седам пута у ватри претопљено и очишћено.” Радмила Мишев

…