Категорија: Издања

„Радујте се свагда у Господу“ (Фил 4, 4) Свети апостол Павле Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха. Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене? Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша. Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства. Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо… У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота. И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 11. децембар 2020. године

„Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. И та моја вера, вера научника, се нимало не противи вери моје мајке и народа мога роднога села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа  и проширила мој хоризонт и моје појмове о Творцу“ (Михајло Идворски Пупин) Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство…   Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор. Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Када је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…). Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Краљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак. Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот. Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени.        Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 04. децембар 2020. године

У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је  у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка: – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила прочитам речи утехе од Његове Светости: – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву. Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија. Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој. Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Крштења Русије Кијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини. Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу, Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 27. новембар 2020. године  

Не веровати у Бога је бесмислено. Када погледам у сунчев систем, видим да је земља удаљена тачно онолико колико треба да буде удаљена од сунца како би примила потребну и прикладну количину топлоте и светла. Ово се није десило случајем (Сер Исак Њутн) За овог славног физичара и математичара смо чули макар и не били баш сјајни ученици. Анегдота са јабуком и гравитацијом (узгред, за јабуку се још увек не зна да ли је или није пала на његову главу) је славна и практично је немогуће завршити основну школу да се успут није сазнало за тај најчувенији пад јабуке. Осим закона гравитације, Њутн је оставио великог трага у изучавању оптике, механике, акустике, у формулисању инфинитезималног рачуна у математици, и у многим другим научним областима. Његови савременици су га сматрали највећим генијем који је икада ходио овом земљом, многи наши савременици су истог мишљења и вероватно ће будућа покољења имати представнике оваквог мишљења о сер Исаку Њутну.   Но, данас сам желео да са свега неколико редака укажем на важно обележје његове биографије које је у нашој културној свести мало познато и слабо осветљено. Наиме, славни Исак Њутн је осим интересовања везаних за физику, математику и друге области научног сазнања огроман део свог опуса посветио темама везаним за богословље и изучавање и тумачење Светог Писма. Истраживачи његовог животног дела су израчунали да је говору о Богу и о Светом Писму посветио милионе речи. Велики број његових књига, посебно из познијег периода живота, су посвећене овој теми. Његово обимно бављење богословским темaма је један од разлога зашто на интернет енциклопедији Wikipedia на енглеском језику стоји да је Њутн, између осталог био и богослов. Претпостављам да многим нашим људима ова информација звучи помало необично (мени је тако звучала када сам пре неких десетак година мало више о томе сазнао) јер се у нашим школским програмима посвећеним Исаку Њутну о овој теми уопште не говори. Међутим, чињеница је да је последње године свог живота Исак махом посветио проучавању Светог Писма занемаривши своје бављење другим научним областима. У том тренутку, када се страствено посветио богословским темама, он је постао председник Краљевског научног друштва у Енглеској и члан француске Академије наука. Дакле, један од највећих генија које је ова планета подарила је, што је више узрастао у свом поимању закона творевине, у све већој и већој мери увиђао да постоји тема која потребује још дубљу и преданију посвећеност и интересовање. Постоје и постојали су гласови који сматрају да је његово бављење теологијом „нерационално трошење времена“ јер је могао ко зна још колико пружити научном погледу на свет и живот. Међутим, значајно је погледати у чињеницу да човек који је синоним за науку у ствари исповеда да је најсуштинскије питање које се поставља пред нас заправо питање вере у Бога и питање нашег односа према Богу. Овај велики научник је страствено (понављам ову реч јер се преко ње можда и најистинскије изражава његова религиозна потрага) изучавао и испитивао однос Бога према човеку и човека према Богу онако како је тај однос описан на страницама Библије. Овај однос је нешто што је кључна потреба нашег унутрашњег бића јер Бог је Неко ко улива смисао у наше постојање – овим речима  се може изразити Њутново животно опредељење. Притом, у том погледу, Њутн уопште није сам. Листа изузетних научника који су досегли до највећих научних домета, а који су у исто време, попут Исака Њутна, сматрали да је вера у Бога нешто што је од пресудног значаја за њихов живот је веома дугачка. Највећи умови су, у свим временима у великом проценту, задивљено стајали пред Тајном Љубави Божије не сматрајући да је вера нешто што спутава њихово научно сазнање. Напротив! Видевши величанственост и уређеност овога света њихови умови су их одводили на пут вере у Бога који је смислено створио све што постоји. Већ деценијама, па чак, можда већ и скоро пуна два века, траје једна непрестана оптужница неких неверујућих људи која је упућена хришћанству и уопште вери у Бога. У тој „оптужници“ стоји да је хришћанство нешто што је разум оспорио и да је вера нешто за шта је разум утврдио да је бесмислица која трује људе који су јој подлегли. Многи су безмало говорили, а и даље говоре, да је вера мрак кога се треба ослободити. Сер Исак Њутн је један од многих који је својим животом и делом показао да су овакве тврдње бесмислица и да итекако има смисла веровати у Бога. Својом страственошћу у погледу ове теме он показује да вера није само једно од питања на које треба пружити одговор; он показује да је вера питање свих питања и да превасходно на ово питање треба пружити одговор. Уосталом, верујућим људима, људима који су у својим животима имали прилику да осете додир Божији и призив Божији није потребно Њутново сведочанство; они знају да је сусрет са Богом оно што је „једино потребно“ и да без тога сваки други сусрет и однос губи смисао. И, на самом крају још једно запажање. Нису само верујући великани светске историје сведочанство да веровати у Бога има смисла. Верујем да су и многи, који су свој живот проводили проповедајући бесмисленост вере, својим животима потврдили да је заправо њихова животна поставка била бесмислена. И листа тих људи је позамашна: Стаљин, Ниче, Хитлер… Веровати у Бога итекако има смисла. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 20. новембар 2020. године

У овом броју пред читаоце доносимо две беседе Архијерејȃ наше Свете Цркве. Епископ жички Г. др Јустин нам приближава догађај Петровог хода по води. Износећи духовну поуку, у наставку је актуализује на савремене изазове који се постављају пред нас. Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. др Атанасије нам предочава мање познате детаље из живота Светог владике Николаја (Велимировића), проносећи тако изнова славу овог српског Златоуста, пред чијом личношћу је себе Преподобни ава Јустин описао као „комарца пред орлом“. „Пред изазовом Covid-а 19“ је посебна рубрика у овом броју. Кроз текстове „Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“ (који потписује протонамесник Александар Р. Јевтић), „Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“ (потписника дипл. псих. Милоша Благојевића), „Пошаст над пошастима“ (потписника Николе Александра Марића) изнети су различити аспекти проблема са којим се цело човечанство суочило у току ове године. Богословски, социјални и психолошки контекст овде је отворен за разумевање, али и и изналажење начина да последице новонасталог проблема буду што мање. Небојша Ћосовић нам доноси наставак превод текста презвитера Николаоса Лудовикоса под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. Текст „Ослушкивање душе“ анализира корене психолошких проблема и горуће егзистенцијалне теме које човека муче, али које су му истовремено и шанса да спозна Бога и себе у њему. У тексту  „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и дипломирани дефектолог-сурдолог Тијана Палибрк износе важне увиде везане за живот оних којима су наша помоћ и разумевање најпотребнији. Поред стручних анализа, овде су изведени и закључци о утицају верског и богослужбеног живота наше Цркве на конкретне заједнице где бораве особе са сметњама у развоју.   Протонамесник Дарко Несторовић пише о храмовним славама, разматрајући феномен велике заинтересованости православних хришћана за прославе овога света, као и незаинтересованост многих за догађаје везане за основе нашег спасења. О страдању драгачевских свештеника у Великом рату наставља да нам приповеда прота Милан Филиповић, као врсни зналац завичајне историје драгачевског и чачанског краја. Студент теологије Душан Дуњић пише о јубилеју 100 година од оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У интервјуу са познатим српским глумцем Иваном Босиљчићем, јереј Немања Матејић поставља питања која се тичу начина на који вера сапостоји са активним јавним животом. Својим занимљивим и аутентичним одговорима Босиљчић нам говори о духовним тачкама расуђивања. Јереј Младен Миливојевић у рубрици „Парохијске приче“ износи пример како једна песма попут оне „Ој, ој, ој, ој, калуђеру“ може бити активни запарложени коров у народној свести, чак и онда када многи тога нису свесни. Књижевни критичар и песник Драган Хамовић нас упознаје са поезијом Милана Ненадића, овогодишњег добитника Жичке хрисовуље. Објављујемо и текст пожешког свештенства о новопрестављеном слуги Божијем протојереју-ставрофору Ненаду Величковићу (1966–2020). У рубрици „Веронаука“ доносимо текстове вероучитеља Ивана Радојичића о Електро-саобраћајној техничкој школи „Никола Тесла“ у Краљеву, текст горњемилановачких вероучитеља о сарадњи са часописом „Светосавско звонце“, као и песму вероучитеља Душице Ломовић посвећену добродошлици ђаку прваку. На крају је летопис богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, чувајући тако традиционалну рубрику овог часописа која се у у неким периодима његовог излажења за време Светог владике Николаја звала и „Тамо амо по Епархији“. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа