Категорија: Издања

У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је  у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка: – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила прочитам речи утехе од Његове Светости: – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву. Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија. Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој. Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Крштења Русије Кијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини. Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу, Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 27. новембар 2020. године  

Не веровати у Бога је бесмислено. Када погледам у сунчев систем, видим да је земља удаљена тачно онолико колико треба да буде удаљена од сунца како би примила потребну и прикладну количину топлоте и светла. Ово се није десило случајем (Сер Исак Њутн) За овог славног физичара и математичара смо чули макар и не били баш сјајни ученици. Анегдота са јабуком и гравитацијом (узгред, за јабуку се још увек не зна да ли је или није пала на његову главу) је славна и практично је немогуће завршити основну школу да се успут није сазнало за тај најчувенији пад јабуке. Осим закона гравитације, Њутн је оставио великог трага у изучавању оптике, механике, акустике, у формулисању инфинитезималног рачуна у математици, и у многим другим научним областима. Његови савременици су га сматрали највећим генијем који је икада ходио овом земљом, многи наши савременици су истог мишљења и вероватно ће будућа покољења имати представнике оваквог мишљења о сер Исаку Њутну.   Но, данас сам желео да са свега неколико редака укажем на важно обележје његове биографије које је у нашој културној свести мало познато и слабо осветљено. Наиме, славни Исак Њутн је осим интересовања везаних за физику, математику и друге области научног сазнања огроман део свог опуса посветио темама везаним за богословље и изучавање и тумачење Светог Писма. Истраживачи његовог животног дела су израчунали да је говору о Богу и о Светом Писму посветио милионе речи. Велики број његових књига, посебно из познијег периода живота, су посвећене овој теми. Његово обимно бављење богословским темaма је један од разлога зашто на интернет енциклопедији Wikipedia на енглеском језику стоји да је Њутн, између осталог био и богослов. Претпостављам да многим нашим људима ова информација звучи помало необично (мени је тако звучала када сам пре неких десетак година мало више о томе сазнао) јер се у нашим школским програмима посвећеним Исаку Њутну о овој теми уопште не говори. Међутим, чињеница је да је последње године свог живота Исак махом посветио проучавању Светог Писма занемаривши своје бављење другим научним областима. У том тренутку, када се страствено посветио богословским темама, он је постао председник Краљевског научног друштва у Енглеској и члан француске Академије наука. Дакле, један од највећих генија које је ова планета подарила је, што је више узрастао у свом поимању закона творевине, у све већој и већој мери увиђао да постоји тема која потребује још дубљу и преданију посвећеност и интересовање. Постоје и постојали су гласови који сматрају да је његово бављење теологијом „нерационално трошење времена“ јер је могао ко зна још колико пружити научном погледу на свет и живот. Међутим, значајно је погледати у чињеницу да човек који је синоним за науку у ствари исповеда да је најсуштинскије питање које се поставља пред нас заправо питање вере у Бога и питање нашег односа према Богу. Овај велики научник је страствено (понављам ову реч јер се преко ње можда и најистинскије изражава његова религиозна потрага) изучавао и испитивао однос Бога према човеку и човека према Богу онако како је тај однос описан на страницама Библије. Овај однос је нешто што је кључна потреба нашег унутрашњег бића јер Бог је Неко ко улива смисао у наше постојање – овим речима  се може изразити Њутново животно опредељење. Притом, у том погледу, Њутн уопште није сам. Листа изузетних научника који су досегли до највећих научних домета, а који су у исто време, попут Исака Њутна, сматрали да је вера у Бога нешто што је од пресудног значаја за њихов живот је веома дугачка. Највећи умови су, у свим временима у великом проценту, задивљено стајали пред Тајном Љубави Божије не сматрајући да је вера нешто што спутава њихово научно сазнање. Напротив! Видевши величанственост и уређеност овога света њихови умови су их одводили на пут вере у Бога који је смислено створио све што постоји. Већ деценијама, па чак, можда већ и скоро пуна два века, траје једна непрестана оптужница неких неверујућих људи која је упућена хришћанству и уопште вери у Бога. У тој „оптужници“ стоји да је хришћанство нешто што је разум оспорио и да је вера нешто за шта је разум утврдио да је бесмислица која трује људе који су јој подлегли. Многи су безмало говорили, а и даље говоре, да је вера мрак кога се треба ослободити. Сер Исак Њутн је један од многих који је својим животом и делом показао да су овакве тврдње бесмислица и да итекако има смисла веровати у Бога. Својом страственошћу у погледу ове теме он показује да вера није само једно од питања на које треба пружити одговор; он показује да је вера питање свих питања и да превасходно на ово питање треба пружити одговор. Уосталом, верујућим људима, људима који су у својим животима имали прилику да осете додир Божији и призив Божији није потребно Њутново сведочанство; они знају да је сусрет са Богом оно што је „једино потребно“ и да без тога сваки други сусрет и однос губи смисао. И, на самом крају још једно запажање. Нису само верујући великани светске историје сведочанство да веровати у Бога има смисла. Верујем да су и многи, који су свој живот проводили проповедајући бесмисленост вере, својим животима потврдили да је заправо њихова животна поставка била бесмислена. И листа тих људи је позамашна: Стаљин, Ниче, Хитлер… Веровати у Бога итекако има смисла. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 20. новембар 2020. године

У овом броју пред читаоце доносимо две беседе Архијерејȃ наше Свете Цркве. Епископ жички Г. др Јустин нам приближава догађај Петровог хода по води. Износећи духовну поуку, у наставку је актуализује на савремене изазове који се постављају пред нас. Епископ умировљени захумско-херцеговачки Г. др Атанасије нам предочава мање познате детаље из живота Светог владике Николаја (Велимировића), проносећи тако изнова славу овог српског Златоуста, пред чијом личношћу је себе Преподобни ава Јустин описао као „комарца пред орлом“. „Пред изазовом Covid-а 19“ је посебна рубрика у овом броју. Кроз текстове „Хоће ли вера у нама преживети пандемију вируса?“ (који потписује протонамесник Александар Р. Јевтић), „Страх и стрепња као доминантна осећања током пандемије“ (потписника дипл. псих. Милоша Благојевића), „Пошаст над пошастима“ (потписника Николе Александра Марића) изнети су различити аспекти проблема са којим се цело човечанство суочило у току ове године. Богословски, социјални и психолошки контекст овде је отворен за разумевање, али и и изналажење начина да последице новонасталог проблема буду што мање. Небојша Ћосовић нам доноси наставак превод текста презвитера Николаоса Лудовикоса под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. Текст „Ослушкивање душе“ анализира корене психолошких проблема и горуће егзистенцијалне теме које човека муче, али које су му истовремено и шанса да спозна Бога и себе у њему. У тексту  „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, дипломирани дефектолог-олигофренолог Ана Јаковљевић и дипломирани дефектолог-сурдолог Тијана Палибрк износе важне увиде везане за живот оних којима су наша помоћ и разумевање најпотребнији. Поред стручних анализа, овде су изведени и закључци о утицају верског и богослужбеног живота наше Цркве на конкретне заједнице где бораве особе са сметњама у развоју.   Протонамесник Дарко Несторовић пише о храмовним славама, разматрајући феномен велике заинтересованости православних хришћана за прославе овога света, као и незаинтересованост многих за догађаје везане за основе нашег спасења. О страдању драгачевских свештеника у Великом рату наставља да нам приповеда прота Милан Филиповић, као врсни зналац завичајне историје драгачевског и чачанског краја. Студент теологије Душан Дуњић пише о јубилеју 100 година од оснивања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У интервјуу са познатим српским глумцем Иваном Босиљчићем, јереј Немања Матејић поставља питања која се тичу начина на који вера сапостоји са активним јавним животом. Својим занимљивим и аутентичним одговорима Босиљчић нам говори о духовним тачкама расуђивања. Јереј Младен Миливојевић у рубрици „Парохијске приче“ износи пример како једна песма попут оне „Ој, ој, ој, ој, калуђеру“ може бити активни запарложени коров у народној свести, чак и онда када многи тога нису свесни. Књижевни критичар и песник Драган Хамовић нас упознаје са поезијом Милана Ненадића, овогодишњег добитника Жичке хрисовуље. Објављујемо и текст пожешког свештенства о новопрестављеном слуги Божијем протојереју-ставрофору Ненаду Величковићу (1966–2020). У рубрици „Веронаука“ доносимо текстове вероучитеља Ивана Радојичића о Електро-саобраћајној техничкој школи „Никола Тесла“ у Краљеву, текст горњемилановачких вероучитеља о сарадњи са часописом „Светосавско звонце“, као и песму вероучитеља Душице Ломовић посвећену добродошлици ђаку прваку. На крају је летопис богослужења Епископа жичког Г. Јустина, који нам доноси протођакон Александар М. Грујовић, чувајући тако традиционалну рубрику овог часописа која се у у неким периодима његовог излажења за време Светог владике Николаја звала и „Тамо амо по Епархији“. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашао је нови број Жичког благовесника, јул-септембар 2020. Садржај започиње говором Светог Николаја Охридског и Жичког из 1916. у Лондону. Овај упечатљиви и дубокомислени историографски осврт остаје актуелан и опомињући до данас. Посебно за Европу и њено промишљање о сопственим хришћанским вредностима, које су на делу све више протериване из друштвене стварности. Наш народ је последице овога осетио и даље осећа, иако је за Европу много крви пролио. Протојереј Милан Филиповић пише о страдању драгачевских свештеника током Великог рата. Увиди у животе и страдања свештенства, показују нам дугорочност ношења Христовог и косовског крста са којим је на плећима у модерну историју ушао наш народ. Свештенство је уз народ било и остајало увек, за разлику од лажних грађанских елита које су лако стајале уз противнике свог народа. Небојша Ћосовић је превео са руског језика текст презвитера Николаја Лудовикоса, под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. О овом за духовни живот непроцењиво важном разликовању, Лудовикос пише: „А шта је крст? У овом животу ми сви страдамо и подносимо разне муке. Можда то и јесте наш крст? Не. Када се човек истински одрекне себе, он се удостојава необичног крста – Крста Христовог. Међутим, има и таквих крстова, које ми носимо због тога што се нисмо одрекли себе. Већини од нас су познати ови крстови – који су у ствари проблеми, који се у нама јављају управо зато, што се нисмо одрекли од себе, управо зато што су наше жеље – једини унутрашњи закон, који ми реално признајемо.“ Ту је и Писмо брату у коме се над мислима из Дневника Андреја Тарковског изводе дубока и свеобухватна разматрања о насушном питању смисла живота. Стил и мисаони правац нас упућују ка рефлексијама које данашњем човеку могу бити аутентични антидепресив и путоказ како да из баре свакодневице пређе у хладне али чисте воде од којих се не жедни. Психолог Бојана Димитријевић у тексту „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“ износи савремене психолошке увиде који се тичу психичких криза, а по којима пандемија припада оним непредвидивим кризама на које немамо спреман одговор. Он се састоји у „резилијентности“, појму који се све чешће користи у психологији, а односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. Уз позивања на медицинске стручњаке и светитеље Божије, закључује: „Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље, односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.“ Текст „Богослужбени поредак на простору средњовековне Србије у доба Светог Саве“, аутора јереја др Слободана Јаковљевића, наставља да упознаје читаоце са генезом богослужења које данас поседујемо као светосавско благо. Читалац након увида у богати садржај који нам о. Слободан доноси има прилику да стекне комплетну слику историјског развоја богослужења, и тиме има правилан приступ и проматрање сопственог учешћа у животу Цркве. Јереј Младен Миливојевић у тексту „Света тајна исповести и(ли) духовни разговор“ приближава нам ову важну тему како за верујући народ, тако и за свештенослужитеље. Износећи погрешна тумачења и лоше примере праксе, упућује на пут који бисмо могли означити здравом духовном терапијом. Богослужења, активан подвиг и обострана трезвеност (верника и духовника) чине веома важне чиниоце разматране тематике. Протојереј Марко Мирковић нам кроз беседу о празнику Преображење Господње приближава важност овог великог празника. Уз историјске осврте везане за сам догађај, износи духовни смисао и поуку. Указује на преображујућу светлост која нам из овог празника зрачи доносећи преображај и у наше животе. Протонамесник Дејан Марковић кроз смешне ситуације из црквеног живота уноси ведрину међу странице часописа, поручујући да црквени живот није монотон за оне који у њему отворених очију учествују. Интервју који је водио студент теологије Душан Дуњић, читаоце упознаје са г. Гораном Ристовићем Покимицом, познатим српским филигранистом. Овде се може много научити о овом ретком занату који је вековима био укључен у уметност црквеног простора. Ристовићеви радови красе велелепне православне храмове широм света. Његова кандила се налазе у више храмова у Светој земљи. Добитник је многих признања, међу којима и престижног признање Московске Патријаршије. Драгоцени увиди Драгана Хамовића нас упознају са начином како су модерни српски песници приступали Светом Сави. Њихова оптика је значајна због садржаја, али и искорака који је бављење овом тематиком доносило у средину која се под политичким притисцима увелико одлучила да раскине све везе са средњовековном традицијом. У рубрици Прикази, презвитер др Оливер Суботић и др Драган Хамовић пишу о књизи Господе, где станујеш? Аутор књиге је протонамесник Александар Р. Јевтић, издавач Епархија жичка, а штампарија Интерклима графика. Протонамесник Новица Благојевић нас упознаје са стањем верске наставе у Епархији жичкој. Као координатор за верску наставу, износи важне податке који сведоче о резултатима рада вероучитеља и ученика. Различити видови рада, успеси, активности и мотивациони приступ, јесу оно чиме се може похвалити. Са друге стране су проблеми: нерешен статус наставника верске наставе у погледу запослења, недостатак адекватних уџбеника за поједине узрасте и помоћних средстава за наставу, правни проблеми са организацијом извођења излета и екскурзија, проблеми приликом изјашњавања ученика на упису и формирања група. То указује да верска настава треба да буде озбиљно схваћена тема у животу Цркве и друштва. Марко Трајковић у овом броју завршава рад који је у претходна два броја изнео изазове са којима се верска настава суочавала у периоду између два Светска рата. Вероучитељ Јанко Божовић пише о Ужичкој Гимназији. Велики број познатих личности које су из ње изашле, успеси које веронаука овде бележи, сарадња са локалним црквеним заједницама на више поља, пример су успешног укључивања веронауке у оквир школског система, али и активног друштвеног и литургијског живота. Протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним и пастирским делатностима Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина. Радујемо се новим текстовима и позивамо ауторе да својим радовима према предоченом упутству допринесу квалитету и остварењу нашег основног задатка – сведочењу Речи Божије. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић