Категорија: Издања

Јутро је 7. јануара 2006. У Цркви Свете Тројице у нашем граду у току је Божићна Литургија. Бројно свештенство за време службе прати црквени хор. Тада као тринаестогодишњаку све ми је изгледало величанствено. Све до тренутка када је једном господину који је стајао тик иза мене зазвонио мобилни телефон. Схвативши у тренутку да то може да се деси и мени, извадио сам мобилни телефон из џепа и видевши да ми је звоно искључено, спокојно сам га вратио назад. Маса народа која је до тада пратила богослужење, одједном је одвратила поглед од светог олтара, тражећи ,,кривца“. Пошто су ме видели са телефоном у руци, већина посматрача је погледом ,,стрељала“ мене. И старији и млађи међу њима, нашли су ,,кривца“ који је ,,пореметио“ ред и дисциплину на богослужењу. У њиховим очима јасно сам могао да прочитам речи осуде које би ми упутили да смо били на неком другом месту. У погледу им је севао такав презир, гнев и нетрпељивост да сам пожелео да пропаднем у земљу.  А онда сам угледао једну старију госпођу до мене. Она ме је потапшала по лакту и упутила благ поглед препун утехе и  пропраћен осмехом. Очито да је приметила моју узнемиреност. Као да је хтела рећи: ,,Сине, све је у реду, пусти сад то. Настави да пратиш литургију и радуј се данашњем празнику—Христос се роди!“ После њеног геста, осетио сам да се бура у мојој души стишала, и да је немир потпуно ишчезао. Поново сам осетио радост због доласка Бога Љубави у овај свет и наставио да се радујем томе као мало дете. Данас 7. јануара 2021. године, сетио сам се овога догађаја од пре 15 година. Осим смеха и благодарности Богу што ми је и ове године дао да у миру и здрављу дочекам празник Христовог Рођења, пала ми је на памет једна мисао нашег највећег светитеља из прошлог века, Светог Николаја Жичког: ,,Ништа вам не вреди пост, ако љубави немате. Јер није речено Бог је пост него Бог је љубав.“ Иако су ове речи светога владике упућене хришћанима његовог времена, оне одјекују и међу данашњим нараштајем хришћана и одјекиваће у потоњим. Преко су нам потребне ове речи. Постали смо толико оптерећени правним поретком, разним законима, правилима, борбом за сопствена права, да смо потиснули, а неки нажалост и потпуно заборавили на оно главно у Христовој науци: Љубав према Богу и ближњима. Христос је и критиковао јеврејске старешине, фарисеје и књижевнике за њихово робовање слову закона и одсуство љубави. Син Божији није сишао на земљу да заведе ред и поврати слободу у тада завађеној и поробљеној јеврејској држави. Не. Бог је, по речима светих отаца, постао човек да би човек могао постао бог. Човек је саздан по икони Божијој, а та сличност човека са Богом и јесте љубав. Од времена наших прародитеља Адама и Еве и њихових синова па све до Христовог Рођења људски род учестало је заборављао на то. Христос се рађа од Дјеве Марије и Духа Светога, дакле изнад закона природе, да покаже да закон није господар већ слуга човеков и да је силаском Бога међу људе дошло време да закон, уступи место љубави. Нови Завет и прича о Рођењу почињу примерима велике љубави, пропраћене поштовањем тадашњег, Мојсијевог закона. У Еванђељу по Луки  видимо Дјеву Марију како разговара са Архангелом Гаврилом, који јој саопштава радосне вести: да је од свих девојака она  изабрана да буде мајка Божијега Сина. То се догодило у њеном дому у Назарету. Пре него што ће јој се јавити архангел, Дјева Марија је послушно испунила све оно што је Мојсијев закон од ње тражио: девет година је живела у храму Јерусалимском, сачувала девственост, а затим се спремала да ступи у брак, иако је желела да остане девојка до краја свог живота. Марија се веома зачудила овим речима, али из велике љубави према Богу на крају слободно прихвата његов позив одговарајући: ,,Ево слушкиње Господње—нека ми буде по речи твојој!“. И док личност Дјеве Марије и овај њен пример помиње већина хришћана, пример љубави који је показао праведни Јосиф и његову личност често као да остављамо у сенци. Међутим, управо се у личности праведнога Јосифа јасно показало да је Мојсијев (као и сваки други) закон само припрема, тј. васпитач за Христа и Његов нови савез Бога са људима, који ће бити заснован на љубави. Праведни Јосиф био је обручник Марије и њен даљи рођак. Био је столар и живео је од свог заната у галилејском граду Назарету. Био је прост, скроман и богобојажљив. По предању, најпре је живео у браку са Саломијом и имао четири сина и две кћери. После њене смрти, Јосиф је живео као удовац много година. Онда су га, по обичају, заручили његовој даљој рођаки Марији. И у сусрету са Маријом, Јосиф показује сву своју праведност али и више од праведности—човекољубље. Сазнавши да је она трудна и сумњајући да је учинила прељубу, Јосиф не само да је имао право него је и, по старозаветном закону, био дужан да Марију осуди пред целом заједницом и  преда суду. Казна за прељубу била је смрт каменовањем. Његова сумња била је одраз људске природе, али је била итекако оправдана. Ко је тада могао и да помисли о зачећу од Светог Духа! Али, уместо да дигне буку, осуди Марију и учини какво насиље над њом (што би вероватно већина тадашњих мушкараца урадила), Јосиф доноси одлуку да је једноставно пусти да иде. Свестан Мојсијевог закона и његових одредби, Јосиф као да у њему проналази и испуњава одредбе које имају узвишенији смисао од оних казнених. То су одребе о љубави према ближњем: ,,Немој мрзети брата својега у срцу својем… Не носи срдње на синове народа својега; него љуби ближњег својега као себе самога“. Те најважније заповести Старога Завета, односно љубав према Богу и љубав према ближњима, Јосиф је на делу показао. Тридесет година након овог догађаја, Господ Исус Христос ће јавно потврдити да на овим двема заповестима лежи сав закон и пророци. Христос ће, тридесет година након праведног Јосифа, у разговору са блудницом показати да грешника не треба осуђивати и кажњавати смрћу, већ, како каже Свети Јустин Ћелијски ,,треба тананим маказама еванђелског човекољубља одвојити у њему

Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности. Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас. Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека. Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом! Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“ Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса. У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу. Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“ Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке. О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера. Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља). Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“ Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо. Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу. Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом: Личи к’о да за трен од нас зађе, но, тек да Вјечношћу стане млађе, ко душа њежна ђетиња – Жарко

Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари. Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку.     Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци. Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком. Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима. Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима. Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо  као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо. Вероучитељ Ђорђе Чоловић Извор: Чачански глас        

Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима. Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака. Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно,  схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт. Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју. Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо. Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања.. Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот?  У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи

„Радујте се свагда у Господу“ (Фил 4, 4) Свети апостол Павле Последњих дана ове године, чини се, исцеђују се последњи остаци животне радости из наших живота. Нема чак ни оне претпразничне ужурбаности која краси децембарско-јануарски период годишњег круга. Претходних година бих се вероватно и подсмехнуо наивном уверењу људи који са осмехом на лицу грозничаво иду у шопинг да купују све и свашта са надом да их са Новом Годином коначно очекује промена на боље. Сада са тугом видим да нема те невине наивности и тог поверења у боље сутра. Сколиле су нас бриге, страх и неизвесност и стиче се утисак да су се тамни облаци надвили над нашим животима и да светла нема ниоткуда. Дух малодушности нас полако заокупља, а то никако не може бити добро јер, како неко рече, малодушност убија. Неопходна нам је утеха. Пре неколико дана, један мени драг човек, ми је рекао једну своју мисао над којом сам се морао замислити: „У овим временима, мало је лакше онима који мало верују. Много лакше је онима који више верују, а најтеже је онима који не верују. Како ли је тек њима?“. И заиста, кад и човеку који верује није лако и кад и код њега провејавају малодушност и сумња, како ли је тек човеку који нема такву врсту наде? За шта да се он ухвати? Куда да крене? Он је без те снаге коју вера пружа јер чак и ми са слабом и маленом вером имамо некакву утеху. Тешко је и облаци сумње су се надвили, али ипак знамо за љубав и милост Божију и знамо да, како стари кажу, „ништа без Бога не бива“. Знамо и верујемо (слабо, али ипак некако) да постоји Онај који брине о нама слабима и имамо поверења у то да ће светлост тријумфовати. Посматрам људе који су оцрковљени и видим да они заиста са више снаге и поуздања ходе кроз овај период и да у нама још увек има даха животности. До сада нисам увиђао некакву посебну разлику између оних који су верујући и црквени, и оних који то нису. Нисмо светији и мање грешни од других људи (не кажем да не би требало да буде тако), нисмо врлинскији људи и нисмо мање слаби, али сада, у овим кризним и тешким временима, увиђам да ипак постоји нешто што верујући проносе собом у већој мери од оних који нису верујући. Ми, овакви какви смо, ипак сведочимо наду и утеху и безнађе остављамо далеко иза себе (ово није ликовање, јер бисмо желели да сви учествују у нади у победу љубави и живота). Нисмо утешенији у смислу да је вера опијум за народ, већ у смислу да се налазимо крај изворишта живота и снаге. Једнако смо слаби и грешни (на нашу осуду) као и „сав нормалан свет“ али Бог нас прихвата у Свој широки загрљај и орадошћује срца наша. Када погледамо у оне људе који су светији и врлинскији и мање грешни од нас, тек тада разлика постаје очевидна. Они су тек једна слика непоколебиве наде и поверења у Љубав Божију. Из њихових живота и са њихових лица исијава тиха радост и нема трунке таме и неспокојства. Један чувени руски монах, архимандрит Јован (Крестјакин), у прошлом веку је провео много година по совјетским логорима и затворима. Мучен, изгладњиван, батињан, па опет, када год би неко јадиковао над овим светом тврдећи да у њему царује зло, он би свом снагом устао против таквог става јер, по њему, једини владар овога света је Бог. Да ово изађе из уста некога ко у овоме свету није много пропатио, ништа не би било необично, али то је вера човека који је на својим плећима добрано осетио зло које се крије у овоме свету… И када страдамо и када усходимо у славу Господ је крај нас и са нама и ту нема места за малодушност – тако се може изразити вера овог светог човека и вера стотина хиљада светитеља који су исписали историју хришћанства. Свети људи су спокојно подносили и највећа страдања знајући да се налазе на длану Божијем и да, како каже Свето Писмо, „ни длака са глава наших неће пропасти“. Таквим људима ни у највећим страдањима није неиздрживо… У овоме времену тескоба и неспокојстава, када се чини да је стварност потпуно горка и мрачна (мада „свако време носи своје бреме“) људима је неопходна таква утеха и такво поуздање да ће доброта, лепота, врлина и љубав просијати. Неопходан нам је Бог са Својом благошћу и љубављу. И не сме се падати у малодушност јер тиме ожалошћујемо Њега који нам дарује Милост Своју. Ми смо и када је тешко призвани да благосиљамо благога Бога, а Он нас свакако неће заборавити јер Његова љубав је толика да је Син Његов на Крсту дао живот за нас, и за нас тријумфално васкрсао из гроба показавши нам коначну победу светлости и живота. И на самом крају, и себи и вама, предлажем да послушамо ватрени савет који нам даје Свети апостол Павле: „Радујте се у Господу и опет велим радујте се“! Видевши светлост Васкрсења радујмо се у Господу и пред Господом знајући да већ у овом животу можемо бити дотакнути Духовским зрацима Царства Божијега. И када Господ види да са љубављу, поуздањем и радошћу гледамо у Његовом правцу и онда када нам је тешко, сасвим сигурно нас неће препустити стихијама таме које воде у пропаст, него ће нас додирнути благим додиром Својим. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 11. децембар 2020. године

„Наука је оснажила и ојачала моју веру и учинила ме бољим хришћанином. И та моја вера, вера научника, се нимало не противи вери моје мајке и народа мога роднога села. Наука ме је само уздигла до једног вишег погледа  и проширила мој хоризонт и моје појмове о Творцу“ (Михајло Идворски Пупин) Размишљајући о тексту који сам желела да пишем о Михајлу Пупину, консултовала сам се са мојим драгим трећацима, ученицима једне основне школе у којој предајем. Скоро цео час нам је пролетео а они су били веома срећни да ми пренесу утиске о овом великом човеку, јер су пре месец дана причали о њему са својом учитељицом. Њихови утисци су ме вратили у детињство…   Одрасла сам у селу недалеко од Пупиновог Идвора, завршила сам Гимназију „Михајло Пупин“, на матурском испиту из енглеског језика у Гимназији сам преводила одељак о Пупиновим достигнућима, са наставницима смо често посећивали његов музеј у Идвору… Дакле, Пупин је за мене, док сам била мало дете, па и после када сам била гимназијалац, био „земљак“ из суседног Идвора који је постигао такве висине које нико пре у том крају није успео. Свима нам је, на неки начин, био узор. Да се вратим на моје трећаке, на њих је највећи утисак осим Пупинових изума о којима су читали, оставила прича из Пупинове аутобиографије о његовом искрцавању на тлу Америке са пет центи у џепу које је одмах потрошио на неку „назови“ питу од вишања у којој је било више коштица него вишања. Када је после те пите остао без и једног цента, Михајло Пупин је кренуо у борбу због које је и дошао у Америку. Пупин, када се касније сећао својих почетака у Америци, писао је како је то чак и срећна околност што је одмах остао без новца, јер, да га је имао више, само би у ту борбу за опстанак кренуо касније, док најпре не потроши сав новац који је донео. Један овакав став према животу који је испуњен надом и поверењем да постоји Неко ко се брине о нама је све удаљенији од људи који живе у нашем времену. У данашњици, тако ми се чини, преовладава некакво незадовољство које се по правилу приписује спољним околностима. Михајло Пупин је, за разлику од многих наших савременика, имао поверење у то да Бог води рачуна о свему, па и о њему, и зато је непоколебиво могао ићи напред какве год препреке да му се налазе на путу (можда је незадовољство нашег доба показатељ недостатка поверења у љубав Божију…). Од ране младости, Пупин се истицао разборитошћу и будући дете које је одгајено у једној финој, побожној сеоској породици, истицао се и као поштен човек и пријатељ. Управо та његова човечност и људска ширина су му много помагале на његовом животном путу. Због његове такве природе многи великани тог доба су га сматрали за свога пријатеља. Још од младости пријатељ му је био Урош Предић, од кога је, када је већ постао научник светског гласа, куповао слике и поклањао их Краљевини Југославији те, захваљуући томе данас, у Народном Музеју постоји Пупинов Легат. Познато је да је имао веома близак однос са Вудро Вилсоном, тадашњим председником САД (то пријатељство је било пресудно када се после Првог светског рата одлучивало коме ће припасти Банат (Румунији или Србији) и када је практично већ одлучено да се припоји Румунији, Пупин је изашао пред Вилсона и рекао да је он родом из Баната. Та чињеница је била довољна…). Свети Владика Николај је само један међу многима ко је Пупиновом срцу био близак. Врсни научник светског гласа, почасни доктор наука чак осамнаест факултета, Михајло Пупин никада није заборавио свој родни крај. Отишавши у Америку додао је свом имену и име свог села, те се потписивао као Михајло Идворски Пупин. Осим овог додатка у имену, он који је читав свет веома задужио својим изумима („Пупинови калемови“ и „пупинизација“ су нешто по чему је најпознатији), био је једна изузетна подршка свом народу. Он је незамисливо велике своте свога новце (јер је у Америци постао један од најбогатијих људи) улагао у нашу ратом разорену државу, подигао је и обновио многе наше Цркве и манастире, помагао је школовање будућих привредника, помагао је ратној сирочади, помагао је културу… Оно што га је подстицало на толику доброту и милосрђе је чињеница да је био дубоко верујућа особа васпитана у хришћанском духу. Његова аутобиографија „Са пашњака до научењака“ нам речито говори о томе да је вера у Бога, у ствари, обликовала, његов поглед на свет. Хришћанско милосрђе (и по томе је „велики“ не само по докторатима) и свест да сваки човек завреднује поштовање јер је створен по лику Божијем су биле основна начела којима је ходио кроз живот. Веровати у Христа је заправо извор снаге за човека који живи у овоме свету – не знак слабости већ знак снаге. Онима који су прочитали ову лепу Пупинову књигу је јасно о чему причам, а оне који нису позивам да то учине. Његов живот је дивна прича о поверењу у Бога који брине о нама, и прича о томе како, баш зато што је Бог благ према нама и ми треба да волимо људе којима смо окружени.        Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 04. децембар 2020. године

У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је  у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви због великог губитка: – Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, поштована драга браћо и сестре, поштовани господине Председниче, дозволите да у име Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила прочитам речи утехе од Његове Светости: – Са осећајем дубоке туге примио сам вест о упокојењу мог возљубљеног сабрата и саслужитеља Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја. У име архипастира и пастира, монаштва, мирјана Руске православне Цркве као и у моје лично име изражавам саучешће у вези са великим губитком коју је задесио сестринску Српску Православну Цркву. Бог је Цркви Светитеља Саве даровао мудрог Патријарха који је цели свој дуги живот посветио њеној духовној бризи. Испуњен истинском хришћанском љубављу према људима новопрестављени Патријарх се, не штедећи своју снагу, увек трудио да буде поред своје пастве тешећи живим разговором народ Божји, радујући се са радоснима а тугујући са онима који тугују. И у последњем часу свог земаљског живота Свјатјејши Патријарх Иринеј је поделио страдања оних верника чије је животе прекинула страшна епидемија. Новопрестављени Предстојатељ својим узвишеним ауторитетом и непоколебљивом ревношћу свештеним канонима учинио је много за очување јединства васељенског Православља и поштовање канонског поретка у Светој Цркви Христовој. Почивши је био велики пријатељ Руске Православне Цркве коју је више пута посећивао у оквиру својих служебних путовања обишавши не само првопрестони град Москву већ и град Светог Петра, центар Крштења Русије Кијев као и престоницу Белорусије Минск. Његова Светост Патријарх Иринеј је више пута са светитељском усрдношћу и ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини. Последња али нажалост неостварена жеља новопрестављеног Патријарха била је да са мном освети храм Светог Саве у Београду. Завршетак унутрашњег уређења овог величанственог храма несумњиво ће ући у историју као једно од главних достигнућа његовог патријаршијског служења. Господ Исус Христос који је васкрсење и живот нека упокоји душу новопрестављеног слуге свога у насеља праведника у којима нема болести, нема туге, нема уздаха већ бескрајан живот. Вечан му и благ помен са љубављу у Господу, Кирил, Патријарх московски и све Русије Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 27. новембар 2020. године  

Не веровати у Бога је бесмислено. Када погледам у сунчев систем, видим да је земља удаљена тачно онолико колико треба да буде удаљена од сунца како би примила потребну и прикладну количину топлоте и светла. Ово се није десило случајем (Сер Исак Њутн) За овог славног физичара и математичара смо чули макар и не били баш сјајни ученици. Анегдота са јабуком и гравитацијом (узгред, за јабуку се још увек не зна да ли је или није пала на његову главу) је славна и практично је немогуће завршити основну школу да се успут није сазнало за тај најчувенији пад јабуке. Осим закона гравитације, Њутн је оставио великог трага у изучавању оптике, механике, акустике, у формулисању инфинитезималног рачуна у математици, и у многим другим научним областима. Његови савременици су га сматрали највећим генијем који је икада ходио овом земљом, многи наши савременици су истог мишљења и вероватно ће будућа покољења имати представнике оваквог мишљења о сер Исаку Њутну.   Но, данас сам желео да са свега неколико редака укажем на важно обележје његове биографије које је у нашој културној свести мало познато и слабо осветљено. Наиме, славни Исак Њутн је осим интересовања везаних за физику, математику и друге области научног сазнања огроман део свог опуса посветио темама везаним за богословље и изучавање и тумачење Светог Писма. Истраживачи његовог животног дела су израчунали да је говору о Богу и о Светом Писму посветио милионе речи. Велики број његових књига, посебно из познијег периода живота, су посвећене овој теми. Његово обимно бављење богословским темaма је један од разлога зашто на интернет енциклопедији Wikipedia на енглеском језику стоји да је Њутн, између осталог био и богослов. Претпостављам да многим нашим људима ова информација звучи помало необично (мени је тако звучала када сам пре неких десетак година мало више о томе сазнао) јер се у нашим школским програмима посвећеним Исаку Њутну о овој теми уопште не говори. Међутим, чињеница је да је последње године свог живота Исак махом посветио проучавању Светог Писма занемаривши своје бављење другим научним областима. У том тренутку, када се страствено посветио богословским темама, он је постао председник Краљевског научног друштва у Енглеској и члан француске Академије наука. Дакле, један од највећих генија које је ова планета подарила је, што је више узрастао у свом поимању закона творевине, у све већој и већој мери увиђао да постоји тема која потребује још дубљу и преданију посвећеност и интересовање. Постоје и постојали су гласови који сматрају да је његово бављење теологијом „нерационално трошење времена“ јер је могао ко зна још колико пружити научном погледу на свет и живот. Међутим, значајно је погледати у чињеницу да човек који је синоним за науку у ствари исповеда да је најсуштинскије питање које се поставља пред нас заправо питање вере у Бога и питање нашег односа према Богу. Овај велики научник је страствено (понављам ову реч јер се преко ње можда и најистинскије изражава његова религиозна потрага) изучавао и испитивао однос Бога према човеку и човека према Богу онако како је тај однос описан на страницама Библије. Овај однос је нешто што је кључна потреба нашег унутрашњег бића јер Бог је Неко ко улива смисао у наше постојање – овим речима  се може изразити Њутново животно опредељење. Притом, у том погледу, Њутн уопште није сам. Листа изузетних научника који су досегли до највећих научних домета, а који су у исто време, попут Исака Њутна, сматрали да је вера у Бога нешто што је од пресудног значаја за њихов живот је веома дугачка. Највећи умови су, у свим временима у великом проценту, задивљено стајали пред Тајном Љубави Божије не сматрајући да је вера нешто што спутава њихово научно сазнање. Напротив! Видевши величанственост и уређеност овога света њихови умови су их одводили на пут вере у Бога који је смислено створио све што постоји. Већ деценијама, па чак, можда већ и скоро пуна два века, траје једна непрестана оптужница неких неверујућих људи која је упућена хришћанству и уопште вери у Бога. У тој „оптужници“ стоји да је хришћанство нешто што је разум оспорио и да је вера нешто за шта је разум утврдио да је бесмислица која трује људе који су јој подлегли. Многи су безмало говорили, а и даље говоре, да је вера мрак кога се треба ослободити. Сер Исак Њутн је један од многих који је својим животом и делом показао да су овакве тврдње бесмислица и да итекако има смисла веровати у Бога. Својом страственошћу у погледу ове теме он показује да вера није само једно од питања на које треба пружити одговор; он показује да је вера питање свих питања и да превасходно на ово питање треба пружити одговор. Уосталом, верујућим људима, људима који су у својим животима имали прилику да осете додир Божији и призив Божији није потребно Њутново сведочанство; они знају да је сусрет са Богом оно што је „једино потребно“ и да без тога сваки други сусрет и однос губи смисао. И, на самом крају још једно запажање. Нису само верујући великани светске историје сведочанство да веровати у Бога има смисла. Верујем да су и многи, који су свој живот проводили проповедајући бесмисленост вере, својим животима потврдили да је заправо њихова животна поставка била бесмислена. И листа тих људи је позамашна: Стаљин, Ниче, Хитлер… Веровати у Бога итекако има смисла. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 20. новембар 2020. године