Категорија: Издања

Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази. Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу  један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету. Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог  није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње. Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли… Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију. Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине…                                                                         Вероучитељ Клаудија Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. новембар 2021. године

Историја Старога Завета препуна је примера војевања, страдања и трпљења народа Божијег иза којег се осећа дубоко поверење у то да Господ све види и брижно учествује у животима људи који су Његове верне слуге. У овом тексту ћемо говорити о Светих седам Макавеја који су верујући у Живог Бога били спремни да положе своје животе за своју веру. Они су већ вековима, нама који смо верујући, слика како и у најтежим околностима треба да трпељиво подносимо сва страдања знајући да је Вечност Царства Божијег битнија и значајнија од свега што овај пролазни живот може понудити.   Време у којем су они живели (II век пре Христа) је било веома тешко по Јеврејски народ. Наиме, један од наследника Александра Македонског, цар Антиох IV Епифан, наметао је Јеврејима, старогрчке паганске обичаје и паганску веру. У Соломонов Храм, највећу светињу овог народа, је поставио кип Зевса. Подизао је жртвенике идолима, организовао јавне свечаности у њихову част, отворио блудилишта по читавој Јудеји, присиљавајући народ Божији да упражњава све ове ритуале. Они Јевреји који су одбијали да испуне ове цареве наредбе и држали се старозаветног Закона Божијег, били су јавно кажњавани и убијани. Да ствар буде још тежа, цар је митом и корупцијом постављао првосвештенике јеврејског народа који су наговарали народ да се потчини цару. Због такве ситуације многи од Јевреја су поклекли пред царем и одрекли се своје вере, а они који на то нису пристајали, крили су се по неприступачним местима: горама, пустињама, пећинама… Један од оних који се нису приклонили био је старац Елеазар, свештеник и књижевник. Када су га ухватили и извели на суд, мучитељи су му силом гурали у уста свињско месо (јер је по старозаветном закону било забрањено јести свињетину) и то оно које је пре тога било принесено на жртву идолима! Свети Елеазар је испљунуо комад меса, а мучитељи су почели да га наговарају да узме комад неког другог, дозвољеног меса, за које би представили да је свињетина како би и остао у животу и ,,умирио савест“, а да опет људи помисле да се приклонио њиховој заповести. Но, овај старац је (попут нашег Светог Вукашина) мирно одбио наговор и пошао на губилиште, рекавши: ,,Није достојно мог узраста да се претварам, да не би многи млади сматрали Елеазара деведесетогодишњака да је прешао на туђинштину, па они, због мог глумљења и због кратког и тренутног живота, преваре се због мене… Јер, ако се за сада и избавим од људске казне, но из руку Пантократора (=Господа Сведржитеља) не могу ни жив ни мртав избећи “(2. Мак. 6:24-28). Након старца Елеазара, на муке су стављени Соломонија и њених седам синова: Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел. На мајчине очи, мучена су сва седморица деце, од најстаријег до најмлађег: тукли су их говеђим жилама, одсецали делове тела, а потом стављали на њих усијане металне плоче. Пре тортуре, мучитељи су сваком од њих поставили исти захтев: да поједу свињетину и тако се јавно одрекну вере својих отаца. И одговор седморице браће, као и мајке, био је исти: ,,Не!“ Али, то ,,не“ није била њихова последња реч. Даље речи које су ови свети мученици изрекли цару у лице објашњавају смисао њиховог страдања и извор њихове  храбрости: ,,Ти, проклетниче (обраћали су се паганском цару), одузимаш нам садашњи живот, а Цар света, кад умремо за Његове Законе, васкрснуће нас у вечно оживљење живота“. „С неба сам ове (удове) стекао, и за Његове Законе презирем их и од Њега очекујем да их поново добијем“. Α мајка, веома достојна дивљења и доброг спомена говораше њима: ,,Не знам како се јависте у мојој утроби, нити вам ја даровах дух и живот, нити свакоме од вас ја распоредих основни састав. Зато, Творац света, Који je створио постање човека и пронашао постанак свега, Он ћe вам опет вратити и дух и живот са милошћу, пошто сада не штедите себе ради Његових Закона.“(2. Мак. 7:9; 7:11;7:20-23). Свети Макавеји и старац Елеазар жртвовали су своје животе не само да би сачували себе у старозаветном Закону, већ првенствено због тога што су имали чврсту веру и наду у Новозаветни Закон Христов: Васкрсење и Живот Вечни. Без вере у Христа и Његово Васкрсење никако се не би могла објаснити њихова смелост и оптимизам током онако бруталног страдања. ,,Ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали није то савршенство постигао без вере у Христа. Јер Син Божији појавио се јавно у каснијим временима, али су Га и раније познали они чистога ума, као што је то јасно код многих који су пре Њега стекли поштовање.“ (Свети Григорије Богослов, Похвала Макавејима) У овом животу су, по свему судећи, неминовне макар какве бриге и невоље. Не морају доћи времена попут тих макавејских времена, али очигледно некаквих невоља и искушења мора бити. Свети Макавеји су нам слика како макар у тим нашим мукама и невољама можемо проходити са поверењем у љубав и правду Божију јер Господ нас воли и чува. Ако су Свети Макавеји могли претрпети велика страдања и смрт за Христа у кога су се само надали, како ми, који се називамо хришћанима и сједињујемо са Христом кроз Свето Причешће, да не претрпимо макар некаква страдања и искушења за Његово Име! Посебно што су искушења и невоље неминовни, веровали у Христа или не… Вероучитељ Филип Зеленовић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. новембар 2021. године

Свети праведни Јов живео је у земљи Узу у Арабији. Био је толико добар, истинољубив, праведан, благочестив да је сам Господ рекао да нема таквог доброг и праведног човека који се Бога боји и уклања се од зла. Јов је био највећи човек Истока не само због тога, већ и због седморо синова и три кћери које је такође васпитао да верују и љубе Господа свим срцем, али и због богатства које је стекао – имао је бројне слуге, хиљаде оваца, волова, магарица, камила… Деца су се толико волела да су сваке недеље састајала и правила гозбе, уредне и тихе, без пијанства и нереда. Праведни Јов молио се и за њих да случајно нешто не сагреше. У једном дану, по Божијем допуштењу, Сатана Јову узима скоро све што има – гину му слуге, побијена му је сва стока, деца су му погинула. Након тога, Господ допушта да Сатана дирне и њега самог, само да му душу не дира. Јов је добио велики број рана по телу које су заударале, из којих је цурео гној, готово да није било здравог места на кожи. Јов се тада, у жалости,  посуо пепелом и црепом стругао ране своје. Сатанина претпоставка да је Јов веран Господу зато што га је Господ наградио земаљским благом пала је у воду када је Јов поред свих мука узвикнуо чувене речи: ,,Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов 1, 13-22)“. У том тренутку, Јову долази његова супруга која га саветује да окрене лице своје од Господа, али Јов и њој одговара да као што добро примамо са захвалношћу, исто тако треба да примимо и зло које нас задеси. Затим долазе Јовови пријатељи који седам дана седе поред њега и ћуте. Када проговоре покушавају да рационализују његову патњу – воде се логиком да мора бити да је згрешио и да су муке просто заслужене. Јер, за њих је немогуће да страда праведник. Знајући да ништа није згрешио, праведни Јов се донекле са њима слаже, али увиђа да не може бити да су његова логика и логика његових пријатеља исправне, већ постоји нешто њима недокучиво. Полемишући са пријатељима, Јов поставља бројна питања која се тичу смисла живота, патњи праведника, жели да сазна тајне људима несхватљиве, преплављују га различита осећања – жалост, туга, очајање, проклиње чак и дан када се родио. Колико је Јов искрено љубио Господа видимо и по томе што ни у једном моменту не помиње погибију своје деце, материјални губитак, али ни своје здравље. Њега муче метафизичка питања, жели да се очи у очи сусретне са Њим, не из жеље да Га осуди, већ да му разреши недоумице и открије своје тајне. На крају, Господ се заиста јавља праведном Јову. Не открива му разлоге патње, али му путем питања јасно ставља до знања да је Jовов поглед на свет, као уосталом и поглед сваког од нас узак те да њим не можемо спознати бескрајне божанске тајне: ,,Где си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? (Јов 38, 4-5)…  Ловиш ли ти лаву лов? И лавићима трбух ли  пуниш кад леже у пећинама и вребају у заклону свом? Ко готови гаврану храну његову кад птићи његови вичу к Богу и лутају немајући шта јести?“ (Јов. 39, 2-3). Сусревши се са Богом, праведни Јов пада пред Њим и каје се у праху и пепелу, а Господ му враћа све дупло, даје му и нових седам синова и три кћери, док његове пријатеље укорева. Књига о Јову која иначе припада мудрословној старозаветној књижевности препуна је метафора, парабола, дивних поука и речи које свакоме од нас могу послужити да очврснемо у вери, посебно у ситуацијама када патимо. Важна порука ове приче је да Господ све види и да је Сатана подређен Богу и немоћан пред лицем Божијим. Дакле и када нас сусретну тешки ударци треба да знати да Господ све види и никад не треба окретати лице од  Њега. Патњу Господ по Својим недокучивим помислима некада допушта (не жели већ допушта), али и тада треба имати поверења у Њега и у Његову љубав. Лоше ствари, болести, губици, трагедије дешавају се и добрим и лошим људима. Прича о Јову је значајна јер говори о томе отворено и тиме слути да се одговори не налазе у оквирима овога живота (јер заиста некада се деси да у оквирима овога живота не буде правде). Она, тврдећи љубав Божију према Јову чак и у тренуцима патњи заправо слути утеху Царства Божијег без кога ови животи често не би имали икаквог смисла. Уколико смо православни треба да знамо да је овоземаљски живот само један тренутак у вечности и да нам је Господ наменио Царство Небеско. Такво сазнање треба да обоји нашу животну философију и помогне нам да одредимо приоритете: чување душе уместо згртања материјалних блага, смирење насупрот гордости, топла осећања испред хладног разума, молитва за пријатеље уместо саветовања и паметовања, у болестима и недаћама поверење у љубав Божију. Потребно је да се уз Господа привијемо као детенце уз своју мајку и будемо спремни за будући сусрет. Психолог Милош Благојевић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 12. октобар 2021. године

Свето Писмо нам на многе начине показује да је Господ присутан у нашим животима и да Својим Промислом брине о свима и о свему. У библијској повести некада нам се чини као да је Господ одсутан и као да не гледа на патње и страдања праведника али се убрзо покаже да Господ не оставља Своје верне слуге и да само Њему знаним путевима заправо брине о онима Који Га љубе. Вероватно једна од најлепших библијских прича која нас подстиче да имамо поверење у Промишљање Божије о нама и о свету је прича о страдалном Јосифу – Јаковљевом сину. Он је био дванаести син у породици свога оца. Будући да је био најмлађи, остарели отац се о њему дирљиво бринуо и доживљавао га као свога мезимца. Међутим, такав однос оца према Јосифу је код старије браће довео до зависти, па чак и до мржње и презира. На све то дечкић Јосиф је често имао необичне снове у којима је видео себе у будућности на престолу и како му се остала браћа клањају, што је старију браћу тек доводило до гнева. Једном приликом када су далеко од свога дома чували стада и када је отац послао Јосифа да се придружи старијој браћи они су се решили да га убију и да кажу оцу како га је напала нека дивља звер. Јосифа је од смрти спасао један од браће који није дозволио да се пролије братска крв па су донели одлуку да га продају египатским трговцима који су откупљивали младе робове и одводили их на фараонов двор. Вративши се без Јосифа, браћа су оцу пренела лаж да су га звери појеле на путу приложивши као доказ његову одећу коју су претходно натопили јагњећом крвљу. Но, испоставља се да је млади Јосиф врло способан, разборит и мио младић тако да га његов господар поставља за надзорника свег свог имања и своје куће. Али, нажалост, што би рекао наш народ, ђаво никад не спава… Господарева жена видевши Јосифову лепоту и разборитост покушава да заведе Јосифа. Јосиф се у тој ситуацији, међутим, показује као верни слуга Божији и одбија грешни предлог господареве жене, јер је то нечасно и пред Богом и пред њеним мужем који му је толико доброг учинио. Жена је тада, у бесу, оптужила Јосифа да је он желео да је силом примора на телесни однос. Јосиф је тада бачен у тамницу међу најтеже осуђенике и убице. Дакле, по други пут, се чини да је готово са његовим животом, али се заправо испоставља да је Господ имао некакву другу замисао са њим… Оно што овде као пример нама треба споменути је чињеница да ни у овој животној катастрофи Јосиф не осуђује Бога за своја неправедна страдања већ све трпељиво подноси препустивши се поверењу у вољу Божију. У тамници су се између осталог налазила и два осуђеника из фараонове личне послуге. Они су сањали необичне снове и желели су да им их неко протумачи. Јосиф, који је толико поверење показао према Богу тада добија дар од Бога да им протумачи снове и када су се они обистинили један од тих слуга који је у међувремену ослобођен је обећао да ће Јосифу узвратити за услугу. То обећање се испунило онога тренутка када је египатски фараон уснио сан који га је ноћима прогањао, а који нико у Египту није знао шта значи. Сазнавши од овога човека који је службовао на његовом двору за Јосифов дар тумачења снова, фараон Јосифа позива из тамнице и наређује му да му да објашњење. Јосиф успева да објасни шта сан значи – да ће широм света наступити велика глад и помор и да Египћани треба да буду мудри и сакупе довољно хране како би преживели ту глад. Фараон видевши у Јосифовом тумачењу знак Божије наклоности према Јосифу њега поставља за управника свих житних поља у Египту како би Јосиф осмислио план како да се преживи та глад која предстоји. Од тог тренутка Јосиф практично постаје најзначајнија личност у читавом египатском царству. Испоставља се заправо да је тим необичним путем, тј. кроз те две страшне неправде коју су учињене према њему, Јосиф постао нешто што никада не би могао постати да је остао у дому свога оца или у дому свога господара. Ту се прича не завршава. Како је Јосиф рекао тако се и догодило. У читавом свету је наступила глад и само у Египту је било хране. Глад је стигла и до земље у којој су живели Јосифов отац и браћа и она их је приморала да оду у Египат како би преживели. Дошавши у Египат они нису препознали Јосифа (за ког су видели да је веома важна особа у Египту) али Јосиф њих јесте. И у том тренутку, када би по људском требало да следи освета над својом неправедном браћом, испоставља се да је Јосиф неко ко је пун љубави према њима, и опрашта им све. Штавише, када им је открио свој идентитет он им (њима – веома уплашенима) говори да не треба себе да криве јер је све то што се догодило заправо била Божија воља да би он дошао на место на којем је сада и како су заправо тако њихови животи спасени, јер да се то није десило сада би сви они помрли од глади. Кроз Јосифов живот ми у великој мери можемо и треба да осмотримо своје живот. Многе догађаје нисмо у стању да објаснимо и да разумемо, многе нас неправде боле. Но уколико је Господ Неко ко нас воли, а у то као православни хришћани верујемо, онда у свему томе треба показати макар мало поверења у Његову љубав и Његову благост. Боље од нас самих Он зна шта је нама потребно, а успут треба опраштати… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 05. новембар 2021. године

Да ли ми сасвим поуздано знамо шта је Христос говорио, чему је учио, какав је био Његов лик? Да, знамо, и то далеко поузданије, него да само имамо књигу из које бисмо „прочитали“ оно што хоћемо у њој да видимо, као што стално чинимо када читамо дела разних писаца: ми у њима заправо видимо себе и књигу схватамо само према мери сопственог разумевања. Христос није оставио књиге, али је оставио живу заједницу, која се назива Црква и која Га лично познаје. Кажем овом приликом „да Га познаје“, а не само „да Га је познавала“, јер су из столећа у столеће сви они, који су постали верујући, заправо били и јесу људи који су на овај или онај начин сусрели Христа и који могу да понове речи из једне из Посланица апостола Јована: О ономе што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и што руке наше опипаше… објављујемо вам (1. Јн. 1; 1–2); ми говоримо о ономе што је за нас, у границама нашег искуства, апсолутно несумњива реалност. Требало би имати на уму да Црква није једноставно заједница људи обједињених догмама, свештеничком јерархијом и Светим Тајнама, као што се често говори у Катихизису. Све то, наравно, постоји у Цркви и представља њен саставни део, али у Цркви постоји и друго језгро, а оно подразумева сусрет, тј. сусрет лицем у лице са Христом. Овај сусрет може да буде потресан и тренутан или, пак, може да се одвија постепено и једва приметно, али он свагда мора да се оствари да би човек могао да каже: „Ја сам верујући“. Желео бих да најпре искрено испричам о ономе што се мени догодило, иако је то можда помало неумесно, и да затим пређем на питање о томе како се може изразити вера. Родио сам се још пре Првог светског рата. Моје животно искуство укључује у себе све трагичне године живота Русије у заграничној емиграцији. Околности су биле такве да нисам слушао никакве црквене, па чак ни уопштено-хришћанске поуке. Живећи у емиграцији, похађао сам школу затвореног. Из тог разлога нисам имао никакву представу о Богу. Знао сам да моји родитељи верују у Бога, али ништа више осим тога. Тада се догодило да је нама, четрнаестогодишњим дечацима, у време док смо играли одбојку пришао наш инструктор и рекао: „Децо, позвали смо свештеника да вам одржи беседу, јер наступа Страсна седмица. Уђите у салу“. Сви дечаци су одбили да то учине, а ја сам се посебно истицао. Остали су били колико-толико блиски Цркви, док ја нисам имао никакву представу о томе. Одговорио сам да ја не верујем ни у Бога, ни у свештенике, и да немам ни најмању жељу да идем негде где ће ме учити оно што ми уопште није потребно. Мој инструктор је био веома мудар, тако да ми није рекао да ће то бити добро за моју душу; знао је да ћу му одговорити да ја немам душу и да ми зато свештеник није ни потребан. Инструктор ми је рекао: Не тражим од тебе да га слушаш, само уђи и седи у неки угао, а онда размишљај о чему год хоћеш!“ Одлучио сам да, из лојалности према организацији, могу то да учиним: пошао сам и заиста сео у угао, припремајући се да се позабавим неким својим мислима. На моју несрећу (а заправо, на моју срећу), испоставило се да свештеник говори веома гласно, што ми је сметало да размишљам. Оно о чему је говорио узнемиравало ме у тој мери да сам на крају почео да га слушам. Нас су тада припремали да се са мачем у рукама вратимо и спасемо Русију од бољшевизма, а он нам је причао нешто о Христу, о смирењу, о трпљењу, о кротости и о свим оним врлинама за које ми ни најмање нисмо марили, јер оне, како смо тада мислили, никакву корист не би донеле нашем задатку. Слушао сам свештеника, и при том осећао све већи немир. Када је завршио беседу, нисам се вратио на терен за игру, него сам отишао у наш стан. Затражио сам од мајке да ми донесе Јеванђеље, јер сам желео да се лично уверим. И сада се сећам шта сам јој тада рекао: „Хоћу да проверим, и ако је у Јеванђељу заиста речено оно што тај свештеник говори, онда сам завршио са Богом и са Христом и бацам онај крст који сам добио на крштењу!“ И тада сам Га сусрео – не свештеника, него Бога, јер сам почео да читам Јеванђеље од Марка, које као да је било предодређено за такве, дивље дечаке какав сам био ја. Почео сам да читам, а онда сам – лагано читајући текст од прве до треће главе изненада осетио да са друге стране стола за којим сам читао стоји живи Христос. Ја Га нисам видео, нисам осетио никакав мирис, ништа нисам чуо. Завалио сам се на столицу, убеђен да то није ни виђење, ни халуцинација, него сасвим једноставно убеђење да Он ту стоји. Тада сам помислио: ако је већ тако, онда све што је о Њему речено мора бити истина; ако је Он умро и ако је сада жив, то значи да је то Онај о Којем је говорио отац Сергеј… Почео сам насумице да читам Јеванђеља, и неколико ствари ме тада посебно запрепастило. До тада сам навикао да живот посматрам као џунглу у којој је сваки човек за мене представљао опасност и непријатеља; да бисте преживели у џунгли ране емиграције, морали сте да се окамените, да постанете чврсти и непробојни. Изненада, видим да је у Матејевом Јеванђељу речено: Он сунцу заповеда да обасјава и зле и добре (в. Мт. 5; 45). Помислио сам: ако Бог воли и добре и зле, и ако ја хоћу да будем са Богом, онда такође морам почети да волим не само добре, који воле мене и који су добри према мени, него и оне зле којих се толико плашим и које сам до тог времена мрзео. Замислио сам се над тим и одлучио: добро, ма шта да ми учине људи, ја ћу их волети да бих остао са Христом; нека ме посипају и кључалом водом, ја се нећу одрећи те љубави…

Свeти Пророк Јона био је како нам сведочи Свето Писмо, син Аматијев, из града Гатефера, и његова је мајка чувена Сарептска удовица која је у време глади прехранила пророка Илију. Он је живео отприлике око 800. година пре Христа. Јона је као младић живео врлинским животом поштујући заповести Божије, па је због тога заслужио од Господа дар и позив на пророчку службу.   Његов пред Богом први задатак као пророка био је да оде у Ниневију, велики град који се налазио у данашњем Ираку, и да тамо проповеда, јер су се житељи тог града затекли у великом греху и чињењу зла. Међутим, тада на сцену ступа познато људско неслагање, страх, али и тврдоглавост и непослушност које није мимоишло чак ни врлинског Јону. Наиме, иако га је Бог послао да би кроз проповед становништву Ниневије грех био опроштен, Јона је одлучио да буде непослушан јер су за Јевреје Ниневљани били нешто попут Хрвата за Србе и побегао је у место Јопу, где се укрцао на лађу и кренуо за Тарсис. Јона се на овај корак одлучио зато што је сматрао да Ниневљани не заслужују опроштај од Бога. Једноставно није волео становнике овог града и желео је да буду кажњени. Међутим, на Свој начин Бог је спречио Јону у његовој исувише људској намери. Конкретно, када се Јона укрцао на лађу, Господ је подигао велики ветар на мору, изазвао јаку буру, што је веома уплашило морнаре који су одлучили да сазнају зашто се све ово дешава. Веома брзо, схватили су да је неко од људи на лађи одговоран за те недаће. Жребом су открили да је Јона тражени кривац, а он им је објаснио да је покушао да побегне од Бога, и предложио да га баце у море. Морнари су то и учинили, с тим да су се прво обратили Богу и замолили га да им то дело не узме за грех. По заповести Божијој у мору је велика риба (кит) прогутала Јону, и он је у утроби њеној провео три дана и три ноћи. Нашавши се у крајње безнадежној ситуацији, Јона се  дубоко и искрено покајао пред Богом и обећао Господу да ће му принети жртву захвалницу ако Га избави и Бог је, по Своме промислу, заповедио киту да Јону избаци на обалу мора. И, тада Јона одлази у Ниневију, најављује им страдање уколико се не покају, на шта се народ на челу са царем нинивејским искрено каје, предаје се посту, посипа пепелом, облачи у рите и предаје у целини вери у Господа. Видевши искрено покајање народа, Бог се сажалио и одлучио да им опрости. Међутим, овде се поновно пројављује Јонино људско бунтовништво. Он се љути што им је Бог показао милост и моли га да му узме душу, јер не може да гледа како Господ даје другу шансу Ниневљанима. Видевши слабост Јонину, Господ одлучно показује свом неразумном слуги зашто чини дела милостиње. Наиме, док је Јона седео изван града Господ нареди да једна тиква порасте поред њега, не би ли Јона пронашао хлад и спокој. Већ сутра, Бог шаље црва који је нагризао тикву која је након тога увенула, а јако сунце и суви ветар почеше да сметају Јони, који више није могао да пронађе хлад и заклон. Како му је било веома тешко Јона је рекао да му је боље да умре него да се мучи и било му је жао тикве која је увенула и хлада који је она правила. Тада га Господ поучава речима: ,,Теби је жао тикве око које се ниси трудио и коју ниси одгајио…а мени да не буде жао Ниневије великог града, у ком има више од сто и двадесет тисућа људи“ (Јона 4, 10-11). Ова светописамска прича нам показује колико је велико милосрђе Божије и како Он заправо не жели смрт грешнима него жели да се покају и да буду спасени. Наш Бог је Бог љубави и милости. Кроз симпатични слику осушене тикве за којом Јона жали (због њеног хлада) Бог Јони показује зашто једноставно не сравни тај народ и те људе огрезле у гресима. Зато што и њих воли. То је оно што Господ у Јеванђељу каже да „Бог и добрима и злима дарује кишу“. А ако је наш Бог такав, онда и ми треба да своја срца учинимо милостивима и љубећима. Сва јеванђелска порука је у оним Христовим речима: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Једном речју, без милости и љубави Богу Љубави једноставно не можемо угодити.                                                                                     Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 22. октобар 2021. године

Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?… Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Како би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот. Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Коме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства. Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости. А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову. Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност.                                                                                                             Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. октобар 2021. године