Категорија: Издања

Епархија жичка, са благословом свог Архипастира Јустина, изнела је уочи сверадосног празника Васкрсења Христовог пред свештенство, монаштво, верни народ и све заинтересоване читаоце нове странице свог часописа. Жички благовесник овога пута доноси тематску рубрику са пет текстова. Доцент Православног богословског факултета у Београду др  Ненад Божовић је аутор текста под насловом „Праслике Васкрсења у Старом Завету“. Овде је изнет велики број личности и догађаја из Старог Завета који су праобраз и наговештај догађаја Васкрсења Христовог. Божовић закључује: „Имајући у виду све наведено можемо да закључимо да Стари Завет не само што је живописно наговестио новозаветне догађаје спасења, него је важан и актуелан и данас, јер нам даје опис онога што очекујемо у будућем веку. Свеопште васкрсење ће бити у телу, грешници који се нису оправдали очекиваће Суд, а праведници ће ући у Царство Божије, гледаће Христа очима својим и орошени божанским светлом певаће они који су устали из праха.“ Јереј Младен Миливојевић, парох ивањички, у тексту под насловом „Кириопасха“ објашњава овај богослужбени и хеортолошки феномен који настаје када се поклопи датум празновања Васкрса са празником Благовести. Детаљном анализом околности везаних за овај недовољно истражен пример литургичке недоумице, значајно доприноси разумевању истог и трасира путеве за нова истраживања у истом правцу. Милорад Васиљевић у тексту „Смисао Христовог страдања“ износи велики број светоотачких увида на разматрану тему. Међу њима су и речи Светог Григорија Чудотворца: „Оно што страдања чине онима који су подложни страдањима, то исто Нестрадални чини страдањима својим страдањем, јер се услед личне нестрадалности показао као страдање страдања.“   Монахиња Христина (Стојановић) под упечатљивим насловом „О ваљаној жртви или како ићи кроз живот сигурно“ исписује психолошки веома дубоке, а теолошки високе узлете мисли на тему жртве. Питања слободе, вере, жртве, покајања, укрштена су са литургијским опитом који свему даје смисао. Она закључује: „све то треба да предамо Богу. Јер, много више од жртве је дати део себе и одустати од нечег што јеси, него просто дати нешто што поседујеш. Да, знам, то је све много лакше рећи него чинити, али морамо отпочети рад на томе. Одмах. Јер: Бити спреман, то је све.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић у тексту „Васкрсењем против нихилизма“ анализира феномен нихилизма у философском и књижевном стваралаштву указујући на корене духовне кризе која је допринела ширењу духа негације и деструкције. Однос теологије према изазовима деветнаестогвека, првенствено на Западу са преносом на Исток, резултирао је све мањим утицајем теологије у јавној интелектуалној сфери двадесетог века.  Указујући на неопатристичке кораке ка дијалогу са другим дисциплинама о важним темама антропологије, пише: „Место на коме данас можемо многе спасити од савременог нихилизма, који се јавља као одсуство смисла живота (манифестованог у виду различитих деструкција и аутодеструкција) јесте Црква. Она нам уместо замагљеног погледа пред амбисом бесмисла и непостојања (оног изворног небића које је Бог кроз стварање даривао изворним постојањем), па даље пада у схизофренију и искушење самоубиства, нуди могућност подвига који кроз уздржање доводи до истинског испуњења осећајем задовољства животом и пуноћом смисла.“ У рубрици Из ризнице Православља налазе се текстови са различитим тематским кретањима, у складу са ширином нашег богатог богословског наслеђа. Ту су текстови: архимандрит Дамјан (Цветковић), „Историјско-црквени аспекти Богомољачког покрета“ (Други део), архимандрит Тимотеј (Миливојевић), „Монаштво – бежање од света као светлост свету“, Јереј Немања Тимотијевић, „Литургијско схватање твари код оца Александра Шмемана“ (Први део), Славен Вуковић, „Прволик“. У рубрици Знамените личности Милош Живановић пише о Епископу едмонтском Сави Сарачевићу (1902–1973), који је био близак пријатељ Светог Николаја Велимировића и веома заслужан црквени прегалац на успостављању и неговању свештеног поштовања Светог Јована Шангајског.   Драган Хамовић у рубрици Лирски благовесник на критички начин представља поетске бисере из ризнице стваралаштва Ивана Негришорца. Рубрика Веронаука, захваљујући сарадњи координатора за Верску наставу протонамесника Новице Благојевића и епархијских вероучитеља, испуњена је веома квалитетним текстовима, који показују да међу децом средњошколског узраста постоје веома зрели увиди у неке од најактуелних проблема данашњице. Ту су текстови: Данило Ђуновић, „Мој крст око врата“, Ана Бисенић, „Покајање и праштање“, Теодора Ђурић, „Самоубиство и друштвене мреже“. Ђакон Стефан Симић у рубрици Летопис богослужења бележи канонске посете и богослужбене активности Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина, уз пригодне светлописе. Ваше радове можете достављати на адресу z.blagovesnik@gmail.com. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа

У нашем народу се веома свечано прославља празник који дочекујемо предстојећег викенда – Лазарева Субота („Врбица“) и Свечани улазак Христов у Јерусалим („Цвети“). Овај дводневни празник пада у доба године које сматрамо најлепшим, када трава зазелени, када дрвеће пусти мирисне цветове и када су ливаде украшене жутим маслачцима и многим другим врстама пољског цвећа – отуда и ти народни називи „Врбица“ и „Цвети“. Након дугог посног периода, у срцима верујућих, сада се, у осунчаним пролетњим данима, већ слути „мирис“ приближавајућег Васкрса. Та припрема, и већ радосни наговештај васкршњег славља, је и сва суштина овог празника. Јер се на Лазареву Суботу сећамо чудесног васкрсења Лазаревог којим је Христос показао да има власт над смрћу, а на Цвети се сећамо Његовог уласка у Јерусалим после ког ће мржњом јеврејских вођа бити осуђен на крсну смрт којом смо спасени од смрти. У најкраћим цртама ћу вам исприповедати јеванђелску повест о овим догађајима. Наиме. Господ је имао пријатеља по имену Лазар који се разболео и потом преминуо. Смрт Лазарева је Христа са апостолима затекла док су они били веома удаљени од места у коме је Лазар живео и они су, сазнавши за Његову смрт кренули ка Лазаревом селу. Путовали су четири дана (јер тада, наравно, нису постојала савремена превозна средства) и када су стигли у Витанију сачекала их је Марта – Лазарева сестра (он је још имао сестру која се звала Марија) – која је у сузама пала пред ноге Христове рекавши му: „Господе, да си био овде, Ти не би дозволио да мој брат умре већ би га исцелио као што си исцелио хиљаде људи пре њега“. Христос ју је тада запитао да ли она верује у васкрсење и у то да Он може васкрснути њеног брата, на шта је она, из читавог свог срца, рекла да верује. И тада су пошли на гроб Лазарев (јеврејски гробови су најчешће били пећине, усеци и рупе у стенама, на које се постављао велики камен како ништа не би могло да уђе у гроб) и Господ се заплакао, и то не само над Лазаром, већ над тужном судбином читавог људског рода. Јер ми нисмо створени за смрт, за распадање, за смрад и црве већ за нешто неупоредиво узвишеније и дивније. Господ је плакао над Својим створењем које је завршило у тако страшној судбини умирања којом се сасвим растаче лик тог створења. У међувремену на гроб је стигла и Марија, друга Лазарева сестра, са мноштвом других рођака и пријатеља Лазаревих. Када је Христос стигао заповедио је да се склони камен са улаза у гроб због чега су људи почели да негодују јер је тело већ почело да трули, да заудара и да се распада. Ипак, Христос је остао при Својој речи тужан због маловерности многих, и померили су тај камен. Потом је, пошто се обратио Своме и нашем Оцу, громким гласом рекао: „Лазаре устани“ и човек који је четири дана лежао мртав у гробу је васкрсао на радост својих сестара и свих присутних људи. Господ је васкрсао Лазара по вери његове сестре, али и да би свима показао да смрт неће имати коначну реч над нама већ да ћемо бити васкрснути у последњи дан. Јер, као што већ рекох, Бог нас је створио за нешто неупоредиво узвишеније и дивније од ове палости у којој смо завршили. И, наравно, реч о овоме нечувеном чуду се намах посвуда проширила и људи који су већ неколико година слушали приче о благости, љубави и чудима Христовим су тог трена постали уверени да је Он заиста онај очекивани Спаситељ који је најављиван у свим свештеним старозаветним списима. Господ Исус је после овога, у пратњи апостола и васкрслог Лазара (који је, иначе, живео још неколико деценија и био Владика Цркве Божије на Кипру у граду Ларнаки где је и сахрањен) ушао у Јерусалим јашући на магарету. Ово је слика Његове кротости и смирености јер није дошао као некакав земаљски владар или велики војсковођа. Сав Јерусалим је изашао у сусрет радујући му се, али и да виде Лазара који је четири дана боравио у гробу. По путу су прострли своју одећу као пред царем, а у рукама су носили палмове гране певајући му пророчку песму која је вековима уназад најављивала долазак Спаситеља: „Благословен је Онај који долази у Име Господње“. Посебно су се радовала деца која су дечије невино скакала, играла и певала пред Христом који је на магарету долазио у град. У том свеопштем слављу се чак зачуо и глас Очев, са неба, силан као гром који је указивао да је Исус заиста Син Божији. Овог свечаног уласка у Јерусалим се сећамо у суботу увече и у недељу Цвети и тада, радујући се, носимо расцветале врбове гране у опходима око Цркава, док деца носе и звончиће којима, попут деце од пре две хиљаде година објављују да је Христос наш истински Спаситељ. Већ се у атмосфери овога празника осећа светла радост Васкрса. Но, и то треба рећи, свега три дана после оваквог славља многи од људи који су се радовали Христу ће заједно са онима који су Христа све време мрзели од Римске управе са највећом мржњом и презиром захтевати смрт Христову. Јер, Господ је дошао у Јерусалим да би Својом смрћу и Својим Васкрсењем разорио смрт и омогућио нам свеопште васкрсење у Последњи Дан. Изузев радости којом се радујемо Христу ових светлих дана се треба сећати и мржње коју су неки међу нама пројавили према своме истинском Добротвору и Спаситељу. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске новости – рубрика “Жички благовесник“ петак, 15. април 2022.

„Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи“, говори свети апостол Павле (1. Кор. 13:1).Ако имамо дар пророштва и велико знање, и ако имамо веру која помера планине, а немамо љубави, ми смо ништа. Ако сву своју имовину раздамо сиромасима и дамо тело на спаљивање, а љубави немамо, ништа смо. То је оно што је љубав. Ако љубави нема, ма колико савршени били, ништа смо. Љубав је све, јер све што је Господ Исус Христос рекао, што је учинио у данима свог земаљског живота, а пре свега што је открио на Голготи, јесте непрекидна велика беседа о љубави. То значи да је љубав нешто што се увек мора тражити, истрајно, стално. Стећи љубав је главни и највећи задатак нашег живота, јер само тако можемо да се приближимо Богу, да постанемо савршени, као што је савршен Отац наш Небески. А како приступити Богу без љубави? Без тога смо бескрајно далеко од Њега. Љубав је оно што су сви свети гајили у свом срцу, оно што је дато од Бога као највећи дар благодати Божије за испуњење Христових заповести. Има срећних људи који су рођени са меким, кротким, љубазним срцем; њима је лакше постићи хришћанску љубав у свом животу него свима осталима, посебно оним несрећницима који су рођени грубог, суровог срца, мало способних за љубав. Ако се човек родио са кротким срцем, треба још много да издржи, да прође пут страдања на Крсту, да се у његовом срцу блиставим пламеном распламса љубав Христова; он мора и да умножи ову љубав која му је дата. Хришћанска љубав испуњавала је срца људи у давна времена, посебно у време апостола, када су се људи волели као браћа, испуњавајући заповест Христову. Господ би за њих могао рећи: „По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јован 13:35). А сад, где је сада љубав, ко ће је наћи у овом светском метежу? Доћи ће страшно време, о коме говори Господ, указујући на знаке свог другог доласка: „И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.“ (Мт. 24:10-12). Ово видимо у нашем времену, то је оно што нас мучи и раздире срца. Видимо много људи који се мрзе, издају, у чијим се срцима од љубави нема ни трага. Тешко је, неподношљиво тешко живети, видети да уместо љубави Христове хара мржња, међусобна мржња. Какав ужас, неизрецив ужас смо доживели тако недавно, када је народ који исповеда Христа, у савезу са другим такође хришћанским народима – немачким народом – чинио таква злодела, такве злоупотребе закона љубави, какве свет није видео. Шта је остало од закона љубави у тим зликовцима који су децу и старце живе закопавали у земљу, разбијали главе новорођенчади о камење, истребили десетине милиона људи? Где је љубав? Од ње није било ни трага, љубав је заборављена. Уместо по закону Христове љубави, свет живи по закону свеопштег непријатељства. Ко прати шта се дешава у свету, задрхти када види како тријумфује најсатанскија неистина, како велике силе подстичу политичко насиље које заслужује дубоку осуду. А око нас? Живети у граду опасније је него у густој шуми, јер у граду има много разбојника, пуних злобе и мржње. Јер људи у граду – и они крштени, који су некада били хришћани – постали су још немилосрднији, опаснији и од дивљих животиња. Гази се света љубав, гази се прљавим чизмама, гази се Јеванђеље Христово, о љубави нико не жели да чује. Шта да радимо, како да будемо? Хоћемо ли и ми постати вукови, којих има толико около? Наравно да не. Љубав Христова мора се сачувати до другог доласка Господа Исуса Христа, љубав Христова мора се сачувати у срцима малог стада Христовог, и оне страхоте живота, страхоте неправде, погажене љубави, које видимо свакодневно, треба да нас подстакну да у нашим срцима запалимо свету љубав Христову. Како то учинити, коме се љубав даје? Само онима који испуњавају заповести Христове, који иду уским путем страдања, не скрећући са овог пута, ма какво страдање и прогон прети. Иди, иди, иди бескрајно овим крсним путем, иди не осврћући се, иди ка светлости Христовој. Ако се упорно и непрестано крећемо ка Светлости, онда ћемо и ући у њу. Како можете да волите људе који нас муче: лопове, разбојнике, силоватеље? То је могуће, можда не у потпуности, али бар у малој мери. Размислите шта је сажаљење? Ово је један од облика љубави светитеља. Зар не треба свим срцем да се сажалимо на људе који су одбацили Христа, који иду путем погибељи, који иду свом оцу, ђаволу? Зар не би требало да нам их буде жао? Немогуће их је волети чистом, потпуном љубављу, али их је могуће сажаљевати, јадикујући у срцу што су ови несрећници на путу смрти. Ако не проклињемо ове људе, испунићемо закон Христов и у односу на њих. Знате ли да су великог Светог Серафима Саровског напали разбојници, неколико сељака из села у близини манастира, претукли га, смрскали му лобању, поломили му ребра тако да је изгубио свест и неколико пута лежао у манастирској болници? Како је реаговао на разбојнике? Били су ухваћени, предати суду, а монах Серафим је са сузама молио да их не кажњавају, већ да их пусте. Плакао је, сажаљевао их је и на тај начин их је волео. Такво сажаљење показивало је доста других светитеља. Тако су се светитељи односили према онима који су им чинили велика зла. Дакле, сам Бог толерише грешнике, чак је претрпео тако страшног разбојника као што је свети Варвар разбојник, који је убио три стотине људи, а затим се покајао, принео Богу такво покајање какво се не може замислити, и Бог му је опростио, заволео га, чак и добио од Њега дар да чудотвори. Сам Господ је толико дуготрпељив према тешким грешницима, а како се ми усуђујемо да их мрзимо и проклињемо? Требало би да их сажаљевамо, а то је такође један од облика љубави. Ако можемо сажаљевати убице, зликовце, шта онда рећи о лакшим грешницима,

Читајући редове који следе, немојте помислити да ширим песимизам у погледу наше стварности. Не, то ми није намера. Штавише, сматрам да ширим једини оправдани оптимизам. Пре неколико дана, колегиница из школе у којој сам запослен, иначе врло фина и добра особа, ми је, са безмало згражавањем, рекла да не може да верује да се у двадесет првом веку, у цивилизованом свету, води, чини се, беспоштедни рат. Била је изненађена када је схватила да сам ја, више од чињенице рата, изненађен њеном изненађеношћу у погледу рата. Вероватно је, на трен, помислила како сам застарелих схватања у погледу свега, па и у погледу ове ситуације. Но, били моји ставови застарели или не, чињеница је да је „цивилизовани“ и „напредни“ свет произвео још један рат, јер није истина да је ово први рат двадесет првог века. А ја сам био изненађен њеном изненађеношћу јер никако нисам у стању да схватим зашто човек двадесет првог века не би водио ратове. Не видим да смо морално узнапредовали, не видим да је мање лицемерја, корумпираности, покварености, ситних и крупних греха, убистава, и хотимичних и нехотичних. Са друге стране, не видим да је више љубави међу људима, више разумевања, више поштења и часности него у претходним генерацијама. Једном речју, можда нисмо гори од њих, али извесно је да нисмо ни бољи. А они су водили ратове… Чему смо се ми могли надати? Још једна значајна напомена. Немојте помислити да злурадо доживљавам тему рата! Рат је једно од најстрашнијих зала која су људи осмислили и у рату увек највише страдају они најнедужнији. Било би добро и да се овај сукоб што пре заврши и да се, ако је могуће, не шири на друге стране. Дакле, да се вратимо теми, суштина моје изненађености над изненађеношћу моје колегинице у погледу рата, је у следећем питању: Откуда мојој колегиници толико поверење у човека двадесет првог века? Толико дуго већ живи у њему да је и те како свесна да смо веома удаљени од колективне светости и да смо веома подложни најразличитијим слабостима. Било ми је сасвим јасно да њено поверење није утемељено у искуству стварног сусрета са људима, већ у наивном оптимизму очекивања „светле будућности“ која нас чека иза ћошка и у коју „само што нисмо упали“. Сви волимо безбрижност и „повишене животне стандарде“, али докле год смо овакви какви смо, једноставно се не можемо надати савршеној срећи на овој земљи. Увек ће неко својом поквареношћу и похлепом хтети више од другога, и служиће се, нечасним и неправедним поступцима… Као хришћанину, јасно ми је зашто је то тако. Наша „палост“ потиче још из раја сладости када смо својом неблагодарношћу и похлепом хтели више него што нам је даровано. Отада смо, сагрешивши у Адаму, закорачили у пределе смрти и греха, и сами се из тих чељусти никако не можемо избавити. И овај рат у Украјини је само потврда чињенице наше палости од Бога – човек је пало биће које потребује покајање пред Богом и спасење Божије. А многи су веровали да када се људи обогате и када постану образовани да ће тада престати зло, али видимо, ни богатство ни образовање нису препрека за људску злобу, а, штавише, злобном човеку и те како могу помоћи да шири своју злобу. Можда постоје људи који овакав мој став доживљавају као нешто превазиђено и застарело, али, нажалост, изгледа да их стварност коју стварамо демантује. Уроњени смо у грех и у смрт и само нас Бог може избавити. Понављам – јасно је да се сами никада нећемо еманциповати ни од греха, а камоли од смрти.   Но, као што рекох на почетку, не пропагирам песимизам. Верујем да је вера у Христа Господа и живот у складу са јеванђелским заповестима Господњим пут којим треба ходити и који нас једини води у „Тихо пристаниште“ Царства Божијег. Дакле, верујем да за нас постоји нешто неупоредиво боље од овога и да ће тамо и стићи, само што ми је јасно да „то боље“ ми сами никада нећемо изградити већ да је то дар који Господ Својом Љубављу дарује онима који су ове животе проводили у духу јеванђелске љубави… Ипак има наде за нас… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 25. март 2022. године

За већину православних хришћана данас, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно строгих правила, уздржавања и прописа. Наше отуђење од стварног Духа Цркве је најчешће одговорно за чињеницу непостојања разумевања да у посту постоји и нешто друго – нешто без чега сви прописи везани за сам пост губе свој смисао. То нешто друго је можда најбоље назвати ,,атмосфером“ или ,,климом“ у коју човек улази, а која је првенствено стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот.  Пост је превасходно простор омекшавања срца, опраштања онима који су сагрешили према нама и борбе за љубав према другима. У духу реченог, сврха поста се не налази у томе да он нас треба да принуди на испуњавање некаквих формалних обавеза, већ да омекша наше срце тако да се оно отвори за стварност духа, да би ми на тај начин, доживели скривену глад и жеђ за заједничарењем са Богом. Пост није само уздржавање од јела и пића,  већ је истински пост одбацивање зла, гнева и живота који није усмерен на Бога – како то лепо каже Свети Јован Златоусти. Будући да многи нису свесни значаја поста за живот хришћанина у овоме тексту ћемо навести неколико примера из Светог Писма који ће нам показати како су те библијске личности који су постиле и телесно и духовно биле у стању да учине изузетне подвиге и да постигну велике циљеве: Боговидац Мојсије се после поста од четрдесет дана, усудио да се попење на на врх горе Синаја и прими од Бога плоче са десет Заповести. Мојсије свакако не би могао имати ту врсту смелости да се приближи врху који се димио од божанског присуства, да се претходно није наоружао, односно припремио постом (2 Мој. 19, 10-21); За чувеног пророка Самуила можемо рећи да је био плод поста. Његова мајка Ана, након периода дугог поста, обратила се молитвом Богу, молећи Га да се смилује на њу и подари јој дете, које ће она Богу и посветити (1 Сам. 1, 11-13). И Бог је услишио њену молитву. Пост је био тај који је и чувеног судију и јунака древног Израиља – Самсона – чинио непобедивим. Његови родитељи су га добили после периода поста и молитве и он је одрастао у атмосфери поста заветовавши се Богу да неће пити вина ни ракије (Суд. 13, 3-7). И док је Самсон живео на такав начин са лакоћом је савладавао хиљаде Филистејаца, рушио капије градова, голим рукама задавио лава (Суд. 14, 5-6). Међутим, чим је преко Далиле напустио пост и окренуо се ка пијанству и блуду, био је заробљен, ослепљен и исмејан од стране својих непријатеља (Суд. 16, 21-27); Након поста од четрдесет дана, Свети пророк Илија се удостојио да се сретне са Господом лицем у лице (1 Цар. 17, 2-13). Такође, он је после поста и молитве васкрсао умрло дете и учинио да киша не пада три и по године изазвавши сушу како би свој народ упутио на покајање и исправљање грехова, а самим тим и на живот супротан разврату и безакоњу који су пре тога водили (1 Цар. 17, 14-16); Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Тј. гладни лавови у јами у коју је пророк Данило по казни бачен, видевши истинског угодника Божијег, нису га растргли.  (Дан. 6, 16-22); Живот часног Претече и Крститеља Господњег, Светог Јована, био је  непрекидни пост. Он није имао ни кревет, ни трпезу, ни имање, ни стоку, ни залихе хране, нити било шта од онога што се сматра неопходним за живот. Но управо због начина живота који је водио, Свети Јован је од стране самог Господа Исуса Христа посведочен као највећи човек који је од жене рођен; Свакако, за све хришћане, највећи пример вођења врлинског живота јесте Господ Исус Христос, који је и Сам тек након четрдесетодневног поста, започео своју спаситељску делатност на земљи. Из ових примера се може видети да је за истински живот по Богу неопходна борба са својим телесним прохтевима, али и са духовним слабостима. Наш народ је народ који поново треба да постане народ који је свестан неопходности поста у свом животу. Јер, нажалост све чешће слушамо нашу браћу и сестре који се поносе што су постили читаву седмицу и потом се причестили. Међутим, никако не смемо заборавити да је Велики пост период који траје, не седам дана, већ четрдесет девет дана. Постити само једну седмицу, наликовало би рецимо нашем путовању колима ка Београду. Ако желимо стићи до Београда нећемо своје путовање прекинути у Мрчајевцима већ ћемо прећи читав тај пут. За крај, навешћу лепе речи Светог Јована Кронштатског: ,,Пости и моли се, и остварићеш велика дела“. Вероучитељ Дејан Драмићанин Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 18. март 2022. године  

Ових дана смо сведоци тужних дешавања која долазе из, нама братских земаља, православне Украјине и Русије. Слике страдања и избеглиштва народа свакодневно су на екранима док се ми у Србији присећамо сличних догађаја из деведесетих година и саосећамо се са недужнима. Са друге стране неприметно допиру вести да су слична ратна дешавања могућа и на другим крајевима света. Чини нам се да је свету данас можда више више него претходних година потребан мир. У Светој Божанственој Литургији коју наша Црква савршава од самих својих почетака, непрестано се изговарају молитве и прозбе за готово све потребе верног народа. Међу првим молитвама налазе се управо оне прозбе које нас упућују на мир. Мир који је првенствено плод Светог Духа у вернима, а потом и мирно стање у установи Цркве и у целом свету. Прво што нам је неопходно да би смо стали пред Бога јесте мир. Да имамо мир прво у нама, а онда и између нас. На Светој Литургији много пута ћемо чути свештеника да даје мир и да говори: Мир свима. Сваки даривање мира у Цркви је упућивање на мир који нам је Христос даровао. ,,Мир Свој дајем вам, не дајем вам га што вам свет даје“(Јн. 14,27), говори Господ у Светом Јеванђељу. Црква се непрестано моли за мир који нам ,,Христос даје“. Мир као плод Светог Духа у нама и међу нама, другачији је од мира о коме људи говоре политички и дипломатски. Мир који иштемо ,,одозго“ неопходан нам је за спасење душа наших. То је прва и највећа корист, спасење. Да остваримо циљ у који верујемо, а то је спасење душа наших. Тај мир је, пре свега, ,,вишњи мир“ душа наших, тј. наше унутрашње стање , као што видимо у молитви Цркве, коју изговара Епископ над оним који ступа у црквену службу: ,,Душе наше устрој ка сваком благопоретку и стању мира, да једни друге прихватимо у истинском и нелицемерном смирењу“. Истинско и нелицемерно смирење, које чини да прихватимо један другога, рађа у нама мир, који је плод Духа Светога и води ка, како каже ова молитва, ,,сваком благопоретку и стању мира“. То је мир љубави и опраштања, а не само толеранција. А то значи да се тај мир као плод Духа дарује ономе ко се бори за њега, тј. ономе ко се труди да воли и да опрости. Међутим, савремени миротворци желећи мир у свету заборављају да је за истински мир неопходно и узрастање у љубави према конкретном човеку – према своме комшији, рођаку, познанику. Многи се залажу за мир у свету, али немају овакав мир у својим личним животима – воле читаво човечанство, али својим очима не могу да погледају своје прве комшије. Они хоће прво  да среде свет, а после себе саме. Док они који заиста желе добро свету , почињу од мира у Богу и од себе. Па опет ми Хришћани смо свесни да не живимо изван овог света и да нам је неопходан не само наш унутрашњи мир већ и мир свега света. Црква је и на земљи, иде заједно са светом и труди се да га преобрази, и да га одведе у живот Будућег века. Зато се ђакон у трећој прозби моли: ,,За мир свега света, за постојаност Светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“ Она се моли за мир света од кога зависи и њен мир. Постојаност и непоколебивост Помесних Цркава, то јест, стабилност, мирно стање зависе од мира света. Управо због тога као што политичка и друштвена превирања, побуне и ратови, никада нису добри ни за кога нису ни за Цркву. Зато је мир, по речима Владике Николаја, благословено стање за Цркву, за који се ми готово свакодневно молимо, да нам га Господ не ускрати. У својој историји Црква памти бројне прогоне када је насушна потреба била да се успостави мир. Чини ми се да оно што се данас збива на појединим местима у многоме подсећа на та времена. Гледајући и саосећајући се са оним што се у свету дешава схватамо колико нам је заправо неопходан мир али опет, понављам, не само мир ,,који нам свет даје“. У овим несрећним дешавањима по нашу браћу и сестре православне у Украјини и Русији ми саосећамо са њима и умножавамо своје молитве Господу Сведржитељу да нам подари толико неопходан мир. Они који су однеговали бисере светитељства ,молитвенике пред Богом за сав свет, који су ризница благодатних дарова Духа Светога, дубоко верујем да ће превазићи све немире и несугласице и поново успоставити контролу љубави и мира. А док се то не догоди ми ћемо особито у овим данима Часног и Великог поста, непрестано изговарати молитву: ,,За мир свега света, за непоколебивост светих Божијих Цркава и сједињење свих, Господу се помолимо!“… Ђакон Михајло Живковић Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 11. март 2022. године  

…