Тужни саборе! Ожалошћени народе! Млада слободна Црна Горо!
Надао сам се да ће Митрополит Амфилохије сахранити мене. Била је то велика част за свакога кога је сахрањивао протеклих тридесет година, и томе се свако од нас надао. Али небо је одлучило да се ја опраштам и сахрањујем њега. А знам да нећу ни моћи ни умети онако како би он могао и умео. Господ га је позвао у лучинске дане, безмало када и Светог Петра Цетињског и Петра Другог Ловећенског Тајновидца пошто их је Светим Луком спојио. Након њих двојице дуго је биркао и чекао онога који ће бити достојан да буде трећи лучинац ─ Амфилохија Радовића, морачког јасновидца. И већ сам видео његову икону… Два Света Петра Петровића су две живе стене на којима је саграђена Црногорско-приморска митрополија Свете Српске Православне Цркве. А трећа најтврђа стена одваљена у наше време из црногорског каменолома била је Амфилохије Радовић. А сва тројица нису били мање верни Христу од апостола Петра, постоља и камена Христове Цркве. Уосталом, апостол Петар се Христа одрекао три пута, а наша два Петра нису ниједанпут, а никада и низашта то не би могао учинити Митрополит Амфилохије Радовић.
И два Света Петра Петровића били су песници. Овај други је једини горостас у српској поезији. И Амфилохије Радовић је песник, и српски народ је песник, и најпесмотворнији народ. И српски језик је од највећих ауторитета светске културе убрајан у најлепше и најважније језике света, и како је речено, способан да створи светску, а не буџаку државу и земљу Учмалију. И Црна Гора је дело поезије. А шта је теологија и монахологија него стихологија и доказ да атеистичке поезије нема, и како је написао Иво Андрић: Песнику и његовом делу ни време ни људи не могу ништа. Велике људе и њихова дела смрт само увећава, прославља и увеличава, а само ситне душе и њихова недела поништава. Данас почиње други, нови, вечни живот Амфилохија Радовића.
Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. А ко ће к’аБог? Да га је позвао раније, не би ваљало, но ђе ја да Бога учим.
Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи где је учинио све због чега се родио и због чега га је Бог створио.
Нова препорођена Црна Гора почиње од А зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и небо се радују.
Били смо заједно у Хиландару и у Оптини пустињи и у Петрограду на гробу Свете Ксеније Петроградске, и у Гатчину, у Царском Селу, у манастиру Руке Светог Јована, оне руке која је сада на Цетињу, и у Институту „Светог Сергија“, и на српском војничком гробљу у Паризу, које је монах Амфилохије једини окадио. Ту смо се фотографисали на гробу незнаног српског јунака и мученика који је прегазио Албанију, а умро у туђини и ту сахрањен као безимен. Када сам се вратио из Француске, питала ме мајка шта је најлепше што сам видео у Паризу. Рекао сам: Амфилохије Радовић. Та реч је стигла у Морачу до његовог оца Ћира, који је пешке, на опанке, потегао у Колашин и позвао ме да чује где је и како је његов син, о коме годинама није ништа знао. Амфилохије је споља носио избледелу мантију, а изнутра је већ био раскошно одевен.
Шетали смо Јелисејским пољима кад је пришла непозната девојка да му целива руку и поклони се његовом путу и чину, у исто време кад су и њега и његовог оца проклињали и каменовали у Титограду и Колашину. Гонили су га безумно од првог дана па до овог последњег непомишљајући да тако исписују његово житије.
Црна Гора је била Црква, држава је била црквено имање. Њени су владари калуђери. Монаси црнорисци звали су се Црногорци, а монахиње Црногорке. У новијим временима небамутитељи лишавали су Црну Гору неба, а свом богу се молили да Бога нема. Нису закопали само једну цркву него и целу Црногорско-приморску митрополију и њен клир. Амфилохије је пропирио ватру и убацио варницу у охладњеле груди Црне Горе. Није био само човек, него и свечовек и човекофил. Враћајући реч ономе Ко му је ту реч дао, преклињао је и позивао на помирење у јединој земљи на свету у којој има антифашистичких, а нема фашистичких јама, бесудну земљу у којој су рађале само крваве воћке. Калемио је и племенио и намирисао својим јунаштвом, љубављу и поштењем молећи Црну Гору и Црногорце да се врате своме Праобразу.
Наследник трагичног јунака косовске мисли, био је косовски јунак који се испео на косовски вис, голим рукама сахрањивао косовске мученике, до задњег даха преклињао да не заборавимо Косовски Завет и једном заувек да ту реч сачувамо. Косово је небеско решење српскога питања и зато се ни по коју цену не сме попустити и пасти најниже тамо где смо се попели највише.
Позивао ме да дођем у Црну Гору, а кад сам га подсећао да су ми улазак забранили, рекао је: Па нека те мало затворе. Као што су затворили владику Јоаникија и толике монахе и свештенике хапсили и понижавали, а њега сатима држали у полицијској станици, али му нијесу наудили.
На крају је свет видео литије какве нигде није видео и никад раније чуо јединствен, поклич, какав се ни у једној земљи никада није чуо: Не дамо светиње!
Из братских јама гробова и бездана грунуо је на светло дана млади, лепи, здрави свет Црне Горе. И показао да га има као цвећа, што га видимо и данас. Или је Црна Гора решила да оздрави.
У ове дане кад цео свет пере руке и говори с крпом на устима, испраћамо на далек пут Митрополита Амфилохија, онако како су испраћени још само краљ Александар и патријарх Павле. И већ видимо како га, колико данас, грле Свети Јустин Ћелијски и Свети Николај Лелићки и Жички и дочекују речима које се проламају небесима: Не дамо светиње!
Срећан пут, кажемо и ми, а Небеса узвраћају: Добродошао, Амфилохије!
Матија Бећковић,
Беседа изговорена у Подгорици, 01. новембар 2020.
Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“
петак 06. новембар 2020. године