Празничне изложбе дечјих радова у парохији вукушичкој
Црква Божја обитавајућа на територији вукушичке парохије сабрала је у свом свештеном простору своја чеда ради ликовних активности на тему: „Црква, Литургија и Свете Тајне“. Немогућност достојанствене прославе празника Цвети, као и одсуство непосредних сусрета у школи и цркви због актуелне ситуације, подстакла је чланове вукушичке црквене заједнице да предшколце и школарце саберу ради заједничења и усавршавања њихових дарова. Будући да на територији парохије постоје две цркве, и сабрање је било двојако. У Вукушици код Цркве Светог Јована Крститеља у суботу 4. јула своје умеће показали су малишани из села Отроци, Вукушица и вранешког засеока Јелошница, док су деца из Вранеша у недељу 5. јула испунили порту код Цркве Светог Саве у Вранешима. Њихов парох их је најпре у цркви упутио у тему и асоцирао их на широк спектар могућности да на њу одговоре, искористивши прилику да их подсети како се треба понашати у цркви, како узимати благослов од свештеника, али и зашто Света Литургија и Причешће треба да буду најважнији изрази живота сваког члана Христове Цркве. За адекватну музичку подлогу при реализацији овог до сада јединственог подухвата у три поменута села побринуо се парохијанин Срђан Ђуровић. Неколико родитеља је обезбедило послужење за децу, а велики допринос својим учешћем дали су учитељ Војкан Коматина, учитељица Сузана Коматина, али и васпитачица Јелена Веселиновић. Радови начињени у Вукушици били су изложени у црквеној сали након Свете Литургије на празник Рођења Светог Јована Крститеља, а на Петровдан после литургијског сабрања у Вранешима, сабрани народ погледао је радове изложене у новој црквеној сали у Вранешима, која је у изградњи. Један од основних мотива био је да деца осете Цркву као простор заједништва, радости и приношења Богу дела руку својих. Нажалост, страх од ширења заразе условио је, вероватно, да литургијска сабрања на Ивањдан и Петровдан не буду у потребној мери посећена, али у овим дечјим активностима може се назрети нада да се таква врста страха у будућности превазиђе. Јереј Младен Миливојевић, парох вукушички
Свети Атанасије Велики о јединству у Христу и против раскола
„Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, е да би у смрти сачувао Своје тело нераздељиво и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву“. „Јер само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце, и како би и једне и друге у Себи сјединио“. Свети Атанасије Велики, О Оваплоћењу Логоса
Бојана Димитријевић, „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“
Посматрајући системе чије функционисање покушава да разуме (појединац, породица, култура), психологија као наука, долази до сазнања да се сви они могу сагледати у две димензије – историјској (вертикалној) и развојној (хоризонталној). У обе се дешавају промене које у појединим тренуцима могу резултирати кризом. Само порекло речи „криза“ (потиче од грчке речи κρίσις/κρίνω одвојити, изабрати, одлучити, судити, мерити, спорити се, борити се) сугерише процесе који се одвијају у поменутим системима у датом моменту животног циклуса. Тако се у хоризонталној равни разликују предвидиви (развојни) стресови, односно кризе и непредвидиви догађаји који могу да прекину животни циклус (превремена смрт, рођење детета са хендикепом, губитак посла, природне катастрофе, ратови, нежељене миграције). Проглашавање пандемије од стране Светске здравствене организације дефинише једну неразвојну, неочекивану кризу, која се дешава на глобалном нивоу, погађајући све старосне и друштвене групе. Мере прописане у циљу успоравања и спречавања ширења заразе, као што су отказивање и забрана окупљања већег броја особа, наставак школовања посредством телевизијског програма и бројних интернет платформи, скраћено радно време или рад од куће, преко телефона или рачунара, захтевају реорганизацију нашег свакодневног живота. Вишенедељна изолација заражених, као и оних који су са њима били у контакту, потреба за додатном здравственом негом, потенцијални губитак посла или извора прихода условљавају осећања тескобе и антиципаторну анксиозност. Родоначелник превентивне психијатрије Џералд Каплан одређује кризу као „кратку психичку пометњу која се догађа с времена на време особама чији животни проблеми у датом тренутку превазилазе њихове капацитете“ (Јелена Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, 9). Порекло кризе се везује за објективне промене у спољашњем окружењу, те се криза заправо сматра реакцијом на одређени животни догађај чије су битне карактеристике неочекиваност и масивност. Наиме, сматра се да је догађај трауматичнији када је неочекиван, има велики број страдалих, дуго траје, када је узрок непознат и обухвата велику територију. Каплан и Бергер (Исто, 63 -76) упућују на постојање базичних потреба, односно базичних ослонаца личности на којима граде своје теорије кризе. Као базичне потребе Каплан препознаје физичке, психосоцијалне и социокултуралне потребе, док Бергер говори о четири базична ослонца која формирају „потпорни систем“ појединца – тело, припадање, смисао (сврха, вера, нада) и мишљење. У ситуацији када одређена појава узрокује људску патњу или условљава стање у којем човек не може самостално да подмири своје основне потребе, три базична уверења о доживљају стварности – уверење о сопственој нерањивости („То се мени не може догодити“), доживљај света као смисленог и разумљивог („Живот има смисла“, „Бог постоји“) и виђење себе у позитивном светлу – бивају пољуљана. Будући да кризе не треба посматрати као патолошки ентитет, као и да је човек психобиолошко биће, чини се да је важно напоменути да се у оваквим ситуацијама могу препознати реакције и на душевном и на телесном нивоу које се сматрају „нормалним реакцијама на абнормалну ситуацију“. Тако на емоционалном нивоу људи извештавају о осећањима страха, панике, анксиозности, туге, депресивности, раздражљивости, беса, осећању кривице, повећаној напетости. У менталном статусу се могу јавити измене попут проблема са концентрацијом, памћењем, „тмурне“ мисли, забринутост за своје и здравље ближњих, док се понашање може мењати у правцу отуђивања од породице и пријатеља или избегавања оснажујућих активности, презаштићујућег односа према члановима породице, предузимањa бројних послова, импулсивног, брзог реаговања, испољавања агресивности и злоупотреба психоактивних супстанци. Телесне манифестације у виду главобоља, умора, повишеног притиска, измењеног сна и апетита, болова, пробадања, такође могу бити присутне. Нaрочито рањивим и подложним развоју наведених симптома сматрају се деца, старији, нарочито они са когнитивним оштећењем (деменцијом), пацијенти који су већ лечени од стране психијатра, затим они који су у жалости, самохрани родитељи, телесно повређени, као и они који су значајно изложени стресогеним околностима (у конкретној ситуацији здравствени радници, неговатељи оболелих). У оваквим ситуацијама, фокус психолошких интервенција је пре на базичним потребама, него на самом узроку кризе. Појам „резилијентности“, који се све чешће користи у психологији, односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. У светлу јачања ове особине личности, за коју се сматра да је сви поседујемо, препоруке струке се односе на избегавање сагледавања догађаја као несавладивог, ослањање на односе са породицом и пријатељима, као и прихватање чињенице да су промене и губици саставни део живота. Поред савета стручњака (психолога, психијатра, психотерапеута) који се односе на смањивање гледања, читања и слушања вести, нарочито оних сензационалистичких, које изазивају осећање узнемирености, и насупрот томе инсистирање на осмишљавању и одржавању дневне рутине (вежбање, обављање кућних послова), задржавању смисла за хумор, као и одржавању међуљудских контаката и дељењу забринутости са другима, обезбеђивању практичне и емотивне подршке, пре свега, подразумева јачање оних хришћанских особина чије присуство води ка душевном здрављу (Николај Д. Гурјев, Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести, стр. 161). Само неке од њих су вера (одсуство сумње), љубав (потреба да се људи прихвате онакви какви јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом, речима, делима и молитвом), нада (прихватање да је Бог праузрок свега што се дешава), саосећање, брижљивост, односно труд да урадимо оно што је нужно за добробит људи (ова врлина је слична уважавању и услужности, али је треба разликовати од човекоугађања), верност (неодустајање од прихваћених обавеза и убеђења – односи се на све сем на грех), дарежљивост, дружељубивост (неотуђивање од људи и потреба да са њима делимо како своје радости, тако и потешкоће), молитвеност… Дакле, циљ је заштитити друге и себе, а истовремено и пружити подршку ближњима. Помагање потребитима може бити на корист и онима који примају и онима који дају, а може се остварити како кроз практичну (куповина и допремање намирница старијима и немоћнима) и/или материјалну помоћ, тако и кроз одржавање контаката са блиским људима (који у време технолошког напретка можемо остварити преко широког спектра комуникационих мрежа), али изнад свега молитвом. Не треба заборавити велику улогу молитве у стицању и чувању душевног мира, те да мир душе, како каже старац Сампсон Сиверс (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 267), уопште не зависи од спољних околности. Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери
Ивањдан у Милешеви
Један од значајних догађаја из историје Цркве Божије на земљи, рођење Светог Јована, Претече и Крститеља Господњег, молитвено је прослављен 7. јула 2020. године у Вазнесењско-милешевској обитељи. Литургијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, те архимандритâ Дамјана и Саве из Жичке и Леонтија из Милешевске епархије, протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића, протојерејâ Игора Ерића и Николе Перковића, протођакона Александра Грујовића из Жичке епархије и ђакона Ивана Савића. За певницом су појале сестре манастира Милешеве потпомогнуте дечијим хором Красница из Чајнича. Верници који су се постом и молитвом припремали за литургијско заједничарење приступили су Чаши Господњој и причестили се Пречасним даровима. Након заамвоне молитве у част рођења Светог Претече освештано је славско жито и пререзан славски колач, које припремише вредне милешевске сестре. Присутнима су се пригодним беседама обратили оба Архијереја. Најпре је Преосвећени Епископ Атанасије, као добар домаћин, свима честитао овај посебан велики диван празник, и наставио: – Бог нас је сабрао да прослављамо Његове угоднике, а данас да прослављамо управо Светога Претечу и Крститеља Јована, и све што је везано за њега, за његову личност. Највише нас радује то што је Бог услишио наше молитве, па је дао да се ево овде у овом светом храму Спасовом милешевском редовно и даље призива име Божије, прославља се Бог и свети Његови. Овде је молитва трајна, постојана, непрекидна. Нарочито у ово тешко и бременито време. То нас радује, нарочито сада када славимо осамстоту годишњицу живота, трајања, светљења, ове свете цркве милешевске, овога манастира. – Али, и овога празника и овога дана, све нас растужује неправедни прогон Цркве Христове, верног народа Божијег на простору Косова и Метохије, на простору Црне Горе, и на многим другим местима света. Знамо ми да кад пролазимо кроз теснаце и страдања да постајемо јачи. Али је неопходно молити се Богу да издржимо на овом подвигу, да нико не малакса, да не буде нових отпадања. Растужује нас и то што они који чине прогоне некако још нису способни да увиде да су на кривом путу и да чине нешто безбожно и нечовечно па да се врате на прави пут. Осећамо потребу да се молимо, како за оне који страдају да издрже на добром путу, тако и за оне који и даље чине злочине да се покају, јер обелeжје овог празника јесте да је Свети Јован проповедао покајање и спасење, нагласио је Епископ Атанасије. Епископ Јустин захвалио се на указаној части да служи данас у Милешеви Свету Литургију: – Благодарим што сте ме позвали да данас баш на овом месту, где су мошти родоначелника рода нашега Светога Саве почивале три и по века и тиме облагодатиле овај простор, овај народ, ову цркву Божију у којој се сабирамо, да од Господа Бога иштемо оно што је на корист и спасење наше. – Ваш пастир је рекао тачно оно чиме он живи. Похвалио је оно што је за похвалу, а истакао је оно што њега тишти. Све то што њега боли и тишти, боли и нас јер је то један организам, једно тело, коме је глава Христос. Али подсећам и себе и вас да је Господ рекао: Иштите најпре Царство Небеско и правде Његове и све ће вам се остало дати. То је послушао наш Свети Сава и због Царства Небескога оставио је свој топли дом, родитеље, своје имање, своју власт, круну која га је чекала, и отишао да се подвизава да би задобио то Царство Небеско. Свети кнез Лазар такође је пошао ради Царства Небеског, јер како он каже: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека. – Како је приправио пут Господу Свети Јован? Тиме што је говорио: Покајте се јер се приближи Царство Небеско! После њега Господ исто то изговара: Покајте се! И читава Црква наша говори о покајању. Покајање је, по речима Светих, као друго наше крштење. Ту силу има, истакао је Епископ Јустин. Након Божанске Литургије сви су пошли у манастирску трпезарију где су сестре приредиле трпезу љубави за све сабране прослављаче Бога и Његовог угодника Светог Јована. Након послужења и телесног окрепљења Епископ Атанасије је повео госте у обилазак богате ризнице манастира Милешеве и потом са Епископом Јустином обишао градилиште и показао му будућу велику манастирску радионицу. Захваливши се на гостопримству, указаној части и братској љубави, гости су се запутили натраг у Епархију жичку носећи са собом обиље пријатних успомена и утисака. Извор: Епархија милешевска Аудио записи беседа Еп. Атанасија и Еп. Јустина:
Недеља 4. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
Литургијска заједница при овом Светом храму сабрала се око свог пастира, Епископа жичког Г. Јустина да принесу молитву жртвеном Јагњету, Које излива Крв и даје Тело своје на отпуштење грехова и живот вечни. У данима Петровског поста где се душа крепи постом и молитвом, Архипастир Јустин је изнео беседу која је распламсала срца многих. Преосвећени Владика се након прочитаног јеванђелског зачала обратио следећим речима: „Свети апостол Матеј је забележио догађај када је Господ наш дошао у Капернаум. А Капернаум је у старо време важио за незнабожни крај и за људе који нису много марили за Бога, јер су били врло богати. Налазио се близу Галилејског језера. Цветала је трговина, занати. Људи су били задовољни овим светом и баш зато је Господ рекао: Капернауме, ‘Капернауме, до неба си се уздигао, али ћеш до пакла пропасти. Баш у том Капернауму, један капетан је пришао Господу и замолио га да исцели његовог слугу. Капетан је на основу свог искуства знао да Господ као свесилан може да му помогне. Види се да је био добар капетан – јер прво размисли, па направи стратегију, а онда наређује. И пошто је сигурно био омиљен међу својим војницима, он је знао да када каже нешто то бива и учињено. Зато је и рекао: Господе, нисам достојан да уђеш у мој дом, него само кажи реч твоју и оздравиће слуга мој. Замислите ту веру. И Господ рече: Ни у Израиљу такву веру не нађох. Синови Израиљеви су били верни отачким предањима. А овај Капернаум који беше као Галилеја незнабожачка, изнедрио је таквог једног човека. Господ гледа на сваког човека, без обзира у ком се народу родио и где живео. Важно је како живи. Онако како верује, тако му Господ Бог даје. Када се Господ усели у срце наше, Он нам бива Бог. Он дише са нама, страда са нама. Мислили смо да је прошла ова епидемија, али видимо да није. И не само то, него можда никада неће нестати таквих ствари овде на земљи. А где су ратови, где су земљотреси, где поплаве, невоље о којима пише у Светом Писму? То још није почело. Многи маловерни су се уплашили. Маловерје, да не кажем неверје је у срцима многих. А Господ када види да се неко уплаши, говори: Не бој, се јер Ја победих свет. Апостол Петар је ходао по води, али када је посумњао, почео је да се дави. То се и нама дешава. Како можемо да ојачамо душу своју, силе своје, срце своје, ум свој? Како можемо тај крвоток да усмеримо на праву страну? Како можемо да усмеримо ум? Па само ако се вежбамо у добру, ако чинимо добро и клонимо се зла, тада можемо да ојачамо. Да не говорим о посту и молитви, који су заповест Божија. Богочовек Христос је постио 40 дана и 40 ноћи да би нама показао да се род зли изгони само постом и молитвом. Али то није све. Читава свеза врлина је потребна да бисмо ојачали стварно, а не да једног дана верујемо и будемо усхићени, а сутрадан као да то нисмо више ми. А знајте још много имамо да пострадамо до Царства небеског. Ево, први ја мислим да је једна невоља прошла, али одмах ничу нови проблеми, нове тешкоће, нови изазови. За толико година питам се има ли краја свему томе ? Нема краја. Али знате ли како се разрешава то? Како говоре старац Порфирије, Пајсије и Јаков: Када превазиђемо искушења, проблеме и невоље, онда за нас они више не постоје, немамо их. Они у свету постоје али за нас који смо то превазишли они не постоје. Ништа се не догађа без допуштења Божијег. Грех је највећа заразна болест која траје од постанка рода људског до данас – најстарија болест. Приликом Другог доласка Христовог грех ће једном за свагда бити осуђен. Сви они који ће бити са Христом, живеће тамо где нема греха, где нема болести, где нема смрти и жалости, него где је живот вечни са свима светима.“ Епископ Јустин је беседу завршио благословом, надом и жељом: „Да и у Царству небеском, славимо Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву, у све векове и сву вечност, Амин.“ Душан Дуњић, студент теологије
Празник Преподобне мати Анастасије у Манастиру Студеници
На дан свештеног спомена Преподобне мати Анастасије Српске, свештена обитељ Манастира Студенице имала је духовну радост да божанственом Литургијом предстоји Архипастир светосавске Епархије жичке Г. Јустин. Обасјан сунчевим зрацима, озвучен песмом птица небеских, у загрљају зелених шума, немањићки манастир – Мајка српских Цркава, дочекао је Епископа, свештенство, монаштво и верни народ са љубављу. Тако је већ годинама уназад, па је овде сусрет истинско препознавања домаћина и гостију у радости духа и горењу срцȃ која се сабирају око Христа Преблагог. Окружен нетљеним моштима светородних Немањића, Христос овде блиста као Бог Који је „диван међу Светима својим“. Сви ми, сабрани око Владике Јустина, прибројали смо се вековном литургијском идентитету који Манастир Студеницу чини непресушним извором инспирације за свакога ко је овде икада дошао. У молитвеном трепету свештенорадњи, праћених милозвучним појањем студеничке братије, принета је Жртва за живот света. Кроз заједничење у Чаши спасења, остварено је јединство са Господом Који је ради нашег спасења претрпео Крст и васкрсао из мртвих. Литургијску беседу, по благослову Епископа, произнео је архимандрит Тихон. Он је подсетио на речи из Беседе о правој вери, где Свети Сава помиње „испуњење недостатака отаца наших“. Овим он последује Светом апостолу Павлу који је рекао да „надопуњује оно што недостаје Христовим патњама за тело Његово које је Црква“. То не значи да Христу нешто недостаје као Богу. Овде је реч да се ми као „живо камење“ уграђујемо у Тело Христово – Цркву. Тако смо сви позвани да наставимо дело Отаца својих. Иако смо данас сведоци многих глобалних процеса, ми не смемо да се плашимо. Треба да гледамо на шта можемо да утичемо. То је да чинимо вољу Божију и будемо усмерени ка Доласку Христа Судије. Из тога ће проистећи многа дела која треба да чинимо сведочећи Бога. У писму архимандриту студеничком Спиридону, једној од ретких сачуваних средњовековних приватних преписки, Свети Сава пише: „Ако је поп грешан, знај да његова молитва није, његова је веза сила од вишње благодати.“ То је снага молитве, коју Господ дарује. Зато ничију молитву не треба потцењивати. У њој имамо моћну и благодатну везу са Господом. Само треба да је желимо. Тако ће бити надопуњени недостаци Отаца, а ми ћемо кроз то имати радост и нећемо се ничега бојати. На свако време и изазове, ми тако имамо одговор. То је остварење везе са Царством небеским. То посебно осећамо данас када прослављамо Свету Анастасију сабрани око нашег Владике. Нека су молитве Светих Немањића са нама у векове и вечност, завршио је своје обраћање присутнима о. Тихон. Након освећења славског жита и ломљења колача, очинском поуком присутнима се обратио Епископ Јустин. Оне је честитао славу игуману Тихону са братством. Поручио је да ако је Бог са нама немамо се чега бојати – јер Бог је победио свет. Ми у овом свету имамо невоље. То је зато што ми нисмо овде на земљи у рају. То је Божија педагогија, како бисмо задобили Царство небеско. Када се целим бићем вежемо за Царство небеско нико нас не може одвојити од те љубави. Сви ми који смо овде желимо Царство небеско, зато смо се данас и сабрали. Наша заједница је молитвена, за наше ближње, претке и цео свет. Нека нас Господ чује и обуче у силу са висине. Сабрање је настављено у порти и манастирском конаку. Братија манастира се потрудила да овај благословени дан протекне у духу хришћанске врлине гостопримства. За трпезом љубави, реч благодарности игуману Тихону и братству упутио је архимандрит Дамјан (Цветковић). Он је похвалио њихов труд око истрајавања у руковођењу манастиром на начин достојан вековне традиције Светих Немањића. Подсетио је да овај манастир посећује мноштво људи, који долазе са различитих страна и са различитим мотивима. Све њих дочекује једна и иста љубав којом ово братство сведочи веру наших предака, међу којима је Преподобна мати Анастасија коју данас прослављамо. Нека нас њене молитве и даље прате на путу до Царства Божијег, пожелео је о. Дамјан. Празнична радост пренета је и на остатак дана кроз хришћанске сусрете и пријатне разговоре. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Нови број Епархијског часописа: Жички благовесник, јул-септембар 2020.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашао је нови број Жичког благовесника, јул-септембар 2020. Садржај започиње говором Светог Николаја Охридског и Жичког из 1916. у Лондону. Овај упечатљиви и дубокомислени историографски осврт остаје актуелан и опомињући до данас. Посебно за Европу и њено промишљање о сопственим хришћанским вредностима, које су на делу све више протериване из друштвене стварности. Наш народ је последице овога осетио и даље осећа, иако је за Европу много крви пролио. Протојереј Милан Филиповић пише о страдању драгачевских свештеника током Великог рата. Увиди у животе и страдања свештенства, показују нам дугорочност ношења Христовог и косовског крста са којим је на плећима у модерну историју ушао наш народ. Свештенство је уз народ било и остајало увек, за разлику од лажних грађанских елита које су лако стајале уз противнике свог народа. Небојша Ћосовић је превео са руског језика текст презвитера Николаја Лудовикоса, под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. О овом за духовни живот непроцењиво важном разликовању, Лудовикос пише: „А шта је крст? У овом животу ми сви страдамо и подносимо разне муке. Можда то и јесте наш крст? Не. Када се човек истински одрекне себе, он се удостојава необичног крста – Крста Христовог. Међутим, има и таквих крстова, које ми носимо због тога што се нисмо одрекли себе. Већини од нас су познати ови крстови – који су у ствари проблеми, који се у нама јављају управо зато, што се нисмо одрекли од себе, управо зато што су наше жеље – једини унутрашњи закон, који ми реално признајемо.“ Ту је и Писмо брату у коме се над мислима из Дневника Андреја Тарковског изводе дубока и свеобухватна разматрања о насушном питању смисла живота. Стил и мисаони правац нас упућују ка рефлексијама које данашњем човеку могу бити аутентични антидепресив и путоказ како да из баре свакодневице пређе у хладне али чисте воде од којих се не жедни. Психолог Бојана Димитријевић у тексту „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“ износи савремене психолошке увиде који се тичу психичких криза, а по којима пандемија припада оним непредвидивим кризама на које немамо спреман одговор. Он се састоји у „резилијентности“, појму који се све чешће користи у психологији, а односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. Уз позивања на медицинске стручњаке и светитеље Божије, закључује: „Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље, односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.“ Текст „Богослужбени поредак на простору средњовековне Србије у доба Светог Саве“, аутора јереја др Слободана Јаковљевића, наставља да упознаје читаоце са генезом богослужења које данас поседујемо као светосавско благо. Читалац након увида у богати садржај који нам о. Слободан доноси има прилику да стекне комплетну слику историјског развоја богослужења, и тиме има правилан приступ и проматрање сопственог учешћа у животу Цркве. Јереј Младен Миливојевић у тексту „Света тајна исповести и(ли) духовни разговор“ приближава нам ову важну тему како за верујући народ, тако и за свештенослужитеље. Износећи погрешна тумачења и лоше примере праксе, упућује на пут који бисмо могли означити здравом духовном терапијом. Богослужења, активан подвиг и обострана трезвеност (верника и духовника) чине веома важне чиниоце разматране тематике. Протојереј Марко Мирковић нам кроз беседу о празнику Преображење Господње приближава важност овог великог празника. Уз историјске осврте везане за сам догађај, износи духовни смисао и поуку. Указује на преображујућу светлост која нам из овог празника зрачи доносећи преображај и у наше животе. Протонамесник Дејан Марковић кроз смешне ситуације из црквеног живота уноси ведрину међу странице часописа, поручујући да црквени живот није монотон за оне који у њему отворених очију учествују. Интервју који је водио студент теологије Душан Дуњић, читаоце упознаје са г. Гораном Ристовићем Покимицом, познатим српским филигранистом. Овде се може много научити о овом ретком занату који је вековима био укључен у уметност црквеног простора. Ристовићеви радови красе велелепне православне храмове широм света. Његова кандила се налазе у више храмова у Светој земљи. Добитник је многих признања, међу којима и престижног признање Московске Патријаршије. Драгоцени увиди Драгана Хамовића нас упознају са начином како су модерни српски песници приступали Светом Сави. Њихова оптика је значајна због садржаја, али и искорака који је бављење овом тематиком доносило у средину која се под политичким притисцима увелико одлучила да раскине све везе са средњовековном традицијом. У рубрици Прикази, презвитер др Оливер Суботић и др Драган Хамовић пишу о књизи Господе, где станујеш? Аутор књиге је протонамесник Александар Р. Јевтић, издавач Епархија жичка, а штампарија Интерклима графика. Протонамесник Новица Благојевић нас упознаје са стањем верске наставе у Епархији жичкој. Као координатор за верску наставу, износи важне податке који сведоче о резултатима рада вероучитеља и ученика. Различити видови рада, успеси, активности и мотивациони приступ, јесу оно чиме се може похвалити. Са друге стране су проблеми: нерешен статус наставника верске наставе у погледу запослења, недостатак адекватних уџбеника за поједине узрасте и помоћних средстава за наставу, правни проблеми са организацијом извођења излета и екскурзија, проблеми приликом изјашњавања ученика на упису и формирања група. То указује да верска настава треба да буде озбиљно схваћена тема у животу Цркве и друштва. Марко Трајковић у овом броју завршава рад који је у претходна два броја изнео изазове са којима се верска настава суочавала у периоду између два Светска рата. Вероучитељ Јанко Божовић пише о Ужичкој Гимназији. Велики број познатих личности које су из ње изашле, успеси које веронаука овде бележи, сарадња са локалним црквеним заједницама на више поља, пример су успешног укључивања веронауке у оквир школског система, али и активног друштвеног и литургијског живота. Протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним и пастирским делатностима Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина. Радујемо се новим текстовима и позивамо ауторе да својим радовима према предоченом упутству допринесу квалитету и остварењу нашег основног задатка – сведочењу Речи Божије. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Макарије Велики о Светом Причешћу
„Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа“. Свети Макарије Велики, Духовне беседе
Резултати са испита кандидата за Богословију
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2020/21. годину у први разред богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке примљени су следећи кандидати: 1. Огњен Козодер из Теочина за Богословију Св. Саве у Београду 2. Урош Деспотовић из Косјерића за Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 3. Андреј Тодоровић из Чачка за Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 4. Јован Козодер из Пожеге за Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима Ученици се имају јавити у назначене шкoлске установе 31. августа текуће године и са собом понети: – сведочанства о завршеном основном образовању (оригинале) – лекарско уверење (оригинале) – крштеницу (оригинале) – потврду о упису као и личне ствари ради боравка у интернату Богословије Из: Канцеларије Епископа жичког
Милош Живановић, “Свештеник Живојин Гл. Алексић – први уредник часописа Преглед Цркве Епархије жичке (потоњи Жички благовесник)“
Двадесете године двадесетог века обележило је обнављање човечанства од болних рушевина Великог рата, технолошки развој и еманципација. Ово је ера џеза и уметности, цветања радија и биоскопа, плеса и ноћног живота. Ово је време људи који су преживели разарајући светски рат, време великих промена и напретка. Међу таласима новог доба поносито је пливала и наша света црква не одбацујући тек тако тековине савременог света, али поносно чувајући духовне и моралне вредности српског народа. Из Сорбоне надахнути Лувром, са Оксфорда и Кембриџа, из Берна преко Петрограда, Москве и Атине, у Српску цркву сливају се млади богослови и монаси који ће обележити најплодоноснији период њене историје од времена Светог Саве. Радило се на унутрашњој организацији цркве, модернизацији и мисионарењу кроз све више новооснованих штампаних гласила, јавних предавања и црквених сабора. Седиште Епархије жичке било је у Чачку који у то време доживљава културолошки процват, а једни од најзаслужнијих за то били су свештеници Духовног суда и цркве чачанске. Међу њима посебно се истакао харизматични свештеник господских манира, јереј Живојин „Жика“ Алексић. Свештеник Живојин Алексић рођен је 4.4.1882. године у Ужицу од оца Глиша, трговца пореклом из Рујевца код Севојна, и мајке Анице. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, после којих одлази у Алексинац, где завршава учитељску школу, да би се на крају обрео у Београдској богословији, коју завршава 1903. год. Као што је у то време била пракса, отац Жика након Богословије четири године врши учитељску службу у Ужичком округу. Свештенички чин примио је 1906. год. и наредних неколико година служио је на парохији брековачкој у Пожешко-ариљском намесништву. Од 1912. прелази на службу у Духовни суд Епархије жичке у Чачку, прво као секретар, а касније на положај судије. Као већина образованих свештеника тог времена учествовао је у Првом балканском рату као писар у чачанској војној станици, а у Првом светском рату као војни свештеник у Вишеграду са чином резервног официра. У току Првог светског рата као истакнутог јавног радника аустро-угарске власти 1915. године интернирале су га у озлоглашени логор Нежидер, где састрадава са својом браћом свештеницима и верним народом очекујући васкрс државе српске све до краја рата 1918. Логор се налазио на самој граници Аустрије и Мађарске и био је, између осталог, намењен српској интелектуалној елити која је представљала опасност за подизање морала, националног јединства и супротстављање народа аустро-угарској монархији. Кроз њега је прошло око 17000 Срба, уметника, научника, официра, свештеника, али и обичног народа, жена и деце. Из тог периода отац Жика Алексић стилски и надахнуто записао је бројне приче и сведочанства која су 2018. године објављена у издању чачанске цркве под насловом „Приче из Великог рата”. …Да ли шта има јаче од вере у Бога? Она је једина моћна да подигне пале, она једина спасава… Син Божји родио се, да спасе грешнике и да паћеницима буде утеха… „Рождество Твоје Христе Боже наш“. Чу се одједаред кроз нему тишину, као глас из гробнице и тај мртвачки глас као јерихонском трубом затресе замрле душе и пробуди их… они се погледаше веселије, а глас је постајао све јачи и јачи, ширио се по целој бараци, док све духове стопи уједно… Малаксали и клонули исправише се, а праведници угледаше духовним очима Васкрсење народа свога… Песма се орила и враћала нас у прошло доба, будила успомене, изазивала сузе… „Христос се роди!…“ чу се један глас, кад се песма заврши, а затим искрени братски пољубац, који невоља рађа… „Ваистину се роди!“ прихвати други и тако редом, док поток покајничких суза не потече… сузе су нам се са очију лиле као бујица, нико их није био у стању уставити… а кад целу бараку обасја тајанствена светлост упаљених свећица и обузе мирис тамјана, кад пастири народни клекоше на колена и почеше се Богу молити, непријатељ и сам застаде пред њиховим надчовечанским страдањем и са пуно поште скиде своју капу, побожно се прекрсти, па се са страхом лагано удаљи, да не поремети светињу дана, какав се ретко у животу једног народа може видети… “Приче из Великог рата“, Храм Вазнесења Господњег, Чачак 2018. год. Поред своје службе у Духовном суду, Алексић се видно истакао и активно сарађивао у свим чачанским хуманитарним и просветним друштвима. Предавао је веронауку и етику у Гимназији од 1925. године, био је тражен и чест гост на јавним трибинама, предавањима, разним духовним и световним свечаностима. Нарочито се ангажовао у друштву Црвеног крста, где је дуго био активни председник, а од 1933. доживотни почасни председник. Живојин Алексић био је веома ангажован и на књижевном пољу. С малим прекидом, он је од оснивања полуслужбеног листа свештенства Епархије Жичке „Преглед“ био његов уредник. Уређивао је и издавачку делатност Жичке библиотеке, а једно време и њен народно-православни календар „Свети Лазар”. Запажено је радио и као новинар. Писао је бројне текстове, беседе и расправе о разним црквеним и друштвеним питањима у часописима „Преглед”, „Епоха” „Политика”, „Весник Српске Цркве”, „Пијемонт”, „Хришћански весник”. Написао је и издао неколико књига: „Споменица скадарског јунака Живојина С. Ђукнића”, Београд, 1913, „Промисао и друге причице из народа”, Чачак, 1920, „Наше славе”, Чачак, 1921, „Страдање Христово”, Чачак, 1921, „Пионери”, Ниш, 1927, „У земљи туђој…”, Чачак, 1930. Због великог уважавања и одличног познавања црквених и свештеничких потреба, свештенство Епархије жичке у неколико махова бирало га је за свога представника у главном одбору Свештеничког удружења у Београду, а такође и за свог председника све до пензионисања 1930. године. Његова улога и залагање за права православних свештеника у Краљевини Србији, касније и Краљевини Југославији, била је изузетно велика. Највећи утицај вршен је преко Свештеничког удружења чији је био стални члан и секретар, преко кога су православни свештеници из читаве Краљевине били повезани и веома гласни у својим захтевима. О томе сведоче његови бројни текстови објављени у периоду 1919‒1936. године. Најчешће теме којима се бавио биле су регулисање социјалног и пензионог права и успостављање државне плате за свештенике, могућност другог брака за свештенике удовце, као и брига о удовицама и деци упокојених свештеника. Неретко је оштро критиковао јавност, новинаре, па и државне и црквене власти чије одлуке су негативно утицале на статус и углед српских свештеника. …Исправан свештеник-остављен сам себи, са штапом у руци и торбицом о врату, вере
Празничне изложбе дечјих радова у парохији вукушичкој
Црква Божја обитавајућа на територији вукушичке парохије сабрала је у свом свештеном простору своја чеда ради ликовних активности на тему: „Црква, Литургија и Свете Тајне“. Немогућност достојанствене прославе празника Цвети, као и одсуство непосредних сусрета у школи и цркви због актуелне ситуације, подстакла је чланове вукушичке црквене заједнице да предшколце и школарце саберу ради заједничења и усавршавања њихових дарова. Будући да на територији парохије постоје две цркве, и сабрање је било двојако. У Вукушици код Цркве Светог Јована Крститеља у суботу 4. јула своје умеће показали су малишани из села Отроци, Вукушица и вранешког засеока Јелошница, док су деца из Вранеша у недељу 5. јула испунили порту код Цркве Светог Саве у Вранешима. Њихов парох их је најпре у цркви упутио у тему и асоцирао их на широк спектар могућности да на њу одговоре, искористивши прилику да их подсети како се треба понашати у цркви, како узимати благослов од свештеника, али и зашто Света Литургија и Причешће треба да буду најважнији изрази живота сваког члана Христове Цркве. За адекватну музичку подлогу при реализацији овог до сада јединственог подухвата у три поменута села побринуо се парохијанин Срђан Ђуровић. Неколико родитеља је обезбедило послужење за децу, а велики допринос својим учешћем дали су учитељ Војкан Коматина, учитељица Сузана Коматина, али и васпитачица Јелена Веселиновић. Радови начињени у Вукушици били су изложени у црквеној сали након Свете Литургије на празник Рођења Светог Јована Крститеља, а на Петровдан после литургијског сабрања у Вранешима, сабрани народ погледао је радове изложене у новој црквеној сали у Вранешима, која је у изградњи. Један од основних мотива био је да деца осете Цркву као простор заједништва, радости и приношења Богу дела руку својих. Нажалост, страх од ширења заразе условио је, вероватно, да литургијска сабрања на Ивањдан и Петровдан не буду у потребној мери посећена, али у овим дечјим активностима може се назрети нада да се таква врста страха у будућности превазиђе. Јереј Младен Миливојевић, парох вукушички
Свети Атанасије Велики о јединству у Христу и против раскола
„Због тога Он није Јованову смрт претрпео тако што би му глава била одрубљена, нити је попут Исаије претестерен, е да би у смрти сачувао Своје тело нераздељиво и целовито, како то не би било оправдање за оне који хоће да поделе Цркву“. „Јер само на крсту се умире раширених руку. Стога је Господ и то морао да претрпи, и да рашири руке како би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце, и како би и једне и друге у Себи сјединио“. Свети Атанасије Велики, О Оваплоћењу Логоса
Бојана Димитријевић, „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“
Посматрајући системе чије функционисање покушава да разуме (појединац, породица, култура), психологија као наука, долази до сазнања да се сви они могу сагледати у две димензије – историјској (вертикалној) и развојној (хоризонталној). У обе се дешавају промене које у појединим тренуцима могу резултирати кризом. Само порекло речи „криза“ (потиче од грчке речи κρίσις/κρίνω одвојити, изабрати, одлучити, судити, мерити, спорити се, борити се) сугерише процесе који се одвијају у поменутим системима у датом моменту животног циклуса. Тако се у хоризонталној равни разликују предвидиви (развојни) стресови, односно кризе и непредвидиви догађаји који могу да прекину животни циклус (превремена смрт, рођење детета са хендикепом, губитак посла, природне катастрофе, ратови, нежељене миграције). Проглашавање пандемије од стране Светске здравствене организације дефинише једну неразвојну, неочекивану кризу, која се дешава на глобалном нивоу, погађајући све старосне и друштвене групе. Мере прописане у циљу успоравања и спречавања ширења заразе, као што су отказивање и забрана окупљања већег броја особа, наставак школовања посредством телевизијског програма и бројних интернет платформи, скраћено радно време или рад од куће, преко телефона или рачунара, захтевају реорганизацију нашег свакодневног живота. Вишенедељна изолација заражених, као и оних који су са њима били у контакту, потреба за додатном здравственом негом, потенцијални губитак посла или извора прихода условљавају осећања тескобе и антиципаторну анксиозност. Родоначелник превентивне психијатрије Џералд Каплан одређује кризу као „кратку психичку пометњу која се догађа с времена на време особама чији животни проблеми у датом тренутку превазилазе њихове капацитете“ (Јелена Влајковић, Животне кризе – превенција и превазилажење, 9). Порекло кризе се везује за објективне промене у спољашњем окружењу, те се криза заправо сматра реакцијом на одређени животни догађај чије су битне карактеристике неочекиваност и масивност. Наиме, сматра се да је догађај трауматичнији када је неочекиван, има велики број страдалих, дуго траје, када је узрок непознат и обухвата велику територију. Каплан и Бергер (Исто, 63 -76) упућују на постојање базичних потреба, односно базичних ослонаца личности на којима граде своје теорије кризе. Као базичне потребе Каплан препознаје физичке, психосоцијалне и социокултуралне потребе, док Бергер говори о четири базична ослонца која формирају „потпорни систем“ појединца – тело, припадање, смисао (сврха, вера, нада) и мишљење. У ситуацији када одређена појава узрокује људску патњу или условљава стање у којем човек не може самостално да подмири своје основне потребе, три базична уверења о доживљају стварности – уверење о сопственој нерањивости („То се мени не може догодити“), доживљај света као смисленог и разумљивог („Живот има смисла“, „Бог постоји“) и виђење себе у позитивном светлу – бивају пољуљана. Будући да кризе не треба посматрати као патолошки ентитет, као и да је човек психобиолошко биће, чини се да је важно напоменути да се у оваквим ситуацијама могу препознати реакције и на душевном и на телесном нивоу које се сматрају „нормалним реакцијама на абнормалну ситуацију“. Тако на емоционалном нивоу људи извештавају о осећањима страха, панике, анксиозности, туге, депресивности, раздражљивости, беса, осећању кривице, повећаној напетости. У менталном статусу се могу јавити измене попут проблема са концентрацијом, памћењем, „тмурне“ мисли, забринутост за своје и здравље ближњих, док се понашање може мењати у правцу отуђивања од породице и пријатеља или избегавања оснажујућих активности, презаштићујућег односа према члановима породице, предузимањa бројних послова, импулсивног, брзог реаговања, испољавања агресивности и злоупотреба психоактивних супстанци. Телесне манифестације у виду главобоља, умора, повишеног притиска, измењеног сна и апетита, болова, пробадања, такође могу бити присутне. Нaрочито рањивим и подложним развоју наведених симптома сматрају се деца, старији, нарочито они са когнитивним оштећењем (деменцијом), пацијенти који су већ лечени од стране психијатра, затим они који су у жалости, самохрани родитељи, телесно повређени, као и они који су значајно изложени стресогеним околностима (у конкретној ситуацији здравствени радници, неговатељи оболелих). У оваквим ситуацијама, фокус психолошких интервенција је пре на базичним потребама, него на самом узроку кризе. Појам „резилијентности“, који се све чешће користи у психологији, односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. У светлу јачања ове особине личности, за коју се сматра да је сви поседујемо, препоруке струке се односе на избегавање сагледавања догађаја као несавладивог, ослањање на односе са породицом и пријатељима, као и прихватање чињенице да су промене и губици саставни део живота. Поред савета стручњака (психолога, психијатра, психотерапеута) који се односе на смањивање гледања, читања и слушања вести, нарочито оних сензационалистичких, које изазивају осећање узнемирености, и насупрот томе инсистирање на осмишљавању и одржавању дневне рутине (вежбање, обављање кућних послова), задржавању смисла за хумор, као и одржавању међуљудских контаката и дељењу забринутости са другима, обезбеђивању практичне и емотивне подршке, пре свега, подразумева јачање оних хришћанских особина чије присуство води ка душевном здрављу (Николај Д. Гурјев, Страсти и њихова пројава кроз соматске и нервно-психичке болести, стр. 161). Само неке од њих су вера (одсуство сумње), љубав (потреба да се људи прихвате онакви какви јесу, са спремношћу да им се служи свом својом снагом, речима, делима и молитвом), нада (прихватање да је Бог праузрок свега што се дешава), саосећање, брижљивост, односно труд да урадимо оно што је нужно за добробит људи (ова врлина је слична уважавању и услужности, али је треба разликовати од човекоугађања), верност (неодустајање од прихваћених обавеза и убеђења – односи се на све сем на грех), дарежљивост, дружељубивост (неотуђивање од људи и потреба да са њима делимо како своје радости, тако и потешкоће), молитвеност… Дакле, циљ је заштитити друге и себе, а истовремено и пружити подршку ближњима. Помагање потребитима може бити на корист и онима који примају и онима који дају, а може се остварити како кроз практичну (куповина и допремање намирница старијима и немоћнима) и/или материјалну помоћ, тако и кроз одржавање контаката са блиским људима (који у време технолошког напретка можемо остварити преко широког спектра комуникационих мрежа), али изнад свега молитвом. Не треба заборавити велику улогу молитве у стицању и чувању душевног мира, те да мир душе, како каже старац Сампсон Сиверс (Лечење душе у православној цркви, духовне и душевне болести, од неурозе до депресије и прелести, стр. 267), уопште не зависи од спољних околности. Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери
Ивањдан у Милешеви
Један од значајних догађаја из историје Цркве Божије на земљи, рођење Светог Јована, Претече и Крститеља Господњег, молитвено је прослављен 7. јула 2020. године у Вазнесењско-милешевској обитељи. Литургијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење Преосвећеног Епископа милешевског г. Атанасија, те архимандритâ Дамјана и Саве из Жичке и Леонтија из Милешевске епархије, протојереја-ставрофора др Предрага Пузовића, протојерејâ Игора Ерића и Николе Перковића, протођакона Александра Грујовића из Жичке епархије и ђакона Ивана Савића. За певницом су појале сестре манастира Милешеве потпомогнуте дечијим хором Красница из Чајнича. Верници који су се постом и молитвом припремали за литургијско заједничарење приступили су Чаши Господњој и причестили се Пречасним даровима. Након заамвоне молитве у част рођења Светог Претече освештано је славско жито и пререзан славски колач, које припремише вредне милешевске сестре. Присутнима су се пригодним беседама обратили оба Архијереја. Најпре је Преосвећени Епископ Атанасије, као добар домаћин, свима честитао овај посебан велики диван празник, и наставио: – Бог нас је сабрао да прослављамо Његове угоднике, а данас да прослављамо управо Светога Претечу и Крститеља Јована, и све што је везано за њега, за његову личност. Највише нас радује то што је Бог услишио наше молитве, па је дао да се ево овде у овом светом храму Спасовом милешевском редовно и даље призива име Божије, прославља се Бог и свети Његови. Овде је молитва трајна, постојана, непрекидна. Нарочито у ово тешко и бременито време. То нас радује, нарочито сада када славимо осамстоту годишњицу живота, трајања, светљења, ове свете цркве милешевске, овога манастира. – Али, и овога празника и овога дана, све нас растужује неправедни прогон Цркве Христове, верног народа Божијег на простору Косова и Метохије, на простору Црне Горе, и на многим другим местима света. Знамо ми да кад пролазимо кроз теснаце и страдања да постајемо јачи. Али је неопходно молити се Богу да издржимо на овом подвигу, да нико не малакса, да не буде нових отпадања. Растужује нас и то што они који чине прогоне некако још нису способни да увиде да су на кривом путу и да чине нешто безбожно и нечовечно па да се врате на прави пут. Осећамо потребу да се молимо, како за оне који страдају да издрже на добром путу, тако и за оне који и даље чине злочине да се покају, јер обелeжје овог празника јесте да је Свети Јован проповедао покајање и спасење, нагласио је Епископ Атанасије. Епископ Јустин захвалио се на указаној части да служи данас у Милешеви Свету Литургију: – Благодарим што сте ме позвали да данас баш на овом месту, где су мошти родоначелника рода нашега Светога Саве почивале три и по века и тиме облагодатиле овај простор, овај народ, ову цркву Божију у којој се сабирамо, да од Господа Бога иштемо оно што је на корист и спасење наше. – Ваш пастир је рекао тачно оно чиме он живи. Похвалио је оно што је за похвалу, а истакао је оно што њега тишти. Све то што њега боли и тишти, боли и нас јер је то један организам, једно тело, коме је глава Христос. Али подсећам и себе и вас да је Господ рекао: Иштите најпре Царство Небеско и правде Његове и све ће вам се остало дати. То је послушао наш Свети Сава и због Царства Небескога оставио је свој топли дом, родитеље, своје имање, своју власт, круну која га је чекала, и отишао да се подвизава да би задобио то Царство Небеско. Свети кнез Лазар такође је пошао ради Царства Небеског, јер како он каже: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека. – Како је приправио пут Господу Свети Јован? Тиме што је говорио: Покајте се јер се приближи Царство Небеско! После њега Господ исто то изговара: Покајте се! И читава Црква наша говори о покајању. Покајање је, по речима Светих, као друго наше крштење. Ту силу има, истакао је Епископ Јустин. Након Божанске Литургије сви су пошли у манастирску трпезарију где су сестре приредиле трпезу љубави за све сабране прослављаче Бога и Његовог угодника Светог Јована. Након послужења и телесног окрепљења Епископ Атанасије је повео госте у обилазак богате ризнице манастира Милешеве и потом са Епископом Јустином обишао градилиште и показао му будућу велику манастирску радионицу. Захваливши се на гостопримству, указаној части и братској љубави, гости су се запутили натраг у Епархију жичку носећи са собом обиље пријатних успомена и утисака. Извор: Епархија милешевска Аудио записи беседа Еп. Атанасија и Еп. Јустина:
Недеља 4. по Духовима у Светосавском храму у Краљеву
Литургијска заједница при овом Светом храму сабрала се око свог пастира, Епископа жичког Г. Јустина да принесу молитву жртвеном Јагњету, Које излива Крв и даје Тело своје на отпуштење грехова и живот вечни. У данима Петровског поста где се душа крепи постом и молитвом, Архипастир Јустин је изнео беседу која је распламсала срца многих. Преосвећени Владика се након прочитаног јеванђелског зачала обратио следећим речима: „Свети апостол Матеј је забележио догађај када је Господ наш дошао у Капернаум. А Капернаум је у старо време важио за незнабожни крај и за људе који нису много марили за Бога, јер су били врло богати. Налазио се близу Галилејског језера. Цветала је трговина, занати. Људи су били задовољни овим светом и баш зато је Господ рекао: Капернауме, ‘Капернауме, до неба си се уздигао, али ћеш до пакла пропасти. Баш у том Капернауму, један капетан је пришао Господу и замолио га да исцели његовог слугу. Капетан је на основу свог искуства знао да Господ као свесилан може да му помогне. Види се да је био добар капетан – јер прво размисли, па направи стратегију, а онда наређује. И пошто је сигурно био омиљен међу својим војницима, он је знао да када каже нешто то бива и учињено. Зато је и рекао: Господе, нисам достојан да уђеш у мој дом, него само кажи реч твоју и оздравиће слуга мој. Замислите ту веру. И Господ рече: Ни у Израиљу такву веру не нађох. Синови Израиљеви су били верни отачким предањима. А овај Капернаум који беше као Галилеја незнабожачка, изнедрио је таквог једног човека. Господ гледа на сваког човека, без обзира у ком се народу родио и где живео. Важно је како живи. Онако како верује, тако му Господ Бог даје. Када се Господ усели у срце наше, Он нам бива Бог. Он дише са нама, страда са нама. Мислили смо да је прошла ова епидемија, али видимо да није. И не само то, него можда никада неће нестати таквих ствари овде на земљи. А где су ратови, где су земљотреси, где поплаве, невоље о којима пише у Светом Писму? То још није почело. Многи маловерни су се уплашили. Маловерје, да не кажем неверје је у срцима многих. А Господ када види да се неко уплаши, говори: Не бој, се јер Ја победих свет. Апостол Петар је ходао по води, али када је посумњао, почео је да се дави. То се и нама дешава. Како можемо да ојачамо душу своју, силе своје, срце своје, ум свој? Како можемо тај крвоток да усмеримо на праву страну? Како можемо да усмеримо ум? Па само ако се вежбамо у добру, ако чинимо добро и клонимо се зла, тада можемо да ојачамо. Да не говорим о посту и молитви, који су заповест Божија. Богочовек Христос је постио 40 дана и 40 ноћи да би нама показао да се род зли изгони само постом и молитвом. Али то није све. Читава свеза врлина је потребна да бисмо ојачали стварно, а не да једног дана верујемо и будемо усхићени, а сутрадан као да то нисмо више ми. А знајте још много имамо да пострадамо до Царства небеског. Ево, први ја мислим да је једна невоља прошла, али одмах ничу нови проблеми, нове тешкоће, нови изазови. За толико година питам се има ли краја свему томе ? Нема краја. Али знате ли како се разрешава то? Како говоре старац Порфирије, Пајсије и Јаков: Када превазиђемо искушења, проблеме и невоље, онда за нас они више не постоје, немамо их. Они у свету постоје али за нас који смо то превазишли они не постоје. Ништа се не догађа без допуштења Божијег. Грех је највећа заразна болест која траје од постанка рода људског до данас – најстарија болест. Приликом Другог доласка Христовог грех ће једном за свагда бити осуђен. Сви они који ће бити са Христом, живеће тамо где нема греха, где нема болести, где нема смрти и жалости, него где је живот вечни са свима светима.“ Епископ Јустин је беседу завршио благословом, надом и жељом: „Да и у Царству небеском, славимо Оца, Сина и Духа Светога, Тројицу једносуштну и нераздељиву, у све векове и сву вечност, Амин.“ Душан Дуњић, студент теологије
Празник Преподобне мати Анастасије у Манастиру Студеници
На дан свештеног спомена Преподобне мати Анастасије Српске, свештена обитељ Манастира Студенице имала је духовну радост да божанственом Литургијом предстоји Архипастир светосавске Епархије жичке Г. Јустин. Обасјан сунчевим зрацима, озвучен песмом птица небеских, у загрљају зелених шума, немањићки манастир – Мајка српских Цркава, дочекао је Епископа, свештенство, монаштво и верни народ са љубављу. Тако је већ годинама уназад, па је овде сусрет истинско препознавања домаћина и гостију у радости духа и горењу срцȃ која се сабирају око Христа Преблагог. Окружен нетљеним моштима светородних Немањића, Христос овде блиста као Бог Који је „диван међу Светима својим“. Сви ми, сабрани око Владике Јустина, прибројали смо се вековном литургијском идентитету који Манастир Студеницу чини непресушним извором инспирације за свакога ко је овде икада дошао. У молитвеном трепету свештенорадњи, праћених милозвучним појањем студеничке братије, принета је Жртва за живот света. Кроз заједничење у Чаши спасења, остварено је јединство са Господом Који је ради нашег спасења претрпео Крст и васкрсао из мртвих. Литургијску беседу, по благослову Епископа, произнео је архимандрит Тихон. Он је подсетио на речи из Беседе о правој вери, где Свети Сава помиње „испуњење недостатака отаца наших“. Овим он последује Светом апостолу Павлу који је рекао да „надопуњује оно што недостаје Христовим патњама за тело Његово које је Црква“. То не значи да Христу нешто недостаје као Богу. Овде је реч да се ми као „живо камење“ уграђујемо у Тело Христово – Цркву. Тако смо сви позвани да наставимо дело Отаца својих. Иако смо данас сведоци многих глобалних процеса, ми не смемо да се плашимо. Треба да гледамо на шта можемо да утичемо. То је да чинимо вољу Божију и будемо усмерени ка Доласку Христа Судије. Из тога ће проистећи многа дела која треба да чинимо сведочећи Бога. У писму архимандриту студеничком Спиридону, једној од ретких сачуваних средњовековних приватних преписки, Свети Сава пише: „Ако је поп грешан, знај да његова молитва није, његова је веза сила од вишње благодати.“ То је снага молитве, коју Господ дарује. Зато ничију молитву не треба потцењивати. У њој имамо моћну и благодатну везу са Господом. Само треба да је желимо. Тако ће бити надопуњени недостаци Отаца, а ми ћемо кроз то имати радост и нећемо се ничега бојати. На свако време и изазове, ми тако имамо одговор. То је остварење везе са Царством небеским. То посебно осећамо данас када прослављамо Свету Анастасију сабрани око нашег Владике. Нека су молитве Светих Немањића са нама у векове и вечност, завршио је своје обраћање присутнима о. Тихон. Након освећења славског жита и ломљења колача, очинском поуком присутнима се обратио Епископ Јустин. Оне је честитао славу игуману Тихону са братством. Поручио је да ако је Бог са нама немамо се чега бојати – јер Бог је победио свет. Ми у овом свету имамо невоље. То је зато што ми нисмо овде на земљи у рају. То је Божија педагогија, како бисмо задобили Царство небеско. Када се целим бићем вежемо за Царство небеско нико нас не може одвојити од те љубави. Сви ми који смо овде желимо Царство небеско, зато смо се данас и сабрали. Наша заједница је молитвена, за наше ближње, претке и цео свет. Нека нас Господ чује и обуче у силу са висине. Сабрање је настављено у порти и манастирском конаку. Братија манастира се потрудила да овај благословени дан протекне у духу хришћанске врлине гостопримства. За трпезом љубави, реч благодарности игуману Тихону и братству упутио је архимандрит Дамјан (Цветковић). Он је похвалио њихов труд око истрајавања у руковођењу манастиром на начин достојан вековне традиције Светих Немањића. Подсетио је да овај манастир посећује мноштво људи, који долазе са различитих страна и са различитим мотивима. Све њих дочекује једна и иста љубав којом ово братство сведочи веру наших предака, међу којима је Преподобна мати Анастасија коју данас прослављамо. Нека нас њене молитве и даље прате на путу до Царства Божијег, пожелео је о. Дамјан. Празнична радост пренета је и на остатак дана кроз хришћанске сусрете и пријатне разговоре. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Нови број Епархијског часописа: Жички благовесник, јул-септембар 2020.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашао је нови број Жичког благовесника, јул-септембар 2020. Садржај започиње говором Светог Николаја Охридског и Жичког из 1916. у Лондону. Овај упечатљиви и дубокомислени историографски осврт остаје актуелан и опомињући до данас. Посебно за Европу и њено промишљање о сопственим хришћанским вредностима, које су на делу све више протериване из друштвене стварности. Наш народ је последице овога осетио и даље осећа, иако је за Европу много крви пролио. Протојереј Милан Филиповић пише о страдању драгачевских свештеника током Великог рата. Увиди у животе и страдања свештенства, показују нам дугорочност ношења Христовог и косовског крста са којим је на плећима у модерну историју ушао наш народ. Свештенство је уз народ било и остајало увек, за разлику од лажних грађанских елита које су лако стајале уз противнике свог народа. Небојша Ћосовић је превео са руског језика текст презвитера Николаја Лудовикоса, под насловом „Крст самољубља и крст љубави“. О овом за духовни живот непроцењиво важном разликовању, Лудовикос пише: „А шта је крст? У овом животу ми сви страдамо и подносимо разне муке. Можда то и јесте наш крст? Не. Када се човек истински одрекне себе, он се удостојава необичног крста – Крста Христовог. Међутим, има и таквих крстова, које ми носимо због тога што се нисмо одрекли себе. Већини од нас су познати ови крстови – који су у ствари проблеми, који се у нама јављају управо зато, што се нисмо одрекли од себе, управо зато што су наше жеље – једини унутрашњи закон, који ми реално признајемо.“ Ту је и Писмо брату у коме се над мислима из Дневника Андреја Тарковског изводе дубока и свеобухватна разматрања о насушном питању смисла живота. Стил и мисаони правац нас упућују ка рефлексијама које данашњем човеку могу бити аутентични антидепресив и путоказ како да из баре свакодневице пређе у хладне али чисте воде од којих се не жедни. Психолог Бојана Димитријевић у тексту „Пандемија као прилика за испуњење јеванђелских заповести“ износи савремене психолошке увиде који се тичу психичких криза, а по којима пандемија припада оним непредвидивим кризама на које немамо спреман одговор. Он се састоји у „резилијентности“, појму који се све чешће користи у психологији, а односи се на психолошку отпорност и представља сталан процес прилагођавања новонасталим условима, те стицање већих компетенција за успешније реаговање на стрес. Уз позивања на медицинске стручњаке и светитеље Божије, закључује: „Сазнања до којих долази здравствена психологија, а до којих су и пре ње дошли свети оци, упућује на могућност да се у тренуцима кризе, фокус помери са патоцентричности на „капацитет за здравље, односно могућност за посттрауматски раст који подразумева лични раст и самооткривање.“ Текст „Богослужбени поредак на простору средњовековне Србије у доба Светог Саве“, аутора јереја др Слободана Јаковљевића, наставља да упознаје читаоце са генезом богослужења које данас поседујемо као светосавско благо. Читалац након увида у богати садржај који нам о. Слободан доноси има прилику да стекне комплетну слику историјског развоја богослужења, и тиме има правилан приступ и проматрање сопственог учешћа у животу Цркве. Јереј Младен Миливојевић у тексту „Света тајна исповести и(ли) духовни разговор“ приближава нам ову важну тему како за верујући народ, тако и за свештенослужитеље. Износећи погрешна тумачења и лоше примере праксе, упућује на пут који бисмо могли означити здравом духовном терапијом. Богослужења, активан подвиг и обострана трезвеност (верника и духовника) чине веома важне чиниоце разматране тематике. Протојереј Марко Мирковић нам кроз беседу о празнику Преображење Господње приближава важност овог великог празника. Уз историјске осврте везане за сам догађај, износи духовни смисао и поуку. Указује на преображујућу светлост која нам из овог празника зрачи доносећи преображај и у наше животе. Протонамесник Дејан Марковић кроз смешне ситуације из црквеног живота уноси ведрину међу странице часописа, поручујући да црквени живот није монотон за оне који у њему отворених очију учествују. Интервју који је водио студент теологије Душан Дуњић, читаоце упознаје са г. Гораном Ристовићем Покимицом, познатим српским филигранистом. Овде се може много научити о овом ретком занату који је вековима био укључен у уметност црквеног простора. Ристовићеви радови красе велелепне православне храмове широм света. Његова кандила се налазе у више храмова у Светој земљи. Добитник је многих признања, међу којима и престижног признање Московске Патријаршије. Драгоцени увиди Драгана Хамовића нас упознају са начином како су модерни српски песници приступали Светом Сави. Њихова оптика је значајна због садржаја, али и искорака који је бављење овом тематиком доносило у средину која се под политичким притисцима увелико одлучила да раскине све везе са средњовековном традицијом. У рубрици Прикази, презвитер др Оливер Суботић и др Драган Хамовић пишу о књизи Господе, где станујеш? Аутор књиге је протонамесник Александар Р. Јевтић, издавач Епархија жичка, а штампарија Интерклима графика. Протонамесник Новица Благојевић нас упознаје са стањем верске наставе у Епархији жичкој. Као координатор за верску наставу, износи важне податке који сведоче о резултатима рада вероучитеља и ученика. Различити видови рада, успеси, активности и мотивациони приступ, јесу оно чиме се може похвалити. Са друге стране су проблеми: нерешен статус наставника верске наставе у погледу запослења, недостатак адекватних уџбеника за поједине узрасте и помоћних средстава за наставу, правни проблеми са организацијом извођења излета и екскурзија, проблеми приликом изјашњавања ученика на упису и формирања група. То указује да верска настава треба да буде озбиљно схваћена тема у животу Цркве и друштва. Марко Трајковић у овом броју завршава рад који је у претходна два броја изнео изазове са којима се верска настава суочавала у периоду између два Светска рата. Вероучитељ Јанко Божовић пише о Ужичкој Гимназији. Велики број познатих личности које су из ње изашле, успеси које веронаука овде бележи, сарадња са локалним црквеним заједницама на више поља, пример су успешног укључивања веронауке у оквир школског система, али и активног друштвеног и литургијског живота. Протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним и пастирским делатностима Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина. Радујемо се новим текстовима и позивамо ауторе да својим радовима према предоченом упутству допринесу квалитету и остварењу нашег основног задатка – сведочењу Речи Божије. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић
Свети Макарије Велики о Светом Причешћу
„Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа“. Свети Макарије Велики, Духовне беседе
Резултати са испита кандидата за Богословију
На основу чл. 9 Уредбе о богословијама Српске Православне Цркве, за наредну школску 2020/21. годину у први разред богословија Српске Православне Цркве из Епархије жичке примљени су следећи кандидати: 1. Огњен Козодер из Теочина за Богословију Св. Саве у Београду 2. Урош Деспотовић из Косјерића за Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 3. Андреј Тодоровић из Чачка за Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 4. Јован Козодер из Пожеге за Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима Ученици се имају јавити у назначене шкoлске установе 31. августа текуће године и са собом понети: – сведочанства о завршеном основном образовању (оригинале) – лекарско уверење (оригинале) – крштеницу (оригинале) – потврду о упису као и личне ствари ради боравка у интернату Богословије Из: Канцеларије Епископа жичког
Милош Живановић, “Свештеник Живојин Гл. Алексић – први уредник часописа Преглед Цркве Епархије жичке (потоњи Жички благовесник)“
Двадесете године двадесетог века обележило је обнављање човечанства од болних рушевина Великог рата, технолошки развој и еманципација. Ово је ера џеза и уметности, цветања радија и биоскопа, плеса и ноћног живота. Ово је време људи који су преживели разарајући светски рат, време великих промена и напретка. Међу таласима новог доба поносито је пливала и наша света црква не одбацујући тек тако тековине савременог света, али поносно чувајући духовне и моралне вредности српског народа. Из Сорбоне надахнути Лувром, са Оксфорда и Кембриџа, из Берна преко Петрограда, Москве и Атине, у Српску цркву сливају се млади богослови и монаси који ће обележити најплодоноснији период њене историје од времена Светог Саве. Радило се на унутрашњој организацији цркве, модернизацији и мисионарењу кроз све више новооснованих штампаних гласила, јавних предавања и црквених сабора. Седиште Епархије жичке било је у Чачку који у то време доживљава културолошки процват, а једни од најзаслужнијих за то били су свештеници Духовног суда и цркве чачанске. Међу њима посебно се истакао харизматични свештеник господских манира, јереј Живојин „Жика“ Алексић. Свештеник Живојин Алексић рођен је 4.4.1882. године у Ужицу од оца Глиша, трговца пореклом из Рујевца код Севојна, и мајке Анице. Основну школу и гимназију завршио је у Ужицу, после којих одлази у Алексинац, где завршава учитељску школу, да би се на крају обрео у Београдској богословији, коју завршава 1903. год. Као што је у то време била пракса, отац Жика након Богословије четири године врши учитељску службу у Ужичком округу. Свештенички чин примио је 1906. год. и наредних неколико година служио је на парохији брековачкој у Пожешко-ариљском намесништву. Од 1912. прелази на службу у Духовни суд Епархије жичке у Чачку, прво као секретар, а касније на положај судије. Као већина образованих свештеника тог времена учествовао је у Првом балканском рату као писар у чачанској војној станици, а у Првом светском рату као војни свештеник у Вишеграду са чином резервног официра. У току Првог светског рата као истакнутог јавног радника аустро-угарске власти 1915. године интернирале су га у озлоглашени логор Нежидер, где састрадава са својом браћом свештеницима и верним народом очекујући васкрс државе српске све до краја рата 1918. Логор се налазио на самој граници Аустрије и Мађарске и био је, између осталог, намењен српској интелектуалној елити која је представљала опасност за подизање морала, националног јединства и супротстављање народа аустро-угарској монархији. Кроз њега је прошло око 17000 Срба, уметника, научника, официра, свештеника, али и обичног народа, жена и деце. Из тог периода отац Жика Алексић стилски и надахнуто записао је бројне приче и сведочанства која су 2018. године објављена у издању чачанске цркве под насловом „Приче из Великог рата”. …Да ли шта има јаче од вере у Бога? Она је једина моћна да подигне пале, она једина спасава… Син Божји родио се, да спасе грешнике и да паћеницима буде утеха… „Рождество Твоје Христе Боже наш“. Чу се одједаред кроз нему тишину, као глас из гробнице и тај мртвачки глас као јерихонском трубом затресе замрле душе и пробуди их… они се погледаше веселије, а глас је постајао све јачи и јачи, ширио се по целој бараци, док све духове стопи уједно… Малаксали и клонули исправише се, а праведници угледаше духовним очима Васкрсење народа свога… Песма се орила и враћала нас у прошло доба, будила успомене, изазивала сузе… „Христос се роди!…“ чу се један глас, кад се песма заврши, а затим искрени братски пољубац, који невоља рађа… „Ваистину се роди!“ прихвати други и тако редом, док поток покајничких суза не потече… сузе су нам се са очију лиле као бујица, нико их није био у стању уставити… а кад целу бараку обасја тајанствена светлост упаљених свећица и обузе мирис тамјана, кад пастири народни клекоше на колена и почеше се Богу молити, непријатељ и сам застаде пред њиховим надчовечанским страдањем и са пуно поште скиде своју капу, побожно се прекрсти, па се са страхом лагано удаљи, да не поремети светињу дана, какав се ретко у животу једног народа може видети… “Приче из Великог рата“, Храм Вазнесења Господњег, Чачак 2018. год. Поред своје службе у Духовном суду, Алексић се видно истакао и активно сарађивао у свим чачанским хуманитарним и просветним друштвима. Предавао је веронауку и етику у Гимназији од 1925. године, био је тражен и чест гост на јавним трибинама, предавањима, разним духовним и световним свечаностима. Нарочито се ангажовао у друштву Црвеног крста, где је дуго био активни председник, а од 1933. доживотни почасни председник. Живојин Алексић био је веома ангажован и на књижевном пољу. С малим прекидом, он је од оснивања полуслужбеног листа свештенства Епархије Жичке „Преглед“ био његов уредник. Уређивао је и издавачку делатност Жичке библиотеке, а једно време и њен народно-православни календар „Свети Лазар”. Запажено је радио и као новинар. Писао је бројне текстове, беседе и расправе о разним црквеним и друштвеним питањима у часописима „Преглед”, „Епоха” „Политика”, „Весник Српске Цркве”, „Пијемонт”, „Хришћански весник”. Написао је и издао неколико књига: „Споменица скадарског јунака Живојина С. Ђукнића”, Београд, 1913, „Промисао и друге причице из народа”, Чачак, 1920, „Наше славе”, Чачак, 1921, „Страдање Христово”, Чачак, 1921, „Пионери”, Ниш, 1927, „У земљи туђој…”, Чачак, 1930. Због великог уважавања и одличног познавања црквених и свештеничких потреба, свештенство Епархије жичке у неколико махова бирало га је за свога представника у главном одбору Свештеничког удружења у Београду, а такође и за свог председника све до пензионисања 1930. године. Његова улога и залагање за права православних свештеника у Краљевини Србији, касније и Краљевини Југославији, била је изузетно велика. Највећи утицај вршен је преко Свештеничког удружења чији је био стални члан и секретар, преко кога су православни свештеници из читаве Краљевине били повезани и веома гласни у својим захтевима. О томе сведоче његови бројни текстови објављени у периоду 1919‒1936. године. Најчешће теме којима се бавио биле су регулисање социјалног и пензионог права и успостављање државне плате за свештенике, могућност другог брака за свештенике удовце, као и брига о удовицама и деци упокојених свештеника. Неретко је оштро критиковао јавност, новинаре, па и државне и црквене власти чије одлуке су негативно утицале на статус и углед српских свештеника. …Исправан свештеник-остављен сам себи, са штапом у руци и торбицом о врату, вере