Ибарске новости: Животопис новоизабраног Патријарха српског Господина Порфирија
Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић) четврти је митрополит Епархије загребачко-љубљанске. Рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године. Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године. Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма. Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку његовог одласка са места игумана, бројало 25 монаха. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом „Земља живих“. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића). Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком. Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014). Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.). Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената. Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској. Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабраних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Извор: https://mitropolija-zagrebacka.org/ Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. фебруар 2021. године
Најава: 26. фебруар у 08.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Свети Исак Сиријски, Покајање – кроз страх од греха до љубави
Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин. Свети Исак Сиријски
Стефан Н. Драгићевић, Шта су људска права?
Честа грешка која се прави кад је јавност неком речју преплављена, јесте игнорантски однос према тој речи. Они који игноришу правдају се тиме да се о томе већ све зна, па зар треба о томе мислити!? То је углавном велика заблуда. О томе се, по правилу, мало зна. Или се не зна ништа! Онда та, у медијима често коришћена, реч служи за манипулисање. Такав је случај са синтагмом људска права. Управо чињеница да тиме можемо постати жртва манипулације, треба да буде додатни подстицај да већу пажњу посветимо таквим речима. О важности људских права најбоље говори чињеница да су она побројана, бар нека од њих, у уставу као најважнијем и по снази највишем правном акту државе. Она су политичко-правни феномен. Људска права припадају човеку као таквом. Друго име за људска права је права човека. Човек се рађа као слободно биће, поседујући људска права која су гарант његовог достојанства и која му омогућавају да задовољава своје духовне и биолошке потребе. Људска права ограничавају државне органе да наруше човеково достојанство. Једино оправдано ограничење људских права је у случају озбиљне безбедносне претње по човека. Али и у таквим случајевима се вага, па ако је ограничавањем неких људских права мања штета него она проузрокована безбедносном претњом, онда их је оправдано ограничити. Трагедија је у томе што се под маском људских права чине немилосрдна насиља над читавим народима. И сами смо били жртва таквог насиља, оличеног у НАТО агресији 1999. године, због наводног (читај: измишљеног!) кршења људских права албанског становништва у јужној српској покрајини Косову и Метохији. Нажалост, нисмо једини такав пример. Други проблем са схватањем људских права јесте прављење од њих идеологије, у горем случају чак и религије. Људска права то нису, нити смеју бити. Ако се тако идеолошки острашћено гледају губе свој смисао. Она јесу ту да нас заштите од терора идеологије, а не да буду инструмент којим смо терорисани. Терорисање људским правима проповедају неке невладине организације, које суду предају недужне интелектуалце. Само зато што су куражни да јавно изнесу своје мишљење, ти интелектуалци бивају жртве кавфкијанских процеса. Томе смо, нажалост, сведоци. Злонамерно се људска права представљају као нешто што стоји насупрот учењу Цркве. Напротив, црквено учење је најбољи пример поштовања људских права. Нико као црква не поштује људско достојанство. Црква се води начелом осуђујемо грех, не осуђујемо грешника. Има ли бољег примера поштовања људских права? Такође, Црква не допушта раније наведене злоупотребе људских права. У Цркви се нити оправдава насиље људским правима, нити се она посматрају идеолошки. Тако је јер је у основи црквенога учења слобода, а без ње нема говора о људским правима. Слобода је предуслов људских права! Велика је бесмислица нападање Цркве за кршење људских права, кад је Црква заправо најбољи пример учења и поштовања људских права данас. Стефан Н. Драгићевић, политиколог Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021.
Недеља митара и фарисеја у Краљеву
Владика Јустин је, уз саслуживање братства Храма Светог Саве у Краљеву, началствовао Светом Архијерејском Литургијом у нашој пространој Цркви. Недеља о митару и фарисеју је недеља када отпочиње великопосни период годишњег богослужбеног круга и, у том смислу, од посебног је значаја за живот нас који себе називамо хришћанима. Велики Пост, који се већ приближио, део је године који представља својеврсну духовну смотру и тренутак када треба да сагледамо своје животе и своја срца. То је тренутак када треба да видимо јесу ли наша срца заиста усмерена према Господу или нису, као и да ли међу нама влада љубав и опроштај или не? Владика нас је, у својој беседи, изговореној након јеванђелског читања, подсетио на ту чињеницу рекавши да нас Црква „као права мати унапред припрема за великопосни период“. Потом је осврнувши се на „причу о митару и фарисеју“ беседио о томе како су ова двојица људи заправо слике наших живота. Фарисеј је слика човека који беспрекорно испуњава закон, али који себе због тога узвисује и који се пред собом и пред Богом хвалише о својим делима. Цариник је слика човека који је грешан, али који је свестан да је грешан и због свести о себи не сме ни да се приближи Светињи храма. И баш овај је оправдан, а не онај, јер је имао смирење које нам је свима неопходно. А неопходна нам је и љубав, која је дар Божији, јер се без љубави једних према другима не може угодити Богу. Љубав је када патње и муке другога и ми осећамо као своје. Због тога нас је Владика позвао да се молимо једни за друге, јер тако се пројављује истинска љубав. Остаће упамћено да је ова Литургија била прва Архијерејска Литургија која је у нашем храму служена од тренутка устоличења новог Патријарха, тако да смо се, кроз уста нашег Епископа, по први пут молили за „Најсветијег Патријарха нашег Порфирија“. Ђакон Стефан Милошевски
Најава: 21. фебруар у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије
Звона Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и културних институција, представници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве – како га називају надахнути средњевековни хагиографи – у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије – Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: www.spc.rs
Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Роман са срећним крајем – „Сајлес Марнер“
Један он занимљивијих писаца који припадају енглеској књижевности, свакако је, по мом мишљењу, Џорџ Елиот. Њено право име је Мери Ен Еванс. Знала је за свој дар писања, и желећи да се њена дела озбиљније схватају (не само као женски љубавни романи) своја дела је потписивала под мушким псеудонимом: Џорџ Елиот. Она је једна од мени дражих енглеских писаца између осталог и због њене непоколебиве вере у крајњу победу добра упркос разним непријатностима и недаћама које се могу наћи на путу човека часног живота што је у суштини једна хришћанска идеја јер ми хришћани заправо верујемо да ће у коначници тријумфовати љубав у Христу Исусу. Покушаћу да вам ово предочим кроз фабулу њеног романа „Сајлес Марнер“. Сајлес Марнер, главни лик истоименог романа, био је ткач. Од младости је био научен да вредно и поштено ради, имао је вереницу и црквену заједницу којој је припадао. У једном тренутку све то пада у воду. Он лажно бива оптужен за крађу црквеног новца, сви му у том тренутку окрећу леђа, и он из града одлази у једно удаљено село. У селу је живео потпуно дистанциран од људи, посвећен само ткању и стицању златника. Разочаран у живот и људе, смисао свог живота проналази у опсесивном стицању златника. Није имао готово никакве издатке, јео је само колико да преживи, тако да се новац у његовој сламарици непрекидно гомилао. Међутим, једнога дана поново му се дешава неправда и поново му се руши свет који је удобно створио за себе – његов велики новац је украден, а читалац сазнаје да је новац украо члан једне угледне породице који се више у село није враћао. Но, тада долази до правог преокрета у његовој животној причи. У дом потпуно скрханог Мајнера улази једна малена златокоса девојчица. У тој девојчици он изнова проналази смисао. То детенце било је ванбрачно дете мајке која је преминула и оца који због свог угледа није желео да призна дете и да се ожени мајком детета а заправо је рођени брат човека који је украо Марнеров новац. Не знајући чије је дете, Марнер свој живот посвећује маленој девојчици, труди се да све њене потребе испуни, да расте у љубави и да то дете постане добар и вредан човек. Тако заиста и бива, године пролазе а она постаје лепа, вредна, паметна и брижна девојка. У том тренутку је сасвим случајно пронађен леш човека који је Марнеру украо новац и то заједно са златницима. Наиме, те ноћи када је лопов украо новац, пао је у провалију која се налази иза Марнерове куће, заједно са врећом новца и ту је почивао све протекле године. Тада се дешава расплет приче. Новац је враћен Сајлесу, али Сајлесу који је сада потпуно други човек са другачијим вредновањем живота и људи. И када је деловало да је све коначно послагано како треба, над Сајлесовим преображеним животом се надвила досад највећа опасност. Наиме, рођени брат лопова, а биолошки отац Сајлесове кћери, открива истину о детету и нуди јој да започне нови, господски, живот и да се пресели у његов дом. Сајлес, као частан човек ни по цену свог живота, није желео да девојку спута у њеној одлуци, а њен одлазак сасвим сигурно не би преживео. Но љубав девојке према свом истинском оцу (Сајлесу) је превагнула над дечијим маштањем о отменом животу и прича се, после многих перипетија, завршава срећним крајем. Неким људима се хепи енд може учинити као нешто што је крајње наивно али хришћанска вера (која је свесна да нас у овом животу можда очекују и тешки порази) је у ствари једна порука крајње наде и самим тим једна радост када и у оквирима овога живота тријумфују љубав, лепота и доброта. У том смислу су и друга дела Џорџ Елиота, проткана, на један можда понекад и скривен начин, хришћанским порукама. Закључак њених романа, па и овог о Сајлесу, је да човеку, ма колико било тешко, иако остане без икога и без ичега, никада не остаје без Промисла Божијег. Бог је Онај који је увек уз човека и човек се увек може подићи ма колико ниско пао или се заглибио у блату људске злобе. Важно је само да не клоне и да се и даље труди да буде добар. Клаудија Милошевски, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. фебруар 2021. године
Устоличење Патријарха српског Г. Порфирија
Устоличење Патријарха српског г. Порфирија у Саборном храму у Београду Света Архијерејска Литургија на којој ће бити извршен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског биће служена 19. фебруара 2021. године у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила са почетком у 9 часова. О датуму свечаног увођења у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве, јавност ће бити накнадно обавештена. Извор: www.spc.rs
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године! ДОСТОЈАН! Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, када га је блажене успомене Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски Павле, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона. На последипломским студијама у Атини борави од 1986. до 1990. године, када по благослову Епископа бачког др Иринеја долази у манастир Светих архангела у Ковиљу, где је рукоположен у свештеномонашки чин и постављен за игумана. За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, популарним глумцима и рок музичарима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфорије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих“, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије, а данас, под руководством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду 14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епархије бачке. На тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог, докторирао је 2004. године на Богословском факултету Универзитета у Атини. Чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на Богословском факултету је наследио на катедри Пастирске психологије. Његова предавања, посећена су не само од студената матичног, него и других факултета у Београду. Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова. Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник“, који обезбеђује стипендије за велики број надарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност. Републичка Скупштина га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја. У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама. Свети Архијерејски Сабор му 2010. године, поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу, нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења. Своје стручне богословске радове Епископ Порфирије је објављивао у часописима код нас и у свету. Учествовао је у великом броју научних конференција и симпосиона широм света. Владика Порфирије, као један од најугледнијих савремених српских духовника и интелектуалаца, има изузетно широк круг пријатеља, на само у Отаџбини, а односе личног пријатељства и блиске сарадње негује и са свештеницима и представницима других Цркава и верских заједница. Говори грчки, енглески и немачки, и служи се руским језиком, a његов стил комуникације увек је прилагођен саговорницима. У трон Митрополита загребачко-љубљанских истоличен је 13. јула 2014. године у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свечану архијерејску Литургију служио је Патријарх српски Иринеј уз саслужење великог броја архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивoг народа. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Извор: www.spc.rs
Ибарске новости: Животопис новоизабраног Патријарха српског Господина Порфирија
Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански др Порфирије (Перић) четврти је митрополит Епархије загребачко-љубљанске. Рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године. Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године. Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма. Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку његовог одласка са места игумана, бројало 25 монаха. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом „Земља живих“. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића). Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком. Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014). Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.). Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената. Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској. Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабраних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Извор: https://mitropolija-zagrebacka.org/ Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 26. фебруар 2021. године
Најава: 26. фебруар у 08.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Свети Исак Сиријски, Покајање – кроз страх од греха до љубави
Као што се велико море не може препловити без барке и лађе, тако нико без страха од греха не може достићи љубав. Смрадно је море међу нама и у духовни рај може се отпловити једино лађом покајања, на којој је веслач страх. Али, ако овај веслач страха не управља лађом покајања, на којој по мору овога света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав Божанско пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пливамо по смрадном житејском мору и упућује нас ка Божанском пристаништу које је љубав. У ову луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, тада смо достигли и Бога, наш пут је окончан и дошли смо на острво тамошњег мира на коме су Отац, Син и Свети Дух. Њему нека је слава и моћ! Нека и нас помоћу страха учини достојним славе и љубави његове! Амин. Свети Исак Сиријски
Стефан Н. Драгићевић, Шта су људска права?
Честа грешка која се прави кад је јавност неком речју преплављена, јесте игнорантски однос према тој речи. Они који игноришу правдају се тиме да се о томе већ све зна, па зар треба о томе мислити!? То је углавном велика заблуда. О томе се, по правилу, мало зна. Или се не зна ништа! Онда та, у медијима често коришћена, реч служи за манипулисање. Такав је случај са синтагмом људска права. Управо чињеница да тиме можемо постати жртва манипулације, треба да буде додатни подстицај да већу пажњу посветимо таквим речима. О важности људских права најбоље говори чињеница да су она побројана, бар нека од њих, у уставу као најважнијем и по снази највишем правном акту државе. Она су политичко-правни феномен. Људска права припадају човеку као таквом. Друго име за људска права је права човека. Човек се рађа као слободно биће, поседујући људска права која су гарант његовог достојанства и која му омогућавају да задовољава своје духовне и биолошке потребе. Људска права ограничавају државне органе да наруше човеково достојанство. Једино оправдано ограничење људских права је у случају озбиљне безбедносне претње по човека. Али и у таквим случајевима се вага, па ако је ограничавањем неких људских права мања штета него она проузрокована безбедносном претњом, онда их је оправдано ограничити. Трагедија је у томе што се под маском људских права чине немилосрдна насиља над читавим народима. И сами смо били жртва таквог насиља, оличеног у НАТО агресији 1999. године, због наводног (читај: измишљеног!) кршења људских права албанског становништва у јужној српској покрајини Косову и Метохији. Нажалост, нисмо једини такав пример. Други проблем са схватањем људских права јесте прављење од њих идеологије, у горем случају чак и религије. Људска права то нису, нити смеју бити. Ако се тако идеолошки острашћено гледају губе свој смисао. Она јесу ту да нас заштите од терора идеологије, а не да буду инструмент којим смо терорисани. Терорисање људским правима проповедају неке невладине организације, које суду предају недужне интелектуалце. Само зато што су куражни да јавно изнесу своје мишљење, ти интелектуалци бивају жртве кавфкијанских процеса. Томе смо, нажалост, сведоци. Злонамерно се људска права представљају као нешто што стоји насупрот учењу Цркве. Напротив, црквено учење је најбољи пример поштовања људских права. Нико као црква не поштује људско достојанство. Црква се води начелом осуђујемо грех, не осуђујемо грешника. Има ли бољег примера поштовања људских права? Такође, Црква не допушта раније наведене злоупотребе људских права. У Цркви се нити оправдава насиље људским правима, нити се она посматрају идеолошки. Тако је јер је у основи црквенога учења слобода, а без ње нема говора о људским правима. Слобода је предуслов људских права! Велика је бесмислица нападање Цркве за кршење људских права, кад је Црква заправо најбољи пример учења и поштовања људских права данас. Стефан Н. Драгићевић, политиколог Извор: Жички благовесник, јануар-март 2021.
Недеља митара и фарисеја у Краљеву
Владика Јустин је, уз саслуживање братства Храма Светог Саве у Краљеву, началствовао Светом Архијерејском Литургијом у нашој пространој Цркви. Недеља о митару и фарисеју је недеља када отпочиње великопосни период годишњег богослужбеног круга и, у том смислу, од посебног је значаја за живот нас који себе називамо хришћанима. Велики Пост, који се већ приближио, део је године који представља својеврсну духовну смотру и тренутак када треба да сагледамо своје животе и своја срца. То је тренутак када треба да видимо јесу ли наша срца заиста усмерена према Господу или нису, као и да ли међу нама влада љубав и опроштај или не? Владика нас је, у својој беседи, изговореној након јеванђелског читања, подсетио на ту чињеницу рекавши да нас Црква „као права мати унапред припрема за великопосни период“. Потом је осврнувши се на „причу о митару и фарисеју“ беседио о томе како су ова двојица људи заправо слике наших живота. Фарисеј је слика човека који беспрекорно испуњава закон, али који себе због тога узвисује и који се пред собом и пред Богом хвалише о својим делима. Цариник је слика човека који је грешан, али који је свестан да је грешан и због свести о себи не сме ни да се приближи Светињи храма. И баш овај је оправдан, а не онај, јер је имао смирење које нам је свима неопходно. А неопходна нам је и љубав, која је дар Божији, јер се без љубави једних према другима не може угодити Богу. Љубав је када патње и муке другога и ми осећамо као своје. Због тога нас је Владика позвао да се молимо једни за друге, јер тако се пројављује истинска љубав. Остаће упамћено да је ова Литургија била прва Архијерејска Литургија која је у нашем храму служена од тренутка устоличења новог Патријарха, тако да смо се, кроз уста нашег Епископа, по први пут молили за „Најсветијег Патријарха нашег Порфирија“. Ђакон Стефан Милошевски
Најава: 21. фебруар у 09.00 – Света Архијерејска Литургија у Краљеву
Устоличен Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије
Звона Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду огласила су се у 11.25 часова означавајући да је устоличен 46. предстoјатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије. Свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија започео је 19. фебруара 2021. године саборном светом архијерејском Литургијом у Светоархангелском саборном храму у Београду. Светом Литургијом је началствовао новоизабрани првојерарх Српске Православне Цркве уз саслужење отачаствених архијереја сабараних на изборном Светом Архијерејском Сабору, свештенства и верног народа. Саслуживали су или молитвено присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, преосвећена господа eпископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, банатски Никанор, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, британско-скандинавски Доситеј, западноевропски Лука, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, диселдорфски и немачки Григорије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, славонски Јован, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, полошко-кумановски Јоаким, брегалнички Марко и стобијски Давид; протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Зоран Крстић, ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу, проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски, и Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду; протојереј Срђан Перић из Сомбора; протођакони: Радомир Перчевић, Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Иван Гашић; јерођакони Силуан са Свете Горе и Саво (Бундало) из Митрополије загребачко-љубљанске; и ђакон Еразмо из Православне Охридске Архиепископије. Свечаном чину устоличења присуствовали су председник Републике Србије г. Александар Вучић, члан председништва Босне и Херцерговине г. Милорад Додик, председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, потпредседница Владе Републике Србије и министарка културе и информисања гђа Маја Гојковић, Њихова Краљевска Височанства принц Филип и принцеза Даница Карађорђевић, министарка правде Маја Поповић, министар унутрашњих послова г. Александар Вулин, министар спољних послова г. Никола Селаковић, министар здравља др Златибор Лончар, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, представници Војске Србије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници српског народа у Црној Гори, Хрватској и Северној Македонији, апостолски нунције г. Лучијано Суријани, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, муфтија србијански Мустафа еф. Јусуфспахић, представници Цркава и верских заједница у Србији, представници Српске академије наука и уметности, Матице српске и других просветних и културних институција, представници дипломатског кора. На крају свете Литургије уследио је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких, Митрополита београдско-карловачких и Патријараха српских. Патријарашке инсигније Његовој Светости г. Порфирију уручили Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом и Преосвећени Епископ будимски г. Лукијан. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је, у приступној беседи, истакао између осталог: -Са дубоким смирењем и осећајем страхопоштовања прихватам чињеницу која је данас, овим саборним служењем божанствене службе, савршена у нашим очима, умовима и срцима, а то је да сам благовољењем Божијим и благодатним сагласјем отачаствених архијереја, моје браће у Христу, узведен у свети и божаствени, Богом подигнути престо светога кир Саве – како га називају надахнути средњевековни хагиографи – у престо великог архијерејства на коме треба да седи достојан саопштник апостолскога седења! -Молим се Богу и молим све вас да ме молитвено и делатно подржите да велики и одговорни задатак који је овим свештеним чином стављен пред мене изнесем радосно, у послушању Светом Архијерејском Сабору! Да као 46. патријарх, а 57. поглавар наше Свете Цркве будем макар у најмањој мери скромни наследник мојих великих и светих претходника! На првоме месту, дванаесторице архиепископа који су, на челу са Светим Савом, предстојали нашој Светој Цркви од 1219. до 1346. године. Потом дванаесторици поглавара, од којих су чак шесторица удостојени светитељства, који су духовно предстојали српским народом до првог укидања Патријаршије у Пећи. Наследник сам и великих обновитеља Српске Патријаршије – Макарија Соколовића 1557. и Димитрија Павловића 1920. године. Постављен сам да чувам и обнављам спомен на труд, жртву, много пута и мученичко страдање за Цркву Божију које су поднели моји свети претходници. Од Гаврила Рајића, преко Лукијана Богдановића, Варнаве Росића и Гаврила Дожића, до Викентија Проданова. А колико је тек бескрвно мучеништво великих српских црквених поглавара? Оно је познато само Богу и њима. У духовно наслеђе свих нас, оци, браћо и сестре, остављен је узвишен животни циљ: да ходимо стопама мудрости патријарха Германа, да идемо стазама светости патријарха Павла и да будемо чеда патријарха Иринеја у великом подвигу миротворства!, нагласио је Његова Светост Патријарх г. Порфирије. -Имајући све то на уму, пред живим Богом и пуноћом Цркве Божије, пред свима вама заједничари звања небескога, искрено, према исконском искуству Светог Апостола Павла, исповедам да се немам чиме похвалити осим слабостима и гресима својим. То ме ипак не испуњава безнађем, него смиреном надом да ће се, молитвама и мољењима свих вас, посебно молитвеним заступништвом мог духовног оца Епископа бачког Иринеја, и на мени остварити духовна истина у коју нас је увео овај Апостол Народа. Њега је сам Господ утешио рекавши му: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена! Те речи и мене охрабрују да на своја немоћна плећа узмем свети и тешки крст патријарашке службе и да са уздањем у благодатну помоћ вечног Првосвештеника и Подвигоположника почнем успон уз гору блаженстава Христових, обасјану лучама истините светлости и чистом ведрином истине. Обузет свештеним трепетом пред овом узвишеном Тајном и свестан множине задатака на које по повереној дужности треба заједнички да одговоримо, знам да ће овај успон ублажити сам Дух Утешитељ који дише где хоће и сама сила Јеванђеља Христовог који нам даје моћ да у њему чинимо све, поручио је новоустоличени првојерарх Српске Православне Цркве. Извор: www.spc.rs
Ибарске новости: Вероучитељ Клаудија Милошевски, Роман са срећним крајем – „Сајлес Марнер“
Један он занимљивијих писаца који припадају енглеској књижевности, свакако је, по мом мишљењу, Џорџ Елиот. Њено право име је Мери Ен Еванс. Знала је за свој дар писања, и желећи да се њена дела озбиљније схватају (не само као женски љубавни романи) своја дела је потписивала под мушким псеудонимом: Џорџ Елиот. Она је једна од мени дражих енглеских писаца између осталог и због њене непоколебиве вере у крајњу победу добра упркос разним непријатностима и недаћама које се могу наћи на путу човека часног живота што је у суштини једна хришћанска идеја јер ми хришћани заправо верујемо да ће у коначници тријумфовати љубав у Христу Исусу. Покушаћу да вам ово предочим кроз фабулу њеног романа „Сајлес Марнер“. Сајлес Марнер, главни лик истоименог романа, био је ткач. Од младости је био научен да вредно и поштено ради, имао је вереницу и црквену заједницу којој је припадао. У једном тренутку све то пада у воду. Он лажно бива оптужен за крађу црквеног новца, сви му у том тренутку окрећу леђа, и он из града одлази у једно удаљено село. У селу је живео потпуно дистанциран од људи, посвећен само ткању и стицању златника. Разочаран у живот и људе, смисао свог живота проналази у опсесивном стицању златника. Није имао готово никакве издатке, јео је само колико да преживи, тако да се новац у његовој сламарици непрекидно гомилао. Међутим, једнога дана поново му се дешава неправда и поново му се руши свет који је удобно створио за себе – његов велики новац је украден, а читалац сазнаје да је новац украо члан једне угледне породице који се више у село није враћао. Но, тада долази до правог преокрета у његовој животној причи. У дом потпуно скрханог Мајнера улази једна малена златокоса девојчица. У тој девојчици он изнова проналази смисао. То детенце било је ванбрачно дете мајке која је преминула и оца који због свог угледа није желео да призна дете и да се ожени мајком детета а заправо је рођени брат човека који је украо Марнеров новац. Не знајући чије је дете, Марнер свој живот посвећује маленој девојчици, труди се да све њене потребе испуни, да расте у љубави и да то дете постане добар и вредан човек. Тако заиста и бива, године пролазе а она постаје лепа, вредна, паметна и брижна девојка. У том тренутку је сасвим случајно пронађен леш човека који је Марнеру украо новац и то заједно са златницима. Наиме, те ноћи када је лопов украо новац, пао је у провалију која се налази иза Марнерове куће, заједно са врећом новца и ту је почивао све протекле године. Тада се дешава расплет приче. Новац је враћен Сајлесу, али Сајлесу који је сада потпуно други човек са другачијим вредновањем живота и људи. И када је деловало да је све коначно послагано како треба, над Сајлесовим преображеним животом се надвила досад највећа опасност. Наиме, рођени брат лопова, а биолошки отац Сајлесове кћери, открива истину о детету и нуди јој да започне нови, господски, живот и да се пресели у његов дом. Сајлес, као частан човек ни по цену свог живота, није желео да девојку спута у њеној одлуци, а њен одлазак сасвим сигурно не би преживео. Но љубав девојке према свом истинском оцу (Сајлесу) је превагнула над дечијим маштањем о отменом животу и прича се, после многих перипетија, завршава срећним крајем. Неким људима се хепи енд може учинити као нешто што је крајње наивно али хришћанска вера (која је свесна да нас у овом животу можда очекују и тешки порази) је у ствари једна порука крајње наде и самим тим једна радост када и у оквирима овога живота тријумфују љубав, лепота и доброта. У том смислу су и друга дела Џорџ Елиота, проткана, на један можда понекад и скривен начин, хришћанским порукама. Закључак њених романа, па и овог о Сајлесу, је да човеку, ма колико било тешко, иако остане без икога и без ичега, никада не остаје без Промисла Божијег. Бог је Онај који је увек уз човека и човек се увек може подићи ма колико ниско пао или се заглибио у блату људске злобе. Важно је само да не клоне и да се и даље труди да буде добар. Клаудија Милошевски, вероучитељ Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 19. фебруар 2021. године
Устоличење Патријарха српског Г. Порфирија
Устоличење Патријарха српског г. Порфирија у Саборном храму у Београду Света Архијерејска Литургија на којој ће бити извршен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског биће служена 19. фебруара 2021. године у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила са почетком у 9 часова. О датуму свечаног увођења у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве, јавност ће бити накнадно обавештена. Извор: www.spc.rs
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изабран за Патријарха српског
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Звона на храму Светог Саве на Врачару огласила су се неколико минута пре 16 часова означавајући да је изабран 46. Патријарх српски. Његову Светост Патријарха српског Порфирија даруј Господе Својој Светој Цркви у миру, здрава и читава, часна, дуговјечна и да правилно управља ријечју Истине Твоје! Достојан, на многе године! ДОСТОЈАН! Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Змај-Јовину гимназију у Новом Саду. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 1985. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1986. године, када га је блажене успомене Епископ рашко-призренски, а потоњи Патријарх српски Павле, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона. На последипломским студијама у Атини борави од 1986. до 1990. године, када по благослову Епископа бачког др Иринеја долази у манастир Светих архангела у Ковиљу, где је рукоположен у свештеномонашки чин и постављен за игумана. За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, популарним глумцима и рок музичарима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфорије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих“, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије, а данас, под руководством владике Порфирија, има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду 14. маја 1999. године изабран је за Епископа јегарског, викара Епархије бачке. На тему Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог, докторирао је 2004. године на Богословском факултету Универзитета у Атини. Чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на Богословском факултету је наследио на катедри Пастирске психологије. Његова предавања, посећена су не само од студената матичног, него и других факултета у Београду. Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова. Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник“, који обезбеђује стипендије за велики број надарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност. Републичка Скупштина га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције, епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја. У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама. Свети Архијерејски Сабор му 2010. године, поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу, нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења. Своје стручне богословске радове Епископ Порфирије је објављивао у часописима код нас и у свету. Учествовао је у великом броју научних конференција и симпосиона широм света. Владика Порфирије, као један од најугледнијих савремених српских духовника и интелектуалаца, има изузетно широк круг пријатеља, на само у Отаџбини, а односе личног пријатељства и блиске сарадње негује и са свештеницима и представницима других Цркава и верских заједница. Говори грчки, енглески и немачки, и служи се руским језиком, a његов стил комуникације увек је прилагођен саговорницима. У трон Митрополита загребачко-љубљанских истоличен је 13. јула 2014. године у Саборној цркви Преображења Господњег у Загребу. Свечану архијерејску Литургију служио је Патријарх српски Иринеј уз саслужење великог броја архијереја Српске Цркве и других сестринских Цркава, као и свештенства и монаштва, и благочестивoг народа. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског. Одмах после избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском господину Порфирију. Извор: www.spc.rs