Патријарх московски и све Русије Г. Кирил, Беседа у Недељу Сиропусну (о опроштају)
Надвладавање греха Сажето речено, све предстојеће нам великопосно поприште посвећено је теми надвладавања греха у човеку. И ако се ми током поста не мењамо на боље, онда смо се узалуд трудили, узалуд молили, узалуд постили, зато што и пост и молитва задобијају смисао само онда када дају резултате. Ово не значи, да ми треба да прекинемо пост и молитву, ако не осећамо некакав плод од њих. Не, никако! Ово означава, да ако ми не осећамо резултат, онда треба да увидимо да се у нашем животу одвија нешто неправилно, иако ми савршавамо молитву и ограничавамо себе у храни. И ради тога да би истакли духовну димензију поста као најважнију, нама се и предлаже у последњи дан пред Великим постом да измолимо једни од других опроштај и још једном увидимо, да без праштања нема спасења. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески (Мт. 6, 14), – овакве чудесне речи смо ми чули данас у јеванђељском читању. А како је важно сачувати ове речи у сећању и срцу – нарочито онда када је тешко некоме опростити, када је увређеност од некога врло велика! Јер има људи са којима се чак не жели ни сусрести и у чије очи је немогуће погледати. И што је већа отуђеност, што је већа унутрашња недобронамерност, што више негативних осећања изазива у нама неки човек, тим јача треба да буде наша тежња да се управо помиримо са овим човеком. Можда нам Господ специјално шаље оваквог човека – да би испитао нашу верност, да бисмо увидели своју способност или неспособност да праштамо другима, од чега зависи и Божији опроштај који нам долази од Бога на Његовом Страшном суду. Способност праштања открива за човека перспективу вечног живота. Као што је рекао Јефрем Сирин, ако нема праштања, нема потребе ни за молитвом ни за постом, јер ће све то бити испразно, без икаквог смисла! Молитва и пост задобијају смисао само онда када се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност праштања и измољавања опроштаја. А зашто је тако? Зато што је највећи најопаснији грех, од кога потичу сви други греси – гордост. А њено присуство човек спознаје кроз своју неспособност да измоли опроштај или опрости другом човеку. Ово је као некакав индикатор, као лампица која се пали, када наступа нека опасност, на пример када се смањује количина кисеоника или се појављују штетне материје у атмосфери. Има апарата који неизоставно реагују на ову промену: пали се лампица или се огласи јак звук, упозоравајући човека на опасност. Управо тако је и у духовном животу. Уколико ми нисмо способни да праштамо и нисмо спремни да измољавамо опроштај, сматрајте да се у вама упалила црвена лампица, упозоравајући нас на опасно стање наше душе. Велики пост је време које нам се даје ради очишћења наших грехова, ради приношења нашег покајања, ради трпљења искушења, тешкоћа, у том погледу ограничења у храни, пићу, разонодама. Све су ово само средства, усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана са нашом способношћу праштања људима и измољавања опроштаја за наша сагрешења. Хајде да се бар данас прожмемо осећањем важности онога што представља праштање, јер током читавог нашег живота ми о томе вероватно размишљамо као о нечему последњем. Ми имамо толико брига, тако много сујете, тако да скоро нико од нас не мисли свакодневно колико је кадар да прашта и моли за опроштај. То нам и не пада на памет. Међутим данас је управо такав дан, када ми треба да себе подвргнемо испиту и одговору на важно питање: можемо ли праштати и молити за опроштај или је то терет који је изнад наших снага? И у једном и у другом случају – ако ми кажемо да можемо или ако кажемо да не можемо – дани светог Великог Поста омогућавају нам или да ојачамо у овој врлини или да надвладамо греховну склоност и неспособност помирења са људима. Ослобођење од егоизма Циљ поста је ослобађање човека од његовог егоизма, од власти његовог сопственог „ја“. У суштини сав хришћански живот је и посвећен томе да „ја“ престане да господари и гута сву човекову пажњу, да би се имало снаге да се свој поглед окрене ка Богу и својим ближњим. И управо у ове последње часове пред Великим постом Црква нам предлаже да измолимо једни од других опроштај, призива сваког да прође кроз некакав испит, кроз испитивање своје сопствене савести. На жалост, за многе се чин праштања претворио у некакав обред. Људи прилазе једни другима и аутоматски моле опроштај, и аутоматски одговарају на ову молбу. Најчешће се тако догађа када међу људима нема реалног конфликта, када нико није оптерећен тешким негативним осећањима, када нема дубоког непријатељства, понекад и мржње према човеку. Но, ако ми, прилазећи неком човеку увече уочи поста и желећи да измолимо од њега опроштај, осећамо стешњеност, узнемиреност, чак спремност да се окренемо и не изговоримо реч „опрости“, онда ће то значити да управо пред овим човеком ми и треба особено да се покајемо, нарочито од њега да испросимо опроштај. И што је теже то учинити, то је тим вредније у очима Божијим. Чин праштања Ми започињемо чин праштања у храму, али треба да га завршимо кући или међу онима са којима свакодневно општимо (контактирамо). Обавезно се овај чин завршава, приношењем покајања и молбе пред оним људима, које смо стварно увредили, са којима смо у конфликту, којима је врло тешко рећи „опрости“. Праштална недеља нас приморава да предузмемо напоре, који треба да буду настављени током читавог поста и буду управљени на то да се наше „ја“ затвори под строгу контролу, да нас не би ни осећања, ни мисли, ни зла воља омели да учинимо најглавније дело свога живота – то јест да по милости Божијој и благодаћу Божијом задобијемо спасење. Овај велики задатак од огромне важности захтева врло велике напоре и не може се започети и савршити без врло простог чина, који ми данас овде у храму и код себе кући треба да савршимо – то јест да се од свег срца раскајемо пред нашим сродницима, ближњима, познаницима, сарадницима у оним мислима и поступцима, којима смо помрачили себе у односу
Литургијско сабрање у Храму Преображења Господњег на Златибору
У Месопусну недељу, 07. марта 2021. лета Господњег, литургијској заједници сабраној око Преображењског храма указана је част да евхаристијско сабрање предводи Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Владици саслуживали су: секретар Епархије жичке архимандрит Сава (Илић), Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски нaмесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић, протојереј Жарко Барац, протонамесник Марко Петровић, парох доброселички јереј Јован Стојковић, старешина златиборске цркве јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Богдан Милић. Молитвено сабрање су својим присуством увеличали и председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић, као и мноштво верног народа са Златибора и околине, који су дошли да приме архипастирски благослов од предстојатеља светосавске Епархије жичке. У току Божанствене Литургије Преосвећени Владика се свештеном сабрању обратио надахнутом беседом, рекавши притом да се налазимо у близини Великог поста за који би требало да се припремамо врлинама како бисмо поприште поста прошли најспасоносније. Црква, као брижна мати припрема нас њене чланове из недеље у недељу. Слушамо велике поуке о трпљењу, о смирењу, о покајању. А данас, у Месопусну недељу Господ нам открива свој Други долазак. Осврнувши се још једном на данашњу еванђелску перикопу, Преосвећени је поручио да је Други долазак Христов као када пастир сабере своје стадо да одвоји овце од јаради, па једнима каже: Уђите благословени Оца мојега, да наследите Царство Небеско. Ви који сте нахранили гладнога, напојили жеднога, примили странца, оденули нагога, посетили онога у болници или онога у невољи, као да сте мени учинили. Јер каже Господ Бог: Онај који ме истински воли, држаће моје заповести. А његова поука нама је да без поста и молитве нико не може угодити Богу. На крају поучавања, Владика се вернима обратио речима благослова: ,,Нека Господ Бог буде милостив и дарује нам да у овоме посту упознамо да је Он једини Човекољубац, да му се истински поклонимо и приклонимо своју главу под моћну руку Његову.“ Посебну радост читавој заједници донело је рукоположење дипл. теолога Александра Јелића, чтеца овог Светог храма, у свештени чин ђакона. По свршетку молитвеног благодарења Богу, Творцу неба и Земље, растали смо се са нашим Архипастиром нахрањени евхаристијским Даровима, као и поучени речима утехе пред предстојећу Велику Четрдесетницу. Давид Ивановић, студент ПБФ Универзитета у Београду
Монашење у Манастиру Благовештењу кабларском
Скоро две хиљаде година Господ своје верне призива речима: „Ходите к мени сви који се трудите и натоварени сте, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 28-29). Управо за тим покојем у души, кроз кротост и смирење срца, чезну монаси, који се по служењу Богу, упоређују са анђелима, јер као што анђели непрестано славе Бога на небесима, исту ту славу Богу монаси узносе са земље. Зато се монашки чин и назива ангелским. То је тај позив срца због кога монах оставља све, узима на себе благи јарам Христов, облачи се у ризу покајања и креће на позив свог Спаситеља, трудећи се да му кроз послушање угоди. У ову војску земаљских ангела јуче се, на вечерњој служби уочи прослављања Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског, прибројала и искушеница Манастира Благовештења кабларског, Ивана Матовић, након вишегодишњег искушеничког стажа. Пострижена руком Епископа жичког Господина Јустина, искушеница Ивана добила је монашко име Анастасија у част Свете Анастасије српске. Молитвеним заступништвом вољене мајке Светог Саве, нека новопострижену монахињу Господ „прими, и штити, и нека јој буде јака тврђава од лица вражија, камен трпљења, узрок утехе… заслађујући и радујући срце њено утехом Светога Духа Свога.“ Амин. Сестринство манастира
Молитвени опроштај од протојереја-ставрофора Драгана М. Васиљевића
У суботу 6. марта када наша Света Православна Црква обележава Задушнице, након одслужене Свете Литургије у Храму Светог Вазнесења Господњег у Каменици упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Драган М. Васиљевић. Отац Драган рођен је у побожној и честитој свештеничкој породици 1955. године у селу Придворица код Ивањице. Основну школу завршава у Придворици и након тога уписује и успешно завршава Богословију Светог Саве у Београду, потом се венчава са својом изабраницом Верицом, рукополаже за свештеника и бива послат на другу парохију у село Брезна покрај Горњег Милановца. Убрзо прелази у Рамаћу код Крагујевца где службује пуних 39 година до одласка у пензију 2017. године. На рамаћкој парохији подиже парохијски дом, обнавља црквену кућу и даје велики допринос на конзерваторским и рестаурацијским радовима на древном рамаћком храму. Прота Драган живео је мирно и тихо, а важио је за угледног, поштеног и вољеног свештеника. Отац је две ћерке и деда четворо унучади. Литургија и опело служени су у Храму Светог Николаја Мирликијског у Рамаћи у присуству многобројног свештенства и народа. Посмртно слово одржао је протин пријатељ и школски друг протојереј Радослав Глишић из Свилајнца. Прота Драган сахрањен је на породичном гробљу у селу Сирча. Јереј Драган М. Милованчевић, парох рамаћки
Епископ Јустин у повратку из Херцеговине одслужио помен блаженопочившем Епископу жичком Хризостому
Након боравка у Херцеговини, где је учествовао у свештенодејству и молитвеном испраћају новопрестављеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија у Царство Небеско, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је Манастир Рујан на обали врутачког језера. Том приликом одслужио је помен на гробу свог претходника на жичком трону блаженопочившег Епископа Хризостома, који почива у близини олтара овог древног манастира који је један од првих светионика штампане речи Божије на Балкану. Вечан помен и Царство Божије нека је Епископима Хризостому и Атанасију, неуморним последоватељима монаха и штампара рујанског Теодосија! Инфо служба Епархије жичке
Божанствена Литургија уз одар Епископа Атанасија
Послије одслуженог Јутрења и опијела упокојеном умировљеном Епископу Атанасију, пред требињским Саборним храмом, од 10.00 часова, служена је Божанствена литургија. Сабрањем је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење више Епископа, који су саслуживали и током Јутрења са опијелом, а којима су се на Литургији придружили и Епископи пакрачко-славонски Јован и милешевски Атанасије. У Сабрању је учествовало и бројно свештенство, монаштво и вјерни народ, међу којима и представници држава, градова и општина. детаљније…
Јутрење и опело упокојеном Епископу Атанасију
Испред Саборног храма у Требињу јутрос од 8.30 часова служи се јутрење и опело упокојеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Атанасију. Сабрањем началствује Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Епископа: жичког Јустина, диселдорфског и немачког Григорија, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, западноамеричког Максима, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, диоклијског Методија и захумско-херцеговачког Димитрија, као и многобројног свештенства и верног народа Цркве Божје.
Протопрезвитер Дарко Ђого, Најбољи појац српске теологије
Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто. Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку (друштвену) теологију. Институт у једној личности. Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку. Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље. И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година. Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш. Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити. Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље. Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима. Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије. Извор: teologija.net
Најава: Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа Атанасија (Јевтића)
Сахрана новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, биће у суботу, 6. марта 2021. године, на Задушнице, према сљедећем распореду: 08.30 Јутрење са опијелом у Саборном храму у Требињу, 10.00 Света Божанствена Литургија испред Саборног храма у Требињу, 12.00 Полазак погребне поворке, са одром нашег драгог владике, праћеног свештенством и вјерним народом, од Саборног храма у Требињу до Манастира Тврдош (прошавши кроз главну капију порте, даље, улицом Десанке Максимовић, кроз Његошеву, скренувши затим у улицу Војводе Степе Степановића, до кружног тока, и даље Засад Пољем до Mанастира Тврдош), 13.30 Укоп у параклису Васкрсења Господњег у гробљу Манастира Тврдош. До дана сахране, тијело новопрестављеног умировљеног Епископа Атанасија биће у требињском Саборном храму, у којем ће се, у петак, 5. марта 2021. године, од 9.00 часова, служити Света Божанствена Литургија, уз поклоњење вјерних. Епархија захумско-херцеговачка и приморска моли све, који буду присуствовали богослужењима и сахрани Епископа Атанасија да се строго придржавају противпандемијских мјера, прописаних од стране надлежних институција. Представник Епархије ЗХиП за медије, Бранислав Рајковић, ђакон Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Састанак војних свештеника и помоћника војних свештеника Копнене војске у Другој бригади у Краљеву
Према годишњем плану рада верске службе Копнене војске, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, Друга бригада Копнене војске и њена Група за верске послове били су овогодишњи домаћини радног састанка војних свештеника и помоћника војних свештеника из Копнене Војске који је реализован у просторијама Команде 2.бригаде у Краљеву. Радни састанак органа верске службе започео је молитвено служењем Свете Литургије у Манастиру Жичи. Светом Литургијом је началствовао протојереј Ђорђе Димић, капетан прве класе и начелник Групе за верске послове Команде Копнене војске. Саслуживали су му протојереј Ђорђе Стојисављевић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде 1.бригаде КоВ, јереј Владан Вуковић поручник и начелник Групе за верске послове Команде 2.бригаде КоВ, јереј Иван Ганић, поручник и начелник Групе за верске послове Команде 3.бригаде КоВ, јереј Љубиша Човић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде 17. механизованог батаљона 1.бригаде и јереј Селимир Вагић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде Речне флотиле. Светој Литургији присуствовало је и 11 помоћника војних свештеника Копнене војске. По завршетку Свете Литургије сестринство Манастира Жича угостило је припаднике верске службе у конаку манастира. Након посете Манастиру Жичи припадници верске службе су у великој сали Команде 2.бригаде КоВ започели радни састанак. На самом почетку једним садржајним рефератом о историји и раду Друге бригаде Копнене војске присутнима се обратио командант 2.бригаде бригадни генерал Жељко Кузмановић, уједно пожелевши добродошлицу и успешан рад свим припадницима верске службе. Састанак је настављен излагањем појединачних реферата припадника верске службе о реализованим задацима у претходном периоду, искуствима рада верске службе у време пандемије вируса COVID-19, као и тежишним задацима који су планирани да се реализују у наредном периоду. Након изнетих реферата уследила је слободна дискусија свих учесника састанка о важним темама везаним за унапређење рада и функционисања верске службе. Као додатну новину у односу на претходни период на овогодишњем радном састанку припадници Групе за верске послове 2.бригаде КоВ извели су приказ формирања богослужбеног простора у теренским условима. Током извођења самог приказа војни свештеник 2. бригаде држао је излагање о искуствима свог учешћа на великој војној вежби „САДЕЈСТВО 2020“ на Пештеру где је формиран богослужбени простор у теренским условима. Присутни припадници верске службе били су упознати са целокупним процесом формирања богослужбеног простора на терену, од набавке потребних богослужбених предмета и књига до њиховог адекватног и практичног паковања, транспорта, постављања и употребе, а ради остваривања несметаног вршења свих богослужења у специфичним теренским условима. Састанак је окончан посетом Храму Светога Саве у Краљеву, где су се припадници верске службе Копнене војске упознали са историјатом и лепотом овог Саборног храма Епархије жичке. Војни свештеник 2. бригаде КоВ јереј Владан Вуковић
Патријарх московски и све Русије Г. Кирил, Беседа у Недељу Сиропусну (о опроштају)
Надвладавање греха Сажето речено, све предстојеће нам великопосно поприште посвећено је теми надвладавања греха у човеку. И ако се ми током поста не мењамо на боље, онда смо се узалуд трудили, узалуд молили, узалуд постили, зато што и пост и молитва задобијају смисао само онда када дају резултате. Ово не значи, да ми треба да прекинемо пост и молитву, ако не осећамо некакав плод од њих. Не, никако! Ово означава, да ако ми не осећамо резултат, онда треба да увидимо да се у нашем животу одвија нешто неправилно, иако ми савршавамо молитву и ограничавамо себе у храни. И ради тога да би истакли духовну димензију поста као најважнију, нама се и предлаже у последњи дан пред Великим постом да измолимо једни од других опроштај и још једном увидимо, да без праштања нема спасења. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески (Мт. 6, 14), – овакве чудесне речи смо ми чули данас у јеванђељском читању. А како је важно сачувати ове речи у сећању и срцу – нарочито онда када је тешко некоме опростити, када је увређеност од некога врло велика! Јер има људи са којима се чак не жели ни сусрести и у чије очи је немогуће погледати. И што је већа отуђеност, што је већа унутрашња недобронамерност, што више негативних осећања изазива у нама неки човек, тим јача треба да буде наша тежња да се управо помиримо са овим човеком. Можда нам Господ специјално шаље оваквог човека – да би испитао нашу верност, да бисмо увидели своју способност или неспособност да праштамо другима, од чега зависи и Божији опроштај који нам долази од Бога на Његовом Страшном суду. Способност праштања открива за човека перспективу вечног живота. Као што је рекао Јефрем Сирин, ако нема праштања, нема потребе ни за молитвом ни за постом, јер ће све то бити испразно, без икаквог смисла! Молитва и пост задобијају смисао само онда када се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност праштања и измољавања опроштаја. А зашто је тако? Зато што је највећи најопаснији грех, од кога потичу сви други греси – гордост. А њено присуство човек спознаје кроз своју неспособност да измоли опроштај или опрости другом човеку. Ово је као некакав индикатор, као лампица која се пали, када наступа нека опасност, на пример када се смањује количина кисеоника или се појављују штетне материје у атмосфери. Има апарата који неизоставно реагују на ову промену: пали се лампица или се огласи јак звук, упозоравајући човека на опасност. Управо тако је и у духовном животу. Уколико ми нисмо способни да праштамо и нисмо спремни да измољавамо опроштај, сматрајте да се у вама упалила црвена лампица, упозоравајући нас на опасно стање наше душе. Велики пост је време које нам се даје ради очишћења наших грехова, ради приношења нашег покајања, ради трпљења искушења, тешкоћа, у том погледу ограничења у храни, пићу, разонодама. Све су ово само средства, усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана са нашом способношћу праштања људима и измољавања опроштаја за наша сагрешења. Хајде да се бар данас прожмемо осећањем важности онога што представља праштање, јер током читавог нашег живота ми о томе вероватно размишљамо као о нечему последњем. Ми имамо толико брига, тако много сујете, тако да скоро нико од нас не мисли свакодневно колико је кадар да прашта и моли за опроштај. То нам и не пада на памет. Међутим данас је управо такав дан, када ми треба да себе подвргнемо испиту и одговору на важно питање: можемо ли праштати и молити за опроштај или је то терет који је изнад наших снага? И у једном и у другом случају – ако ми кажемо да можемо или ако кажемо да не можемо – дани светог Великог Поста омогућавају нам или да ојачамо у овој врлини или да надвладамо греховну склоност и неспособност помирења са људима. Ослобођење од егоизма Циљ поста је ослобађање човека од његовог егоизма, од власти његовог сопственог „ја“. У суштини сав хришћански живот је и посвећен томе да „ја“ престане да господари и гута сву човекову пажњу, да би се имало снаге да се свој поглед окрене ка Богу и својим ближњим. И управо у ове последње часове пред Великим постом Црква нам предлаже да измолимо једни од других опроштај, призива сваког да прође кроз некакав испит, кроз испитивање своје сопствене савести. На жалост, за многе се чин праштања претворио у некакав обред. Људи прилазе једни другима и аутоматски моле опроштај, и аутоматски одговарају на ову молбу. Најчешће се тако догађа када међу људима нема реалног конфликта, када нико није оптерећен тешким негативним осећањима, када нема дубоког непријатељства, понекад и мржње према човеку. Но, ако ми, прилазећи неком човеку увече уочи поста и желећи да измолимо од њега опроштај, осећамо стешњеност, узнемиреност, чак спремност да се окренемо и не изговоримо реч „опрости“, онда ће то значити да управо пред овим човеком ми и треба особено да се покајемо, нарочито од њега да испросимо опроштај. И што је теже то учинити, то је тим вредније у очима Божијим. Чин праштања Ми започињемо чин праштања у храму, али треба да га завршимо кући или међу онима са којима свакодневно општимо (контактирамо). Обавезно се овај чин завршава, приношењем покајања и молбе пред оним људима, које смо стварно увредили, са којима смо у конфликту, којима је врло тешко рећи „опрости“. Праштална недеља нас приморава да предузмемо напоре, који треба да буду настављени током читавог поста и буду управљени на то да се наше „ја“ затвори под строгу контролу, да нас не би ни осећања, ни мисли, ни зла воља омели да учинимо најглавније дело свога живота – то јест да по милости Божијој и благодаћу Божијом задобијемо спасење. Овај велики задатак од огромне важности захтева врло велике напоре и не може се започети и савршити без врло простог чина, који ми данас овде у храму и код себе кући треба да савршимо – то јест да се од свег срца раскајемо пред нашим сродницима, ближњима, познаницима, сарадницима у оним мислима и поступцима, којима смо помрачили себе у односу
Литургијско сабрање у Храму Преображења Господњег на Златибору
У Месопусну недељу, 07. марта 2021. лета Господњег, литургијској заједници сабраној око Преображењског храма указана је част да евхаристијско сабрање предводи Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Преосвећеном Владици саслуживали су: секретар Епархије жичке архимандрит Сава (Илић), Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, Архијерејски нaмесник драгачевски протојереј-ставрофор Милун Ивановић, парох златиборски протојереј Давид Селаковић, протојереј Жарко Барац, протонамесник Марко Петровић, парох доброселички јереј Јован Стојковић, старешина златиборске цркве јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Богдан Милић. Молитвено сабрање су својим присуством увеличали и председник општине Чајетина г. Милан Стаматовић, као и мноштво верног народа са Златибора и околине, који су дошли да приме архипастирски благослов од предстојатеља светосавске Епархије жичке. У току Божанствене Литургије Преосвећени Владика се свештеном сабрању обратио надахнутом беседом, рекавши притом да се налазимо у близини Великог поста за који би требало да се припремамо врлинама како бисмо поприште поста прошли најспасоносније. Црква, као брижна мати припрема нас њене чланове из недеље у недељу. Слушамо велике поуке о трпљењу, о смирењу, о покајању. А данас, у Месопусну недељу Господ нам открива свој Други долазак. Осврнувши се још једном на данашњу еванђелску перикопу, Преосвећени је поручио да је Други долазак Христов као када пастир сабере своје стадо да одвоји овце од јаради, па једнима каже: Уђите благословени Оца мојега, да наследите Царство Небеско. Ви који сте нахранили гладнога, напојили жеднога, примили странца, оденули нагога, посетили онога у болници или онога у невољи, као да сте мени учинили. Јер каже Господ Бог: Онај који ме истински воли, држаће моје заповести. А његова поука нама је да без поста и молитве нико не може угодити Богу. На крају поучавања, Владика се вернима обратио речима благослова: ,,Нека Господ Бог буде милостив и дарује нам да у овоме посту упознамо да је Он једини Човекољубац, да му се истински поклонимо и приклонимо своју главу под моћну руку Његову.“ Посебну радост читавој заједници донело је рукоположење дипл. теолога Александра Јелића, чтеца овог Светог храма, у свештени чин ђакона. По свршетку молитвеног благодарења Богу, Творцу неба и Земље, растали смо се са нашим Архипастиром нахрањени евхаристијским Даровима, као и поучени речима утехе пред предстојећу Велику Четрдесетницу. Давид Ивановић, студент ПБФ Универзитета у Београду
Монашење у Манастиру Благовештењу кабларском
Скоро две хиљаде година Господ своје верне призива речима: „Ходите к мени сви који се трудите и натоварени сте, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Мт. 11, 28-29). Управо за тим покојем у души, кроз кротост и смирење срца, чезну монаси, који се по служењу Богу, упоређују са анђелима, јер као што анђели непрестано славе Бога на небесима, исту ту славу Богу монаси узносе са земље. Зато се монашки чин и назива ангелским. То је тај позив срца због кога монах оставља све, узима на себе благи јарам Христов, облачи се у ризу покајања и креће на позив свог Спаситеља, трудећи се да му кроз послушање угоди. У ову војску земаљских ангела јуче се, на вечерњој служби уочи прослављања Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског, прибројала и искушеница Манастира Благовештења кабларског, Ивана Матовић, након вишегодишњег искушеничког стажа. Пострижена руком Епископа жичког Господина Јустина, искушеница Ивана добила је монашко име Анастасија у част Свете Анастасије српске. Молитвеним заступништвом вољене мајке Светог Саве, нека новопострижену монахињу Господ „прими, и штити, и нека јој буде јака тврђава од лица вражија, камен трпљења, узрок утехе… заслађујући и радујући срце њено утехом Светога Духа Свога.“ Амин. Сестринство манастира
Молитвени опроштај од протојереја-ставрофора Драгана М. Васиљевића
У суботу 6. марта када наша Света Православна Црква обележава Задушнице, након одслужене Свете Литургије у Храму Светог Вазнесења Господњег у Каменици упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Драган М. Васиљевић. Отац Драган рођен је у побожној и честитој свештеничкој породици 1955. године у селу Придворица код Ивањице. Основну школу завршава у Придворици и након тога уписује и успешно завршава Богословију Светог Саве у Београду, потом се венчава са својом изабраницом Верицом, рукополаже за свештеника и бива послат на другу парохију у село Брезна покрај Горњег Милановца. Убрзо прелази у Рамаћу код Крагујевца где службује пуних 39 година до одласка у пензију 2017. године. На рамаћкој парохији подиже парохијски дом, обнавља црквену кућу и даје велики допринос на конзерваторским и рестаурацијским радовима на древном рамаћком храму. Прота Драган живео је мирно и тихо, а важио је за угледног, поштеног и вољеног свештеника. Отац је две ћерке и деда четворо унучади. Литургија и опело служени су у Храму Светог Николаја Мирликијског у Рамаћи у присуству многобројног свештенства и народа. Посмртно слово одржао је протин пријатељ и школски друг протојереј Радослав Глишић из Свилајнца. Прота Драган сахрањен је на породичном гробљу у селу Сирча. Јереј Драган М. Милованчевић, парох рамаћки
Епископ Јустин у повратку из Херцеговине одслужио помен блаженопочившем Епископу жичком Хризостому
Након боравка у Херцеговини, где је учествовао у свештенодејству и молитвеном испраћају новопрестављеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија у Царство Небеско, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин посетио је Манастир Рујан на обали врутачког језера. Том приликом одслужио је помен на гробу свог претходника на жичком трону блаженопочившег Епископа Хризостома, који почива у близини олтара овог древног манастира који је један од првих светионика штампане речи Божије на Балкану. Вечан помен и Царство Божије нека је Епископима Хризостому и Атанасију, неуморним последоватељима монаха и штампара рујанског Теодосија! Инфо служба Епархије жичке
Божанствена Литургија уз одар Епископа Атанасија
Послије одслуженог Јутрења и опијела упокојеном умировљеном Епископу Атанасију, пред требињским Саборним храмом, од 10.00 часова, служена је Божанствена литургија. Сабрањем је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење више Епископа, који су саслуживали и током Јутрења са опијелом, а којима су се на Литургији придружили и Епископи пакрачко-славонски Јован и милешевски Атанасије. У Сабрању је учествовало и бројно свештенство, монаштво и вјерни народ, међу којима и представници држава, градова и општина. детаљније…
Јутрење и опело упокојеном Епископу Атанасију
Испред Саборног храма у Требињу јутрос од 8.30 часова служи се јутрење и опело упокојеном умировљеном Епископу захумско-херцеговачком Атанасију. Сабрањем началствује Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански Хризостом, уз саслужење Епископа: жичког Јустина, диселдорфског и немачког Григорија, будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, западноамеричког Максима, нишког Арсенија, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, диоклијског Методија и захумско-херцеговачког Димитрија, као и многобројног свештенства и верног народа Цркве Божје.
Протопрезвитер Дарко Ђого, Најбољи појац српске теологије
Ми смо сви његова дјеца, његови ђаци: некима је стигао да предаје у Београду, некима у, како је сам говорио „Хочи на Тјехотини“, некима у Тврдошу, са косиром у руци или лоптом у ногама. Предавао нам је на страницама Патрологије 2 коју бисмо, ако нам је неко поклони, оно прво издање, крили као читанку Отаца и упутство за живот – док су све његове друге књиге биле радни листови хришћанског живота. Предавао нам је. Не богословље већ себе. Мада: то је исто. Тешко је. И тешко писати о њему. Јер његова ријеч је остала трајно мјерило свега што пишемо: и када смо писали са сазнањем да ће њему доћи до очију (јер читао је све!), када смо писали да би нас похвалио (што тада никад није чинио), када смо писали да бисмо показали да смо млади и „паметни“ и да смо „превазишли“ дјечије болести новоотачке синтезе – он је био мјерило нашег богословског стварања. Не тек тако. Са преласком Владике Атанасија из ововремене у оновремену патрологију, заправо је „престао са радом“ најзначајнији институт за патрологију, литургику, догматику, црквену историју, црквену публицистику, политичку (друштвену) теологију. Институт у једној личности. Подсјећао нас је на све данас заборављене тајне. Да су и епископи – људи, ограничених сила у непреображеном тијелу. Да је литургија – продор Царства Божијег у овдје и сада а не опсесивна потреба да ми уређујемо теофанију. Да је саставни дио наше службе Ријечи, свештеничке и професорске – непрекидно оглашавање и састрадавање јер није наше ни да ћутимо, али сваку ријеч морамо штитити душом и тијелом и вјечношћу. Да је Црква – живи живот нашег живог Христа. Није то стилско омакнуће. То је вапај душе која не да анестезији времена да је савлада, која не познаје сентиментализам баш зато што држи до најдубљег у човјеку. Живио је тајну слободе. У овом улизичком времену расправљао се сваком изабраном и наметнутом српском влашћу, у Србији, Српској и Црној Гори. Расправљао са свима и оштро их подсјећао на Косовски завјет када је осјећао и мислио да постоји могућност да се у примислима одрекну Завјета – и истовремено у себи спојио, у доба наметнутих дезинтеграција, својом разбашуреном али јасном ријечју интегрисао српске земље. И као у свему, то је чинио без плана, без пројекта, без сижеа: са јасном и непогршивом интуицијом да се једног брдаричког земљодјелца, банатског и херцеговачког Владику, писца од Јадовна до Косова, метохијског подвижника и брата Ђеда цијеле Црне Горе и Брда тиче све што се ту, у нашем свијету дешава, у тој његовој васељени чије је карте и косе познавао, чије је травке слушао како расту, чију је дјецу забављао, старце кријепио, војине причешћивао. Он је био наше јединство – гласно, бучно, понекад реско и према моћнима само критично. Према „малима“: пажљиво и умилно. Тли године није надрастао, а свједочио је хиљаде година. Није дао животу да окошта. Јесте: опет је Атанасије човјек антиномије у Христу. Да: замјерали су му што је знао да демонстративно узвикне да неки канон или бар његову употребу можеш окачити мачку о реп – исти човјек који је превео и прокоментарисао на најдубљи могући начин Каноне Цркве. Али, као и у свему знао је и непрекидно нас опомињао да није човјек ради суботе већ субота човјека ради. Што значи: није дао ни канону да постане камен (а поготово не камен којим се служимо да бисмо засипали нашу браћу у Христу), већ је и од њега тражио да чува живот. Тако и за литургију: Евхаристија је морала да буде увијек и из почетка догађај, њен ток – путовање а не рецепт, сабрање на једном мјесту такво да када уђеш и изађеш – никада не знаш шта може да ти се догоди, али исти бити нећеш. Волио је књиге. Када ради – не улази му у простор. А он ће те позвати. Не намећи му се. Он ће те вољети. Не тражи му књигу. Он ће ти је дати. Не умуј у његовом присуству. Чућеш ријечи заумне. Не уређуј служење. Он ће га онебесити. Посљедњи велики дан када сам имао прилику на дуго да га видим био је прије нешто више од године дана. Из Острога сам се преко Требиња враћао за Фочу. Замолио сам тврдошку братију да ме најаве. Ето га: чује се низ степенице. Подијелио је са мном иначе скроман ручак који му је остављен. Подијелио читав један дан у коме се неколико пута чинило да је вријеме да пођем, али би онда још један његов екскурс завршавао након сата богословља које је живот и живота који је богословље. Међу другим књигама и књижицама, поклонио ми је један зборник радова о Златоусту са неком научног скупа у Грчкој: „Узми, знам да волиш Златоуста“. Волим Златоуста, а волим га јер је немогуће не вољети Хризостома када ти га Атанасије опише као свога Оца и брата. Видјели смо се и разговорили и у Подгорици. Када ти је Ава – отац а Ђед – брат, свакако да хиташ њима. Јесте, свети Владико, није то више аутоиронијска шала. Најљепше си пјевао у српској Цркви. Васељенску и јустиновску мелодију теологије. Извор: teologija.net
Најава: Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа Атанасија (Јевтића)
Сахрана новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, биће у суботу, 6. марта 2021. године, на Задушнице, према сљедећем распореду: 08.30 Јутрење са опијелом у Саборном храму у Требињу, 10.00 Света Божанствена Литургија испред Саборног храма у Требињу, 12.00 Полазак погребне поворке, са одром нашег драгог владике, праћеног свештенством и вјерним народом, од Саборног храма у Требињу до Манастира Тврдош (прошавши кроз главну капију порте, даље, улицом Десанке Максимовић, кроз Његошеву, скренувши затим у улицу Војводе Степе Степановића, до кружног тока, и даље Засад Пољем до Mанастира Тврдош), 13.30 Укоп у параклису Васкрсења Господњег у гробљу Манастира Тврдош. До дана сахране, тијело новопрестављеног умировљеног Епископа Атанасија биће у требињском Саборном храму, у којем ће се, у петак, 5. марта 2021. године, од 9.00 часова, служити Света Божанствена Литургија, уз поклоњење вјерних. Епархија захумско-херцеговачка и приморска моли све, који буду присуствовали богослужењима и сахрани Епископа Атанасија да се строго придржавају противпандемијских мјера, прописаних од стране надлежних институција. Представник Епархије ЗХиП за медије, Бранислав Рајковић, ђакон Извор: eparhija-zahumskohercegovacka.com
Састанак војних свештеника и помоћника војних свештеника Копнене војске у Другој бригади у Краљеву
Према годишњем плану рада верске службе Копнене војске, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа жичког господина Јустина, Друга бригада Копнене војске и њена Група за верске послове били су овогодишњи домаћини радног састанка војних свештеника и помоћника војних свештеника из Копнене Војске који је реализован у просторијама Команде 2.бригаде у Краљеву. Радни састанак органа верске службе започео је молитвено служењем Свете Литургије у Манастиру Жичи. Светом Литургијом је началствовао протојереј Ђорђе Димић, капетан прве класе и начелник Групе за верске послове Команде Копнене војске. Саслуживали су му протојереј Ђорђе Стојисављевић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде 1.бригаде КоВ, јереј Владан Вуковић поручник и начелник Групе за верске послове Команде 2.бригаде КоВ, јереј Иван Ганић, поручник и начелник Групе за верске послове Команде 3.бригаде КоВ, јереј Љубиша Човић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде 17. механизованог батаљона 1.бригаде и јереј Селимир Вагић, капетан и начелник Групе за верске послове Команде Речне флотиле. Светој Литургији присуствовало је и 11 помоћника војних свештеника Копнене војске. По завршетку Свете Литургије сестринство Манастира Жича угостило је припаднике верске службе у конаку манастира. Након посете Манастиру Жичи припадници верске службе су у великој сали Команде 2.бригаде КоВ започели радни састанак. На самом почетку једним садржајним рефератом о историји и раду Друге бригаде Копнене војске присутнима се обратио командант 2.бригаде бригадни генерал Жељко Кузмановић, уједно пожелевши добродошлицу и успешан рад свим припадницима верске службе. Састанак је настављен излагањем појединачних реферата припадника верске службе о реализованим задацима у претходном периоду, искуствима рада верске службе у време пандемије вируса COVID-19, као и тежишним задацима који су планирани да се реализују у наредном периоду. Након изнетих реферата уследила је слободна дискусија свих учесника састанка о важним темама везаним за унапређење рада и функционисања верске службе. Као додатну новину у односу на претходни период на овогодишњем радном састанку припадници Групе за верске послове 2.бригаде КоВ извели су приказ формирања богослужбеног простора у теренским условима. Током извођења самог приказа војни свештеник 2. бригаде држао је излагање о искуствима свог учешћа на великој војној вежби „САДЕЈСТВО 2020“ на Пештеру где је формиран богослужбени простор у теренским условима. Присутни припадници верске службе били су упознати са целокупним процесом формирања богослужбеног простора на терену, од набавке потребних богослужбених предмета и књига до њиховог адекватног и практичног паковања, транспорта, постављања и употребе, а ради остваривања несметаног вршења свих богослужења у специфичним теренским условима. Састанак је окончан посетом Храму Светога Саве у Краљеву, где су се припадници верске службе Копнене војске упознали са историјатом и лепотом овог Саборног храма Епархије жичке. Војни свештеник 2. бригаде КоВ јереј Владан Вуковић