Час веронауке у Покровском храму у Ужицу
На празник Покрова Пресвете Богородице, ученици првог разреда OШ „Слободан Секулић“ из Ужица, посетили су Цркву која се налази у непосредној близини школе. Присуствовали су слави храма и свима су били драги гости. Научили смо, да је на овај дан св. Андреј имао јасно виђење Мајке Божије како својим молитвама штити људе од сваке немоћи. Пресвета Богородица, како тада тако и данас, покрива својим омофором и непрестано брине о свим чедима Цркве. На Светој Литургији ученици су се помолили за своје најдраже, да им Господ Исус Христос, молитвама Пресвете Богородице, подари здравље, мир, радост и да их заштити од сваког зла. Овај дан је био посебна радост деци, зато што су присуствовала овако великом догађају. Веселог срца ученици су изашли из храма и добијену благодат пренели школи, другарима и породици. Јер Царство Небеско је у срцу где царује мир, љубав, слога и заједница у Духу Светоме . Вероучитељ Слободан Поледица
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Блажени који плачу јер ће бити утешени“ (Христов одговор на страдање краљевачких страдалника)
Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?… Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Како би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот. Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Коме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства. Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости. А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову. Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. октобар 2021. године
Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву
Данас, када наша Свете Црква молитвено прославља празник Покрова Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереј Мирослав Андрић, јереј Радован Парезановић, јереј Владимир Јовановић, јереј Ивица Тадић, протођакон Милутин Балтић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић. У својој архипастирској беседи Епископ Јустин је рекао: „Пресвета Богородица, Богомајка наша увек промишља о роду људском, а највеће промишљање јесте Божије, да она својим пристанком припремана у храму од детињства свога, прими Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа у утробу своју, да га роди, да постане мајка Спаситеља нашег. И, она, пошто је примила сву благодат, и сву истину, и сву силу од Сина свога, она ту благодат своју дели свима онима који хоће да је приме.“ Владика је верном народу говорио о значају празника који данас прослављамо; о универзалном значају јављања Пресвете Богородице у цркви Влахерни почетком десетог века: „Ја сад покушавам да дочарам и себи и Вама шта значи данашњи празник Покров Пресвете Богородице који се десио 911. године за време цара Лава Мудрог у Цариграду у цркви Влахерни на једном бденију, на коме је био присутан Андреј Јуродиви и његов ученик. И у једном времену, Свети Андреј виде изнад олтара Пресвету Богородицу како својим омофором закриљује читав свет и тиме је сликовито показано и нама и свима људима који хоће да виде да Пресвета Богородица увек промишља о своме народу. И заиста, све би овде у овоме свету било лепо, мило и богоугодно када би људи држали из молитве Оче наш, као што се увек молимо, да буде воља Божија „како на Небу, тако и на земљи“. А Бог шта жели? Да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Пазите, не само да се спасу, јер ако не дођу у познање Истине не може нико да се спаси, него да се спасу и дођу у познање Истине.“ Епископ Јустин је у наставку своје беседе подсетио да се данас такође сећамо грађана Краљева, који су пострадали 1941. године од стране Немаца: „Ево, ми се данас, после 80 година сећамо страдања наше браће у Краљеву, баш на данашњи дан. И када кажемо да би на земљи све требало да буде складно, било би, када би људи схватили да смо ми браћа међу собом, јер ми имамо једнога Оца, Творца неба и земље, Оца, Саваота. Он је наш Отац а ми смо сви браћа и сестре међу собом. Да би то било потребно је да човек зна да су све заповести Старога Завета сведене практично само на две: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим и Љуби ближњега свога као самога себе. Када би то било онда не би било непријатељстава у свету, не би било да народ устаје на народ, царство на царство, ево већ хиљадама година а почело је од Каина и Авеља.“ Преосвећени Владика још подсећа: „Ово страдање што је било није једино страдање, било је страдање и у Јасеновцу, и у Пребиловцима и на Косову и Метохији, и на сваком месту на овоме свету. Откуд толика страдања, толика мржња? Зато што је мржња потиснула добро! Добро постоји, оно је вечна вредност, оно је Божије али не живећи са Богом и у Богу људи мало по мало прате мнење овога света. А у овоме свету требало би да носимо терет један другога, јер тако ћемо испунити Закон Божији; онај који је добио пет таланата да помогне оном који је добио један таланат.“ На крају беседе Епископ Јустин је рекао: „Нека нас поучи овај празник Пресвете Богородице, да нас она увек штити, али ми морамо да уђемо у моћну руку Божију, да савијемо главу пред Богом и да прихватимо, и да признамо да је Он Господар – нема других господара, нисмо ни ми господари свога живота, то морамо да знамо, тако да се припремамо кроз пост, молитву, исповест, кроз Свето Причешће да би нас Господ Бог познао и признао као своје. Нека Пресвета Богородица буде заступница и водитељка свима нама у све векове и кроз вечност. Амин.“ Након Свете Литургије, Епископ Јустин је у спомен парку одслужио помен пострадалим жртвама Краљева. Ђакон Горан Вучковић
Жива сведочанства о страдању Краљевчана 1941.
Као што то најчешће бива са нашим српским народом, историју пишу идеолошки острашћени људи. Зато су многи догађаји пре интерпретације, него реална сведочанства. Наравно, на свему остаје лични траг сведочења. Ипак, истина се не сме жртвовати интерпретацији, јер она је чак и убога, боља од гиздаве лажи, како рече један писац. Након 1945. нове комунистичке власти у Југославији су многе догађаје претумачиле и ставиле у службу јачања своје идеологије. Такав сценарио није заобишао ни крваве октобарске дана у Краљеву 1941. године. Деценијама се у спомен парку под грдичком косом сабирало скоро цело Краљево да обележи дан сећања на страдале. У томе нема ништа спорно, јер је то сећање тако доспело и до нас. Међутим, остала је једна незапажена разлика у очима многих Краљевчана – више деценија није служен парастос невиним жртвама које су притом у огромној већини били Срби православне вероисповести, обични грађани и радници без изражених идеолошких опредељења (која ће савест нашег народа оптеретити у годинама након 1941). У граду Краљеву жива су многа породична сећања на ове тужне дане. Она су преношена са колена на колено. Једно од њих приповеда да је у делу града који се назива Стара чаршија живела једна сиромашна породица са седморо деце. Све их је издржавао отац који је надничио код богатог газде. Тих октобарских дана 1941. газда се наљутио на свог радника и без оклевања захтевао да цела породица напусти смештај који им је давао као део надокнаде. Није се сажалио на децу која су плакала и питала оца где ће сада живети. Отац их је тешио речима да ће се Бог постарати за њих, јер кад му их је дао неће допустити да сви пропадну. Нашли су неку оскудну кућицу на данашњем Кеју, где су се сместили грејући једни друге у хладним јесењим данима. Кроз неколико дана Немци су кренули да купе људе за стрељање. Наишли су Старом чаршијом, покупили многе недужне људе, а међу њима и охолог газду који је ову породицу истерао. Све су их стрељали. Кеј нису дирали, па су сви чланови породице преживели. Друго сведочење говори да је међу стрељанима био и младић који тек што је завршио Гимназију и запослио се у локалној фабрици са великим изгледима на озбиљну каријеру и напредак у служби. Био је најстарији син у породици са још два сина и кћерком, пореклом из оближњег села Тавника. Ухапшен је и пет дана држан у затвору. Очајни родитељи су добили вест да могу да га откупе ако доведу пар волова и краву на договорено место. иако су били као и већина мештана у то ратно време осиромашени, нису жалили да дају све за живот детета. Ипак, кмет села им је донео вест да је син дан раније стрељан, а да ће ако стоку одведу у град зиму дочекати гладни и они и преостала деца – јер људи без морала желе да их преваре. Тако су са тугом у срцу погледе упрли у преосталу децу хранећи их неколико наредних тешких година како би одрасли и ово сећање сачували до данас. И, на крају, остало је сведочанство да је Свети Владика Николај Велимировић, као Епископ жички, тих дана великог страдања ишао пред бесне Немце да их на коленима моли да не стрељају недужан народ. Ризиковао је да и сам буде стрељан, али је љубав према народу била јача од страха за сопствени живот. Много је још сличних прича по Краљеву. Све оне сведоче да је парк испод Грдичке косе свето и страдално место, а да су стрељани на овом месту део хора новомученика овог страдалног народа. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Прво литургијско сабрање на дан храмовне славе Покрова Пресвете Богородице у Крчагову
У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Крчагову у четвртак 14. октобра прослављена је црквена слава. У среду служено је вечерње богослужење са литијом, а сутрадан Света Литургија, којом је началствовао Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић. Архијерејском намеснику су саслуживали протојереј Владимир Дуканац старешина Цркве Светог Великомученика Георгија у Ужицу, протојереј-ставрофор Милић Драговић старешина Цркве Светог апостола и јеванђелиста Марка у Ужицу, протојереј-ставрофор Драго Костић, протојереј-ставрофор Иван Деспић, протојереј Миливој Илић, протојереј Добрица Миленковић, протојереј Драган Тимотијевић, протонамесник Љубан Петровић, протонамесник Александар Стјепановић и ђакон Богдан Милић. Празничну свечаност је увеличао Српски Византијски хор Мојсије Петровић из Београда. У богонадахнутој беседи Архијерејски намесник је подсетио да чувамо језик и писмо. Заблагодарио је на свему и упутио молитве Господу да се храм што пре заврши и да нас Пресвета Богородица својим покровом заштити. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређено послужење и празнична трпеза. протојереј-ставрофор Иван Деспић
Света Архијерејска Литургија и освећење живописа у Црвици код Бајине Баште
У недељу 16. по Духовима, на дан када Света Црква слави мученика Калистрата и апостоле Марка, Аристарха и Зинона, Његово Преосвештенство Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Црвици, у Храму Светог великомученика Пантелејмона, надомак Бајине Баште. Саслуживали су: Архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протонамесник Владимир Малешевић, јереји Александар Грчић (захумско-херцеговачка Епархија) и Мирко Крупниковић, ђакони Стефан Симић и Далибор Ђорђевић. Овом приликом освештан је живопис, дело уметника из „Атеље-а Кешељ“ из Жиче, уз присуство бројног народа Црвице и Бајине Баште. У својој беседи на тему Јеванђеља о талантима (Мт. 25, 14-30) Епископ Јустин је протумачио овај одељак у светлу апостолске проповеди, говорећи како смо ми сви позвани да вршимо дело апостола, са оним што нам је Господ дао. Нису сви људи једнаки и не могу да буду једнаки, нити је то био циљ јер нисмо роботи. Често се погрешно посматра ова прича кроз материјална добра, незадовољни смо што други имају више од нас. Овде се говори о благодати по мери а не на меру, о духовним даровима који једини имају вредност јер нас припремају за Царство Небеско, будући да материјална добра не можемо понети са собом. Апостоли су показали како се користе духовни дарови, били су сиромашни материјално али богати духовним даровима. Тако је и наш задатак да радимо са оним што смо добили. Наш циљ је да радимо са даровима који су нам дати. Ти дарови су молитва, трпљење, љубав, пост, милостиња, да будемо со овоме свету, да виде наша добра дела и прославе Оца који је на небесима. Ако и немамо много дарова као други и ми се можемо спасти. И са једним талантом можемо ући у Царство Небеско – јер то је наш задатак. Зато све што радимо ако није у славу Божију остаје овде на земљи. Отуда ако се покажемо верни у малом у овом свету – јер све је мало у сравњењу са Царством Небеским, бићемо постављени над многим, тј. задобићемо Царство Небеско, рекао је Владика. На крају је уприличена трпеза љубави за све присутне у црквеној сали и црквеној порти. Речима добродошлице присутнима се обратио свештеник Владимир Малешевић. Он се захвалио Владики Јустину на посети, служењу и речима поуке, изразивши притом задовољство што је храм живописан на јубилеј 30 година од освећења. Захвалио се и верном народу Црвице и Бајине Баште на несебичном помагању, труду и прилозима. Ђакон Далибор Ђорђевић
Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У суботу, 9. октобра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу и Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Милан Јовановић из Епархије источно-америчке, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. На овај дан молитвено се сећамо оних чланова Цркве који су се преставили у Господу. Ту убрајамо све од века уснуле у Господу: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана. Господ Исус Христос на више места у Светоме Писму смрт назива сном. То је само привремено стање човека, из којег ће га Христос пробудити о Свом Другом и Славном Доласку. Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Стога, гроб није никаква ,,вечна кућа“ нити је сахрана ,,последњи поздрав“, како их, нажалост, многи од хришћана називају. О томе нам јасно сведочи данашње Јеванђеље по Јовану, чији спомен такође данас прослављамо: ,,Кo моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човјечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн 5, 24-30). Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима. Ти који си Једини по природи Животодавац, и устину неистражива Пучина Добродетељи, Милосрдни, удостој преминуле Царства Твога, Једини Бесмртни! (Канон за упокојене, песма 5.) Вероучитељ Филип Зеленовић
Ибарске новости: Свети Лука Војно-Јасеницки Чудотворац, “Будите деца Божија и молитве неће бити узалудне“
Волите оно што је Господ рекао: “Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. Зато вам кажем: све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам”. На овим речима је засновано уздање ваше, и ви очекујете да се оне одмах испуне. Многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта се моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. Зар у световном животу увек бива да онај ко моли добије и да онај ко тражи проналази, и да се ономе ко куца отвара? Не, већ се дешава обрнуто… Господ обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божије, дарове Светог Духа… Молити се у име Христово се, наравно, може само за оно што Му је угодно, што је свето и непорочно… Двери милосрђа Божијег отварају се само за онога ко на њих куца упорно и снажно. Обратите пажњу на то како је упорно слепац у Јерихону молио Господа за исцељење. Он је викао, преклињао је, а апостоли су му забрањивали да виче да не би узнемиравао Господа, а Господ га је позвао да приђе и вратио му је вид. Сетите се како је упорно паганка Хананејка преклињала Исуса Христа за исцељење жене ђавоимане кћерке. Не уче ли нас ови примери томе како треба да вапијемо ка Богу кад нам је потребна Његова благодат? Истом нас је Господ учио у причи о неправедном судији… Да бисмо у свему добијали заштиту Божију и да би се испуњавале наше молбе, треба да припадамо изабраницима Божијим, треба да испунимо оно што од нас захтева апостол Јаков: “Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, поправите срца ваша, дводушни. Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост. Понизите се пред Господом, и уздићи ће вас”… Веома је дубок узрок због којег Господ оклева да испуни наше молбе, чак и онда кад молимо за дарове Духа Светог. Разлог је што је молитва наше општење са Богом и у овом општењу се тајанствено и неприметно за нас остварује оно о чему говори апостол Јаков: “Приближите се Богу и Он ће се приближити вама”. Свеци, чије је молбе Бог увек слушао и испуњавао, ову блискост су стварали дугогодишњим постом и молитвом. Мир Божији није брзо и лако силазио у њихова срца. Велика блудница Марија Египћанка је, кад је Бог потресао њену душу ужасом због нечистоте живота који је водила, отишла у дивљу пустињу и тамо је, у непрестаној молитви и посту, стекла потпуни мир и спокој тек по истеку седамнаест година. Од блуднице је постала велика светица и анђео у телу. Сви знају како је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стајао на камену, по врелини и под кишом и снегом. И остваривала се у срцима великих праведника невидљива тајна очишћења, њихова срца су постајала храмови Духа Светог. Не личи на упоран подвиг бурна, чак и сузна молитва људи који обично живе без Бога и обраћају Му се са молбом само онда када их изненада задеси несрећа и туга… Они умишљају да је могуће одмах добити оно за шта моле… А колико је таквих из чијих уста тече само горка, одвратна вода: прљаве псовке, клевета, речи ухођења, сплетке – помије теку из њихових уста. И истим овим нечистим устима они творе молитву, беседе са Богом… Човек прво треба да постане достојан помоћи, треба да је заслужи. Тим пре, да бисмо добили од Бога оно за шта молимо, уста треба да буду чиста, из њих не сме да истиче молитва помешана са прљавштином. Усрдно испуњавајте јеванђелске заповести да бисте били чисти, блиски Богу, да бисте били пријатељи Христови, како је Он називао Свете апостоле, да бисте били деца Божија. И тада неће бити узалудна ваша молитва, тада ће Бог испунити сваку вашу молбу, по Својој речи. Амин Свети Лука Војно-Јасеницки Чудотворац Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 08. октобар 2021. године
Гуча – веронаука у Дечијој недељи
Овогодишња Дечија недеља обележана је низом активности у основним школама „Академик Миленко Шушић“ у Гучи и „Милан Благојевић“ у Лучанима. У реализацији активности су учествовали и наставници верске наставе и њихови ученици са циљем да и на тај начин покажу да Црква и верска настава одувек и заувек проповедају и поучавају да је брига о најмлађима и другим нашим ближњим, врлина коју би требало да развијамо читав живот. Ученици трећег и петог разреда у Основној школи „Академик Миленко Шушић“су цртањем, бојењем, писањем, певањем и рецитовањем на тему „Свет је створен за тебе, чувај га!“, пожелели добродошлицу низу садржајних активности посвећених дечијим правима, међу којима је и право на сопствену културу, језик и религију. Ученици трећег и четвртог разреда су посетили Цркву Светог архангела Гаврила у Гучи где су их дочекали протојереј-ставрофор Милун Ивановић и јереј Милун Стефановић. Имали су прилику да виде презвитерске и ђаконске одежде уз објашњења свештеника. Учешће у изради паноа ученика другог разреда у матичној школи у Гучи и издвојеном одељењу у селу Турица, као и посета парохијском храму у Гучи били су посвећени теми „Моје место у Цркви“ . У реализовању планираних садржаја за ову тему, коришћена је и публикација „Цркве и манастири драгачевског краја“, поклон ученицима од Туристичке организације општине Лучани. У лучанској Основној школи „Милан Благојевић“, учитељица Станојка Јаћимовић и наставник верске наставе Дарко Стевановић су одржали заједнички час верске наставе и грађанског васпитања, пружајући пример корелације верске наставе и других предмета. Марина Луковић, наставник верске наставе
Празник Преподобног Симона Монаха у Манастиру Студеници
У Манастиру Студеници, у четвртак 7. октобра 2021. године, свечано је прослављен спомен Преподобнога Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. У среду, са почетком у 21 час служено је свеноћно бденије, а сутрадан Светом Архијерејском Литургијом, началствовао је Епископ жички Г. Јустин. У богонадахнутој беседи Преосвећени је подсетио на државничке, културне и просветне врлине које су красиле Светога краља. Говорио је о њему и као монашком делатнику. Епископу Јустину саслуживали су игуман Манастира Студенице високопреподобни архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), настојатељ рујанске обитељи јеромонах Теодосије, јеромонах из Манастира Преображења Иларион (Богојевић), протонамесник Данило Петровић, јереј Ненад Ивановић, о. Живота Марковић, као и ђакон Стефан Симић. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређено послужење и празнична трпеза. Монах Силуан (Грујовић) Беседу Епископа Јустина преносимо у целости:
Час веронауке у Покровском храму у Ужицу
На празник Покрова Пресвете Богородице, ученици првог разреда OШ „Слободан Секулић“ из Ужица, посетили су Цркву која се налази у непосредној близини школе. Присуствовали су слави храма и свима су били драги гости. Научили смо, да је на овај дан св. Андреј имао јасно виђење Мајке Божије како својим молитвама штити људе од сваке немоћи. Пресвета Богородица, како тада тако и данас, покрива својим омофором и непрестано брине о свим чедима Цркве. На Светој Литургији ученици су се помолили за своје најдраже, да им Господ Исус Христос, молитвама Пресвете Богородице, подари здравље, мир, радост и да их заштити од сваког зла. Овај дан је био посебна радост деци, зато што су присуствовала овако великом догађају. Веселог срца ученици су изашли из храма и добијену благодат пренели школи, другарима и породици. Јер Царство Небеско је у срцу где царује мир, љубав, слога и заједница у Духу Светоме . Вероучитељ Слободан Поледица
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, „Блажени који плачу јер ће бити утешени“ (Христов одговор на страдање краљевачких страдалника)
Господ Исус Христос, и Сâм страдалник на овој несрећној земљи, је у Својој чувеној Беседи на гори изрекао читав низ утêха упућених људима који „на правди Бога“ трпе понижења и невоље. Благи Бог који је, како Свето Писмо каже, „заштитник сирочади и удовица“, „прибежиште убогима“ и „Онај који ће судити васељени правдом и народима правичношћу“ нас у тим тзв. „Блаженствима“ теши обећавајући нам Своје Царство у коме ће нас чекати Мир, Утеха, Љубав, Радост и све оно чега често није било у понекад суровим условима наше стварности у којој царује смрт. Он – Једини истински Човекољубац – нам дарује чврсту наду у победу Царства Божијег над отровом и смрадом пакла, тј. победу наде над безнађем, победу светлости над тамом, победу љубави над мржњом и победу живота на смрћу. И гледајући са поверењем у речи Христове ми можемо ходити (и ходимо!) кроз овај живот често трпећи неправде, невоље и понижења, знајући да Господ који нас воли види све то и милостиво нам шири руке Свога загрљаја. У противном како би се без ове наде у неким околностима уопште и могло живети?… Овај осврт на Христово обећање Блаженства у Царству Будућем пишем неколико дана пре спомена на осамдесету годишњицу великог бола и велике неправде која је наше суграђане задесила на Лагеру подно Грдичке косе. Како би без ове наде, потекле из уста Господњих, икако могли да схватимо ишта у том бесмисленом злочину? Јер ако би сва истина нашег живота била везана само за земљу, онда се може извући поражавајући закључак да су неправда и зло заправо крајња истина нашег постојања. Готово опште место свих говора на оваквим стратиштима је заклињање како нећемо заборавити њихове жртве и како ће будуће генерације бити достојне својих предака – што је у суштини лепа идеја – али ако се све завршило сахрањивањем посмртних остатака ових мученика у гробницу, ако је иловача последња реч о њиховом страдању, чему уопште тај наш спомен? У том случају можда и има некаквог педагошког смисла подсећати се њиховог страдања (да научимо како да поступамо да бисмо страдање следећи пут избегли), али оним људима који су убијени нема никакве правде и дефинитивно нема никаквог педагошког смисла. Но чујмо шта каже наш Господ: „Блажени који плачу сада јер ће се утешити“ и „Блажени гладни и жедни правде јер ће се насити“. Има, дакле Божије правде и Божије милости и самим тим има смисла живети овај живот. Царство Божије ће бити истинско мерило вредности наших дела и наших живота. У оно време, та страшна убиства су се чинила у очима починилаца као тријумф, као показатељ снаге и моћи којој се не можеш супротставити, али коначни суд о томе да ли је нешто победа или крајњи пораз се налази у власти Божијој. И да је Трећи Рајх трајао хиљаду година, како су неки маштали а не свега неколико година колико је историја допустила, победа нечовечности, мржње и зла би се, у коначници, показала као оно што и заиста јесте – ствар достојна пакла, а не Вечног Живота у Царству Христовом. Господ је недвосмислено рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди?“. На крају, у Последњи Дан, у Дан Славног и Страшног Суда Благи Господ ће на кантар ставити нашу љубав и уколико се не покаже да су наши животи били пројављивани као љубав него као мржња и презир нећемо ући у Царство Божије из простог разлога што је то Царство Бога који је Љубав и у Коме таме нема никакве – не волећи и мржњом сами себе одстрањујемо из Царства. Господ, очекујући нас у Свом Царству, пружа нам снагу да волимо и да праштамо јер узима на Себе бремена неправде које смо неминовно понели са собом живећи у овоме свету „који у злу лежи“. Он нас призива следећим речима: „Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“. Он је и страдалнике краљевачке и све страдалнике, правде, истине и вере ради, дочекао и дочекује на капијама Царства Свога узевши бремена неправде и понижења која су, „ни криви ни дужни“, понели на својим нејаким плећима. Такав је наш Господ и таква је Његова правда заснована на Љубави и Милости. А они који су, нажалост, непокајано чинили злочине. макар у богатству живели и деведесет година, и макар видели децу своје деце, по свом овоживотном опредељењу одлазе тамо где је „плач и шкргут зуба“. И, испоставља се да овоземаљски силни победници самоубиствено осудише себе на тугу и таму, а они који не учинише неправду, него доживеше неправду, и који у сузама напустише овај свет нађоше Господа и славу Његову. Овакви догађаји сећања на страдалнике свој пуни смисао имају тек кроз молитву за упокојене, кроз молитву Њиховом Господу и Заштитнику да и нас прими у Царство Своје и кроз подсећање да се о привременом суди на основу Вечности и о земаљском на основу Небеског. А значајно је подсећати се тога да се, не дај Боже, ми не би нашли у позицији неправедника и злочинаца и тако изгубили Бога и Његову Вечност. Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 15. октобар 2021. године
Света Архијерејска Литургија у Храму Свете Тројице у Краљеву
Данас, када наша Свете Црква молитвено прославља празник Покрова Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Свете Тројице у Краљеву. Преосвећеном Епископу саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј Саша Ковачевић, старешина Храма Свете Тројице протонамесник Мирољуб Попадић, јереј Мирослав Андрић, јереј Радован Парезановић, јереј Владимир Јовановић, јереј Ивица Тадић, протођакон Милутин Балтић, ђакон Стефан Симић и ђакон Горан Вучковић. У својој архипастирској беседи Епископ Јустин је рекао: „Пресвета Богородица, Богомајка наша увек промишља о роду људском, а највеће промишљање јесте Божије, да она својим пристанком припремана у храму од детињства свога, прими Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа у утробу своју, да га роди, да постане мајка Спаситеља нашег. И, она, пошто је примила сву благодат, и сву истину, и сву силу од Сина свога, она ту благодат своју дели свима онима који хоће да је приме.“ Владика је верном народу говорио о значају празника који данас прослављамо; о универзалном значају јављања Пресвете Богородице у цркви Влахерни почетком десетог века: „Ја сад покушавам да дочарам и себи и Вама шта значи данашњи празник Покров Пресвете Богородице који се десио 911. године за време цара Лава Мудрог у Цариграду у цркви Влахерни на једном бденију, на коме је био присутан Андреј Јуродиви и његов ученик. И у једном времену, Свети Андреј виде изнад олтара Пресвету Богородицу како својим омофором закриљује читав свет и тиме је сликовито показано и нама и свима људима који хоће да виде да Пресвета Богородица увек промишља о своме народу. И заиста, све би овде у овоме свету било лепо, мило и богоугодно када би људи држали из молитве Оче наш, као што се увек молимо, да буде воља Божија „како на Небу, тако и на земљи“. А Бог шта жели? Да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Пазите, не само да се спасу, јер ако не дођу у познање Истине не може нико да се спаси, него да се спасу и дођу у познање Истине.“ Епископ Јустин је у наставку своје беседе подсетио да се данас такође сећамо грађана Краљева, који су пострадали 1941. године од стране Немаца: „Ево, ми се данас, после 80 година сећамо страдања наше браће у Краљеву, баш на данашњи дан. И када кажемо да би на земљи све требало да буде складно, било би, када би људи схватили да смо ми браћа међу собом, јер ми имамо једнога Оца, Творца неба и земље, Оца, Саваота. Он је наш Отац а ми смо сви браћа и сестре међу собом. Да би то било потребно је да човек зна да су све заповести Старога Завета сведене практично само на две: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим и Љуби ближњега свога као самога себе. Када би то било онда не би било непријатељстава у свету, не би било да народ устаје на народ, царство на царство, ево већ хиљадама година а почело је од Каина и Авеља.“ Преосвећени Владика још подсећа: „Ово страдање што је било није једино страдање, било је страдање и у Јасеновцу, и у Пребиловцима и на Косову и Метохији, и на сваком месту на овоме свету. Откуд толика страдања, толика мржња? Зато што је мржња потиснула добро! Добро постоји, оно је вечна вредност, оно је Божије али не живећи са Богом и у Богу људи мало по мало прате мнење овога света. А у овоме свету требало би да носимо терет један другога, јер тако ћемо испунити Закон Божији; онај који је добио пет таланата да помогне оном који је добио један таланат.“ На крају беседе Епископ Јустин је рекао: „Нека нас поучи овај празник Пресвете Богородице, да нас она увек штити, али ми морамо да уђемо у моћну руку Божију, да савијемо главу пред Богом и да прихватимо, и да признамо да је Он Господар – нема других господара, нисмо ни ми господари свога живота, то морамо да знамо, тако да се припремамо кроз пост, молитву, исповест, кроз Свето Причешће да би нас Господ Бог познао и признао као своје. Нека Пресвета Богородица буде заступница и водитељка свима нама у све векове и кроз вечност. Амин.“ Након Свете Литургије, Епископ Јустин је у спомен парку одслужио помен пострадалим жртвама Краљева. Ђакон Горан Вучковић
Жива сведочанства о страдању Краљевчана 1941.
Као што то најчешће бива са нашим српским народом, историју пишу идеолошки острашћени људи. Зато су многи догађаји пре интерпретације, него реална сведочанства. Наравно, на свему остаје лични траг сведочења. Ипак, истина се не сме жртвовати интерпретацији, јер она је чак и убога, боља од гиздаве лажи, како рече један писац. Након 1945. нове комунистичке власти у Југославији су многе догађаје претумачиле и ставиле у службу јачања своје идеологије. Такав сценарио није заобишао ни крваве октобарске дана у Краљеву 1941. године. Деценијама се у спомен парку под грдичком косом сабирало скоро цело Краљево да обележи дан сећања на страдале. У томе нема ништа спорно, јер је то сећање тако доспело и до нас. Међутим, остала је једна незапажена разлика у очима многих Краљевчана – више деценија није служен парастос невиним жртвама које су притом у огромној већини били Срби православне вероисповести, обични грађани и радници без изражених идеолошких опредељења (која ће савест нашег народа оптеретити у годинама након 1941). У граду Краљеву жива су многа породична сећања на ове тужне дане. Она су преношена са колена на колено. Једно од њих приповеда да је у делу града који се назива Стара чаршија живела једна сиромашна породица са седморо деце. Све их је издржавао отац који је надничио код богатог газде. Тих октобарских дана 1941. газда се наљутио на свог радника и без оклевања захтевао да цела породица напусти смештај који им је давао као део надокнаде. Није се сажалио на децу која су плакала и питала оца где ће сада живети. Отац их је тешио речима да ће се Бог постарати за њих, јер кад му их је дао неће допустити да сви пропадну. Нашли су неку оскудну кућицу на данашњем Кеју, где су се сместили грејући једни друге у хладним јесењим данима. Кроз неколико дана Немци су кренули да купе људе за стрељање. Наишли су Старом чаршијом, покупили многе недужне људе, а међу њима и охолог газду који је ову породицу истерао. Све су их стрељали. Кеј нису дирали, па су сви чланови породице преживели. Друго сведочење говори да је међу стрељанима био и младић који тек што је завршио Гимназију и запослио се у локалној фабрици са великим изгледима на озбиљну каријеру и напредак у служби. Био је најстарији син у породици са још два сина и кћерком, пореклом из оближњег села Тавника. Ухапшен је и пет дана држан у затвору. Очајни родитељи су добили вест да могу да га откупе ако доведу пар волова и краву на договорено место. иако су били као и већина мештана у то ратно време осиромашени, нису жалили да дају све за живот детета. Ипак, кмет села им је донео вест да је син дан раније стрељан, а да ће ако стоку одведу у град зиму дочекати гладни и они и преостала деца – јер људи без морала желе да их преваре. Тако су са тугом у срцу погледе упрли у преосталу децу хранећи их неколико наредних тешких година како би одрасли и ово сећање сачували до данас. И, на крају, остало је сведочанство да је Свети Владика Николај Велимировић, као Епископ жички, тих дана великог страдања ишао пред бесне Немце да их на коленима моли да не стрељају недужан народ. Ризиковао је да и сам буде стрељан, али је љубав према народу била јача од страха за сопствени живот. Много је још сличних прича по Краљеву. Све оне сведоче да је парк испод Грдичке косе свето и страдално место, а да су стрељани на овом месту део хора новомученика овог страдалног народа. Протонамесник Александар Р. Јевтић
Прво литургијско сабрање на дан храмовне славе Покрова Пресвете Богородице у Крчагову
У Цркви Покрова Пресвете Богородице у Крчагову у четвртак 14. октобра прослављена је црквена слава. У среду служено је вечерње богослужење са литијом, а сутрадан Света Литургија, којом је началствовао Архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић. Архијерејском намеснику су саслуживали протојереј Владимир Дуканац старешина Цркве Светог Великомученика Георгија у Ужицу, протојереј-ставрофор Милић Драговић старешина Цркве Светог апостола и јеванђелиста Марка у Ужицу, протојереј-ставрофор Драго Костић, протојереј-ставрофор Иван Деспић, протојереј Миливој Илић, протојереј Добрица Миленковић, протојереј Драган Тимотијевић, протонамесник Љубан Петровић, протонамесник Александар Стјепановић и ђакон Богдан Милић. Празничну свечаност је увеличао Српски Византијски хор Мојсије Петровић из Београда. У богонадахнутој беседи Архијерејски намесник је подсетио да чувамо језик и писмо. Заблагодарио је на свему и упутио молитве Господу да се храм што пре заврши и да нас Пресвета Богородица својим покровом заштити. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређено послужење и празнична трпеза. протојереј-ставрофор Иван Деспић
Света Архијерејска Литургија и освећење живописа у Црвици код Бајине Баште
У недељу 16. по Духовима, на дан када Света Црква слави мученика Калистрата и апостоле Марка, Аристарха и Зинона, Његово Преосвештенство Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Црвици, у Храму Светог великомученика Пантелејмона, надомак Бајине Баште. Саслуживали су: Архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, старешина храма протонамесник Владимир Малешевић, јереји Александар Грчић (захумско-херцеговачка Епархија) и Мирко Крупниковић, ђакони Стефан Симић и Далибор Ђорђевић. Овом приликом освештан је живопис, дело уметника из „Атеље-а Кешељ“ из Жиче, уз присуство бројног народа Црвице и Бајине Баште. У својој беседи на тему Јеванђеља о талантима (Мт. 25, 14-30) Епископ Јустин је протумачио овај одељак у светлу апостолске проповеди, говорећи како смо ми сви позвани да вршимо дело апостола, са оним што нам је Господ дао. Нису сви људи једнаки и не могу да буду једнаки, нити је то био циљ јер нисмо роботи. Често се погрешно посматра ова прича кроз материјална добра, незадовољни смо што други имају више од нас. Овде се говори о благодати по мери а не на меру, о духовним даровима који једини имају вредност јер нас припремају за Царство Небеско, будући да материјална добра не можемо понети са собом. Апостоли су показали како се користе духовни дарови, били су сиромашни материјално али богати духовним даровима. Тако је и наш задатак да радимо са оним што смо добили. Наш циљ је да радимо са даровима који су нам дати. Ти дарови су молитва, трпљење, љубав, пост, милостиња, да будемо со овоме свету, да виде наша добра дела и прославе Оца који је на небесима. Ако и немамо много дарова као други и ми се можемо спасти. И са једним талантом можемо ући у Царство Небеско – јер то је наш задатак. Зато све што радимо ако није у славу Божију остаје овде на земљи. Отуда ако се покажемо верни у малом у овом свету – јер све је мало у сравњењу са Царством Небеским, бићемо постављени над многим, тј. задобићемо Царство Небеско, рекао је Владика. На крају је уприличена трпеза љубави за све присутне у црквеној сали и црквеној порти. Речима добродошлице присутнима се обратио свештеник Владимир Малешевић. Он се захвалио Владики Јустину на посети, служењу и речима поуке, изразивши притом задовољство што је храм живописан на јубилеј 30 година од освећења. Захвалио се и верном народу Црвице и Бајине Баште на несебичном помагању, труду и прилозима. Ђакон Далибор Ђорђевић
Задушнице у Саборном храму Светог Саве у Краљеву
У суботу, 9. октобра 2021. године, на Задушнице, дан када се Црква сећа свих уснулих у Господу и Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Краљеву. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), протојереји-ставрофори Мирослав Јаковљевић и Ненад Илић, протојереј Милан Јовановић из Епархије источно-америчке, протонамесници Дејан Марковић, Александар Јевтић и Новица Благојевић, ђакони Стефан Симић и Стефан Милошевски. Певницу је предводио протопсалт Иван Трајковић. На овај дан молитвено се сећамо оних чланова Цркве који су се преставили у Господу. Ту убрајамо све од века уснуле у Господу: од прародитеља Адама и Еве до данашњег дана. Господ Исус Христос на више места у Светоме Писму смрт назива сном. То је само привремено стање човека, из којег ће га Христос пробудити о Свом Другом и Славном Доласку. Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Стога, гроб није никаква ,,вечна кућа“ нити је сахрана ,,последњи поздрав“, како их, нажалост, многи од хришћана називају. О томе нам јасно сведочи данашње Јеванђеље по Јовану, чији спомен такође данас прослављамо: ,,Кo моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот. Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човјечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“ (Јн 5, 24-30). Након Свете Литургије служен је парастос упокојенима. Ти који си Једини по природи Животодавац, и устину неистражива Пучина Добродетељи, Милосрдни, удостој преминуле Царства Твога, Једини Бесмртни! (Канон за упокојене, песма 5.) Вероучитељ Филип Зеленовић
Ибарске новости: Свети Лука Војно-Јасеницки Чудотворац, “Будите деца Божија и молитве неће бити узалудне“
Волите оно што је Господ рекао: “Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер, сваки који иште, добија; и који тражи, налази; и који куца, отвара му се. Зато вам кажем: све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити, и биће вам”. На овим речима је засновано уздање ваше, и ви очекујете да се оне одмах испуне. Многи падају духом, ропћу на Бога и чак се одвраћају од Њега ако не добију брзо оно за шта се моле. Да би се избегла оваква несрећа, треба схватити шта Христос обећава. Зар у световном животу увек бива да онај ко моли добије и да онај ко тражи проналази, и да се ономе ко куца отвара? Не, већ се дешава обрнуто… Господ обећава да сваком оном ко упорно куца на врата Његовог милосрђа неће дати земаљска добра, не оно што жели наше тело, већ велике дарове благодати Божије, дарове Светог Духа… Молити се у име Христово се, наравно, може само за оно што Му је угодно, што је свето и непорочно… Двери милосрђа Божијег отварају се само за онога ко на њих куца упорно и снажно. Обратите пажњу на то како је упорно слепац у Јерихону молио Господа за исцељење. Он је викао, преклињао је, а апостоли су му забрањивали да виче да не би узнемиравао Господа, а Господ га је позвао да приђе и вратио му је вид. Сетите се како је упорно паганка Хананејка преклињала Исуса Христа за исцељење жене ђавоимане кћерке. Не уче ли нас ови примери томе како треба да вапијемо ка Богу кад нам је потребна Његова благодат? Истом нас је Господ учио у причи о неправедном судији… Да бисмо у свему добијали заштиту Божију и да би се испуњавале наше молбе, треба да припадамо изабраницима Божијим, треба да испунимо оно што од нас захтева апостол Јаков: “Приближите се Богу, и Он ће се приближити вама. Очистите руке, грешници, поправите срца ваша, дводушни. Трпите и тугујте и плачите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост. Понизите се пред Господом, и уздићи ће вас”… Веома је дубок узрок због којег Господ оклева да испуни наше молбе, чак и онда кад молимо за дарове Духа Светог. Разлог је што је молитва наше општење са Богом и у овом општењу се тајанствено и неприметно за нас остварује оно о чему говори апостол Јаков: “Приближите се Богу и Он ће се приближити вама”. Свеци, чије је молбе Бог увек слушао и испуњавао, ову блискост су стварали дугогодишњим постом и молитвом. Мир Божији није брзо и лако силазио у њихова срца. Велика блудница Марија Египћанка је, кад је Бог потресао њену душу ужасом због нечистоте живота који је водила, отишла у дивљу пустињу и тамо је, у непрестаној молитви и посту, стекла потпуни мир и спокој тек по истеку седамнаест година. Од блуднице је постала велика светица и анђео у телу. Сви знају како је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стајао на камену, по врелини и под кишом и снегом. И остваривала се у срцима великих праведника невидљива тајна очишћења, њихова срца су постајала храмови Духа Светог. Не личи на упоран подвиг бурна, чак и сузна молитва људи који обично живе без Бога и обраћају Му се са молбом само онда када их изненада задеси несрећа и туга… Они умишљају да је могуће одмах добити оно за шта моле… А колико је таквих из чијих уста тече само горка, одвратна вода: прљаве псовке, клевета, речи ухођења, сплетке – помије теку из њихових уста. И истим овим нечистим устима они творе молитву, беседе са Богом… Човек прво треба да постане достојан помоћи, треба да је заслужи. Тим пре, да бисмо добили од Бога оно за шта молимо, уста треба да буду чиста, из њих не сме да истиче молитва помешана са прљавштином. Усрдно испуњавајте јеванђелске заповести да бисте били чисти, блиски Богу, да бисте били пријатељи Христови, како је Он називао Свете апостоле, да бисте били деца Божија. И тада неће бити узалудна ваша молитва, тада ће Бог испунити сваку вашу молбу, по Својој речи. Амин Свети Лука Војно-Јасеницки Чудотворац Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 08. октобар 2021. године
Гуча – веронаука у Дечијој недељи
Овогодишња Дечија недеља обележана је низом активности у основним школама „Академик Миленко Шушић“ у Гучи и „Милан Благојевић“ у Лучанима. У реализацији активности су учествовали и наставници верске наставе и њихови ученици са циљем да и на тај начин покажу да Црква и верска настава одувек и заувек проповедају и поучавају да је брига о најмлађима и другим нашим ближњим, врлина коју би требало да развијамо читав живот. Ученици трећег и петог разреда у Основној школи „Академик Миленко Шушић“су цртањем, бојењем, писањем, певањем и рецитовањем на тему „Свет је створен за тебе, чувај га!“, пожелели добродошлицу низу садржајних активности посвећених дечијим правима, међу којима је и право на сопствену културу, језик и религију. Ученици трећег и четвртог разреда су посетили Цркву Светог архангела Гаврила у Гучи где су их дочекали протојереј-ставрофор Милун Ивановић и јереј Милун Стефановић. Имали су прилику да виде презвитерске и ђаконске одежде уз објашњења свештеника. Учешће у изради паноа ученика другог разреда у матичној школи у Гучи и издвојеном одељењу у селу Турица, као и посета парохијском храму у Гучи били су посвећени теми „Моје место у Цркви“ . У реализовању планираних садржаја за ову тему, коришћена је и публикација „Цркве и манастири драгачевског краја“, поклон ученицима од Туристичке организације општине Лучани. У лучанској Основној школи „Милан Благојевић“, учитељица Станојка Јаћимовић и наставник верске наставе Дарко Стевановић су одржали заједнички час верске наставе и грађанског васпитања, пружајући пример корелације верске наставе и других предмета. Марина Луковић, наставник верске наставе
Празник Преподобног Симона Монаха у Манастиру Студеници
У Манастиру Студеници, у четвртак 7. октобра 2021. године, свечано је прослављен спомен Преподобнога Симона Монаха, краља Стефана Првовенчаног. У среду, са почетком у 21 час служено је свеноћно бденије, а сутрадан Светом Архијерејском Литургијом, началствовао је Епископ жички Г. Јустин. У богонадахнутој беседи Преосвећени је подсетио на државничке, културне и просветне врлине које су красиле Светога краља. Говорио је о њему и као монашком делатнику. Епископу Јустину саслуживали су игуман Манастира Студенице високопреподобни архимандрит Тихон (Ракићевић), архимандрит Дамјан (Цветковић), архимандрит Сава (Илић), јеромонах Виталије (Милошевић), настојатељ рујанске обитељи јеромонах Теодосије, јеромонах из Манастира Преображења Иларион (Богојевић), протонамесник Данило Петровић, јереј Ненад Ивановић, о. Живота Марковић, као и ђакон Стефан Симић. На крају Свете Литургије пререзан је славски колач, а потом је приређено послужење и празнична трпеза. Монах Силуан (Грујовић) Беседу Епископа Јустина преносимо у целости: