Крстопоклона недеља и рукоположење у Манастиру Преображење
Треће недеље Часног поста Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Преображење Господње на Овчару. Његовом Преосвештенству су саслуживали старешина манастира архимандрит Венијамин, јеромонах Иларион – сабрат Манастира Преображења, јеромонах Јулијан – сабрат Манастира Раче, јеромонах Кипријан – сабрат Манастира Вазнесења, као и ђакон Стефан Симић. Литургијски догађај увеличала је и благодат призива Светога Духа на новорукоположеног јерођакона Теофана, сабрата Манастира Преображења Господњег. Усред Четрдесетнице Света Црква предлаже прослављању и поклоњењу нашем Свети Крст Господњи. У томе се види Њена мајчинска брига о нама – она жели да окрепи оне који клону у подвизима поста и самоисправљања, ревносне да одушеви за веће подвиге и све наведе на мисао и намеру да до краја живота неодступно и непоколебиво иду за Господом под крстом који свако узима на себе у часу решености да угађа Господу. Благочестивом монаштву и верном народу, Епископ се обратио беседом, коју преносимо у целости: Јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Има ли наде за човека и човечанство?“
Читајући редове који следе, немојте помислити да ширим песимизам у погледу наше стварности. Не, то ми није намера. Штавише, сматрам да ширим једини оправдани оптимизам. Пре неколико дана, колегиница из школе у којој сам запослен, иначе врло фина и добра особа, ми је, са безмало згражавањем, рекла да не може да верује да се у двадесет првом веку, у цивилизованом свету, води, чини се, беспоштедни рат. Била је изненађена када је схватила да сам ја, више од чињенице рата, изненађен њеном изненађеношћу у погледу рата. Вероватно је, на трен, помислила како сам застарелих схватања у погледу свега, па и у погледу ове ситуације. Но, били моји ставови застарели или не, чињеница је да је „цивилизовани“ и „напредни“ свет произвео још један рат, јер није истина да је ово први рат двадесет првог века. А ја сам био изненађен њеном изненађеношћу јер никако нисам у стању да схватим зашто човек двадесет првог века не би водио ратове. Не видим да смо морално узнапредовали, не видим да је мање лицемерја, корумпираности, покварености, ситних и крупних греха, убистава, и хотимичних и нехотичних. Са друге стране, не видим да је више љубави међу људима, више разумевања, више поштења и часности него у претходним генерацијама. Једном речју, можда нисмо гори од њих, али извесно је да нисмо ни бољи. А они су водили ратове… Чему смо се ми могли надати? Још једна значајна напомена. Немојте помислити да злурадо доживљавам тему рата! Рат је једно од најстрашнијих зала која су људи осмислили и у рату увек највише страдају они најнедужнији. Било би добро и да се овај сукоб што пре заврши и да се, ако је могуће, не шири на друге стране. Дакле, да се вратимо теми, суштина моје изненађености над изненађеношћу моје колегинице у погледу рата, је у следећем питању: Откуда мојој колегиници толико поверење у човека двадесет првог века? Толико дуго већ живи у њему да је и те како свесна да смо веома удаљени од колективне светости и да смо веома подложни најразличитијим слабостима. Било ми је сасвим јасно да њено поверење није утемељено у искуству стварног сусрета са људима, већ у наивном оптимизму очекивања „светле будућности“ која нас чека иза ћошка и у коју „само што нисмо упали“. Сви волимо безбрижност и „повишене животне стандарде“, али докле год смо овакви какви смо, једноставно се не можемо надати савршеној срећи на овој земљи. Увек ће неко својом поквареношћу и похлепом хтети више од другога, и служиће се, нечасним и неправедним поступцима… Као хришћанину, јасно ми је зашто је то тако. Наша „палост“ потиче још из раја сладости када смо својом неблагодарношћу и похлепом хтели више него што нам је даровано. Отада смо, сагрешивши у Адаму, закорачили у пределе смрти и греха, и сами се из тих чељусти никако не можемо избавити. И овај рат у Украјини је само потврда чињенице наше палости од Бога – човек је пало биће које потребује покајање пред Богом и спасење Божије. А многи су веровали да када се људи обогате и када постану образовани да ће тада престати зло, али видимо, ни богатство ни образовање нису препрека за људску злобу, а, штавише, злобном човеку и те како могу помоћи да шири своју злобу. Можда постоје људи који овакав мој став доживљавају као нешто превазиђено и застарело, али, нажалост, изгледа да их стварност коју стварамо демантује. Уроњени смо у грех и у смрт и само нас Бог може избавити. Понављам – јасно је да се сами никада нећемо еманциповати ни од греха, а камоли од смрти. Но, као што рекох на почетку, не пропагирам песимизам. Верујем да је вера у Христа Господа и живот у складу са јеванђелским заповестима Господњим пут којим треба ходити и који нас једини води у „Тихо пристаниште“ Царства Божијег. Дакле, верујем да за нас постоји нешто неупоредиво боље од овога и да ће тамо и стићи, само што ми је јасно да „то боље“ ми сами никада нећемо изградити већ да је то дар који Господ Својом Љубављу дарује онима који су ове животе проводили у духу јеванђелске љубави… Ипак има наде за нас… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 25. март 2022. године
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Жичи
Друге недеље Часног поста Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Манастиру Жичи, уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, пароха жичких протојерејȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и ђаконȃ Стефана Симића и Михајла Живковића. Владика Јустин се верном народу сабраном у храму обратио беседом о значају како телесног, тако и духовног поста и појачаног труда у овом благословеном периоду датом нам за очишћење душе. Осврнувши се на актуелну ситуацију у свету, нагласио је да је она потврда апостолске поуке да Господ, као чедољубиви отац, кажњава оне које воли, да би их вратио на прави пут и да су наше патње и невоље педагошка средства којима нас Бог очишћује, исправља и уводи у вечни живот. – Божја педагогија за нас често остаје утајена. Ми, који се називамо хришћанима, будући крштени и миропомазани, волели бисмо да имамо неке привилегије код Господа, које се пре свега тичу ствари овога живота – желели бисмо нешто дужи живот на земљи, уместо да тежимо једином што вреди, да имамо добру жељу – да живимо вечно. Нас очекује живот у Господу, са светитељима и небеским силама – Престолима, Господствима, Началима и Властима, ту је наше битисање, одатле црпемо наш живот и светост нашег живота, рекао је Владика Јустин. Своју беседу Владика је закључио напоменом да је наш задатак да присвојимо све врлине Христове, а не само две или три које се нама допадају, и да се потрудимо да извршимо све заповести Светога Писма. Након Причешћа верног народа и завршетка Свете Литургије, уследила је трпеза љубави. Сестринство манастира
Корелација верске наставе са обележавањем дана шума
У обележавању 21. марта “Дана шуме”, учествовали су у садњи дрвећа у порти Цркве Св. Тројице, деца предшколског узраста са учитељицама Љиљом и Дацом, заједно са ученицима Верске наставе четвртог разреда ОШ “Четврти краљевачки батаљон”. Уз благослов старешине храма о. Мирољуба Попадића, ученици школе “Четврти краљевачки батаљон”, засадили су три стабла храста лужњака. Деца су пажљиво гледала садњу дрвећа и живо учествовала у садњи истих, а уједно и уживали у сунчаном дану. Данас цела Србија сади дрвеће, па и ми мали ђаци са верске наставе. Сваки ђак зна да је Бог створио по Библији дрвеће трећег дана, а човека шестог дана. Дрво је старије и зато морамо имати поштовање према дрвећу. Бог је дао човеку природу на дар да је чува и негује, а ми смо усмерени љубављу према природи засадили дрвеће. Деца су уживала и радовала се, а после садње послужили су се кексићима и соком. И завршавам ову лепу причу песмом Јована Јовановића Змаја: “Где год нађеш згодно место, ту дрво посади а дрво је благородно па ће да те награди. Наградиће изобиљем хлада, рода свог, наградиће било тебе, било брата твог.” Читав овај догађај је у корелацији Верске наставе са предметом Природе и друштво, што је у школи је одобрено и похваљено. Наставник Верске наставе Никица Андрић
Трибина у Гучи – “Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца“
Дана 19. марта 2022. године, у сали Дома културе у Гучи одржана је трибина под називом „Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца“. Са благословом Епископа Жичког Господина Јустина, на трибини су говорили и јереј Немања Матејић, парох вички, као и дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић. Ова трибина организована је у сарадњи Православног спортског друштва Света Србија и удружења Драгачевско Сунце. Велики број ученика СШ „Драгачево“ узели су учешћа у овом догађају, а одабир учесника из школе су извршиле професорке српског језика и књижевности Неда Пуношевац и Јована Радоњић, у сарадњи са вероучитељем Дарком Стевановићем. Ученици су презентовали биографије важних добровољаца руског порекла, говорили стихове на руском језику (за шта их је припремао професор енглеског језика Иља Лимић, као и професорке српског језика и књижевности) и свирали на хармоници пригодне руске композиције. Програм је почео наступом полазника вртића “Наша радост“ из Гуче, који су извели кореографију за чувену Каљинку. Представница Свете Србије која је говорила на трибини је Винка Радовић. Након кратког обраћања и речи захвалности, она је надахнуто говорила поезију тематски везану за вишевековно братство српског и руског народа. Присутнима се обратио и пуковник Балканске козачке војске и председник Свесрпског сабора добровољаца Велиша Миљановић, који је одржао веома садржајно предавање о историји развоја пријатељства између српског и руског народа. Навео је мноштво примера из наше и руске ратничке историје у којима смо једни другима пружали помоћ и подршку. Јереј Немања Матејић је одржао веома систематично и надахнуто излагање на тему односа теологије и спорта. Наиме, он је предавање започео реченицом да спорт није ништа друго до љубав и чежња за игром, као и изношењем духовног аспекта спорта. Прави спорт би морао да даје велику личну срећу, али и највеће заједничко, колективно усхићење. То усхићење спортом може да буде шесто Христово блаженство: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Спортиста би требало да буде онај који воли Бога и људе, али и животиње и биљке, односно сву живу и неживу творевину. Такође, отац Немања је изнео став да је спортистима потребан духовнички надзор. Појаснио је да би сами спортисти требало да бирају духовника по личном и слободном избору као свог духовног лекара. Потом је навео библијске примере за афирмацију спорта у духовном животу. Наиме, Стари завет спомиње игру младежи и деце по трговима, игру одраслих, те и јавна места, улице и пропланке као попришта и борилишта „спортских“ надметања. Те старозаветне „Олимпијске игре“ на улицама су биле само део процеса сазревања у одрасле и друштвено одговорне људе. Навео је цитате из Књиге пророка Јеремије и Књиге пророка Захарије којима је поткрепио своје ставове. Такође, цитирао је и Прву посланицу Коринћанима, где се тело назива Храмом Духа светога. На крају, отац Немања је закључио ставом да је неопходно да се у литургијском животу Цркве полако обнавља хришћански појам о спорту као игри која слави Бога. Хришћански спортисти су прослављени, али и они прослављају Бога, расту у благодатној слободи и основни им је позив – васкрсење. У таквој игри стваралачког прочишћења, homo ludens постиже најслободније ново очовечење у Христу. Тако се спорт освештава, преображавајући се у свети чин, у обожење, односно у непрестано духовно-телесно урањање у смрт Христову и израњање у Васкресење, а крштени спортиста тако постаје једно биће са Христом. Дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић је говорио о историји српско-руских теолошких односа. Почео је са освртом на историју руског богословља од периода примања хришћанства. Наиме, година која је кључна у процесу покрштавања руског народа јесте 988, када је хришћанство постало званична религија Кијевске Русије, у време чувеног кнеза Владимира. Процес христијанизације је већ трајао одређено време, пре свега ради контаката са Византијским Царством, али су до поменуте године већина племства али и обичног народа били чврсто везани за политеистичку, паганску традицију. Вероучитељ је подсетио на причу из чувеног летописа „Повијест времених љет“, где се говори о томе како су на двор кнеза Владимира долазили представници јудаизма, ислама, западног хришћанства и источног хришћанства, али је свети кнез на крају одлучио за хришћанску веру источног обреда (православну), дубоко ганут духовношћу присутном у источно-православној традицији. Период средњег века је у руском богословљу био веома турбулентан. Теолог је навео примере сукоба између стјажатеља и нестјажатеља и реформе патријарха Никона као веома значајне догађаје из историје руског богословља. Потом је говорио о Петру Могили и његовом чувеном Исповедању, састављеном по западним моделима. Детаљно је описао токове којима је овакав модел теологије стигао до Карловачке Митрополије. Такође, разрадио је и школовање Срба на руским духовним академијама, али и Руса на Православном богословском факултету, те је донео кратку биографију Кипријана Керна и Светог Јована Шангајског. На крају, закључио је да управо ова сарадња и конекција међу народима испуњава суштину хришћанства, суштину Јеванђеља, а то су заповести о љубави. Захваљујући љубави и поштовању које наша два народа гаје један према другом, кроз историју смо остварили доста плодних дела и изнедрили бројне великане, који су деловали као радници на њиви Господњој, а ово заједништво се манифестује и кроз Евхаристију и Литургијско заједништво, у којој смо сви Једно, и сви смо Христос. Потом је Милан Парезановић говорио о томе када су нам све Руси заправо помогли. Осврнуо се на целокупну историју односа наших двају земаља, истакавши мноштво аргумената који иду у прилог ставу да кад год је Русија била јака, била је јака и Србија. Председник удружења Драгачевско Сунце, музички теоретичар и педагог, наставник музичке културе Слободан Сретеновић се пре свега свима појединачно захвалио за учешће у програму, а потом је говорио о композицији „Словенски марш“ Петра Иљича Чајковског. Наиме, велики композитор је своје дело компоновао инспирисан Српско-турским ратом из 1876. године, у коме је учествовао велики број руских добровољаца. Атмосферу трибине, поред ученика средње школе и поменутих говорника, обогатио је и хор „Свети цар Константин и царица Јелена“, који су предивним појањем изазвали утисак неисказиве духовности. На крају, програм је затворио трубачки оркестар Драгана Павловића из Гуче. Дух заједништва између организатора трибине осликава заједништво између српског и руског народа. Евхаристија је најважнији кохезивни фактор, те с обзиром на то да се причешћујемо из исте Чаше, припадамо најсавршенијој заједници која може постојати – Светој, Саборној и Апостолској
Слава придворног параклиса Светих 40 мученика севастијских у Краљеву
У суботу, 19. марта Светом Архијерејском Литургијом обележена је слава придворног параклиса Светих 40 мученика севастијских, у дому Епископа жичких у Краљеву. Литургијским сабрањем началствовао је домаћин, Епископ жички Јустин уз саслужење секретара ЕУО Епархије жичке архимандрита Дамјана (Цветковића) и ђакона Стефана Симића, док је за певницом била игуманија Михаила са својим сестрама из Манастира Благовештење кабларског. Молитвама Светих севастијских мученика нека нас Господ укрепи да благословено време поста проведемо у миру како бисмо радосно дочекали Васкрсење Господа нашег. Из канцеларије Епископа
Јавни позив за учешће на колонији „Крст патријарха Павла“
“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељем манифестације градом Чачком и ЈУ ТОЧ, објављују јавни позив за учешће на седмој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Позивају се сви који се баве дрворезом да учествују на седмој колонији „Крст патријарха Павла“. Дрворезбарска колонија се организује у славу лика и дела патријарха Павла у оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2022. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Пиварска 1, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2022. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Величина крста не сме бити већа од 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2022. године, после Свете Литургије, отвара се манифестација и додељује награда и захвалнице учесницима колоније. Детаљније прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/ (Најаве и Јавни позиви). „Дани патријарха Павла“ трајно чувају све радове, крстове, од прве колоније (2016. године) па надаље. Радови, најлепши и награђени крстови, се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2022. године у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на живот и дело патријарха Павла! „Дани патријарха Павла“
Крстопоклона недеља и рукоположење у Манастиру Преображење
Треће недеље Часног поста Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Манастиру Преображење Господње на Овчару. Његовом Преосвештенству су саслуживали старешина манастира архимандрит Венијамин, јеромонах Иларион – сабрат Манастира Преображења, јеромонах Јулијан – сабрат Манастира Раче, јеромонах Кипријан – сабрат Манастира Вазнесења, као и ђакон Стефан Симић. Литургијски догађај увеличала је и благодат призива Светога Духа на новорукоположеног јерођакона Теофана, сабрата Манастира Преображења Господњег. Усред Четрдесетнице Света Црква предлаже прослављању и поклоњењу нашем Свети Крст Господњи. У томе се види Њена мајчинска брига о нама – она жели да окрепи оне који клону у подвизима поста и самоисправљања, ревносне да одушеви за веће подвиге и све наведе на мисао и намеру да до краја живота неодступно и непоколебиво иду за Господом под крстом који свако узима на себе у часу решености да угађа Господу. Благочестивом монаштву и верном народу, Епископ се обратио беседом, коју преносимо у целости: Јеромонах Иларион, сабрат Манастира Преображења
Ибарске новости: Ђакон Стефан Милошевски, “Има ли наде за човека и човечанство?“
Читајући редове који следе, немојте помислити да ширим песимизам у погледу наше стварности. Не, то ми није намера. Штавише, сматрам да ширим једини оправдани оптимизам. Пре неколико дана, колегиница из школе у којој сам запослен, иначе врло фина и добра особа, ми је, са безмало згражавањем, рекла да не може да верује да се у двадесет првом веку, у цивилизованом свету, води, чини се, беспоштедни рат. Била је изненађена када је схватила да сам ја, више од чињенице рата, изненађен њеном изненађеношћу у погледу рата. Вероватно је, на трен, помислила како сам застарелих схватања у погледу свега, па и у погледу ове ситуације. Но, били моји ставови застарели или не, чињеница је да је „цивилизовани“ и „напредни“ свет произвео још један рат, јер није истина да је ово први рат двадесет првог века. А ја сам био изненађен њеном изненађеношћу јер никако нисам у стању да схватим зашто човек двадесет првог века не би водио ратове. Не видим да смо морално узнапредовали, не видим да је мање лицемерја, корумпираности, покварености, ситних и крупних греха, убистава, и хотимичних и нехотичних. Са друге стране, не видим да је више љубави међу људима, више разумевања, више поштења и часности него у претходним генерацијама. Једном речју, можда нисмо гори од њих, али извесно је да нисмо ни бољи. А они су водили ратове… Чему смо се ми могли надати? Још једна значајна напомена. Немојте помислити да злурадо доживљавам тему рата! Рат је једно од најстрашнијих зала која су људи осмислили и у рату увек највише страдају они најнедужнији. Било би добро и да се овај сукоб што пре заврши и да се, ако је могуће, не шири на друге стране. Дакле, да се вратимо теми, суштина моје изненађености над изненађеношћу моје колегинице у погледу рата, је у следећем питању: Откуда мојој колегиници толико поверење у човека двадесет првог века? Толико дуго већ живи у њему да је и те како свесна да смо веома удаљени од колективне светости и да смо веома подложни најразличитијим слабостима. Било ми је сасвим јасно да њено поверење није утемељено у искуству стварног сусрета са људима, већ у наивном оптимизму очекивања „светле будућности“ која нас чека иза ћошка и у коју „само што нисмо упали“. Сви волимо безбрижност и „повишене животне стандарде“, али докле год смо овакви какви смо, једноставно се не можемо надати савршеној срећи на овој земљи. Увек ће неко својом поквареношћу и похлепом хтети више од другога, и служиће се, нечасним и неправедним поступцима… Као хришћанину, јасно ми је зашто је то тако. Наша „палост“ потиче још из раја сладости када смо својом неблагодарношћу и похлепом хтели више него што нам је даровано. Отада смо, сагрешивши у Адаму, закорачили у пределе смрти и греха, и сами се из тих чељусти никако не можемо избавити. И овај рат у Украјини је само потврда чињенице наше палости од Бога – човек је пало биће које потребује покајање пред Богом и спасење Божије. А многи су веровали да када се људи обогате и када постану образовани да ће тада престати зло, али видимо, ни богатство ни образовање нису препрека за људску злобу, а, штавише, злобном човеку и те како могу помоћи да шири своју злобу. Можда постоје људи који овакав мој став доживљавају као нешто превазиђено и застарело, али, нажалост, изгледа да их стварност коју стварамо демантује. Уроњени смо у грех и у смрт и само нас Бог може избавити. Понављам – јасно је да се сами никада нећемо еманциповати ни од греха, а камоли од смрти. Но, као што рекох на почетку, не пропагирам песимизам. Верујем да је вера у Христа Господа и живот у складу са јеванђелским заповестима Господњим пут којим треба ходити и који нас једини води у „Тихо пристаниште“ Царства Божијег. Дакле, верујем да за нас постоји нешто неупоредиво боље од овога и да ће тамо и стићи, само што ми је јасно да „то боље“ ми сами никада нећемо изградити већ да је то дар који Господ Својом Љубављу дарује онима који су ове животе проводили у духу јеванђелске љубави… Ипак има наде за нас… Ђакон Стефан Милошевски Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак, 25. март 2022. године
Света Архијерејска Литургија у Манастиру Жичи
Друге недеље Часног поста Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Манастиру Жичи, уз саслужење архимандритȃ Дамјана (Цветковића) и Јакова (Лазовића), Архијерејског намесника жичког протојереја Саше Ковачевића, пароха жичких протојерејȃ Драгана Глигића и Милоша Станисављевића, као и ђаконȃ Стефана Симића и Михајла Живковића. Владика Јустин се верном народу сабраном у храму обратио беседом о значају како телесног, тако и духовног поста и појачаног труда у овом благословеном периоду датом нам за очишћење душе. Осврнувши се на актуелну ситуацију у свету, нагласио је да је она потврда апостолске поуке да Господ, као чедољубиви отац, кажњава оне које воли, да би их вратио на прави пут и да су наше патње и невоље педагошка средства којима нас Бог очишћује, исправља и уводи у вечни живот. – Божја педагогија за нас често остаје утајена. Ми, који се називамо хришћанима, будући крштени и миропомазани, волели бисмо да имамо неке привилегије код Господа, које се пре свега тичу ствари овога живота – желели бисмо нешто дужи живот на земљи, уместо да тежимо једином што вреди, да имамо добру жељу – да живимо вечно. Нас очекује живот у Господу, са светитељима и небеским силама – Престолима, Господствима, Началима и Властима, ту је наше битисање, одатле црпемо наш живот и светост нашег живота, рекао је Владика Јустин. Своју беседу Владика је закључио напоменом да је наш задатак да присвојимо све врлине Христове, а не само две или три које се нама допадају, и да се потрудимо да извршимо све заповести Светога Писма. Након Причешћа верног народа и завршетка Свете Литургије, уследила је трпеза љубави. Сестринство манастира
Корелација верске наставе са обележавањем дана шума
У обележавању 21. марта “Дана шуме”, учествовали су у садњи дрвећа у порти Цркве Св. Тројице, деца предшколског узраста са учитељицама Љиљом и Дацом, заједно са ученицима Верске наставе четвртог разреда ОШ “Четврти краљевачки батаљон”. Уз благослов старешине храма о. Мирољуба Попадића, ученици школе “Четврти краљевачки батаљон”, засадили су три стабла храста лужњака. Деца су пажљиво гледала садњу дрвећа и живо учествовала у садњи истих, а уједно и уживали у сунчаном дану. Данас цела Србија сади дрвеће, па и ми мали ђаци са верске наставе. Сваки ђак зна да је Бог створио по Библији дрвеће трећег дана, а човека шестог дана. Дрво је старије и зато морамо имати поштовање према дрвећу. Бог је дао човеку природу на дар да је чува и негује, а ми смо усмерени љубављу према природи засадили дрвеће. Деца су уживала и радовала се, а после садње послужили су се кексићима и соком. И завршавам ову лепу причу песмом Јована Јовановића Змаја: “Где год нађеш згодно место, ту дрво посади а дрво је благородно па ће да те награди. Наградиће изобиљем хлада, рода свог, наградиће било тебе, било брата твог.” Читав овај догађај је у корелацији Верске наставе са предметом Природе и друштво, што је у школи је одобрено и похваљено. Наставник Верске наставе Никица Андрић
Трибина у Гучи – “Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца“
Дана 19. марта 2022. године, у сали Дома културе у Гучи одржана је трибина под називом „Повратак генерала – 145 година од доласка руских добровољаца“. Са благословом Епископа Жичког Господина Јустина, на трибини су говорили и јереј Немања Матејић, парох вички, као и дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић. Ова трибина организована је у сарадњи Православног спортског друштва Света Србија и удружења Драгачевско Сунце. Велики број ученика СШ „Драгачево“ узели су учешћа у овом догађају, а одабир учесника из школе су извршиле професорке српског језика и књижевности Неда Пуношевац и Јована Радоњић, у сарадњи са вероучитељем Дарком Стевановићем. Ученици су презентовали биографије важних добровољаца руског порекла, говорили стихове на руском језику (за шта их је припремао професор енглеског језика Иља Лимић, као и професорке српског језика и књижевности) и свирали на хармоници пригодне руске композиције. Програм је почео наступом полазника вртића “Наша радост“ из Гуче, који су извели кореографију за чувену Каљинку. Представница Свете Србије која је говорила на трибини је Винка Радовић. Након кратког обраћања и речи захвалности, она је надахнуто говорила поезију тематски везану за вишевековно братство српског и руског народа. Присутнима се обратио и пуковник Балканске козачке војске и председник Свесрпског сабора добровољаца Велиша Миљановић, који је одржао веома садржајно предавање о историји развоја пријатељства између српског и руског народа. Навео је мноштво примера из наше и руске ратничке историје у којима смо једни другима пружали помоћ и подршку. Јереј Немања Матејић је одржао веома систематично и надахнуто излагање на тему односа теологије и спорта. Наиме, он је предавање започео реченицом да спорт није ништа друго до љубав и чежња за игром, као и изношењем духовног аспекта спорта. Прави спорт би морао да даје велику личну срећу, али и највеће заједничко, колективно усхићење. То усхићење спортом може да буде шесто Христово блаженство: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Спортиста би требало да буде онај који воли Бога и људе, али и животиње и биљке, односно сву живу и неживу творевину. Такође, отац Немања је изнео став да је спортистима потребан духовнички надзор. Појаснио је да би сами спортисти требало да бирају духовника по личном и слободном избору као свог духовног лекара. Потом је навео библијске примере за афирмацију спорта у духовном животу. Наиме, Стари завет спомиње игру младежи и деце по трговима, игру одраслих, те и јавна места, улице и пропланке као попришта и борилишта „спортских“ надметања. Те старозаветне „Олимпијске игре“ на улицама су биле само део процеса сазревања у одрасле и друштвено одговорне људе. Навео је цитате из Књиге пророка Јеремије и Књиге пророка Захарије којима је поткрепио своје ставове. Такође, цитирао је и Прву посланицу Коринћанима, где се тело назива Храмом Духа светога. На крају, отац Немања је закључио ставом да је неопходно да се у литургијском животу Цркве полако обнавља хришћански појам о спорту као игри која слави Бога. Хришћански спортисти су прослављени, али и они прослављају Бога, расту у благодатној слободи и основни им је позив – васкрсење. У таквој игри стваралачког прочишћења, homo ludens постиже најслободније ново очовечење у Христу. Тако се спорт освештава, преображавајући се у свети чин, у обожење, односно у непрестано духовно-телесно урањање у смрт Христову и израњање у Васкресење, а крштени спортиста тако постаје једно биће са Христом. Дипломирани теолог и вероучитељ Дарко Стевановић је говорио о историји српско-руских теолошких односа. Почео је са освртом на историју руског богословља од периода примања хришћанства. Наиме, година која је кључна у процесу покрштавања руског народа јесте 988, када је хришћанство постало званична религија Кијевске Русије, у време чувеног кнеза Владимира. Процес христијанизације је већ трајао одређено време, пре свега ради контаката са Византијским Царством, али су до поменуте године већина племства али и обичног народа били чврсто везани за политеистичку, паганску традицију. Вероучитељ је подсетио на причу из чувеног летописа „Повијест времених љет“, где се говори о томе како су на двор кнеза Владимира долазили представници јудаизма, ислама, западног хришћанства и источног хришћанства, али је свети кнез на крају одлучио за хришћанску веру источног обреда (православну), дубоко ганут духовношћу присутном у источно-православној традицији. Период средњег века је у руском богословљу био веома турбулентан. Теолог је навео примере сукоба између стјажатеља и нестјажатеља и реформе патријарха Никона као веома значајне догађаје из историје руског богословља. Потом је говорио о Петру Могили и његовом чувеном Исповедању, састављеном по западним моделима. Детаљно је описао токове којима је овакав модел теологије стигао до Карловачке Митрополије. Такође, разрадио је и школовање Срба на руским духовним академијама, али и Руса на Православном богословском факултету, те је донео кратку биографију Кипријана Керна и Светог Јована Шангајског. На крају, закључио је да управо ова сарадња и конекција међу народима испуњава суштину хришћанства, суштину Јеванђеља, а то су заповести о љубави. Захваљујући љубави и поштовању које наша два народа гаје један према другом, кроз историју смо остварили доста плодних дела и изнедрили бројне великане, који су деловали као радници на њиви Господњој, а ово заједништво се манифестује и кроз Евхаристију и Литургијско заједништво, у којој смо сви Једно, и сви смо Христос. Потом је Милан Парезановић говорио о томе када су нам све Руси заправо помогли. Осврнуо се на целокупну историју односа наших двају земаља, истакавши мноштво аргумената који иду у прилог ставу да кад год је Русија била јака, била је јака и Србија. Председник удружења Драгачевско Сунце, музички теоретичар и педагог, наставник музичке културе Слободан Сретеновић се пре свега свима појединачно захвалио за учешће у програму, а потом је говорио о композицији „Словенски марш“ Петра Иљича Чајковског. Наиме, велики композитор је своје дело компоновао инспирисан Српско-турским ратом из 1876. године, у коме је учествовао велики број руских добровољаца. Атмосферу трибине, поред ученика средње школе и поменутих говорника, обогатио је и хор „Свети цар Константин и царица Јелена“, који су предивним појањем изазвали утисак неисказиве духовности. На крају, програм је затворио трубачки оркестар Драгана Павловића из Гуче. Дух заједништва између организатора трибине осликава заједништво између српског и руског народа. Евхаристија је најважнији кохезивни фактор, те с обзиром на то да се причешћујемо из исте Чаше, припадамо најсавршенијој заједници која може постојати – Светој, Саборној и Апостолској
Слава придворног параклиса Светих 40 мученика севастијских у Краљеву
У суботу, 19. марта Светом Архијерејском Литургијом обележена је слава придворног параклиса Светих 40 мученика севастијских, у дому Епископа жичких у Краљеву. Литургијским сабрањем началствовао је домаћин, Епископ жички Јустин уз саслужење секретара ЕУО Епархије жичке архимандрита Дамјана (Цветковића) и ђакона Стефана Симића, док је за певницом била игуманија Михаила са својим сестрама из Манастира Благовештење кабларског. Молитвама Светих севастијских мученика нека нас Господ укрепи да благословено време поста проведемо у миру како бисмо радосно дочекали Васкрсење Господа нашег. Из канцеларије Епископа
Јавни позив за учешће на колонији „Крст патријарха Павла“
“Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељем манифестације градом Чачком и ЈУ ТОЧ, објављују јавни позив за учешће на седмој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Позивају се сви који се баве дрворезом да учествују на седмој колонији „Крст патријарха Павла“. Дрворезбарска колонија се организује у славу лика и дела патријарха Павла у оквиру манифестације „Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену. Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2022. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Пиварска 1, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2022. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Величина крста не сме бити већа од 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2022. године, после Свете Литургије, отвара се манифестација и додељује награда и захвалнице учесницима колоније. Детаљније прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/ (Најаве и Јавни позиви). „Дани патријарха Павла“ трајно чувају све радове, крстове, од прве колоније (2016. године) па надаље. Радови, најлепши и награђени крстови, се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2022. године у манастиру Благовештење у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на живот и дело патријарха Павла! „Дани патријарха Павла“